Kako postati neodoljiv hrišćanin – primena u praksi

                            Postanite neodoljivi hrišćanin

Sadržaj

 

Celina 1: Zašto da postanete neodoljivi hrišćanin?

Poglavlje 1: Ljudi su važni Bogu

Poglavlje 2: Nagrade neodoljivog hrišćanstva

Poglavlje 3: Formula za uticanje na vaš svet

 

Celina 2: Preduslov za visoki potencijal

Poglavlje 4: Privlačnost autentičnosti

Poglavlje 5: Privlačna sila saosećanja

Poglavlje 6: Snaga žrtve

 

Celina 3: Potencijal velike bliskosti

Poglavlje 7: Strateške prilike u međuljudskim odnosima

Poglavlje 8: U dodiru sa nereligioznim ljudima

Poglavlje 9: Pronađite pristup koji vam odgovara

 

Celina 4: Sila jasne komunikacije

Poglavlje 10: Započinjanje duhovnih razgovora

Poglavlje 11: Kako da poruka bude jasna

Poglavlje 12: Slamanje prepreka ka verovanju

 

Celina 5: Isplata: maksimalni uticaj

Poglavlje 13: Prelazak preko linije vere

Poglavlje 14: Neodoljivi hrišćani i neodoljive crkve

Poglavlje 15: Uložite svoj život u ljude

 

CELINA JEDAN

Zašto da postanete neodoljivi hrišćanin?

 

 

Poglavlje jedan

 

Ljudi su važni Bogu

 

Nedugo nakon što se Tom popeo na jedrilicu, postalo je jasno da je on prvoklasni mornar, oštri takmac, i neko ko uživa da živi na ivici avanture.

Pored toga, ovaj najnoviji član naše trkačke ekipe imao je neodoljivu ličnost. Želeo je da muzika svira glasno, da ima mnogo prijatelja oko sebe, i mnogo uzbuđenja nakon trke. Želeo je da pobedi, ali želeo je da se dobro zabavi dok to radi.

Jedva da sam poznavao Toma kada sam ga pozvao da nam se pridruži. Kako se naše prijateljstvo razvijalo, otkrio sam da on ima ličnost „sve ili ništa“. Kada je verovao u nešto i bio uzbuđen zbog toga, nije bilo načina da ga zaustavite. Ali ako nije bio zainteresovan, skoro da nije postojao način da ga zainteresujete.

I tu je ležao izazov. Vidite, Tom je imao malo vremena za bilo kakve duhovne teme.

Onda se jedno veče Tom pojavio na našoj regati sa rukom u zavoju. Kada sam ga pitao šta se dogodilo, objasnio je da je prethodne noći vozio karting, da je popio previše alkohola, da je izgubio kontrolu i na kraju se potukao.

Do tada je već znao da sam propovednik, pa je u polušali pitao da li mogu da mu pomognem tako što ću da se molim za njega.

„Možda ću nekada to i da uradim,“ odgovorio sam. „Ali sada imam jedan biblijski tekst za tebe.“

„Dobro,“ rekao je. „Koji je to tekst?“

Rekao sam, „Biblija u Galatima 6,7. kaže da čovek žanje ono što poseje.“

Na moje iznenađenje, Tom je bio zaprepašćen. „Ne piše baš tako, zar ne?“ pitao je.

„Piše baš tako,“ rekao sam mu. „Kaže da ako seješ onakvo seme kakvo si ti sejao prošle noći, požnjećeš baš takav zavoj kakav danas nosiš.“

„Ti me zavitlavaš!“ rekao je on.

„Ne šalim se,“ uveravao sam ga. „I mislim da bi bilo dobro da taj stih naučiš napamet.“

Tokom sledećih nekoliko dana malo sam ga zadirkivao pitajući da li je naučio stih. Ubrzo posle toga on me je pogledao u oči i citirao stih.

Ustvari, čitav događaj postao je nešto kao trajna šala između nas tog leta, i tako su se otvorila vrata za male razgovore o duhovnim temama. Sledeće sezone Tom je pokazao još znakova da je spreman da ide malo dalje.

Jedno veče dok smo večerali u jednom restoranu, on me je pitao, „Kako čovek može da nabavi Bibliju? Mislio sam da pokušam da je pročitam, ali ne znam da li ih prodaju u običnim prodavnicama.“

„Pa, verovatno mogu da ti nabavim jednu,“ rekao sam mu, pokušavajući da budem ravnodušan prema činjenici da je on konačno, posle dve godine molitve i izgrađivanja međusobnog odnosa, počinjao da pokazuje određeno iskreno interesovanje.

Kasnije te jeseni Tom je vozio nekoliko stotina kilometara od Mičigena do Čikaga da bi posetio našu crkvu i da bi proveo malo vremena u mojoj kući i zajedničkom razgovoru.

Kada se vratio svojoj kući, pozvao me je i rekao, „Osećam se drugačije iznutra. Čini mi se kao da počinjem da uklapam neke delove slagalice. Ne znam šta će ispasti od svega, ali mi se stvarno dopada ono što mi se događa, čak iako to u potpunosti ne razumem.“

Jedno veče, posle razgovora od dva sata o tome šta to znači biti hrišćanin, rekao sam mu, „Tome, ti ćeš jednoga dana da budeš odlični hrišćanin. Ti si iskren do srži, u potpunosti posvećen onome čemu se predaš, i više se brineš o tome šta je istina nego šta drugi ljudi misle.“

On je zaključio da sam verovatno u pravu. Ali nije bio spreman. On je bio u procesu i išao je u dobrom pravcu, ali nije bio spreman da se potpiše bilo gde. Ne još.

Nikada neću da zaboravim te razgovore sa Tomom. Oni su bili nepredvidljivi, rizični, uzbudljivi, bili su davanje i uzimanje, usponi i padovi. I podsetili su me na nešto što sam već odavno znao. Ne postoji u životu ništa što je tako uzbudljivo kao prijateljstvo, ljubav i vođenje zalutalih ljudi ka veri u Hristu. Zaista ništa.

 

U dubini svog srca, mislim da svi pravi Hristovi sledbenici teže da postanu neodoljivi hrišćani. Iako su nesigurni kako to da urade ili se plaše rizika koji se podrazumevaju, duboko u sebi oni osećaju da ne postoji ništa što toliko nagrađuje kao otvaranje osobe prema Božjoj ljubavi i istini.

Ali iako nam se možda dopada ideja da imamo duhovni uticaj na druge, nećemo preduzeti odlučnu akciju ukoliko najpre ne podignemo naš nivo motivacije. A jedan od najboljih načina da to učinimo je da steknemo Božju perspektivu o toj temi.

Hajde da počnemo sa dve pouke, obe iz neočekivanih izvora. Jedna je iz carstva nauke, a druga iz poslovnog sveta. Prva opisuje način kako stvari stoje. Druga prepisuje način kako stvari treba da budu.

 

Iznenađujući izvor

Najpre, to je Antropički princip (kosmološki princip koji govori da su teorije o poreklu svemira ograničene neophodnošću da se dozvoli individualno ljudsko postojanje, prim. prev.). On ovih dana izaziva mnogo polemike među intelektualcima. „Naravno,“ kažete vi, „Antropički princip. Baš sam o tome čitao sinoć pre spavanja!“

 

Izdvojeni tekst:

U dubini svog srca, mislim da svi pravi Hristovi sledbenici teže da postanu neodoljivi hrišćani. Iako su nesigurni kako to da urade ili se plaše rizika koji se podrazumevaju, duboko u sebi oni osećaju da ne postoji ništa što toliko nagrađuje kao otvaranje osobe prema Božjoj ljubavi i istini.

 

Jednostavno govoreći, Antropički princip naglašava da kada pogledamo na svet oko nas, čini se, makar na prvi pogled, da je svemir nekako dizajniran da bi podržavao i negovao ljudski život.

Ovaj koncept, koji veoma preovladava u svetu svetovne nauke i filozofije, nije potekao od hrišćanskih naučnika. Ali dokazi tako sveobuhvatno ukazuju ka ovom očiglednom dizajnu u svemiru, da je bukvalno neporecivo od strane svih religioznih i nereligioznih vrsta. Zbog ovog principa skeptici užurbano traže neko prirodno objašnjenje za ovaj očigledno natprirodni fenomen.

Evo nekoliko čvrstih činjenica:

* Podizanje ili snižavanje stope svemira, kroz širenje čak i jednog dela u milionu, izazvalo bi isključivanje svake mogućnosti života.

* Kada bi prosečna razdaljina između zvezda bila veća, planete kao što je zemlja ne bi bile formirane; kada bi razdaljina bila manja, ne bi nastale planetarne orbite neophodne za život.

* Ako bi razmera ugljenika u kiseoniku bila samo malo drugačija nego što jeste, ne bi postojao niko od nas da udiše vazduh.

* Malo promenite nagib zemljine ose u jednom pravcu i mi bismo se smrzli. Promenite je u drugom pravcu, i izgoreli bismo.

* Pretpostavimo da je zemlja samo malo bliža ili dalja od sunca, ili samo malo manja ili veća, ili da se rotira drugačijom brzinom od one sada. S obzirom na ove promene, rezultirajuće varijacije u temperaturi bile bi u potpunosti fatalne.

Prema tome, pouka koju možemo da izvučemo iz Antropičkog principa je sledeća: Neko se očigledno veoma potrudio da načini sve baš kako treba da bismo vi i ja mogli da postojimo i uživamo u životu. Ukratko, savremena nauka ukazuje na činjenicu da smo zaista veoma važni Bogu!

 

Izdvojeni tekst:

Pošto sam uvek bio poslušni duhovni teškaš, uradio sam ono što bi bilo koji ozbiljni, predani Hristov sledbenik uradio. Objavio sam jedan od onih unutrašnjih tajm-auta i rekao Gospodu, „Sačekaj malo! Nemojmo da se zanosimo!“

 

Pouka iz poslovnog sveta

Hajde da sada pređemo iz naučnog sveta u poslovni. Da li ste znali da je u prošlih nekoliko godina nastala radikalna promena u ovom području, i da ona pruža važnu pouku hrišćanima?

Najnoviji stručnjaci za menadžment razgovarali su o ovom razvoju koristeći grandiozne izraze. Na primer, u knjizi „Uživanje u haosu“, Tom Piters govori o ovoj promeni kao o „potrošačkoj revoluciji.“ Ken Blanšard, pisac neverovatno uspešne knjige, „Upravnik za jedan minut“, išao je uzduž u popreko Sjedinjenih Država, govoreći o onome što on naziva „obrnuta piramida“. Kakva je to promena za koju oni smatraju da je tako kritična za čitavu Ameriku?

Da li ste spremni za ovo? Držite se za stolice. Poslovi, ako žele da budu uspešni u dugoročnom terminu, moraju da skrenu svoju pažnju sa sebe i da preusmere svoju energiju na njihov jedini razlog za postojanje – na službu potrošačima.

Pre nego što počnemo da ih kritikujemo što su prešli tolike razdaljine da bi naglasili ono što je očigledno, hajde da zapazimo da je ovaj savet krajnje potreban. Koliko puta ste se iznervirali kada ste pokušali da dobijete osnovnu uslugu na nekoj benzinskoj pumpi, restoranu, banci, pekari ili prodavnici? Prirodna sklonost ovih organizacija, i malih i velikih, je da postanu urasle. Zaposleni počinju da sagorevaju svoju energiju na unutrašnje probleme, sitne rasprave oko politike, i sukobe između osoblja. Previše često sve se to događa dok mušterija stoji u redu i strpljivo čeka da bude uslužena.

I tako dolaze stručnjaci kao što su Piters i Blanšard sa izazovom koji je i jednostavan i dubok. Vreme je da preokrenemo korporativnu piramidu, kažu oni, i da se vratimo službi osobi „na vrhu“ – a to je potrošač, a ne šef. Moramo da radimo na razvijanju „potrošačke opsesije.“

Nije teško da uvidimo da obe problema i rešenja u poslovnom svetu imaju bliske rođake u hrišćanskoj zajednici. Možemo toliko lako da se upetljamo i uhvatimo u unutrašnje teme, pitanja i lične situacije u našoj crkvi da nam je teško da se setimo osnovnog razloga zašto ostajemo na ovoj planeti, a to je da dopremo do ljudi koji su „tamo negde“. Baš kao što je potrebno da komercijalne organizacije skinu svoj fokus sa sebe, i mi kao pojedini hrišćani i kao zajedničke crkve treba da ponovo podesimo svoj smer ka cilju koji nam je Bog dao: duhovno izgubljeni ljudi.

Prema tome, ako pouka iz nauke kaže da su ljudi važni Bogu, onda pouka iz poslovnog sveta kaže da oni treba da budu važni i nama. Samo kada počnemo da vrednujemo one koji su izvan našeg hrišćanskog kruga, možemo da budemo istinski ispunjeni i da funkcionišemo prema Božjem cilju za nas.

Ali hajde da budemo pošteni. Teško je da održimo svoj fokus. Naša sklonost je da skliznemo od iskrenog vrednovanja duhovno zbunjenih. Brzo zaboravljamo koliko su oni važni Bogu.

 

Razgovor koji otvara oči

Setio sam se ovoga kada sam nedavno putovao i susreo sam jednog starog poznanika. Njega sam znao kao čoveka koji je išao u crkvu, i da bih pokrenuo razgovor, pitao sam ga, „Pa, da li sa nestrpljenjem očekuješ Uskršnje praznike?“

Nemarno, baš kao što sam postavio pitanje, on je odgovorio, „Ne, ne očekujem. Ustvari, ja nikada ne idem u crkvu na Uskrs.“

„Šališ se!“ rekao sam. „Ne ideš na Uskršnje bogosluženje? Zbog toga mogu da te uhapse!“

Ne obraćajući pažnju na moju šalu, rekao je sa priličnim intenzitetom, „Ne idem u crkvu za Uskršnje praznike jer ne mogu da podnesem one koji samo tada dolaze. Znaš, to su oni „godišnjaci“, svi ljudi koji dolaze samo jednom godišnje. Oni se lepo obuku da bi svojom pojavom ostavili utisak, i izazivaju zbrku na sve strane u crkvi, a posebno na parkingu. Šta ti ljudi misle, koga zavaravaju? Oni ne zavaravaju mene i sigurno ne zavaravaju Boga! To mi je tokom godina toliko smetalo da sam jednostavno prestao da idem u crkvu tokom Uskršnjih praznika. Ti „godišnjaci“ nisu mi ni od kakve koristi.“

Iako to nije direktno rekao, ja sam pomislio, „Ne samo što on nema nikakve koristi od ovih ljudi, već sam siguran da je ubeđen da ni Bog nema nikakve koristi od njih.“

Znate, koliko god da mrzim to da priznam, nije neobično da ljudi kao ja – a možda i kao vi – postanemo plen sličnom razmišljanju o vrednosti. Svi smo skloni da donosimo odluke o tome koga Bog može da upotrebi a koga ne može. I pre nego što to shvatimo, smanjili smo našu mentalnu listu onih do kojih je Bogu stvarno stalo na našu malu grupu izabranih ljudi koji, sasvim slučajno, izgledaju isto kao i mi. Taj spisak skoro nikada ne obuhvata ljude koji su „negde tamo“, koji nisu deo crkve.

 

Izdvojeni tekst:

Isusove priče u Luki 15 kažu nam da nikada niste pogledali u oči drugom ljudskom biću koje nije bilo važno Bogu.

 

Možete li da vidite kako je ovo opasno? Kada jednom počnemo ovako da razmišljamo, mi smo neprimetno, ali uspešno, uklonili svaku nadu da postanemo motivisani da širimo Božju poruku milosti. Konačno, ako ti ljudi nisu važni Bogu, zašto bismo se mi trudili da dođemo do njih?

 

Stara tema

Ovakva vrsta razmišljanja nije nova među Božjim narodom. Vidimo kako se ovi isti stavovi pojavljuju na raznim mestima u Bibliji. Ustvari, jedan od centralnih ciljeva Isusove službe bilo je govorenje o ovoj temi i izazivanje Njegovih budućih sledbenika da promene svoje shvatanje onih koji su izvan Božje porodice.

Jednog dana dok je Isus propovedao u jednom značajnom gradskom području, našao se okružen velikom grupom nereligioznih ljudi. „Godišnjaka“. Nepoželjnih. Neubeđenih. Duhovno zbunjenih. Moralno iskvarenih ljudi u gradu. Ljudi od kojih Bog nikako ne može da ima ikakve koristi!

Sa strane se nalazila grupica verskih vođa koji su odmahivali glavom i prigušenim glasom razgovarali jedan sa drugim. Oni su gunđali zbog činjenice da Isus, koji je tvrdio da je Sin svetoga Boga, druži se sa tim – pa, hajde da samo kažemo – sa takvom vrstom ljudi.

Isus je tačno znao šta oni misle. Zato je čitavu povorku pomerio do onih koji su stajali u „svetoj grupi“. Onda, čvrstim i snažnim glasom, počeo je da priča snažnu seriju priča sa poukom.

 

Izgubljeno i nađeno

„Jednom je bio čovek koji je imao stotinu ovaca,“ rekao je. „I dok je čuvao svoje ovce, jedna od njih je odlutala. Tako je pastir ostavio devedeset i devet i krenuo da traži onu ovcu koja je bila izgubljena. I tražio je sve dok je konačno nije našao. Nežno je uzeo ovcu, stavio je na svoje rame i odneo nazad do tora. Onda je pozvao neke svoje prijatelje pastire i rekao im, „Hajde da načinimo gozbu. Pronašao sam moju izgubljenu ovcu!“

Isus je zastao za trenutak. Svi su i dalje slušali. „Onda, bila je jedna žena koja je imala deset dinara,“ nastavio je. „Izgubila je jedan dinar. Zato je upalila sveću, počistila kuću, pomerila sav nameštaj i neumorno tražila dok ga nije pronašla. A kada ga je pronašla, bila je toliko srećna da je pozvala svoje prijatelje i zatražila da se raduju sa njom.“

Isus je ponovo zastao i pogledao oko sebe. Možda se pitao da li Ga još uvek slušaju. Zatim je nastavio, „Bio je jedan čovek koji imao dva sina, i mlađi je postao malo nemiran. Težio je za avanturama i želeo je da u potpunosti doživi život.

„Tako je zatražio od oca da mu da njegovo nasledstvo pre vremena, i krenuo je u daleku zemlju sa džepovima punim novca. Krenuo je „brzom prugom“ i družio se sa brzim društvom i živeo je brzo. Ali uskoro je pronašao da takvi prijatelji ne ostaju dugo kada nestane novca.

„Jednog dana, dok je hranio svinje pokušavajući da se izdržava, ovaj dezorijentisani, bankrotirani mladić konačno se osvestio. Odlučio je da se vrati kući. Mislio je da se izvini svom ocu što je bio naivan i nezreo, i zatim da ponudi da bude jedan od očevih najamnika, pošto je znao da je prokockao svoje pravo da se smatra njegovim sinom.

„Tako je krenuo kući. Otac, koji je svakoga dana provodio sate posmatrajući i težeći za sinovljevim povratkom, ugledao ga je dok je još bio podalje od kapije. Odmah je otac, ispunjen nadom, potrčao niz put da zagrli svoga sina. Mladić je počeo da govori, „Strašno sam pogrešio, tata, i ne zaslužujem da budem tvoj sin, -“ Ali otac ga je prekinuo, „Pst, nemoj tako da pričaš!“ rekao je. „Drago mi je što si se konačno vratio!“ Radovao se i naredio je da se napravi velika proslava. Rekao je, „Pozovite sve, zakoljite ugojeno tele, i donesite čistu odeću. Moj zalutali sin vratio se kući!“ Imali su veliku gozbu!“

Onda mislim da je Isus gledao u oči svojim slušaocima i pomislio, „Eto – tri priče. To bi trebalo da ostavi utisak!“

Vidite, ovo je jedini zabeleženi put da je Isus ispričao tri parabole u nizu. Uopšteno, On bi zapazio neko pogrešno shvatanje u umu ljudi, izdvojio ga i ispričao priču koja bi razjasnila temu. Onda bi išao dalje dok ne bi video sledeće područje kojem bi bila potrebna pažnja.

Ali ne i ovoga puta. Ovog određenog dana Isus je bio tako uznemiren zbog diskusije verskih vođa o tome ko je Bogu važan a ko ne, da je rekao, „Moram ovo da raščistim jednom zauvek. Ne želim da više nikada postoji ovakva zbrka. Ispričaću vam ne jednu, ne dve, već tri priče – brza paljba – kako bih se postarao da svi razumeju ko je stvarno važan Bogu.“

 

Suštinski elementi

Postoje neke zajedničke niti koje se protežu kroz ove priče u Luki 15. Najpre, u svakoj priči, nedostajalo je nešto što je imalo veliku vrednost, nešto što je zaista bilo važno. Izgubljena ovca bila je veoma važna pastiru. Ona je predstavljala značajan deo njegovog zarađivanja za život. Izgubljeni dinar bio je od vitalne važnosti za ženin opstanak. Sasvim je moguće da je ona bila udovica, i da se radilo o desetini njene čitave imovine. I, nije potrebno ni reći, izgubljeni sin bio je veoma važan svom ocu.

Dok su Isusovi slušaoci razmišljali o ovim pričama, mislim da su neki od njih počeli da shvataju šta je On hteo da kaže. Mora biti da im je oduzelo dah kada se u njihovoj glavi konačno upalilo svetlo! Ovo posebno važi za verske vođe čiji su samo-pravedni stavovi i izazvali ove priče na prvom mestu.

Osetljiviji ljudi u gomili verovatno su počeli da razmišljaju, „Čekajte! Da li je to moguće? Evo nas, potcenjujemo Isusa zato što se druži sa ovim nereligioznim tipovima sa brze pruge za koje smo mi odlučili – možda prerano – da Bog nema nikakve koristi od njih. A Isus nam je kroz ove tri jednostavne priče pokazao da ovi ljudi – lutalice, izgubljeni, duhovno zbunjeni – stvarno imaju vrednost u očima nebeskog Oca!“

 

Izdvojen tekst:

Isus je došao na zemlju da „traži i spase izgubljene“. I pre nego što je otišao, rekao je: „Kao što Otac posla mene, tako ja šaljem vas.“

 

Kada su Isusovi slušaoci sve to sastavili, verovatno su bili zdrobljeni težinom Božje ljubavi. Ljubavi koja je toliko velika da može da pogleda iza greha i da vrednuje izgubljene ljude koji se tu nalaze. Ljubav koja je toliko snažna da može da strpljivo trpi godine otpora, sebičnog zadovoljstva, trke za novcem, i sticanja moći. Lice u lice sa ovim, Božja ljubav kaže, „Iako uvek ispadate sa puta, vi ste mi i dalje važni! Stvarno jeste!“

 

Razgovori na krstu

Biblija nam kaže da je Isus razapet između dva razbojnika. Važno je da upamtimo da su njih dvojica bili ozbiljni kriminalci. Oni nisu u to vreme razapinjali ljude zbog sitnih nestašluka. Ovi razbojnici su načinili tešku štetu i društvo je odlučilo da više nema nikakve koristi od njih.

Dok su visili na krstu, jedan u njih upustio se u verbalnu tiradu. Govorio je protiv Isusa, govoreći da ako je On zaista Božji Sin, treba da siđe sa krsta, i dok već to radi, da treba i njih da skine. Ipak, drugi razbojnik je otvorio svoje oči da vidi šta se stvarno događa. On je shvatio da će ubrzo da se suoči sa večnošću, i bio je bolno svestan života kojim je živeo.

Tako je konačno rekao drugom razbojniku, „Ućuti! Zar ne vidiš šta se ovde događa? Budi miran.“ Onda se okrenuo Isusu i rekao, „Mi smo dobili ono što smo zaslužili. Ali Ti nisi uradio ništa loše. Šta više, Ti sve znaš o meni i mom životu. Zato, izvini ako je ovo glupo pitanje, ali da li može neko kao ja, ko je počinio sve grehe koje sam ja počinio, i dalje da bude važan nekome?“

Šta je Isus rekao? Bez oklevanja, uverio je ovog čoveka, „Ti si važan više nego što možeš da zamisliš! I zbog tvoje vere i tvog nežnog pokajničkog duha, srešćeš me u raju, i tamo ćemo biti čitavu večnost!“

Teško je da razumemo ovakvo saosećanje, zar ne? Hajde da se suočimo sa tim: Toliko je drugačije od moje ili vaše ljubavi.

 

Izdvojeni tekst:

Isus je bio tako uznemiren zbog diskusije verskih vođa o tome ko je Bogu važan a ko ne, da je rekao, „Moram ovo da raščistim jednom zauvek. Ne želim da više nikada postoji ovakva zbrka. Ispričaću vam ne jednu, ne dve, već tri priče – brza paljba – kako bih se postarao da svi razumeju ko je stvarno važan Bogu.“

 

Prijatelj iz centra za fitnes

Pre izvesnog vremena, proučavao sam ovaj odlomak iz Luke 15, i stvarno sam pokušavao da shvatim njegovu primenu u mom životu. Radio sam vežbe u jednom fitnes centru koji je upravo zaposlio jednog doseljenika iz Indije. Bio je to nizak, ćelav čovek koji je govorio pokvarenim engleskim jezikom i bio je malo neobičan. Povrh svega, bio je odani Musliman. Drugim rečima, nije bio osoba koju bih smatrao redovnim partnerom u golfu.

Ali vremenom sam zapazio da mnogo ljudi u klubu ne žele da imaju posla sa ovim čovekom. Njihovo ponašanje jasno je govorilo da, što se njih tiče, on se „ne računa.“

Tu sam bio ja, gledajući sve to i pokušavajući da shvatim šta to znači kada Isus kaže da su Mu važni svi ljudi. Znao sam šta to teološki znači. Taj deo bio je dovoljno lak. Ali šta to znači  praktično?

Kao što možete da pogodite, morao sam da zaključim da ako su svi važni Bogu, onda Mu je važan i ovaj mali Indijski Musliman.

Tako samo počeo, pomalo nespretno u početku, da se trudim da se sprijateljim sa njim. Pričali smo, šalili se, i postepeno izgradili određeni međusobni odnos. Konačno jedno posle podne dao sam mu Bibliju. I pogodite šta? Sledećeg puta kada sam ga video on mi je dao Kuran!

Jednog dana otišao sam u klub nakon što sam bio odsutan. Dok sam se oblačio za trčanje, prišao mi je ovaj čovek sa zabrinutim izrazom na licu. Rekao je, „Gospodine Bil, dok ste bili odsutni dogodilo se nešto strašno. Moja žena me je ostavila i sada sam sam. Ne znam šta da radim!“

Dok je govorio, setio sam se da ima malo dete. Bilo je lako videti bol u kojem se nalazio, i mislim da sam prva osoba sa kojom je razgovarao o tome.

Dok je nastavio da objašnjava šta se dogodilo, pogledao sam u njegove oči i osetio sam kako me Sveti Duh vodi da posegnem i zagrlim ovog čoveka. Pošto sam uvek bio poslušni duhovni teškaš, uradio sam ono što bi bilo koji ozbiljni, predani Hristov sledbenik uradio. Objavio sam jedan od onih unutrašnjih tajm-auta i rekao Gospodu, „Sačekaj malo! Nemojmo da se zanosimo!“

Rekao sam Bogu da imam dva osnovna problema sa ovim. Najpre, ja nisam prirodno privržena osoba, posebno kada su u pitanju muškarci! Stojim tu u sred svlačionice u šorcu, i Bog mi govori da zagrlim ovog tipa, i ja mislim, „Pa, koliko ti je ovaj čovek važan, Bože?“

Moj drugi problem imao je veze sa religioznom orijentacijom ovog čoveka. Rekao sam, „Ti si svestan, Gospode, da ovaj čovek koga želiš da zagrlim je više nego nehrišćanin. On aktivno učestvuje u bogosluženju konkurencije!“

Kao što ste mogli da pretpostavite, nisam daleko stigao u odbijanju saveta večnog, sveznajućeg Vladara svemira! Umesto toga, osetio sam kako mi Duh govori, „Bile, ja to sve znam. Ali želim da ovaj čovek u sred svog bola zna da je važan pravom Bogu. Ja samo tražim jedno od moje dece da komuniciram sa njim. Hoćeš li to da uradiš za mene?“

Moram da vam kažem, to mi nije bilo lako. Ali kada sam zagrlio ovog čoveka, on se jednostavno slomio i natopio je moje naručje suzama. Bio je to očigledno veoma važan trenutak za njega. I, zauzvrat, bio je važan i za mene.

 

Vredna pouka

Vidite li šta se dogodilo? Kada sam shvatio koliko se Bog brine za ovog čoveka, i ja sam počeo da se brinem za njega. Kasnije sam priznao sebi koliko sam često, kao hrišćanin i propovednik, uradio ružne, nezamislive stvari kao i Fariseji. Shvatio sam da ponekada nosim sa sobom mali neobjavljeni spisak ljudi za koje mislim da nisu posebno važni. Znate, radnik na benzinskoj stanici koji mi sipa benzin, kelnerica, osoblje u hotelu, kasirka, osoba koja veoma polako vozi svoj automobil ispred mene, komšija sa psom koji stalno laje, potpuno pijana osoba koja sedi pored mene u avionu, osoba na poslu koja ne gleda svet isto kao ja. Ovi ljudi nisu baš važni, zar ne?

 

Izdvojeni tekst:

Ne postoji ništa slično avanturi kada vas Bog upotrebi da neodoljivo širite Njegovu ljubav, istinu i život drugim ljudima – ljudima koji su Mu veoma važni.

 

Istina je, oni su važni. Oni su važni Bogu. Bez obzira na rasu, platu, pol, nivo obrazovanja, versku etiketu ili njen nedostatak, oni su i dalje važni Njemu, i prema tome, bilo bi bolje da budu važni – stvarno važni – i meni.

Kada počnete da posmatrate druge sa takvim stavom, to će imati revolucionarni uticaj na način na koji se ponašate prema ljudima. Isusove priče u Luki 15 kažu nam da nikada niste pogledali u oči drugom ljudskom biću koje nije bilo važno Bogu. Kada vas ova činjenica protrese do srži vašeg bića, više nećete biti isti. Živećete u divljenju prema razmeri i dubini i širini Božje ljubavi i drugačije ćete se ponašati prema ljudima.

 

Vredno truda

„U redu,“ kažete vi, „Kupujem. Ljudi su važni Bogu. Ali koliko?“ To pitanje vodi nas do druge zajedničke niti u Isusovim pričama: ono što je nedostajalo bilo je dovoljno važno da pokrene opštu potragu. Ovca se izgubila i pastir je otišao da je traži sve dok je nije pronašao. Dinar je nestao i žena je pretražila čitavu kuću dok ga nije pronašla. U priči o izgubljenom sinu, otac mu nije zabranio ono što je želeo jer je poštovao mladićevu slobodu i želeo je da on nauči neke teške lekcije. Ali njegove oči stalno su posmatrale horizont, čekajući dan kada će njegov sin da se vrati kući. Kada stvarno cenite nešto, i kada to izgubite, prirodno ćete želeti da to tražite.

I to je, nadam se, vaša centralna motivacija u čitanju ove knjige. Nadam se da težite da se uključite u ono što Bog radi širom zemaljske kugle, u traženju i spasavanju ljudi koji su duhovno izgubljeni. Isus je došao na zemlju da „traži i spase izgubljene“. I pre nego što je otišao, rekao je: „Kao što Otac posla mene, tako ja šaljem vas.“

 

Mi smo u misiji

Duboko u svakom pravom hrišćaninu, postoji svest da se nalazimo na ovoj planeti zbog cilja koji je mnogo važniji od karijere, plaćanja računa, ljubavi prema porodici, i ispunjavanje naše uloge uzornih građana. Čak i odlazak u crkvu i proslavljanje Boga – koliko god da je to važno – ponekada ostavlja utisak da nešto nedostaje. Konačno, mi ćemo čitavu večnost da obožavamo Boga – nije potrebno da budemo ovde da bismo to radili.

Šta je to što nedostaje u životu tolikih vernika koji viču tražeći puninu života? Šta to Bog traži od nas da radimo?

Bog želi da postanemo neodoljivi hrišćani – Njegovi agenti, koji će najpre uhvatiti Njegovu ljubav i zatim je hitno i neodoljivo ponuditi svima koji su spremni da razmisle o njoj. Ovo je Njegov osnovni plan, onaj koji je Isus tako moćno prikazao, a to je širenje Božje milosti i istine od čoveka do čoveka, sve dok ne nastane epidemija promenjenog života širom sveta.

Kako možete lično da se uključite u ovaj uzbudljivi poduhvat? Pa, to je cilj ove knjige: da vam pruži praktične korake kako da postanete uspešni nosilac Božje poruke koja menja život.

Ovaj trud je očigledno koristan za ljude do kojih treba da dopremo, ali izgleda kao da sve privilegije teku prema njima. Zato je prirodno pitanje, „Šta ja imam od toga?“

To je zakonsko pitanje, i to je cilj našeg sledećeg poglavlja, „Nagrade neodoljivog hrišćanstva.“ Mislim da ćete doživeti olakšanje i da ćete postati uzbuđeni kada otkrijete višestruke koristi za svakoga ko je uključen. Širenje naše vere drugim ljudima je zaista dobitna kombinacija.

Možda će nam sledeći pregled pomoći da ilustrujemo ovu istinu. Ustvari, on potiče direktno iz odlomka iz Jevanđelja po Luki koji smo upravo proučili, a to je poslednja zajednička nit u tri Isusove priče: pronalazak ima za rezultat radovanje.

 

Proslave na nebu

Pastir je pronašao svoju ovcu i priredio je gozbu. Žena je pronašla svoj dinar i priredila je drugu gozbu. Sin je došao kući i otac je pripremio najveću gozbu. A u Luci 15,10 Isus kaže, „Tako, kažem vam, biva radost pred anđelima Božjima za jednoga grešnika koji se kaje.“

Kada sam po prvi put pročitao ovaj tekst, pomislio sam na svoj život. Bio sam drski, pobunjeni, samovoljni sedamnaestogodišnji mladić koji je mislio da zna kako da stigne na nebo – tako što će svojom religioznošću ostaviti utisak na Boga. Ali onda, kroz uticaj Biblije i brižnih hrišćanskih prijatelja, shvatio sam da nikada neću skupiti dovoljno pravednosti da oduševim svetog Boga. Potrebno je da priznam svoje grehe, ostavim ih, i verujem da će mi Hristos oprostiti, da će biti moj Prijatelj i vođa.

Tačno se sećam gde sam stajao kada sam preuzeo taj kritični korak. Nalazio sam se u jednom hrišćanskom kampu u južnom Viskonsinu, Sjedinjene Države, i upravo sam se slomio i pokajao. Prema Luci 15,10, znate li šta se sledeće dogodilo? Čitavo nebo doživelo je erupciju veličanstvene kosmičke proslave. Nastala je ogromna proslava sa mojim imenom na zastavi! Kada sam to shvatio, sećam se da sam pomislio, „Mora biti da sam stvarno važan Bogu!“ To osećanje celog me je obuzelo!

Ako ste iskreni Hristov sledbenik, to isto dogodilo se kada ste priznali svoj greh i poverovali u Njega. Bez obzira da li se to dogodilo pre četrdeset godina ili prošle sedmice, celo nebo doživelo je erupciju u proslavi, a vaše ime nalazilo se na zastavi. Vidite li koliko ste važni Bogu?

Ako mislite da znate šta je radost, samo čekajte da postanete osnovni igrač u procesu koji nekog vašeg prijatelja vodi ka Hristu. Skoro da ćete da eksplodirate od radosti kada učestvujete u večnoj proslavi te osobe. To je prirodno, posebno kada shvatite da ste pomogli da njihovo ime dospe na zastavu!

Da li to podstiče vaše interesovanje? Ne postoji ništa slično avanturi kada vas Bog upotrebi da neodoljivo širite Njegovu ljubav, istinu i život drugim ljudima – ljudima koji su Mu veoma važni.

 

Poglavlje dva

 

Nagrade neodoljivog hrišćanstva

 

Da li ste nekada bili uzbuđeni zbog neke ideje, samo da bi vam oduševljenje splasnulo kada ste shvatili koliko truda treba da uložite da bi se ta ideja ostvarila?

Šta je sa ostavljanjem dela svoje zarade za penzionerske dane, ili za fakultetsko obrazovanje dece? Prilično nam je lako da donosimo plemenite odluke o prikladnom procentu pre nego što ustvari sednemo i proverimo novčanik. Ali kada morate da plaćate hipoteku koja odnosi trećinu vaše zarade, iznenada se suočite sa stvarnošću koja može da vam ukrade sve vaše uzvišene ideje.

Ili šta je sa popravljanjem prekinutih međuljudskih odnosa? Najbolje je da se izvinemo i ispravimo ono što možemo. Konačno, to je put ka obnavljanju prijateljstva. Ali bez obzira koliko dobro to zvuči, često nas zgrabe drugačije misli pre nego što stignemo da podignemo telefonsku slušalicu ili da pozvonimo na vrata.

Mogao bih da dam i druge primere, ali pouka je jasna: Cilj može da bude plemenit, namere iskrene, i plan na svom mestu. Ali ipak možemo da završimo bez preduzimanja ikakve akcije. Šta nas to zadržava kada dođemo do tačke sprovođenja plana?

Ono što često nedostaje je ispitivanje čistog i otvorenog uma o stvarnim troškovima i nagradama. Bez ovoga, plan može da zvuči dobro, ali nedostaje lična motivacija koja je potrebna da bi se ideje pretvorile u akciju. Morate da budete ubeđeni da su sredstva odvojena za kasnije, ili uživanje u obnovljenom prijateljstvu, vredna ulaganja truda i troška.

 

Merenje mogućnosti

Poslovni menadžeri razumeju ovo i razvili su nešto što se zove „analiza troška i prihoda“ kako bi sebi pomogli da vide celu sliku. Ovo je alatka smišljena da im pruži realnu projekciju o tome šta će predloženi tok akcije da zahteva po pitanju ulaganja, kao i šta će pružiti kada se radi o prihodu. Naoružani tom informacijom, oni onda mogu da donose informisane odluke i da ih se drže, uz minimalna iznenađenja duž puta.

Svako od nas radi nešto slično kada donosimo tešku odluku o tome kojim pravcem da idemo. Bilo da je ona zapisana na papiru, ili samo u našem umu, mi stavljamo sve prednosti na jednu stranu vage, a sve mane na drugu. Ova analiza informacija pomaže nam da izaberemo put koji ima najviše smisla.

Isus je predložio sličan pristup u Luci 14, gde je upotrebio dve ilustracije, jedna se bavi izgrađivanjem zgrade a druga odlaskom u rat. Pouka u oba slučaja ista je: Pre nego što je upustite u neki projekat, saberite sve što treba da uložite – „izračunajte trošak“ – kako biste se postarali da je projekat vredan truda i da ste u stanju da ga sprovedete do kraja.

Hajde da sada ovo povežemo sa neodoljivim hrišćanstvom. Već smo ustanovili da su ljudi važni Bogu i da zato treba da budu važni i nama. Takođe znamo da su bez Hrista oni izgubljeni, i da njihova neizmerna vrednost kao ljudskih bića izaziva sveopštu potragu. Ali da li se iko potrudio da u zadnje vreme proveri koliko ove sveopšte potrage koštaju? Cifra na etiketi kao da više ne ukazuje na povoljnu cenu, kao nekada!

Istina je da cena nikada nije bila povoljna. Iako svedočenje nereligioznim ljudima možda izgleda dobro na površini, ne morate da gledate veoma duboko pre nego što shvatite da će stvaran pokušaj spasavanja obuhvatiti značajan lični trošak. A ako to važi za jednu izgubljenu osobu, samo zamislite kombinovanu cenu kada počnemo da pokušavamo da dopremo do čitavih porodica, društava i zemalja!

Pre nego što svi postanemo grozničavi o ideji neodoljivog hrišćanstva, možda bi bilo dobro da usporimo i da načinimo analizu troška i prihoda kako bismo videli kako će ovaj poduhvat ispasti. Da li to zvuči kao dobra ideja?

Hajde da obrnemo redosled. Počećemo sa prihodima, a onda ćemo izračunati neke troškove. Zatim, izmerićemo dve strane i odredićemo u kom pravcu treba da idemo. Ako je cena previsoka, vratite ovu knjigu i umesto nje uzmite neki najnoviji roman. Ali ako je obrnuto, hajde da zavrnemo rukave i zaposlimo se. Da li je to pošteno?

 

Lične prednosti neodoljivog hrišćanstva

 

Avantura

Ovo će možda da vas iznenadi. Verovatno ste smatrali da je prenošenje vaše vere neka veoma važna obaveza, nešto zbog čega osećate krivicu ako to ne radite dovoljno. Ali sve dok se zaista ne posvetite, nećete moći da shvatite da propovedanje Hrista drugima može vašoj zajednici sa Njim da pruži uzbudljivi osećaj neočekivanog.

Bog ima veliko zadovoljstvo kada šalje svoje agente na tajne zadatke pomirenja, sa ličnim uputstvima za koje niko drugi ne zna. On voli da nas izvlači iz naših zona udobnosti i da nas izazove da preduzimamo rizike na prednjoj liniji fronta Njegovog carstva. On uživa da nam daje „akciju na ivici“, gde se čvrsto držimo za Njega dok nas On vodi na duhovnu vožnju našeg života. Uzbudljivi deo je što On to čini da bi nam pomogao da rastemo, kao i da širimo Njegovu ljubav na sve više zalutalih ljudi.

Drugim rečima, hrišćanski život je život vere, gde često moramo da preduzimamo rizike, ali znamo da je to u redu jer Bog ima kontrolu i ima nameru iza svega.

 

Izdvojeni tekst:

Pre nego što svi postanemo grozničavi o ideji neodoljivog hrišćanstva, možda bi bilo dobro da usporimo i da načinimo analizu troška i prihoda kako bismo videli kako će ovaj poduhvat ispasti. Ako je cena previsoka, vratite ovu knjigu i umesto nje uzmite neki najnoviji roman.

 

Da li vas ova slika uzbuđuje? Ako ne, to može da bude znak da ste u svom duhovnom životu igrali na bezbedno. Možda je vreme da preduzmete korake da postanete neodoljivi hrišćanin, onaj koga Bog može da upotrebi u svojoj uzbudljivoj misiji traženja i izbavljanja.

Znam kako je to kada moj duhovni život doživljava stagnaciju, i kada zatim vidim kako Bog otvara priliku da govorim za Njega. Retko kada sam potpuno spreman, ali uvek je uzbudljivo kada ipak otvorim usta i počnem da osećam da me On koristi.

Moj odlazak u zdravstveni klub izgledao je baš kao i bilo koji drugi pedesetominutni čas sa sklekovima i drugim vežbama pre nego što mi je prišao moj Indijsko Muslimanski prijatelj i izlio svoje srce. Iznenada sam znao da je Bog pretvorio obično vežbanje u izvanrednu avanturu vere.

Jedan moj prijatelj je nedavno stavljao alarm na svoj automobil. Nije potrebno da kažem, sedenje u čekaonici za mušterije teško da je bilo njegovo omiljeno doba u sedmici. Ali odlučio je da iskoristi vreme tako što će prelistati svoju radnu svesku sa našeg crkvenog seminara koji je nedavno završio.

„Šta to čitate?“ iznenada ga je upitao jedan stranac. Podjednako brzo, Dejvova poseta mehaničarskoj radionici pretvorila se iz dosade u zlatnu priliku.

Bio je to samo još jedan od bezbrojnih sedmičnih letova za komercijalnog pilota koji dolazi u Vilou Krik crkvu u Sjedinjenim Državama. Nije bilo ništa posebno u vezi te noći, ni neobično što se tiče vremena na ovom rutinskom putovanju.

Ništa nije bilo neobično – sve dok nije pokrenuo duhovni razgovor sa svojim kopilotom, u 4.30 ujutro, u pilotskoj kabini aviona tipa 727, na visini od 28,000 stopa, koji se završio tako što ga je u molitvi poveo da svoj život preda Hristu! To je prava avantura – čak iako su se molili otvorenih očiju!

Da li vašem duhovnom životu nedostaje akcija? Da li želite da vidite kako Bog pretvara rutinu u nešto izvanredno? Bog želi da se to dogodi, i to je samo jedna od prednosti neodoljivog hrišćanstva.

 

Izdvojeni tekst:

Hrišćanski život je život vere, gde često moramo da preduzimamo rizike, ali znamo da je to u redu jer Bog ima kontrolu i ima nameru iza svega.

 

Namera

Dok počnete da sve više i više doživljavate avanture koje Bog može da stvori u svakodnevnim situacijama, otkrićete da se svakoga dana suočavate sa zadacima sa sasvim novim smislom o nameri. Počnete da očekujete da će vas On možda iznenaditi u bilo koje doba sa prilikom koja menja večnost.

Odlazak u zdravstveni klub, kod majstora ili na vaše radno mesto postaje, u vašem umu, lagano zaogrnuta ekskurzija u carstvo božanskih mogućnosti. Možda počnete da se pitate, „Šta li je Bog smislio u ovoj situaciji?“

Deo uzbudljivosti ove perspektive nalazi se u tome što možda počnete da vidite Božju ruku čak i iza teških događaja i okolnosti.

Pre nekog vremena naša crkva objavila je svoj sopstveni časopis. Da bismo slikovito prikazali priču o bolnici kojoj smo pomagali, poslali smo našeg urednika, Roba Viklinsa, i našeg fotografa, Larija Kajsera, na Haiti. Njihova sedmica proticala je prema planu – sve dok nisu stigli na aerodrom i ukrcali se na avion koji će ih vratiti kući.

Iznenada su dva vojnika koji su bili pripadnici propalog pokušaja puča preskočila aerodromsku bezbednosnu ogradu i uleteli u mali avion sa mašinkama i eksplozivom u rukama. Dok su se gurali kroz avion, na iskvarenom engleskom jeziku su zahtevali da odmah budu prebačeni u Majami.

Bila je to opasna situacija koja je mogla katastrofalno da se završi. Ali Rob i Lari su bili u stanju da ovu nesreću posmatraju kao nešto što ima božansku nameru.

Kada je njihov avion poleteo, uspeli su da ublaže napetost tako što su ovu dvojicu uplašenih ljudi upitali o njihovim porodicama. Pre nego što su to shvatili, oružje je uklonjeno i oni su delili konzerve Koka Kole sa njima dok su nastavili da razgovaraju, pa čak i da se zajedno smeju. I kao da to nije bilo dovoljno zadivljujuće, pre kraja leta oni su na listu papira nacrtali ilustraciju jevanđelja kako bi objasnili Božju ljubav i oproštenje koje nudi kroz Hrista.

Lariju i Robu nije mnogo značilo ko su ovi ljudi ili šta su uradili. Oni su i dalje bili važni Bogu i bilo je potrebno da to saznaju. Ta svest dala je nameru situaciji koja je inače bila teška i opasna.

Neverovatno je kada shvatimo da ono što radimo svakog dana ima značenje u velikoj slici Božjeg plana.

 

Ispunjenost

Kada počnemo da ulažemo sebe u spasavanje nereligioznih ljudi i kada počnemo da tražimo nameru u svakodnevnim događajima, počećemo da doživljavamo osećaj ispunjenosti koja prevazilazi carstvo svakodnevnog ljudskog iskustva. Šta bi drugo moglo da se uporedi sa instrumentom u Božjoj ruci, koji se koristi da bi preneo Njegovu ljubav i pojasnio Njegovu istinu ljudima do kojih Mu je toliko stalo da je umro za njih? Ništa ne može da zadovolji više od uspešnog širenja Božje namere iskupljenja za čovečanstvo!

Šta je ta namera? Ona je sumirana u 2.Petrovoj 3,9, gde piše: „Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni, nego nas trpi, jer neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje.“ Isus je to prikazao u Jovanu 4, kada je razgovarao sa izgubljenom Samarjankom na studencu.

Nije potrebno da istražujemo celokupni razgovor da bismo videli ispunjenost koju je Isus osećao kao rezultat ovog kratkog susreta. Kada su Mu kasnije Njegovi učenici ponudili hranu, On je odgovorio, „Jelo je moje da izvršim volju Onog koji me je poslao, i da svršim Njegov posao. Ne kažete li vi da su još četiri meseca pa će žetva prispeti? Eto, velim vam: podignite oči svoje i vidite njive kako su već žute za žetvu“ (stihovi 34.35).

U suštini, On je govorio, „Ja sam upravo odigrao ulogu u ispunjavanju Božje osnovne namere u spasavanju ovog palog sveta –  i biću sit od toga!“ Stvarno! Pogledajte ponovo ove stihove. On je ovu aktivnost nazvao svojom „hranom.“ On je to učinio zbog dubokog osećaja zadovoljstva i ispunjenosti koji nastaje kada neodoljivo širimo svoju veru na druge.

Mark, jedan od pisaca ove knjige, pokušavao je da govori o Hristu jednom pedeset sedmogodišnjem Jevrejinu. Možete da zamislite koliko je vremena i energije proveo razgovarajući sa ovim čovekom koji je bio duboko ukorenjen u jevrejskoj veri i kulturi. Ali kada se Mark konačno molio da ovaj čovek prihvati Isusa kao svog Mesiju, možete da verujete da je osetio veliku ispunjenost. A kada su se sreli godinu dana kasnije da proslave jednogodišnji duhovni rođendan ovog čoveka, koji je sada pohađao seminar da bi se pripremio za propovedničku službu, Mark je jedva mogao da zadrži radost koju je osećao!

 

Duhovni rast

Ovo je jedna od najvažnijih, ali često zanemarenih, prednosti neodoljivog hrišćanstva. Često sam sretao hrišćane koji se nalazili u duhovnoj nelagodnosti, držeći se svoje vere ali ne napredujući mnogo. Biblijsko proučavanje postalo je zadatak; molitva suva rutina. Čudo njihovog ličnog obraćenja, koje su nekada prepričavali sa mnogo strasti, sada je postalo daleka, izbledela uspomena. A odlazak u crkvu – pa, to je nešto što jednostavno rade. Mehanički i sa pola srca, ovi ljudi jednostavno tavore u naporu hrišćanstva u karantinu.

Ali kada se ovi letargični vernici probiju iz duhovne izolacije i sretnu neke duhovne tragače, nešto neverovatno počne da se događa. Dok doživljavaju obraćenja sa visokim rizikom koja se događaju nereligioznim ljudima, oni počnu da zapažaju da se događa neka vrsta unutrašnjeg obnovljenja. Područja koja su dugo zanemarivana iznenada oživljavaju sa svežim značenjem.

Čitanje Svetog Pisma, na primer, postaje obnovljeno. Oni su nekada povremeno izvlačili Bibliju, delimično da vide šta mogu da nauče iz nje, a delimično da ublaže svoj osećaj krivice. Ali sada moraju da je čitaju – čak i da je uče napamet – kako bi znali o čemu govore prilikom sledeće razmene duhovnih ideja.

Ono što je zaista uzbudljivo je što, kao dodatak pripremi za razgovor sa drugima, oni počinju da obnavljaju iskrenu želju za svežim pogledima u Božji karakter i istinu. Ono što je počela kao dužnost, pomažući nekome drugom, menja se u ličnu želju za intimnošću sa Bogom.

Slična promena događa se i na području molitve. Razgovaranje sa Bogom iznenada dobija novu nameru. Buđavo recitovanje zamenjeno je strastvenim molitvama za spasenje prijatelja koji idu u propast. Kao i duhovni napredak koji se primećuje u njihovom životu, oduševljenje o molitvi sve više i više raste jer sada postoje sveži razlozi da Mu zahvaljuju, kao i kritične brige koje žele da iznose pred Njega.

A prednosti se ne završavaju ovde. Kao što svi znamo, najteži deo molitve je početak. Ali briga za naše duhovno zbunjene prijatelje može da nas pokrene, i naši razgovori za Bogom obuhvatiće razna područja. Otkrićemo kako ponovo doživljavamo živ i rastući molitveni život!

Raste i naša želja da obožavamo Boga. Kako možemo a da ne izrazimo zahvalnost Bogu koji je tako milostivo i strpljivo proširio svoju ljubav na pobunjenike kao što smo mi bili i kao što su mnogi naši prijatelji? Prirodno počinjete da slavite Boga zbog onoga što jeste i zbog onoga što radi, i pre nego što i shvatite, otkrićete da ste ponovo postali obožavatelj iz srca.

Šta je sa ličnom čistotom? Prednost postajanja neodoljivog hrišćanina je u tome što nam pomaže da održimo visok standard ponašanja. Stičete visoku svesnost da ste Božji predstavnik i da je ono što radite stvarno važno jer pozitivno ili negativno utiče na život drugih.

Poznajem jednog čoveka u našoj crkvi koji nije želeo da odbaci naviku prekomernog kockanja na lokalnom trkalištu. Nakon mnogih očajničkih rundi prestajanja i ponovnog počinjanja, on je s oklevanjem odlučio da jednostavno živi sa tim. Ali onda ga je jedan od naših članova osoblja izazvao o tome; ne zato što je to veliki greh, već zato što je ometalo njegovu sposobnost da utiče na svoje prijatelje za Hrista.

Sa novopronađenom motivacijom, ovaj čovek odustao je od kockanja jednom i zauvek. Interesantno, on je sada jedan od najneodoljivijih hrišćana u našoj crkvi!

 

Izdvojeni tekst:

Odlazak u zdravstveni klub, kod majstora ili na vaše radno mesto postaje, u vašem umu, lagano zaogrnuta ekskurzija u carstvo božanskih mogućnosti. Možda počnete da se pitate, „Šta li je Bog smislio u ovoj situaciji?“

 

Postoji još jedan važan aspekt u ovom području lične čistote: Kada počnete da objavljujete onima oko vas da ste ozbiljan hrišćanin, oni odmah počnu pažljivo da posmatraju vaš život. Neki od njih čine to iz radoznalosti, drugi iz želje da pronađu manu. Bilo kako bilo, to je veoma uspešan sistem odgovornosti. Vaši nereligiozni prijatelji ustvari vam pomažu da postanete pobožniji čovek ili žena. Kakav dodati bonus vašem spisku ličnih prednosti!

Poslednja stvar na našem duhovnom spisku rasta je posećivanje crkve. Pošto imamo povišeni osećaj staranja za izgubljene ljude, to će uticati na naše učestvovanje na dva načina. Prvo, to će nas motivisati da iskoristimo sve prednosti koje nam naša crkva pruža da rastemo u duhovnoj snazi i stabilnosti. Drugo, to će nas izazvati da načinimo promene u našoj crkvi, u područjima koja su možda bila neuspešna ili čak kontra produktivna. Počinjemo da shvatamo da je zadatak crkve suviše važan da bismo ga ostavili da se odvija na manje od osam cilindara. Tako sa svežom motivacijom, možemo da počnemo da pomažemo crkvi da postane sve što treba da bude kako bi dosegla nereligiozne ljude i pretvorila ih u predane Hristove sledbenike.

Zar nije neverovatno kako uzdizanje našeg truda da dosegnemo druge može da bude pokretač ličnog rasta? Ali u slučaju da to nije dovoljno, evo još nekoliko prednosti.

 

Duhovno pouzdanje

Ako se trudite da proširite vašu veru na druge, to može veoma da ojača vaše pouzdanje u vaše sopstveno verovanje. Ovo važi, delimično zato što razgovaranje sa ljudima koji imaju drugačije duhovno shvatanje primorava vas da preduzmete korake da se postarate da tačno govorite o hrišćanskoj veri.

To je slično pohađanju fakulteta i polaganju završnog ispita na kraju. Pripremanje za taj ispit primorava vas da vežbate svoju memoriju i pojačate vaše navike učenja kako biste pokazali profesoru – i vama samima – koliko znate. Ono što je ironično je da delo pripremanja da pokažemo drugima šta znamo često nas izaziva da po prvi put i sami to jasno razumemo.

Automatski povećavamo naše znanje kada pokušavamo da prenesemo našu veru prijateljima koji su skeptici, ili Mormoni, ili Jehovini svedoci, ili pripadnici Novog Doba, čak i drugi ljudi koji nisu hrišćani. A kada uspešno zadržimo svoje tle kada se nađemo lice u lice sa opozicijom, stičemo pojačani smisao duhovnog pouzdanja.

A ako mislite da to izgrađuje vaše samopouzdanje, pomislite samo šta se događa kada jedan od tih ljudi postane hrišćanin. Vaša vera uzdiže se visoko do neba! Možda poželite da pronađete neke Muslimanske fundamentaliste ili tvrdokorne ateiste. A zašto da ne? I oni su važni Bogu. Ne možemo da znamo kako će On da vas upotrebi i do koga možete da dođete, kada jednom vaše duhovno samopouzdanje počne spiralno da se penje!

 

Trajno ulaganje

Isus je upozorio svoje sledbenike, „Ne sabirajte sebi blago na zemlji, gde moljac i rđa kvari, i gde lupeži potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu“ (Matej 6,19.20). Petar je upotrebio i jače izraze: „Ali će doći dan Gospodnji kao lupež noću, u koji će nebesa s hukom proći, a stihije će se od vatre raspasti a zemlja i dela što su na njoj izgoreće. Kad će se dakle ovo sve raskopati, kakvim treba vama biti u svetom življenju i pobožnosti“ (2.Petrova 3,10.11).

 

Izdvojeni tekst:

Dozvolite mi da vas pitam ovo: Kako biste bolje mogli da proširite svoje vreme i energiju osim da to uložite u ljude, od kojih će vam mnogi zahvaljivati čitave večnosti na nebu? Koje drugo ulaganje bi dalo tako visoku nagradu?

 

Nikada neću da zaboravim silinu kojom me je ovaj odlomak pogodio kada sam ga pročitao po prvi put pre mnogo godina. Bio sam obični hrišćanin, zaražen traganjem za sitnicama, igračkama i zemaljskim zadovoljstvima. Čak se sećam kako sam mislio, „Ovo je fantastično! Mogu da imam sve to i još nebo!“

A onda je ovaj citat isterao vazduh iz mojih jedara. Kako je njegova istina počela da menja moje vrednosti, jedan prijatelj mi je dao zanimljivi predlog. Rekao je da treba da nabavim gomilu crvenih nalepnica, da na njih napišem, „Uskoro će izgoreti“, i da to zalepim na sve što imam! To bi služilo kao stalni podsetnik da svaki  auto, svaki motocikl, svaki čamac, svaki komad nameštaja – sve što imam ili želim – podložan rđanju, truljenju i pljački, i da će na kraju sve biti uništeno u ogromnom vatrenom ognju.

Kakva budućnost! I kakva greška da ulažemo toliko mnogo vremena i energije u stvari koje neće trajati. Iako nikada nisam stvarno zalepio nalepnice na moju imovinu, zahvalan sam Bogu što mi je pomogao da počnem da razumem ovu kritičnu pouku pre toliko mnogo godina. To me je podstaklo da donesem odluku da orijentišem svoj život samo oko onih stvari koje traju: Bog, Njegovo carstvo, i ljudi kao vi, kao ja, i oni koje ću pronaći za Njega. Samo to je vredno naše centralne strasti.

 

Čast da budemo Božji agenti

Kada shvatimo kako je velik Bog a kako smo mi slabi i zavisni, Isusove reči iz Dela 1,8. postaju skoro neshvatljive: „Nego ćete primiti silu kad siđe Duh Sveti na vas; i bićete mi svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje“ (Dela 1,8).

Možete li da zamislite učenike kako se okreću da vide kome On to govori? Mogu da zamislim kako oni govore, „Ko, mi? Gospode, mora biti da se šališ! Mi se tek navikavamo na činjenicu da si Ti ustao iz mrtvih, i sada hoćeš da odeš i da čitav ovaj posao o širenju Carstva ostaviš nama? To je neverovatno!“

I to nije ništa manje zadivljujuće – ili istinito – danas nego što je bilo onda. Koliko god da nam je teško da shvatimo, Bog nas je izabrao da budemo Njegovi agenti. On nam je dao visoku čast da govorimo umesto Njega. On je obećao da će da nas osnaži i upotrebi u tom procesu.

Nikada neću da zaboravim kada sam prvi put shvatio ovu stvarnost. Bilo je to za vreme mojih ranih propovedničkih dana kada sam radio sa srednjoškolcima. Planirali smo veliki evangelizacioni događaj u sredu uveče, i svi naši članovi vredno su radili da pozovu svoje prijatelje da čuju poruku jevanđelja, možda po prvi put.

Došlo je to veče, mesto je bilo puno i skoro da je bilo vreme da izađem na podijum. Sećam se kako sam počeo da patim od bolesti zvane „običnost“. Možda se to događa i vama. Počnete da mislite nešto ovako, „Ko sam ja da izađem ovde i govorim svim tim mladim osobama? Jedva da i sam znam sve ovo, pa zašto onda mislim da mogu da im prenesem bilo šta značajno?“

Možete li da se povežete sa ovim osećanjima? Čak i sada, posle mnogo godina službe, često me udari talas „običnosti“. Ali pomaže mi kada se setim da je Bog taj koji nam je poverio visoku čast da budemo Njegovi predstavnici. To nije bila naša ideja! Iako treba da se molimo i pripremamo, u veoma stvarnom smislu, ono što se događa odatle je Njegov problem. I kao što sam otkrio to veče pre mnogo vremena, to je problem koji On voli da rešava kako bi pokazao svoju silu tako što će učiniti neobične stvari kroz nas.

Bez obzira na moju sumnju u sebe, i kolena koja su se bukvalno tresla, izašao sam i objasnio tim učenicima najbolje što sam mogao da su oni važni Bogu. Rekao sam im da nije dovoljno da veruju da ih Bog voli, već da treba da dođu Hristu da bi primili Njegovo oproštenje i vođstvo. A kada sam zatražio od njih da preduzmu taj korak, bio sam zaprepašćen kada je nekoliko stotina mladih ustalo!

Ustvari, bio sam toliko zaprepašćen da sam pomislio da su me pogrešno razumeli. Pa sam im rekao da sednu kako bih mogao ponovo da objasnim jevanđelje i obavezu o kojoj govorim. A onda je još više njih ustalo!

Izvan mojih najluđih snova, Bog je počastvovao skromne napore jednog od njegovih šegrta-ambasadora dok je menjao izglede za večnost kod ovih učenika srednje škole. Sećam se da sam kasnije otišao iza zgrade u kojoj smo se sastali, naslonio se na zid, i bio savladan osećanjima zahvalnosti i zaprepašćenja što je On upotrebio nekoga kao što sam ja.

I znate li šta? On može da upotrebi nekoga kao što ste vi. Možda to neće biti ispred velikog broja srednjoškolaca, ali možda preko neke ograde, radnog stola ili stola u restoranu, na gradilištu, na terenu za tenis, ili na nekom podijumu. Bog vam je dao čast da budete Njegovi govornici. On je obećao da će počastvovati vaše napore da postanete neodoljivi hrišćani tako što će nagraditi vas i dodirnuti druge.

 

Izdvojeni tekst:

Što bliže pogledate, to više vidite da su nagrade visoke a trošak relativno nizak, posebno kada razumemo da, na kraju, to uopšte i nije trošak. To je ulaganje koje isplaćuje trajne dividende.

 

Da li su ove prednosti dovoljne da probude vaš apetit? Nismo čak ni govorili o tome šta će sve primaoci našeg truda steći, Znate, male stvari, kao što je bekstvo od izgleda pakla i sticanje obećanja o nebu, a da ne spomenemo život ovde na zemlji koji je pun avanture, namere, ispunjenosti, rasta, duhovnog pouzdanja, trajnog ulaganja i časti što postajemo agenti Boga svemira!

Povrh toga, i Bog ima prednosti. On ima nagradu da posmatra kako Njegova deca odražavaju Njegovu ljubav prema izgubljenima, što je vrsta radosti koju bilo koji roditelj može da razume. Jovan 15,8 kaže: „Tim će se Otac moj proslaviti, da rod mnogi rodite; i bićete moji učenici.“ Pored toga, setite se da kada smo uspešni u dovođenju nekoga ka veri, Luka 15,10 nam kaže da „biva radost pred anđelima Božijima za jednog grešnika koji se kaje.“ To je nebeska proslava!

Prema tome, kada postanemo aktivni i strateški pokušavamo da dopremo do drugih ljudi Hrista radi, kada postanemo više neodoljivi u načinu na koji živimo i izražavamo svoju veru, otkrivamo da doživljavamo prednosti, drugi doživljavaju prednosti, i Bog doživljava prednosti.

Ali ostaje jedno pitanje. Kakva je cena ovog ličnog rada, i da li ona umanjuje naš široki spisak prednosti?

 

Cena neodoljivog hrišćanstva

 

Vreme i energija

Vi znate i ja znam da dopiranje do izgubljenih ljudi neće biti lako. Ono će uključiti rastezanje vremena i energije, naših najdragocenijih sredstava, kako bismo izgradili odnose, pokazali hrišćansko staranje i saosećanje, i stalno se molili. Ono će obuhvatiti objašnjavanje i ponovno objašnjavanje naočigled jednostavne poruke jevanđelja, strpljivo čekanje dok oni „razmišljaju o tome“ (znajući da u mnogim slučajevima oni ustvari beže od toga), pokušavanje da se suočimo sa bezbroj izazivajućih pitanja i, u kutu vašeg uma, shvatanje da će oni možda na kraju da odbace Hrista. Zvuči kao formula za očajanje, zar ne?

Ali, dozvolite mi da vas pitam ovo: Kako biste bolje mogli da proširite svoje vreme i energiju osim da to uložite u ljude, od kojih će vam mnogi zahvaljivati čitave večnosti na nebu? Koje drugo ulaganje bi dalo tako visoku nagradu?

 

Čitanje i proučavanje

Da bismo dosegli druge, biće potrebno određeno proučavanje Biblije i, povremeno, čitanje knjiga kao što je ova. Da li je to toliko loše? Naravno, potreban je određeni trud da biste bili sigurni da znate o čemu govorite, ali svakako želite da budete upoznati sa onim što verujete, zar ne? Pismo svima nama kaže da nastavimo da rastemo u našem poznavanju i razumevanju Boga. Uostalom, nije pošteno da navodimo proučavanje Biblije na strani troška, kada smo to već naveli na strani prednosti!

 

Novac

Istina je da je za naše ulaganje u život drugih potrebna i opipljiva investicija. Ručkovi, međugradski telefonski razgovori (jednom je jedan moj prijatelj tri i po sata razgovarao sa udaljenim gradom da bi podelio svoju veru sa nekim koga je poznavao, i kasnije se ona obratila Hristu), cena knjiga, seminara, i ponekada visoka cena za ispunjavanje potreba drugih – to su neki od finansijskih zahteva koje neodoljivo hrišćanstvo može da ima od našeg novčanika.

Ali kada se sve sabere, količina potrošenog novca obično je i dalje relativno niska, posebno u poređenju sa prekomernim nagradama koje dobijamo kao rezultat. A za one situacije u kojima je trošak veći, ove Isusove reči daju prikladno ohrabrenje: „Nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu. Jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše“ (Matej 6,20.21). Ne mogu da zamislim sigurniju investiciju, a vi?

 

Rizik od sramoćenja, odbacivanja ili progonstva

Iako verovatno mali broj nas doživljava progonstvo, visoki su izgledi da možemo da očekujemo neke manje vrste otpora. To može da bude zadirkivanje prijatelja, ili samo usamljeno osećanje da smo izostavljeni iz određenog razgovora ili društvenog okupljanja. Ali to može da postane i mnogo ozbiljnije kada postoji diskriminacija ili namerno zlostavljanje zbog onoga što predstavljamo.

Nemam lake odgovore za ovo. Mogu samo da vas ohrabrim da zatražite od Boga Njegova preimućstva dok gledate u prednosti koje dobijate kada ste Mu poslušni. On nam nudi utehu kroz stihove kao što su ovi: „Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i kažu na vas svakojake rđave reči lažući, mene radi. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili proroke pre vas“ (Matej 5,11.12). „A dobro činiti da nam se ne dosadi; jer ćemo u svoje vreme požnjeti ako se ne umorimo“ (Galatima 6,9).

 

Komplikacije u životu

Što se tiče većine nas, osnovna cena dopiranja do drugih je što nas to upetljava u brige i aktivnosti njihovog života. To nam krade našu nezavisnost. Dodaje detalje našem već pretrpanom rasporedu. Jednostavno rečeno, to komplikuje naše već komplikovane živote.

Ali to čini i brak. I deca. I kupovanje kuće. A, što se toga tiče, i postajanje hrišćaninom. Razmislite o tome. Sva ova područja zahtevaju vreme, trud, učenje, neke rizike, i izvan sumnje, određenu količinu novca. Većina stvari koje su važne mogu da zakomplikuju naš život. Ali da li su oni vredni toga? Naravno da jesu!

Upitajte bilo koju novu majku da li njena beba zahteva vreme i energiju, i ona će vas verovatno izazvati da pokušate da držite korak sa njom samo jedan dan i jednu noć! Kada ne drži, ne hrani ili ne kupa svoju bebu, verovatno ćete je pronaći kako čita knjige o roditeljstvu, jer proces učenja nikada se ne završava. A nemojte ni da spomenete temu novca! Ona će izvući račune da vam pokaže kako je sve skupo, od hrane za bebe do pelena. „Da li ste u skorije vreme videli koliko koštaju pelene?“ pitaće ona.

Ali ako je pitate da li, u svetlosti svih tih troškova, žali što je dobila bebu, ona će upitati, „Jeste li vi ludi? Ova beba je nešto najbolje u mom životu. Ja volim ovu bebu!“

 

Ishod

Bezbedno je da kažemo da možemo isto da zaključimo i o neodoljivom hrišćanstvu. Samo pregledajte spiskove! Naravno, postoje troškovi, trud, rizici i komplikacije, ali to je vredno toga – hiljadu puta! Što bliže pogledate, to više vidite da su nagrade visoke a trošak relativno nizak, posebno kada razumemo da, na kraju, to uopšte i nije trošak. To je ulaganje koje isplaćuje trajne dividende.

Ne znam za vas, ali kada ja vidim način na koji tas odlučno preteže u našoj analizi troška i prednosti, postajem uzbuđen što imam avanturu pri ruci: Kako možemo da preduzmemo korake da povećamo našu neodoljivost i počnemo da doživljavamo sve nagrade koje Bog ima za nas? To je tema koju ćemo istraživati u sledećem poglavlju.

 

Poglavlje 3

 

Formula za uticanje na vaš svet

 

Jedno od najgorih iskustava u životu je kada nam kažu šta treba da uradimo a ne daju nam jasnu ideju kako da to uradimo. Nažalost, tako nešto događa se sve vreme.

Vaš šef odredi no neba visoku stopu za prodaju i stavlja vam do znanja kako od vas očekuje da je ispunite. On vas obaveštava da morate da povećate ukupni prihod, da smanjite troškove, i da sve u svemu mora da se popravi, ali kako ćete to da uradite, pa to je vaš problem.

Ili vam vaš nastavnik daje sve više i više zadataka a knjige i domaći zadaci se gomilaju, dok sa njima zajedno raste i nervoza. Pročitaj ovo, napiši ono, reši ono, predaj ovo, položi ispit, položi semestar. A profesora kao da nije briga što imate još četiri nastavnika sa takođe veoma visokim zahtevima. Jednostavno morate sve nekako da sredite, ali kako ćete to uraditi, to zavisi od vas. Nije nikakvo čudo što mnogi od nas često imamo noćne more o nezavršenim poslovima!

Čak smo i u crkvi bombardovani očekivanjima da imamo snažne brakove, poslušnu decu, uravnoteženi budžet, etički posao, uspešan molitveni život i značajne međuljudske odnose. Ali iako se „šta treba uraditi“ pojavljuje jasno i glasno, „kako“ često ostaje daleko i prigušeno, ako se uopšte i čuje.

Jedno mesto gde je ovo posebno važno je u izazivanju da imamo evanđeoski uticaj na svet. „Ljudi su izgubljeni,“ objavljuje propovednik. „Oni idu u pakao, Bog želi da dođemo do njih, a vi ste Njegovi izabrani ambasadori – i bolje bi vam bilo da izađete tamo i dovedete ih Hristu!“

Kako možete da se prepirete sa tim? To je biblijski, odzvanja istinom, i ima smisla. I tako, pripremam se da preduzmem neku akciju – ali gde? Može li neko da mi malo objasni izraz „izađite tamo“? Kako da počnem? Kako izgleda taj proces? Ko će mi pomoći da načinim prvi korak?

 

Božanski plan

Hvala Bogu što nas nije ostavio u takvom zbrkanom stanju. Postoji stara izreka, „Što Bog očekuje, to Bog i osposobi.“ Ne samo što nam On kaže da Mu je važan ovaj svet zalutalih ljudi, već se On takođe i stara da imamo informaciju koja nam je potrebna da bismo krenuli putem uspešnog rada sa njima.

Isus je razgovarao o svom planu za obavljanje ovoga još pre mnogo vremena kada je sedeo sa svojim sledbenicima na obronku brda u blizini Kapernauma. Koristeći svakodnevni jezik, On je objasnio da principi mogu da se svedu na ovaj precizni plan za uticanje na naš svet:

VP+VB+JK=MU

Šta li znači ova šifrovana jednačina? Iako možda liči na nešto iz udžbenika za hemiju, to je ustvari formula koja sadrži Božju strategiju za dopiranje do duhovno izgubljenih ljudi.

Razbićemo standardnu algebru i krenuti sa poslednjim elementom, MU. To znači maksimalni uticaj: da imamo najveći mogući duhovni uticaj na one koji su oko nas. To je Božja namera koja je izražena u Bibliji.

Kao što smo videli, Dela 1,8 nam kaže da treba da budemo Njegovi svedoci, osnaženi Njegovim Duhom, da dopiremo do ljudi koji su blizu i daleko. Druga Korinćanima 5,19 kaže da kada smo se pomirili sa Bogom kroz Hrista, dobili smo službu da pomažemo grešnim ljudima i ženama da sklope mir sa Bogom. Matej 28,19.20, o kome se često govori kao o velikom nalogu, kaže nam da idemo u ceo svet, širimo poruku jevanđelja, vodimo ljude ka Hristu, zatim ih krstimo i izgrađujemo u veri. Na drugom mestu Isus kaže da smo lovci ljudi.

Vidite, Sveto Pismo je puno izazova upućenih svakome od nas da uredimo svoj život tako da možemo da imamo najviši mogući duhovni uticaj na one koji su oko nas. Naša je odgovornost da te izazove sprovedemo u delo; Njegovo je da proizvede rezultate tako što će privući ljude sebi.

Pre nego što istražimo ostatak delova naše formule, potrebno je da istražimo njen izvor. Ona potiče iz dva elementa koje je Isus upotrebio kao ilustracije: so i svetlost.

U sred najveće propovedi u istoriji, u Propovedi na gori, Isus je rekao ove čuvene reči: „Vi ste so zemlji… Vi ste svetlost svetu.“ On je želeo da svi Njegovi sledbenici posmatraju sebe kao so i svetlost u tome kako žive svoj život na zemlji.

 

Novi pogled na so

Hajde da pogledamo prvu ilustraciju. Zašto je Isus upotrebio metaforu kao što je so? Šta so radi? U savremeno doba, ona nam izaziva nervozu jer može da dovede do visokog krvnog pritiska. Zato osećamo krivicu svaki put kada posegnemo za slanikom. Ali hajde da pogledamo kroz istoriju i razmislimo o osnovnoj upotrebi soli tokom istorije.

Prvo što nam pada na pamet je da nas so čini žednima. Zato barovi u Americi služe besplatne slane perece i kikiriki, kako bi naveli ljude da piju više. Ili su mi bar tako rekli!

So radi i još nešto: ona začinjava hranu. Ko to čini? Da li se to može izbaciti? Kada jedemo nešto što ima previše blag ukus, mi refleksno uzimamo so kako bismo poboljšali ukus.

So i čuva. Ne koristimo je više u ovu svrhu, ali u danima pre frižidera, so je bila široko rasprostranjena u sprečavanju kvarenja hrane. Određeno meso moglo je dugo da se čuva ako je pažljivo bilo zapakovano u so.

Tako so stimuliše žeđ, dodaje uzbuđenje ukusa hrani i sprečava propadanje. Što nas dovodi do velikog pitanja: Šta je od ovoga Isus imao na umu kada je pogledao svoje sledbenike i rekao, „Vi ste so zemlji?“

 

Izdvojeni tekst:

„Što Bog očekuje, to Bog i osposobi.“ Ne samo što nam On kaže da Mu je važan ovaj svet zalutalih ljudi, već se On takođe i stara da imamo informaciju koja nam je potrebna da bismo krenuli putem uspešnog rada sa njima.

 

Kratak odgovor je, Ne znamo! Šta kažete na iskrenost? Ako čitate šta su naučnici rekli po ovom pitanju, koristeći pokeraški jezik, oni podignu tri karte i kažu, „Izaberi kartu, bilo koju. Ili sve tri, ako želiš.“

Moguće je da je Isus hteo da kaže da so treba da simbolizuje ideju izazivanja žeđi. Kada su hrišćani u skladu sa Svetim Duhom, i kada žive u svom svetu sa osećajem namere, i sa mirom i radošću, to često stvara duhovnu žeđ kod ljudi koji su oko njih.

U Vilou Kriku u Americi, često slušamo svedočanstva o ovome. Ljudi govore: „Bio sam na poslu, i zapazio sam nekoga u mom odeljenju koji je živeo malo drugačije i govorio je malo drugačije, i drugačije je vrednovao stvari. To je privuklo moju pažnju. Osećao sam kako u meni raste duhovna žeđ koju ranije nisam doživljavao.“

Kada hrišćani svojim životom pokazuju svoju veru sa autentičnošću i hrabrošću, oni ubacuju malo začina u prilično bljutavu šolju supe. Oni hvataju ljude nespremne i izazivaju ih da ustuknu. Oni bude ljude sa svojim izazovima i naočigled radikalnim tačkama gledišta. I oni tu i tamo prevrnu nekoliko kola sa jabukama. Ukratko, oni unose malo začina u živote onih koji su oko njih.

Šta više, kada vernici žive životom koji je usmeren na proslavljanje Hrista, oni zadržavaju moralno propadanje društva. Nadam se da se to događa sa dilemom o abortusu, sa brigom o okolini, sa rasizmom i sa razbijanjem porodice. Dok hrišćani proslavljaju Boga, On ih koristi da bi zauzdao plimu zla koja preti da poplavi zemlju.

Zato uzmite kartu – bilo koju kartu. Ili možda sve tri mogu da budu tačno ono što je Isus imao na umu kada je upotrebio reč so. Ali posle još razmišljanja možda ćete moći da otkrijete još razloga zašto je Isus izabrao metaforu soli, a to su razlozi koji lako mogu da se zanemare.

Najpre, da bi so imala najveći mogući uticaj, ona mora da bude dovoljno potentna da bi imala uticaj. A drugo, da bi se dogodio bilo kakav uticaj, so mora da se približi onome na šta treba da utiče. Tako je Isus možda izabrao metaforu soli jer so zahteva i potenciju i bliskost da bi uradila ono što radi.

To nas vraća formuli:

VP+VB+JK=MU

Pošto smo ustanovili da je krajnji cilj formule da proizvede maksimalan uticaj, sada možemo da pređemo na početak i pogledamo prva da elementa koji su potrebni da bi se ispunio taj cilj: VP i VB. VP znači visoki potencijal, a VB znači velika bliskost.

To je tačno potrebno nama kao hrišćanima ako želimo da utičemo na ljude koji su izvan Božje porodice. Moramo da imamo visoki potencijal, što znači dovoljno jaku koncentraciju Hristovog uticaja u našem životu tako da Njegova sila i prisustvo budu neporecivi za druge. I moramo da imamo dovoljno bliskosti. Potrebno je da se približimo ljudima koje se nadamo da ćemo zadobiti kako bismo dozvolili da Njegova sila izvrši svoj namenjeni uticaj.

U Mateju 5,13 Isus je rekao da je bljutava so, ili so malog kvaliteta, bezvredna. Ona je izgubila svoju silu. Ona neće izazvati mnogo žeđi, neće dodati mnogo začina, neće sprečiti mnogo kvarenja. Ona može da ima sve vrste bliskosti – može da se izlije preko nečega na šta želimo da izvrši uticaj – ali ako joj nedostaje potencijal ona je, kaže Isus, beskorisna. Dobra je jedino da se da ljudima da po njoj gaze.

Isto tako, visoko začinjena so industrijske snage ima veliki potencijal, ali ne može da proizvede bilo kakve rezultate ukoliko ne dodirne nešto. Kao što je Beki Pipert pisala pre mnogo godina, ukoliko se so ne izlije iz slanika, ona ostaje samo običan ukras za sto.

To je, nažalost, prilično dobar opis mnogih ljudi koji sebe smatraju hrišćanima. O, oni imaju mnogo potencijala u svojoj ličnoj zajednici sa Hristom. Oni hodaju putem koji proslavlja Boga u svojim ličnim uzorcima življenja. Ali oni nikada ne idu tamo gde mogu da dodirnu ljude kojima je potreban njihov uticaj. Oni su ukrasi za sto lepog izgleda, ali imaju nizak uticaj.

Da li vidite zašto je Isusov izbor soli kao metafore toliko prikladan? Uz njenu pomoć On je mogao da pokaže da oba sastojka – potencijal i bliskost – moraju da se primene pre nego što možemo da ispunimo našu misiju da imamo duhovni uticaj na našu porodicu i prijatelje.

 

Izdvojeni tekst:

Kada hrišćani svojim životom pokazuju svoju veru sa autentičnošću i hrabrošću, oni ubacuju malo začina u prilično bljutavu šolju supe. Oni hvataju ljude nespremne i izazivaju ih da ustuknu. Oni bude ljude sa svojim izazovima i naočigled radikalnim tačkama gledišta. I oni tu i tamo prevrnu nekoliko kola sa jabukama. Ukratko, oni unose malo začina u živote onih koji su oko njih.

 

Snažan primer

Pre nekoliko godina smo moja supruga i ja proveli jedan dan sa Bilijem i Rut Grejam u njihovom domu na vrhu planine u Severnoj Karolini. Uveče sam mogao da kažem Biliju da počinjem da postajem umoran, pa sam mu rekao da ćemo da se vratimo u naš hotel. Ali na moje iznenađenje, on mi je pružio svoju Bibliju i rekao, „Bil, pre nego što odeš, nahrani me iz Božje reči.“

Pomislio sam u sebi, ovaj sedamseset trogodišnji čovek očigledno nije hrišćanska beba. A ovde nema nikakvog problema o spasenju. Šta više, on je propovedao poruku jevanđelja većem broju ljudi od bilo koga drugog u istoriji. Ipak, on mi je govorio, „Još uvek mi je potrebno i volim da budem nahranjen iz Božje Reči.“

Ovo iskustvo mi je pomoglo da razumem zašto je Bili Grejam održao tako visok faktor potencijala tako dugo. On neprekidno preduzima korake da povisi svoju slanoću. To mi je najduže ostalo u sećanju. Otišao sam, nadajući se da će moj faktor ukusa biti visok kao nebo kada dođem u te godine. Voleo bih da budem opasan kada napunim sedamdeset i tri godine – a vi?

Kako to može da se dogodi? To će se dogoditi ako preduzmemo korake koji će nas učiniti visoko potencijalnima kada imamo osamnaest, trideset i osam i pedeset i osam godina. Koji su to koraci? Voleo bih da mogu da vam ponudim neki odgovor koji izaziva jezu niz leđa, kao što je bandži skakanje, ali ne mogu to da uradim. Ovo nastaje vežbanjem starih svakodnevnih duhovnih disciplina koje su hiljadama godina stvarale slane vernike, i tu nema ništa posebno niti visoko tehnološko.

 

Izdvojeni tekst:

Kada se radi o razvijanju i održavanju visokog potencijala, tu nema čarobnog štapića i nema prečica. Naš faktor ukusa biće grubo proporcionalan sa razmerom našeg bavljenja starim duhovnim disciplinama.

 

Visoki potencijal nastaje iz čitanja Biblije i hranjenja njenim istinama. On nastaje kada smo na kolenima u molitvi. On nastaje u dodirivanju drugih neodoljivih hrišćana u zajednici malih grupa, gde braća i sestre u Hristu pokušavaju da skinu masku i budu realni jedni prema drugima. On nastaje u služenju i doprinošenju biblijskom funkcionisanju crkve. On nastaje u pokušavanju da aktivno delimo svoju veru sa drugima, i u doživljavanju i uspeha i neuspeha duž puta. On nastaje kada disciplinujemo sebe sa namerom da zadržimo slanoću.

Kada se radi o razvijanju i održavanju visokog potencijala, tu nema čarobnog štapića i nema prečica. Naš faktor ukusa biće grubo proporcionalan sa razmerom našeg bavljenja starim duhovnim disciplinama. Svakodnevni kontakt sa Bogom i Njegovom reči činiće da smo otvoreni vođstvu Duha, spremni da utičemo na ljude izvan porodice, ljubazni i nežni pred Bogom i pred drugima, i naštimovani prema onome što je stvarno važno.

Ove aktivnosti neće nas samo povezati sa Božjom silom, već će nam pomoći da razvijemo osobine neodoljivih hrišćana, o čemu ćemo razgovarati u sledećoj celini.

Nema mnogo Bilija Grejama na svetu, ali svi možemo da preduzmemo korake da povisimo svoje razumevanje onoga što je potrebno da bismo imali visoki potencijal. Bez sumnje, svaki od nas ima mesta da raste u karakteru i u povezanosti sa Bogom kako bismo postali jača so. Način na koji živite svoj život može da izazove žeđ, doda začin i služi kao moralni čuvar dok se družite sa onima koji su oko vas.

 

Pouka od svetlosti

Kao što smo ranije videli, so je samo jedna od dve metafore koje je Isus upotrebio kada je opisivao kakvi treba da budu Njegovi sledbenici. Druga metafora bila je svetlost. On je u Mateju 5,14 rekao, „Vi ste svetlost svetu.“ Ponovo je prikladno da se upitamo zašto je Isus izabrao ovu metaforu? Šta svetlost radi?

Najosnovniji odgovor je da ona čini da su stvari vidljive i pomaže nam da ih vidimo onakve kakve stvarno jesu. To mi mislimo kada kažemo „baci malo svetlosti“ na neku temu.

I kada pogledamo u biblijsku upotrebu izraza „svetlost“, centralna ideja koja se pojavljuje je jasno i privlačno predstavljanje Božje istine drugima. Njeno rasvetljavanje kako bismo pokazali kakva je ona stvarno. I dok metafora obuhvata potrebu da prikažemo način života koji će u kontrastu odudarati od sumornosti života bez Hrista, određena ideja kao da govori o razumljivoj artikulaciji sadržaja poruke jevanđelja.

Ovo može da se vidi u drugim odlomcima iz Svetog Pisma koji govore o svetlosti. Na primer, u 2.Korinćanima 4,5.6. piše: „Jer sebe ne propovedamo nego Hrista Isusa Gospoda, a sebe same vaše sluge Isusa Gospoda radi. Jer Bog koji reče da iz tame zasvetli videlo, zasvetli u srcima našim na svetlost poznanja slave Božije u licu Isusa Hrista.“ Vidite li povezanost između svetlosti i prenošenja informacije o poruci jevanđelja?

Slično tome, u odlomku iz Mateja, Isus kao da govori da želi da Njegovi sledbenici budu u stanju da duhovno rasvetle druge ne samo tako što će živeti po Njegovim učenjima, već i tako što će objašnjavati Njegovu poruku opraštanja i milosti, precizno i tačno. To znači biti svetlost.

Kao što nam ilustracija o svetlosti daje prva dva sastojka u našoj formuli, VP (visoki potencijal) + VB (velika bliskost), tako nam metafora o svetlosti daje poslednji sastojak naše formule za maksimalan uticaj na druge. To je JK, što znači jasna komunikacija poruke jevanđelja. Kada sve to stavimo zajedno, dobijamo:

VP+VB (so) +JK (svetlost) =MU

Da bi svetlost ispunila svoj namenjeni uticaj, Isus u Mateju 5,15.16. kaže da ne sme da bude prekrivena ili prigušena na bilo koji način. I da bismo mi imali silan uticaj koji Bog želi, moramo da dobro poznajemo poruku jevanđelja i da budemo spremni da je prenesemo koncizno i jasno.

Ovo podrazumeva da smo već obavili vanredni posao učenja kako da objavimo i odbranimo glavna načela jevanđelja sa jasnom jednostavnošću. Potrebno je da budemo spremni da pomognemo ljudima da razumeju Božju prirodu, njihovu grešnost, Hristovo plaćanje cene, i korak koji svako od nas mora da preduzme da bi primio oproštenje i novi život koji On nudi.

Bez ovoga, ljudi ostaju da se pitaju šta je to što nas odvaja u pitanju kvaliteta našeg života. Oni možda sumnjaju da ikada mogu da dožive takav promenjeni život koji vide u nama.

Možemo li jednostavno da istupimo i to kažemo? Suviše mnogo hrišćana misli da ako jednostavno žive životom vere na otvoreni i dosledni način, ljudi oko njih videće to, želeće to i nekako će sami shvatiti kako da to dobiju. Ili možda misle da će ovi ljudi prići i pitati ih zašto je njihov život tako poseban, i kada to učine, oni će prihvatiti priliku i to im objasniti. Ali hajde da budemo iskreni: to se skoro nikada ne događa.

Iako je preduslov da živimo slanim hrišćanskim životom – da budemo visoko potencijalni i u međusobnim odnosima sa drugima – samo to nije dovoljno. Neka nas Bog sačuva da se tu ne zaustavimo, jer će ljudi prema tom planu završiti u paklu. Od imperativne je važnosti da poruku prenesemo jasnim jezikom, kako bi naši prijatelji mogli da je razumeju i da se ponašaju prema njoj.

Pavle pita u Rimljanima 10,14: „Kako će, dakle, prizvati koga ne verovaše? A kako će verovati koga ne čuše? A kako će čuti bez propovednika?“ Isus je rekao da ne treba da budemo samo so, već i svetlost: jasna komunikacija Njegove poruke milosti. Ako budemo i jedno i drugo, mi omogućavamo ljudima do kojih nam je stalo da urade ono što On kaže u Mateju 5,16. Kada su oni imali priliku da „vide vaša dobra dela“, i razumeju centralnu poruku jevanđelja, oni će biti spremni da donesu odluku da slede Hrista i moći će da „slave Oca vašega koji je na nebesima“.

 

Donošenje iskrene procene

Hajde da zastanemo da bismo postavili veliko pitanje. Da li ova jednačina tačno opisuje trenutno stanje u vašem životu? Pogledajte je još jednom dok razmišljate o ovom važnom pitanju.

VP/visoki potencijal+VB/velika bliskost +JK/jasna komunikacija =MU/maksimalan uticaj

Znam mnoge ljude za koje je ovo tačan opis. Divim se stepenu ukusa u njihovom duhovnom životu. Oduševljen sam kada vidim koliko su daleko oni spremni da idu da bi dodirnuli nereligiozne ljude kako bi na njih uticali za Hrista. Ovi ljudi me nadahnjuju i izazivaju.

Ali mnogi drugi hrišćani flertuju sa nekom smešnom aritmetikom. Oni pokušavaju da tu „novu matematiku“ nateraju da radi. Oni kažu, „Ja ću da smislim način da visoki potencijal i mala bliskost daju maksimalan uticaj.“ Ali oni ne mogu da dožive uspeh, jer ostaju izolovani od samih ljudi koje treba da dodirnu.

 

Izdvojeni tekst:

Suviše mnogo hrišćana misli da ako jednostavno žive životom vere na otvoreni i dosledni način, ljudi oko njih videće to, želeće to i nekako će sami shvatiti kako da to dobiju. Ili možda misle da će ovi ljudi prići i pitati ih zašto je njihov život tako poseban, i kada to učine, oni će prihvatiti priliku i to im objasniti.

 

Drugi kažu: „Ja ću imati svu bliskost koju možete da zamislite. Družiću se sa tom gomilom toliko mnogo da neću moći da se razlikujem! I onda ću imati maksimalan uticaj.“ Ne, nećete – ne dok nemate prepoznatljivost, potencijal i ukus.

Mnogo više ljudi pokušava da zaključi temu tako što kažu, „Dobro, ja ću podići svoj nivo ukusa tako što ću živeti doslednim hrišćanskim životom, i onda ću da izvršim potreban uticaj i trud da bih došao u rang uticaja kod ljudi koje želim da dosegnem. Ali molim vas, nemojte da tražite od mene da kažem nešto! Ja ću samo da živim svoj život vere pred njima i možda će nešto od toga da pređe i na njih.“

Kao što će vreme dokazati, to su samo prazne želje. Baš kao što su reči bez dela prazne, tako i dela bez reči nemaju značenje i sadržaj. Možete li da vidite zašto je Isus naglasio da treba da budemo i so i svetlost? Od kritične je važnosti da imamo visok faktor ukusa i spremnost da prenesemo Hristovu poruku.

 

Kratak pregled

S obzirom da je naš cilj da imamo najviši mogući duhovni uticaj, važno je da dublje istražimo ove teme kako bismo poduprli svaki sastojak u jednačini. To je ono što ćemo raditi u ostatku ove knjige.

Ako želimo da imamo bilo kakvu nadu da ćemo privući ljude Hristu, moramo da ispunimo prvi deo formule tako što ćemo razviti neke kritično važne osobine karaktera kao što su autentičnost, saosećanje i žrtvovanje. To ćemo istraživati u sledeća tri poglavlja, koja sačinjavaju celinu koja se zove, „Preduslov za visoki potencijial“.

Dalje, proširićemo drugi element jednačine u delu koji se zove „Potencijal velike bliskosti“. Ovde ćemo govoriti o praktičnim načinima na koje prirodno možemo da se premestimo u prostor uticaja kod drugih. Istraživaćemo svakodnevne prilike za duhovni uticaj koji nas čeka u običnim međuljudskim odnosima, a mnoge od njih već imamo. Ovde stvarno počinje avantura!

Na primer, nedavno sam se šišao i primetio sam da je frizerka loše raspoložena. Hteo sam da pokušam da je malo oraspoložim, ali nisam mogao da smislim način da započnem razgovor. Onda sam zapazio pesmu koja je svirala na njihovom muzičkom sistemu. U njoj je glavni instrument bio saksofon, pa sam odlučio da pucam na slepo. Uobičajeno sam pitao, „To je Keni Dži, zar ne?“ Ona je odgovorila sa velikim oduševljenjem. „Ja volim Keni Džija! Da li vi poznajete Keni Džija?“

 

Izdvojeni tekst:

Isus nije kao šef, nastavnik, ili propovednik koji nam jednostavno daje naš zadatak i zatim nam prepušta da smislimo kako ćemo sami to da uradimo. On nam je dao formulu, i zatim je na njoj izgradio sistem iskupljenja.

 

Uzgred, treba nešto da znate. Ja ovde nisam imao nikakvog pojma. Mislim da sam ukupno video oko 15 sekundi Keni Džija na televiziji. Sve čega se sećam bilo je da je držao pisak sa strane usta. To me je navelo da poželim da skliznem sve do kraja kauča da ga gledam. Bilo mi je drago što me nije pitala da li znam šta ono „Dži“ u njegovom imenu znači, jer nisam imao pojma!

Pošto smo neko vreme razgovarali o muzici Keni Džija, razgovor se postepeno sveo na malo značajnije teme, uključujući njen lični život. Rekla mi je da je jedini roditelj, pa smo pričali o tome šta se dogodilo njenom braku i kako njena deca podnose promene.

„Oni to prilično dobro podnose,“ rekla je, „Jer dobijaju mnogo pomoći od crkve u području koja se zove Vilou Krik.“

„To je zanimljivo,“ rekao sam, pokušavajući da prikrijem svoje oduševljenje.

Pitao sam je da li je nekada bila u crkvi i rekla mi je da je bila jednom, pre mnogo vremena. Kada sam je pitao zašto je prestala da ide, ona je rekla da ne zna. Rekao sam joj da sam čuo da crkva uskoro ima poseban program koji se zove „Amnestija“ – bez obzira šta ste uradili ili zašto ste otišli, možete da se vratite bez ikakvih postavljenih pitanja! Ona me je malo zbunjeno pogledala i pitala, „Jeste li vi ozbiljni?“ Odgovorio sam, „Da, relativno,“ jer to važi za Vilou Krik bilo koje sedmice!

Ne znam da li se ona vratila u crkvu ali imao sam jasan osećaj da je Bog bio zadovoljan ovim trudom i da može da ga upotrebi da produbi svoj uticaj u njenom životu. On voli kada priđemo veoma blizu ljudima kojima je On očajnički potreban. On uživa kada preuzimamo rizike u razgovoru i pretvaramo ih iz beznačajnih tema u teme koje su stvarno važne. On pronalazi radost u upotrebljavanju običnih hrišćana kao što smo vi i ja da bi duhovno uticao na druge koji se nalaze u našem okruženju.

Ali ako želimo da se to dogodi, moramo jasnije da svetlimo. Naša četvrta celina zove se „Sila jasne komunikacije.“ Ovo će biti veoma važna celina jer je potreba za artikulisanjem jevanđelja toliko visoka a nivo pouzdanja mnogih hrišćana tako nizak. Čak iako ste dugo vremena svedočili o svojoj veri, korisno je da ponovite i nastavite da vežbate kako da verbalno prenesete poruku. Ako to ne učinite, zarđaćete. A ako se to dogodi, otkrićete kako instiktivno propuštate prilike da pokrenete duhovne teme u razgovoru jer nećete osećati spremnost da držite korak sa njima.

Biblija u Osiji 4,6 kaže: „Izgibe narod moj jer je bez znanja.“ Duhovni tragač u Delima 8,31 je rekao: „Kako bih mogao razumeti ako me ko ne uputi?“ Bog je vama i meni dao zadatak da razjasnimo Njegovu poruku ljudima širom sveta. Celina o jasnoj komunikaciji smišljena je da vam pomogne da to počnete da radite na način koji je i prirodan i uspešan.

Moje bavljenje ovom temom ne bi bilo potpuno bez poslednje celine, „Isplata: maksimalan uticaj.“ Ova celina objasniće kako lično možete nekoga da povedete preko linije vere u zajednicu sa Hristom. Ova celina takođe slika sliku kako crkva može da izgleda kada sve više i više vernika primenjuje ovu formulu i postaju veoma neodoljivi.

Uzbudljivo je da znamo da je ovaj poduhvat centralan Božjim namerama, i da smo mi Njegovi ključni igrači dok zajedno utičemo na ovaj svet za večnost. Ne znam šta vi mislite o ovome, ali mene to uzbuđuje!

Kako će to da se dogodi? Posle mnogo godina slušanja kako bezbroj vođa velikih službi iznose grandiozne planove kako možemo da „propovedamo našoj naciji“ ili „da promenimo naš svet“, ili tvrdnji da se „nalazimo na ivici duhovne revolucije koja će uskoro preplaviti zemlju,“ postao sam više nego skeptičan. A mislim da ste i vi postali skeptični.

Zar nije dobro što znamo da je pre dve hiljade godina Isus sedeo na obronku brda i posmatrao blistavu vodu Galilejskog jezera, i dao nam formulu za menjanje sveta? Ona obuhvata dvoje ljudi: slanog hrišćanina, i nekoga ko treba da dođe veri, kako zajedno razgovaraju o stvarima koje su zaista važne.

Isus nije kao šef, nastavnik, ili propovednik koji nam jednostavno daje naš zadatak i zatim nam prepušta da smislimo kako ćemo sami to da uradimo. On nam je dao formulu, i zatim je na njoj izgradio sistem iskupljenja. Gde god postoji visoki ukus, bliska interakcija, i gde je Sveti Duh aktivan, postoji neodoljivi hrišćanski uticaj koji može da dovede do spasenja još jedne izgubljene osobe koja je veoma važna Bogu.

„Vi ste so zemlji,“ rekao je Isus. „Vi ste videlo svetu.“ Mislio je na vas.

 

Celina 2

 

Preduslov za visoki potencijal

VP+VB+JK=MU

 

Poglavlje 4

 

Privlačnost autentičnosti

 

„Imidž je sve“.

To nam je rekla jedna popularna televizijska reklamna kampanja, i očigledno je mnogo ljudi poverovalo u ovu parolu, a posebno oni koji su išli u crkvu. Konačno, pogledajte koliko mnogo energije pojedini vernici i propovednici troše da bi dobro izgledali spolja, čak i kada duboki sukobi i nesigurnosti vrebaju ispod površine.

Koliko god da je ironično, moto mnogih iskrenih tragalaca je, „Supstanca je sve.“ Ovi ljudi mogu da prepoznaju razliku na kilometar. Oni imaju nepogrešivu sposobnost da omirišu šta je pravo a šta nije, i ono što omirišu odrediće da li će biti privučeni ili odbijeni.

Li Strobel je bio reporter za Čikago Tribjun i počeo je da dolazi u Vilou Krik ranih 80tih godina, s ciljem da zadovolji svoju novo-obraćenu suprugu, Lesli. U svojoj knjizi, Šta se događa u umu neobraćenog Harija i Meri, Li se priseća, „Kada sam ušao u crkvu kao skeptični nevernik, moja „antena za licemerje“ skenirala je mesto, tražeći znake da se ljudi samo igraju crkve. Ustvari, agresivno sam tražio lažnjake, oportuniste ili prevaru, jer sam smatrao da ako mogu da pronađem razlog za odbacivanje crkve na temelju licemerja, mogao bih slobodno da odbacim i hrišćanstvo.“

Ispalo je da je Li pronašao suprotno. Pronašao je da je crkva puna ljudi koji su bili iskreni u svom trudu da shvate šta to znači da ugode Hristu i da Ga slede u svom svakodnevnom životu. Tokom vremena, to je na njega uticalo u tolikoj meri da ne samo što je napustio svoj ateizam da bi primio Božje oproštenje, već je čak predao svoj život propovedničkoj službi. Danas je on jedan od učitelja-pastora u Vilou Krik crkvi.

Neautentičnost među mnogima koji tvrde da su hrišćani može da postane skoro nesavladiva prepreka ka verovanju. Ovaj problem je pre nekoliko godina opisan u pesmi „Jakovljeve lestve“, koja se našla na vrhu tabela pop muzike. Hui Luis je pevao o tome kako ga je progonio debeli čovek koji je prodavao spasenje. Nije nikakvo čudo što je odgovorio da se ne žuri da razmišlja o takvim stvarima, a zatim je podrugljivo dodao, „Ne želim da budem kao ti.“

Većina ljudi neće da istupi i da otvoreno to kaže, ali treba da znate da oni to misle. Oni nisu zainteresovani da predaju svoj život Hristu ukoliko ne vide privlačne i dosledne uzorke u životu hrišćana koje poznaju. Džo Oldrič, pisac knjige „Evagelizam u načinu života“, kaže to ovako: „Hrišćani treba da budu dobra vest pre nego što je propovedaju.“

Isus je rekao: „Koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod“ (Jovan 15,5).

 

Prve stvari na prvom mestu

Iako je to primamljujuće, da trčimo napred i pričamo o praktičnim savetima za prenošenje naše vere, to bi bilo prerano. Vidite, pre nego što možemo da postanemo veoma neodoljivi hrišćani, najpre moramo da živimo na način koji uverava ljude oko nas da mi to zaista jesmo!

 

Izdvojeni tekst:

Neautentičnost među mnogima koji tvrde da su hrišćani može da postane skoro nesavladiva prepreka ka verovanju.

 

Ako želimo da budemo takva vrsta visokog uticaja, slani hrišćani kakve Isus želi, moramo najpre da preduzmemo neke preliminarne korake samo-ispitivanja, i da zatim budemo spremni da načinimo potrebne promene karaktera. Moramo da počnemo tako što ćemo se postarati da život kojim živimo podupire ono o čemu govorimo. Da prilagodimo reči one pesme, želimo da ljudi posmatraju naš život i misle, „Nisam mislio da ću ikada osetiti takvu hitnost u duhovnim temama, ali sigurno želim da budem kao oni!

Tako se pojavljuje prirodno pitanje: Kakvi su hrišćani uopšteno gledajući? U pokušaju da dobijem odgovor, ponekada pokrećem uobičajene razgovore sa ljudima koji ne znaju čime se ja bavim. „Baš me interesuje,“ kažem ja, „Da li poznajete neke hrišćane? Ako poznajete, kakvi su oni? Kakve opšte utiske imate o njima?“

Uh, šta sve čujem! Trebalo bi da to probate nekada. Mnogo češće nego što želim da priznam, ljudi izgovaraju prilično uznemiravajuće odgovore. Oni kažu, „Znam neke hrišćane i, pa, morao bih da ih opišem kao uskogrudne i uštogljene. Znate – oni su prilično strogi.“ Drugi kažu, „Oni su dosta izolovani. Drže se svojih. Ne poznajem ih dobro jer žive u nekom svom svetu.“

Drugi izveštaji su još gori: „Poznajem neke nanovo – rođene, i moram da vam kažem oni mi stvarno smetaju. Osećam se kao da sam osuđen svaki put kada prođem pored njih. Oni su jednostavno suviše samo-pravedni.“ Ili, „Oni sve pojednostavljuju, izbacujući otrcane biblijske odgovore za svaki složeni problem.“ I povremeno, „Mislim da su oni uglavnom gomila licemera.“

Ono što mi je i interesantno i što me istovremeno razočarava je koliko mali broj onih koji su izvan vere pozitivno govori o hrišćanima. Voleo bih da kada god pitam ljude za njihovo zapažanje, prvo što oni kažu bude nešto slično ovome, „Hrišćani? Oni su ljudi sa integritetom i moralnom hrabrošću.“ Ili, „Hrišćani govore istinu; možete da se oslonite na njih da će biti iskreni prema vama.“ Zar ne želite da je opšte zapažanje o pravim vernicima drugačije od mišljenja koje većina ljudi ima? Bolje je da se bacimo na posao, jer će utisak koji ljudi imaju o nama imati duboki uticaj na njihovo mišljenje o Bogu.

 

Božansko shvatanje

Isus je poznavao važnost zapažanja. Zato nam je dao tako jasna uputstva da budemo so i svetlost. On zna da će ljudi, dok vi učite da živite po ovim uputstvima na opipljivi način, početi da „vide vaša dobra dela i slave Oca vašega koji je na nebesima.“

Da li shvatate šta je Isus hteo da kaže u Mateju 5? On nam je govorio da stavovi i ponašanje svakog Njegovog sledbenika ili će privući ljude ka zajednici sa Bogom, ili će ih odgurnuti još dalje. Zato Isus moli svoj narod – onda i sada – da žive na način koji će privući ljude ka Ocu. Razmislite o tome; naš svakodnevni život ima uticaj koji doseže sve do večnosti.

Nedavno sam video jedno pismo koje je jedna relativno nova hrišćanka napisala osobi čiji je život izvršio toliko veliki uticaj na njen. Ona navodi desetak karakteristika koje su joj bili neodoljivi u životu ove starije hrišćanke. Slušajte šta je ona napisala:

 

„Kada smo se sreli, počela sam da otkrivam novu ranjivost, toplinu i nedostatak pretencioznosti, i to je ostavilo utisak na mene. U vama sam videla duh koji cveta – nigde nije bilo ni traga unutrašnjoj stagnaciji. Mogla sam da vidim da ste vi osoba koja raste i to mi se dopalo. Videla sam da imate snažno samopouzdanje koje nije zasnovano na knjigama o samopomoći, već na nečemu što je mnogo dublje. Videla sam da živite prema uverenjima i prioritetima, a ne prema pogodnosti, sebičnim zadovoljstvima i finansijskom dobiti. Nikada pre nisam upoznala nekog sličnog vama.

Osetila sam dubinu ljubavi i staranja dok ste me slušali i niste me osuđivali. Pokušali ste da me razumete, saosećali ste i proslavljali sa mnom, pokazali ste ljubaznost i velikodušnost – i ne samo prema meni, već i prema drugim ljudima.

I vi ste predstavljali nešto. Bili ste spremni da idete protiv ukorenjenog mišljenja u društvu i sledite ono što verujete da je istina, bez obzira što ljudi govore, i bez obzira koliko vas to košta. Zbog tih razloga, i zbog mnogih drugih, otkrila sam da želim da imam ono što vi imate. Sada kada sam postala hrišćanka, želela sam da vam pišem i kažem da sam neizrecivo zahvalna što ste živeli svoj hrišćanski život pred mojim očima.“

 

U osnovi, ona je govorila, „Hvala vam što ste bili neodoljivi hrišćanin.“ Čitanje takvog pisma pokreće me da živim kao neodoljivi hrišćanin, a vas? Siguran sam da želite da vaš život bude mnogo vrednijih od sitnica i igračaka i nula na čeku sa platom.

Pošto ovo područje ima ključnu važnost, provešćemo tri poglavlja razgovarajući o ključnim kvalitetima koji ohrabruju duhovno osetljive ljude da i sami razmisle o hrišćanstvu. Iako možemo da govorimo i o drugim kvalitetima, čini se da je potrebno da bilo koji hrišćanin koji želi da postane neodoljiv treba da ima sledeće tri karakteristike – autentičnost, saosećanje i žrtva. Ako ih uklonite, tragač će sasvim sigurno da traži na drugom mestu. Pokažite ih u životu i postaćete veoma neodoljivi u svom uticaju na njih.

 

Elementi autentičnosti

Kada poučavam u manjem okruženju, ponekada pitam prisutne koji kvaliteti kod ljudi im najviše smetaju. Znate li šta uvek završi na vrhu spiska? Nepoštenje ili neautentičnost. „Mrzim kada neko govori jedno a radi drugo,“ obično tako kažu. „Ne mogu da podnesem kada ljudi nešto obećaju a zatim to ne ispune, ili kada naprave lažnu predstavu za ljude a ja znam šta se u stvari događa u njima.“

Nije nikakvo čudo što kada pitam koji kvaliteti su najprivlačniji u drugima, na vrhu spiska uvek se nađu iskrenost, poštenje i autentičnost. Oni kažu, „Znate, stvarno mi se dopadaju ljudi koji svoje reči podupiru akcijom.“ Ili, „Cenim ljude i žene koji imaju hrabrost da budu stvarni, čak iako su zbog toga nepopularni.“ Ili, „Dopada mi se kada su ljudi spremni da isprave svoje greške.“

Stalno iz početka, otkrivao sam da iskrenost snažno privlači ljude. Zbog toga je jedna od najvažnijih stvari koje možete da uradite da biste uspešno privukli svoje prijatelje i mile i drage ka Hristu, jednostavno da budete stvarni (realni). Da izbegavate da se ponašate kao da ste neko drugi ili da zamišljate da ste manje od onoga što jeste. Treba da budete slobodni, kroz Božju silu koja oslobađa, da jednostavno budete vi.

 

Izdvojeni tekst:

Isus je molio svoj narod – onda i sada – da žive na način koji će privući ljude ka Ocu. Razmislite o tome; naš svakodnevni život ima uticaj koji doseže sve do večnosti.

 

Jednom sam čuo jednu priču koja ilustruje ogromno iskušenje da učinimo da izgledamo veći od onoga što jesmo. Priča govori o jednom novo-postavljenom pukovniku koji se preselio u nedavno sagrađenu montažnu kancelariju za vreme Rata u Zalivu. On je upravo stigao i počeo da organizuje stvari kada je, jednim delićem oka zapazio, kako njegovim putem dolazi jedan vojnik i nosi kutiju sa alatom.

Pošto je želeo da izgleda važno, brzo se otrčao do stola i podigao telefonsku slušalicu, „Da, Generale Švarckof, da, da, naravno, mislim da je to odličan plan,“ rekao je. „Ja vas u potpunosti podržavam. Hvala vam što ste mi to ispričali. Hajde da se uskoro ponovo čujemo, Norme. Doviđenja.“ Brzo je spustio slušalicu i okrenuo se.

„Šta mogu da uradim za tebe?“ upitao je vojnika.

„Ah, ja sam samo došao da vam priključim telefon,“ odgovorio je vojnik snebljivo.

Postoji mnogo prevare na svetu. Ima mnogo pretencioznosti. Previše ljudi pokušava da budu više od onoga što jesu. Toliko mnogo pretvarača hoda hodnicima naše kulture da iskreni, pravi ljudi izazivaju priličnu pometnju zbog toga što su jednostavno ono što jesu.

Da bih proširio ono o čemu govorim, hajde da se pozabavimo sa četiri područja povezana sa autentičnošću, koja su privlačna tragačima i koja će učiniti da oni okrenu svoju glavu prema nebu.

 

Jednostavno budite ono što jeste

Prvo područje je autentični identitet. Ne mogu da vam kažem koliko me mnogo novih hrišćana zaustavlja nakon našeg bogosluženja da bi mi ispričali da je deo onoga što ih je privuklo ka Hristu bilo shvatanje da postoji velika raznolikost u sastavu Božje porodice.

Sećam se da je jedan čovek rekao, „Došao sam u ovu crkvu očekujući da vođe guraju svakoga u isti kalup. Očekivao sam da čujem da postoji temeljno definisan komplet pravila o tome kako hrišćanin treba da izgleda, ponaša se, govori, miriše, oblači se i razmišlja. Ali, znate šta? Otkrio sam sasvim suprotno!“

„Video sam veliku raznolikost ljudi: mladi, stari, bogati, siromašni, obrazovani, neobrazovani, crni, beli, i sve ostalo između. Čuo sam učenje koje je potvrđivalo raznolikost. Čuo sam izazove kao što su, „Otkrijte šta je Bog namenio za vas. Otkrijte koje vam je darove dao. Pokušajte da otkrijete Njegov posebni poziv u vašem životu, i zatim ga sledite.“

On je dalje rekao, „Bio sam šokiran kada sam saznao da ne postoji jedan jedini kalup u koji svi treba da se uguraju.“ Zatim je rekao nešto za šta se nadam da nikada neću da zaboravim: „Otkrio sam da ne moram da se odreknem svog identiteta da bih primio i sledio Hrista. Osećao sam se neverovatno kada sam saznao da se Bog duboko brine za mene. On voli način na koji sam sastavljen, i želi da me upotrebi u skladu sa dizajnom koji mi je dao.“

Vidite li važnost autentičnog identiteta? Ovaj čovek bio je privučen Hristu tako što je upoznao hrišćane koji su voleli Boga svim svojim srcem, dušom, umom i snagom, ali koji čineći to nisu odbacili osnovni sastav svoje ličnosti.

Jedna od velikih grešaka koje vernik može da načini je da odbaci ili da uguši svoju Bogom danu jedinstvenost u uzaludnom pokušaju da izgleda više duhovan. Ta greška je smrtonosna iz dva razloga. Najpre, nakon deset ili petnaest godina potiskivanja identiteta možete da izgubite svoje razumevanje o tome ko ste stvarno. Drugo, postoje neki ljudi izvan Božje porodice koji nikada neće videti pravog Boga ukoliko Ga ne posmatraju kako živi i radi autentično u jednom od svojih jedinstvenih sinova i kćeri – koji su baš kao vi!

Da li želite da budete neodoljivi hrišćani? Onda prestanite da se izvinjavate zbog svog Bogom danog dizajna. Prestanite da pokušavate da odbacite svoju individualnost. Odustanite od pokušavanja da sebe ugurate u nečiji drugi kalup razmišljanja o tome kakav treba da bude dobar hrišćanin. To nije plan koji Bog ima za vas.

Oduševljen sam što je jedan posvećeni hrišćanin koga poznajem bio prepoznat kao jedan od najborbenijih i najintenzivnijih igrača u istoriji Američkog fudbala. Jednako sam uzbuđen što je jedna druga duboko posvećena hrišćanka, takođe moja prijateljica, žena advokat oštra kao žilet, koja se bori za prava zlostavljane i zanemarene dece sa istim intenzitetom koji ima ovaj ragbi igrač.

Bog je veliki broj ljudi na ovom svetu smislio da imaju intenzitet. I to je odlična vest kada tragači shvate da mogu da slede Hrista a da pri tome ne moraju da uguše ili da odbace svoju urođenu strast prema životu.

Ustvari, u kaleidoskopu Božje porodice, ima mesta za sve darove i temperamente. Bog vam je možda dao izvanrednu dubinu milosti, mnogo strpljenja, visinu mudrosti, ili sposobnost da uživate u avanturi ili da se oduševljavate samoćom. A negde u vašoj zajednici, verovatno  postoji tragač za istinom koji se nalazi samo na korak od vere, ali potrebno je da dođe u kontakt sa nekim kao što ste vi – sa vašom ličnošću, vašim temperamentom, vašom strasti, i vašim interesovannjima. Ako bi taj tragač mogao da vidi kako Bog živi i radi kroz vas, to bi mu možda bilo dovoljno da pređe preko linije vere.

Psalam 139,14 kaže da smo „divno sazdani“. Dok prikazujete svoju jedinstvenost, postaćete uzoran model koji će privući druge vašem izvoru lične slobode.

 

Izdvojeni tekst:

Toliko mnogo pretvarača hoda hodnicima naše kulture da iskreni, pravi ljudi izazivaju priličnu pometnju zbog toga što su jednostavno ono što jesu.

 

Budite stvarni iznutra

Drugi snažni magnet koji privlači ljude ka Bogu je autentični emotivni život. Tragično je što su mnogi hrišćani postali zbunjeni u svojim izražavanjima emocija. Neki dobronamerni, ali pogrešno usmereni pastori i vođe, učili su da posvećeni hrišćani nikada ne treba da se ljute, i da je izražavanje žalosti ili povrede i bola znak slabe vere ili lošeg karaktera. Nebrojeni vernici pokušali su da se nasmeše i kažu, „Slava Bogu“ i sred svih i svakakvih okolnosti, misleći da je to pokazatelj duhovne zrelosti.

Ali u tom plemenitom trudu, pojavile su se dve negativne posledice. Prva je ono što ja nazivam „emotivna vrtoglavica“. To je kada osoba toliko dugo odbacuje neka osećanja da konačno ulazi u stanje potpune emotivne zbunjenosti. Ustvari, ona gubi sposobnost da doživljava osećanja uopšte. Takva osoba ne prepoznaje kada osećanja pokušavaju da se probiju, niti zna kako da ih izrazi nekom drugom.

Vidite, u svom očajničkom pokušaju da „hrišćanizuje“ svoja osećanja, ova osoba ih je toliko dugo manipulisala da nastaje bespomoćno stanje emotivne ravnodušnosti i dezorijentacije. Potrebno je mnogo truda – a često i hrišćansko savetovanje – da bi se izašlo iz takvog stanja.

Druga posledica je što tragači brzo budu odbijeni zbog emotivne neautentičnosti. Oni vide crvene zastave na sve strane kada, na primer, mladi par dobije mrtvorođeno dete i zatim na ovo razočarenje koje cepa srce odgovaraju suvim očima i neprekidnim izlivanjem fraza kao što su, „Ipak, hvala Bogu.“

Tragači samo odmahnu glavom i misle, „Znate, ovde bi trebalo da se odvija ozbiljno žaljenje. Nešto strašno nije u redu. Nazovite me paganom, ali ovakav gubitak treba da se ožali, bez obzira na religiju.“

 

Izdvojeni tekst:

Želite li da vam pružim unutrašnji uvid? Ljudi koji istražuju hrišćanstvo ne očekuju savršenost od hrišćana. Oni su previše pametni za to! Oni se nadaju da će pronaći nekoga ko ima hrabrosti da prizna svoje greške i da ih ispravi.

 

Uporedite ovo sa Isusovim primerom. Sećate li se šta je uradio kada je umro Njegov prijatelj Lazar? Plakao je, i to u javnosti. Jednostavno je otvoreno plakao. Siguran sam da je Njegova emotivna iskrenost učinila da još više omili Njegovim sledbenicima.

Nedavno sam čuo kako jedan otac opisuje noć u kojoj je saznao da je njegov osamnaestogodišnji sin poginuo u saobraćajnoj nesreći. Kada mi je ovaj posvećeni hrišćanin prenosio ovu strašnu priču, oči su mu bile pune suza. Na trenutak je zastao. Konačno je rekao, „Znaš, još uvek osećam veliku rupu u svom srcu, skoro svakog sata svakog dana.“

Kada je završio svoju priču, osetio sam da sam mu duhovno privučen. Bio sam privučen Bogu koji mu je dao takvu snagu da bude toliko ranjiv i stvaran. Pomislio sam, ovo je oslobođen čovek, neko u dodiru sa sobom i sa onim što se događa u njemu.

Znate li šta je tragačima potrebno da vide u vama, više od suvih očiju i zalepljenih osmeha? Potrebno je da vide kako se borite sa strahom i tugom i ljutnjom i ljubomorom i gubitkom. Potrebno im je da čuju kako otvoreno govorite o tome. Potrebno je da vas gledaju kako svakoga dana radite na svojoj veri bez odbacivanja svakodnevne emotivne stvarnosti u životu.

Nemojte da pokušavate da sakrijete borbu koja se odvija u vama. Nemojte da pokušavate da je posvetite ili hrišćanizujete, jer su vaša osećanja važna. Bog ih je ugradio u vas. Ustvari, i On ima takva osećanja! A ako se pozabavite njima na zdrav i otvoren način, vaša emotivna autentičnost ukazivaće onima koji su oko vas na Boga koji deluje u vama.

 

Budite iskreni o neuspehu

Postoji i treće područje o kome treba da govorimo, a to je autentično priznanje. To ima veze sa načinom na koji posvećeni hrišćanin postupa sa svojim padovima i neuspesima. Problem je što većina nas pogrešno misli da treba da sakrijemo svoje neuspehe po svaku cenu. Rečeno nam je da će naši pogrešni moralni koraci da oteraju ljude od Boga, i zato je bolje da ne dozvolimo da ih niko otkrije.

Nikada neću da zaboravim kako sam razgovarao sa jednim poslovnim čovekom koji je, kao tragač, zapošljavao određeni broj hrišćana u svojoj kompaniji. Posmatrao ih je kao kobac. „Bio sam prirodno privučen Bogu kroz posmatranje hrišćanskih radnika koji su bili dosledni i ljubazni i temeljni i agresivni na poslu,“ rekao mi je. „Ali znate li šta je ostavilo najveći utisak na mene? Jednoga dana je me je čovek za koga sam znao da je novi obraćenik pitao da li može da me vidi posle posla. Ja sam pristao da se nađem sa njim, ali kasnije tokom dana sam počeo da se brinem da ovaj mladi verski zelot možda želi da obrati i mene.“

„Bio sam iznenađen kada je došao u moju kancelariju pognute glave i rekao mi, „Gospodine, uzeću samo nekoliko minuta vašeg vremena, ali došao sam da tražim vaše oproštenje. Tokom godina u kojima sam radio za vas, radio sam ono što rade i mnogi drugi zaposleni, kao što je pozajmljivanje nekoliko kompanijskih proizvoda, tu i tamo. I uzeo sam neke zalihe; zloupotrebio sam prednosti telefona; i tu i tamo sam prevario u radnim satima.

„Ali pre nekoliko meseci sam postao hrišćanin i to je za mene stvarno. Iz zahvalnosti za ono što je Hristos uradio za mene i iz poslušnosti Njemu, želim da ispravim stvari sa vama i sa kompanijom. Možemo li da smislimo neki način da to uradimo? Ako morate da me otpustite zbog onoga što sam uradio, ja ću to da razumem. Ja to zaslužuje. Ili ako mislite da treba da mi smanjite platu, smanjite je onoliko koliko smatrate da je prikladno. Ali želite da mi date dodatni posao da ga obavim u slobodno vreme, i to je u redu. Samo želim da ispravim stvari pred Bogom i pred vama.“

Tako su oni načinili dogovor. A taj poslovni čovek mi je rekao da je ovaj razgovor ostavio duboki duhovni uticaj na njega, veći od bilo čega drugog. Bila je to najimpresivnija demonstracija pravog hrišćanstva koju je ikada doživeo.

Šta je to učinilo da je ovaj mladi vernik bio tako neodoljiv? Da li je to bila pametna nova prezentacija jevanđelja? Da li je to bilo dobro uvežbano svedočenje? Očigledno nije. Bilo je to samo iskreno i ponizno priznanje pogrešnog dela, zajedno sa spremnošću da se ono ispravi.

Jednostavno rečeno, autentično priznanje je snažno svedočanstvo o Hristovoj sili da menja vaš život. Ono stoji u oštrom kontrastu našoj kulturi, u kojoj niko ne priznaje da je uradio bilo šta loše. Ovo je vek kada racionalizujemo naše nedostatke, prekrivamo svoje tragove i unajmljujemo uspešne advokate da nas skinu sa udice. Kao da niko ništa više ne vredi.

 

Izdvojeni tekst:

Tragači imaju malo poštovanja prema slabim hrišćanima. Duboko u sebi, oni traže nekoga – bilo koga – ko će istupiti i objaviti istinu i onda hrabro živeti prema njoj. I jednostavno moram da pitam, zašto to ne možemo da budemo mi?

 

Ozbiljno shvatanje biblijskih uputstava i ponizno priznavanje naših nedostataka je suština hrišćanstva visokog potencijala. Ona izaziva tragača u današnjem društvu bez krivice da shvati da jedino uticaj života Boga može da podstakne osobu da kaže, „Ja sam kriv i žao mi je.“

Šta mislite o tome? Da li ikada priznajete kada pogrešite? Ili radite prekovremeno da predstavite neki imidž nepogrešivosti svakome oko vas, strahujući da ćete ih izgubiti ako saznaju da niste savršeni? Nemojte da potcenite silu iskrenog izvinjenja. To bi mogla da bude najsnažnija manifestacija pravog hrišćanstva koju su vaši prijatelji ikada videli.

Možda postoji nešto što treba da priznate na poslu, u svom domu ili u vašem komšiluku. Ili možda postoji područje u vašem životu za koje znate da nije ispravno, ali ipak pokušavate da ga prikrijete nadajući se da niko neće saznati. Možda vas sada Božji Duh poziva da priđete nekome i kažete, „Zato što sam ozbiljan u svojoj zajednici sa Bogom, i želim da budem prav pred Njim i pred tobom, potrebno je da se izvinem.“

Želite li da vam pružim unutrašnji uvid? Ljudi koji istražuju hrišćanstvo ne očekuju savršenost od hrišćana. Oni su previše pametni za to! Oni se nadaju da će pronaći nekoga ko ima hrabrosti da prizna svoje greške i da ih ispravi. Oni žele da vide poniznost i kajanje, možda čak i naknadu.

A kada se to dogodi, oni postaju uvereni da ste ozbiljni u svojoj veri. To im daje pouzdanje da ako predaju svoj život Hristu, neće morati da žive pod tiranijom perfekcionizma. Verujte mi, laknuće im i biće mnogo otvoreniji.

 

Živite kao da to mislite

Hajde da ukratko dodirnemo još jedno područje povezano sa autentičnošću: živite sa iskrenim ubeđenjem.

Sećate li se da ste pre više godina na televiziji videli jednog Kineskog studenta koji je stao ispred zahuktalog tenka na Trgu Tienanmen? Šta ste pomislili kada ste videli kako taj čovek doslovno polaže svoj život ispred tog tenka? To je sasvim sigurno uznemirilo moj duh i nateralo da mi krv brže cirkuliše.

Imao sam slična osećanja kada sam video kako Istočni Nemci zabadaju svoje pijuke u Berlinski zid dok su tamo stajali vojnici sa puškama uperenim u njih.

Ne stidim se da priznam da se u meni pokrenu neke duboke žice kada god vidim kako neko ustaje i preuzima rizik ili plaća cenu zbog nečega u šta veruje. Čak i ako se možda ne slažem sa pokretom koga predstavljaju, dirnut sam i pokrenut dubinom njihovog predanja i njihove spremnosti da siđu sa posmatračke stolice i stupe na igralište.

Tokom godina sam naučio da tragači nisu zadivljeni beskičmenjacima. Moram to da naglasim jer se toliko mnogo hrišćana boje da će, ako kažu šta stvarno veruju, ako izađu iz ormara, ili ako žive po biblijskim principima, automatski otuđiti one koji su izvan vere. Ali to skoro nikada nije slučaj.

U većini slučajeva, tragači, priznavali to oni otvoreno ili ne, poštuju i dive se hrišćanima koji se ne boje da istupe. Nemojte da zaboravite, mnogi od njih pokušavaju da se odluče šta da rade sa Hristom. Zato kada vernik istupi za ono što je pravo, brani hrišćansku inteligenciju, ili živi svoju veru otvoreno i autentično, tragači su primorani da se pozabave primenom koju to ima na njihov život.

Oni pitaju sebe, „Šta ja verujem? Za šta bih bio spreman da istupim? Da li imam hrabrosti da radim ono što je ispravno, kao što moj hrišćanski prijatelj radi?“ Tokom vremena, pitanja kao što su ova često vode do odgovora koji se nalaze u Hristu.

 

Uzor

Biblija opisuje Rimskog kapetana koji je bio zadužen za proceduru prilikom Isusovog raspeća. Stajao je kao posmatrač u jednoj od najvećih drama u istoriji. I gledao je kako je Isus bačen na zemlju, prikovan za krst i zatim podignut da bi Ga javno ismevali. On je pažljivo posmatrao kako Isus nastavlja da održava svoju tvrdnju da je Božji Sin, Spasitelj sveta. Slušao je kako se Isus stara za budućnost svoje majke i pruža milost razbojniku koji se kaje.

Onda je ovaj od bitaka očvrsli vojnik zadrhtao kada je Isus hrabro uzviknuo, „Svrši se… Oče, u tvoje ruke predajem duh svoj.“

Kada je Isus umro, kapetan je počeo da shvata cenu svega, dubinu Isusove predanosti misiji i Njegovu spremnost da položi svoj život. Ovaj čovek bio je uznemiren onim što se odigralo pred njegovim očima. Njegov um bio je pun haosa. Konačno je njegovo srce došlo do tačke priznavanja onoga za šta je njegova glava znala da je istina. On je konačno uzviknuo iz dubine svoga bića, „Zaista je ovaj čovek bio Sin Božji!“

Ništa drugo osim Isusove spremnosti da položi svoj život nije moglo da natera tog ciničnog Rimskog vojnika na kolena. Bila je to Isusova iskrena i hrabra posvećenost misiji koja je izazvala ovu deklaraciju kod kapetana.

 

Izazov

Dozvolite mi da to kažem još jednom: Tragači imaju malo poštovanja prema slabim hrišćanima. Duboko u sebi, oni traže nekoga – bilo koga – ko će istupiti i objaviti istinu i onda hrabro živeti prema njoj. I jednostavno moram da pitam, zašto to ne možemo da budemo mi? Zašto ne možemo autentično i hrabro da živimo na našem radnom mestu, u našem susedstvu, u našoj školi, u našem svetu? Čega se toliko bojimo? Šta nas to zadržava? Imamo Svetoga Duha, imamo Božju Reč i imamo crkvu.

Želimo da budemo neodoljivi hrišćani, zar ne? Hajde da onda budemo realni sa ljudima. Hajde da pokažemo autentičan identitet i da ne budemo više ili manje od onoga kako nas je Bog stvorio. Hajde da budemo emotivno autentični i da se bavimo sa onim što život baci pred nas. Hajde da ponizno priznamo greške kada ih načinimo.

Hajde da hrabro istupimo za ono što verujemo. Hajde da to objavimo i živimo po tome, bez izvinjenja, da bismo izazvali onakvu odluku kakvu je kapetan načinio.

To je sila, privlačnost i potencijal autentičnog hrišćanskog života.

 

Poglavlje 5

 

Privlačna sila saosećanja

 

 

„Kažite mi, šta radite da pomognete siromašnim ljudima u vašem susedstvu? Da li imate neke programe da nahranite gladne ili da obučete one kojima je to potrebno, ili da smestite beskućnike?“

Dok sam putovao raznim delovima sveta da pričam o tome šta crkva Vilou Krik radi u dopiranju do nereligioznih ljudi, neizbežno su se pojavljivala ovakva pitanja. Drago mi je što su me to stalno pitali.

Drago mi je zato što smatram da je ohrabrujuće što toliko mnogo ljudi na toliko mnogo lokacija, iz hrišćanske i nehrišćanske perspektive, razume da je staranje za opipljive potrebe ljudskih bića deo paketa iskrenog hrišćanstva. Oni kao da su veoma svesni stiha iz Jakova 1,27: „Jer vera čista i bez mane pred Bogom i Ocem jeste ova: obilaziti sirote i udovice u njihovim nevoljama, i držati sebe neopoganjenog od sveta.“

Kritična priroda saosećanja odjekuje kroz Bibliju. U Starom zavetu, Bog kaže: „Jer neće biti bez siromaha u zemlji; zato ti zapovedam i kažem: otvaraj ruku svoju bratu svom, nevoljniku i siromahu svom u zemlji svojoj“ (5.Mojsijeva 15,11). U Novom zavetu je Isus to još više približio: „Zaista vam kažem: kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste“ (Matej 25,40). A nakon opisa pozivanja Varnave i njega samoga od strane crkve u Jerusalimu, Pavle u Galatima 2,10 kaže: „Samo da se opominjemo siromašnih, za koje sam se i starao tako činiti.“

Kada nedostaje saosećanje orijentisano ka akciji, to je vidljivi znak da nedostaje nešto duhovno. Bilo da je problem u organizaciji ili pojedincu, nemarni hrišćani ne privlače tragače u svoje stado. Ali jasna i dosledna demonstracija ljubavi slične Hristovoj je snažan magnet koji privlači ljude k Njemu.

 

Ilustracija pored puta

Isus je ilustrovao važnost saosećanja u jednoj od svojih najpoznatiji priča koja je zabeležena u Jevanđelju po Luki 10. Ona govori o Jevrejinu koji je putovao od Jerusalima prema gradu Jerihonu. Prešao je jedan deo puta kada su iza stena iskočili neki razbojnici. Oni su ga opljačkali, skinuli mu odeću, pretukli ga i ostavili ga polusvesnog u jarku pored puta.

Posle kratkog vremena naišao je jedan sveštenik. Ranjeni putnik ga je video kako dolazi i pomislio je da će mu se nasmešiti sreća, ali sveštenik je prešao na drugu stranu puta a da čak nije ni usporio. Malo posle toga naišao je drugi religiozni čovek, Levit. Na očajanje ranjenog čoveka, i on je žurno prošao.

Zatim, rekao je Isus svojim slušaocima, došao je jedan čovek iz Samarije. Iako je postojalo mnogo etničkih sukoba između Samarjana i Jevreja, Samarjanin je osetio saosećanje prema opljačkanoj žrtvi i zaustavio se da vidi kako može da pomogne. Kada je osmotrio situaciju, klekao je pored njega, uljem i vinom namazao njegove rane i zavio ga.

Zatim je Jevrejina podigao na svog magarca i odveo ga u gostionicu, gde se postarao da je čovek dobio čisti, topao krevet. Čak je gostioničaru dao nešto novca. „Prekriću sve troškove koji su potrebni da ovaj čovek ozdravi,“ rekao mu je. „Staraj se za njega i ja ću doći kasnije da platim bilo kakve dodatne troškove.“

Često sam se pitao šta li je prolazilo kroz um ovog opljačkanog i pretučenog Jevrejina kada se sledećeg dana probudio u udobnom krevetu, zavijen, a njegovu sobu i hranu platio je neko koga čak nije ni poznavao. Siguran sam da je pitao, „Ko je ovo učinio? Zašto me nije napustio, kao svi ostali?“

Zar nisu to pitanja koja često postavljaju ljudi koji primaju saosećanje? Oni žele da pogledaju iza samog velikodušnog dela da bi saznali pokretački motiv. „Zašto bi bilo ko uradio nešto ovako za mene?“ oni pitaju čudeći se.

 

Poziv na saosećanje

Jedan od osnovnih razloga zašto Bog poziva svoje sledbenike da budu izvanredno brižni prema ljudima je zato što dela milosti otvaraju ljudsko srce kao ništa drugo. Da kažemo to drugačije, postoji neverovatna sila privlačenja u izražavanjima čak i najmanjeg dela ljubaznosti. Bog želi da ta sila privuče ljude ka stvarnosti Njegovog Sina.

Isus je to rekao u Jovanu 13,34.35: „Novu vam zapovest dajem da ljubite jedan drugog, kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom. Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako budete imali ljubav među sobom.“ Kako je to jednostavno, a ipak moćno!

Dok izražavamo saosećanje jedni prema drugima, ljudi će to shvatiti kao oznaku autentičnog hrišćanstva. To im pomaže da bolje razumeju kakav je Bog, ko su Njegova deca i zašto i oni lično treba da Mu veruju.

Koliko često ste u poslednje vreme osetili saosećanje prema ljudima koji imaju potrebe? Da li ste sledili ta osećanja i stvarno pomogli nekome tako što ste im poslužili, ohrabrili ih, posetili ih ili izrazili ljubav na neki drugi opipljivi način?

Da bih vam pomogao u vašoj reakciji, voleo bih da vas izazovem da zapišete broj koji predstavlja vaš sadašnji nivo saosećanja prema drugima. Možemo to da nazovemo vašom ličnom kvotom saosećanja. Izaberite broj od nula do deset, pri čemu nula znači da je vaše srce potpuno hladno, a deset govori da ste klon Majke Tereze.

Postarajte se da navedete vašu kvotu onakvu kakva je ona sada, a ne kakva je bila pre nekoliko godina ili kakva biste voleli da bude u budućnosti. Da malo začinimo stvari, zabraniću broj 5! Tako ćete morati da nagnete svoj rezultat u jednom ili drugom pravcu. Sada zapišite svoj broj na listu papira ili na margini ove knjige. Jeste li to uradili?

 

Izdvojeni tekst:

Kada nedostaje saosećanje orijentisano ka akciji, to je vidljivi znak da nedostaje nešto duhovno. Bilo da je problem u organizaciji ili pojedincu, nemarni hrišćani ne privlače tragače u svoje stado.

 

Lična pouka

Pre nekoliko godina, dok sam bio na raspustu u Mičigenu, razmišljao sam o Isusovoj paraboli o Milostivom Samarjaninu. Setio sam se kako sam sedeo sam za stolom u jednom malom restoranu, gušeći suze dok sam čitao i ponovo čitao ove tekstove. Bio sam savladan shvatanjem da je moja lična kvota saosećanja postala opasno niska.

Zajedno sa ovim razarajućim priznanjem, podsetio sam se 1.Korinćanima 13,1-3:

 

„Ako jezike čovečije i anđeoske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao

zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.

I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu

veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.

I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a

ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.“

 

Ovi stihovi, koji se često čitaju kao neka cvetna poezija, pogodili su me pravo među oči. Morao sam da priznam činjenicu da doživljavam neuspeh baš u onom području za koje je Bog rekao da ima najveće značenje: ljubav. Bilo mi je teško da priznam sebi da ovaj božanski artikal, koji sam tako velikodušno doživljavo od Boga i ljudi, i o kojem sam često govorio drugima, toliko nedostaje u mom životu.

Ali na Njegov karakteristično nežan ali čvrst način, Bog me je proveo kroz sramotu, krivicu i stid koji je nastupio sa tim shvatanjem. Kao rezultat tog iskustva za dušu, naučio sam neke stvari koje su mi pomogle da načinim radikalne promene u načinu mog života. U ostatku poglavlja detaljnije ću navesti nešto od onoga što sam naučio.

Drago mi je što mogu da kažem da od tada postoji postepeni napredak u mojoj kvoti ličnog saosećanja. Sigurno sam doživljavao uspone i padove, i imam još dug put da pređem. Moja grupa za odgovornost pomaže mi tako što pazi na mene kako bi se postarali da idem pravim putem. Saosećanje nije jednostavno područje za mene ali sam zahvalan što mogu da kažem, uopšteno gledajući, da se moje srce više širi nego što se skuplja.

 

Izdvojeni tekst:

Morao sam da priznam činjenicu da doživljavam neuspeh baš u onom području za koje je Bog rekao da ima najveće značenje: ljubav. Bilo mi je teško da priznam sebi da ovaj božanski artikal, koji sam tako velikodušno doživljavo od Boga i ljudi, i o kojem sam često govorio drugima, toliko nedostaje u mom životu.

 

Dok sam prisvajao prilike da ljubav i staranje prema ljudima ubacim u konkretnu akciju, video sam kako srce tragača počinje da se topi i postaje meko prema Bogu, izvoru sveg saosećanja. Čak sam i doživeo uzbuđenje koje nastaje kada neko od njih pređe čitav put do tačke predavanja njihovog života Hristu! Kada se to dogodi, postajem još više gladan da vidim sve veću količinu ovakve akcije u mom životu.

Siguran sam da biste i vi voleli da se više ovakvih stvari događaju oko vas. Ako je tako, hajde da onda pogledamo šta je potrebno da bi vaša kvota ličnog saosećanja bila visoka.

 

Neki podstrekači saosećanja

Da li ćete da mi dozvolite da odigram ulogu lekara za srce i obavim malo dijagnostičko istraživanje? Ovaj istraživački rad posebno se primenjuje na vas ako je vaša sadašnja kvota saosećanja bila šest ili manje. Ako jeste, možda doživljavate neke emocije koje sam i ja iskusio onoga dana u Mičigenu pre više godina. Nemojte da vas to obeshrabri; neka vas pokrene na akciju. Ako je vaša kvota bila viša od ovoga, možda ćete pronaći neke ideje koje će vam pomoći da je podignete do još višeg nivoa.

Hajde da istražimo nekoliko faktora koji možda sabotiraju vaš rezultat. Onda ćemo prepisati neke ideje za pravljenje prikladnih promena.

 

Gde živite

Prvi potencijalni problem je što ste možda došli, ili možda još uvek živite u poraznom domu ili radnom okruženju. Jednostavna je ali često zanemarena činjenica da saosećanje rađa saosećanje. Ljubav proizvodi ljubav. Milostiva okolina neguje milostive stavove.

Tako neki od nas uživaju u relativno visokoj kvoti saosećanja samo zato što su vaspitani u domu punom ljubavi. Naše uspomene iz detinjstva pune su smeha i ljubavi i sigurnosti i prihvatanja. Drugi među nama imali su prednost da rade u zdravom okruženju koje motiviše i uzdiže, i to može da poveća našu kvotu.

Ako opisujem vas, dozvolite mi da vas ohrabrim da odmah pognete glavu i izgovorite usrdnu molitvu zahvalnosti Bogu, jer ste blagosloveni čovek ili žena. Vaša kvota saosećanja, vrlinom vašeg pozitivnog vaspitanja ili ohrabrujuće radne situacije, može da bude u nivou sedam do devet. Nemojte to da uzmete zdravo za govoto, jer postoji toliko mnogo drugih koji pokušavaju da se oporave od vaspitanja koje ih je ostavilo na nivou deficita.

Mnogi ljudi učili su na teži način, veoma rano u životu, da prezir rađa prezir. Ljutnja izaziva još više ljutnje. Mržnja hrani mržnju. Zlostavljanje ima za rezultat neprekidne noćne more. Ako ste to vi, onda teško možete da se povežete sa srećnim vaspitanjem koje su neki od nas imali. S jedne strane, želite da se radujete i kažete, „Baš mi je drago zbog vas“. S druge strane, želite da zaplačete, „Zašto moj dom nije mogao da bude takav? Ja sam poznavao samo strah, ili bol, ili izdaju, ili slomljeno srce. Kako mogu da širim milost kada jedva da znam šta to znači?“

Bezbroj ljudi mi je reklo, „Nikada nisam, ni jednom, osetio milost ili ljubav od svojih roditelja. Nisam imao bilo kakve rođake ili važne ljude u mom životu koji su me voleli i cenili. Nikada nisam imao prijatelja za koga sam znao da me duboko voli.“ Nije nikakvo čudo što imaju poteškoće u pokazivanju saosećanja prema drugima!

Dodajte to poraznoj radnoj situaciji, sličnoj onoj koju je Majkl Makobi posmatrao i opisao u svojoj knjizi, „Čovek za igru???“ „Ljudi koji najviše vole nisu oni koji se najbrže pomeraju uz lestvicu,“ rekao je o trenutnom američkom radnom mestu. „Zajednički rad stimuliše i nagrađuje kvalitete glave a ne srca.“

Ili kao što mi se jedan poslovni čovek nedavno poverio, „Nešto veoma bolesno događa se u kulturi naše kompanije u poslednjih pet godina. Da bih ovih dana zadržao svoj posao, moram da ostavim svoje srce izvan vrata.“ Zatim je spustio pogled i rekao, „Problem je što često zaboravim da ga ponovo pokupim kada krenem kući.“

Možete li da se povežete sa ovim što je rekao? Možda se nalazite u veoma takmičarskoj poslovnoj situaciji gde je prilično bezbedno misliti da ostali igrači ne krše svoje ruke razmišljajući o niskoj oceni na skali ljubaznosti. Oni pripadaju onoj vrsti koja tone do bilo koje dubine kako bi obavili posao. A tu ste vi, trudite se najbolje što možete da poštujete Boga i neodoljivo ukazujete drugima na Hrista tako što im pokazujete ljubav.

Ako ste to vi, siguran sam da ponekada doživljavate ozbiljan osećaj šizofrenije, zar ne? Želite da budete saosećajna osoba, ali ne možete da shvatite kako da preživite na poslu a da ne ostavljate svoje srce na ulaznim vratima. Zato se osećate depresivno  i ponekada licemerno, zato što na jedan način živite u crkvi subotom, a na drugi način kada u ponedeljak odete na posao.

Lako je da shvatimo kako neki ljudi završe sa niskom stopom saosećanja. Njihova kućna ili poslovna okolina ih je porazila još pre nego što su počeli.

Možda treba da rešavate problem trajnog uticaj destruktivnog vaspitanja kroz razgovor sa mudrim prijateljem ili hrišćanskim savetnikom. Ako i dalje živite u takvoj situaciji, biće potrebno da preduzmete neke hrabre korake da biste ili promenili okruženje ili se preselili u ono koje je zdravije.

Ili vas možda zamara vaše radno okruženje. Zar niste umorni što ljudima na poslu stalno dozvoljavate da vas zanose u pogrešnom pravcu? Da li ste spremni da dozvolite da vas Bog vodi i osnaži vas da načinite neke pozitivne korake akcije, bilo da su u pitanju manja prilagođavanja ili nešto radikalnije – možda čak i promena posla?

Život je prekratak i svet je suviše izgladneo za saosećanjem da biste ste vi zadržavali u situacijama koje vas vuku na dole i odbacuju vaš potencijal da pomognete u napredovanju Carstva. Uloženo je previše. Bog je stvarno u stanju i spreman je da vam pomogne da načinite promene u poboljšavanju okruženja.

 

Kako živite

Još jedan razlog zašto neki od nas imaju nisku kvotu saosećanja je što pokušavamo da održimo nezdrav ritam života.

Razmislite ponovo o paraboli o Milostivom Samarjaninu. Verujem da su i sveštenik i Levi, u dubini svog srca, bili ljubazni i saosećajni ljudi. Većina ljudi u profesionalnim verskim karijerama to i jeste; ili barem tako počinju. Ali nešto im se često događa, a ta ista stvar može da utiče i na nas ostale. Mi uranjamo u svoje karijere, zatim počinjemo da podižemo porodicu, bavimo se finansijskim zahtevima koji su sve veći – i život postaje sve brži i brži i brži.

 

Izdvojeni tekst:

Život je prekratak i svet je suviše izgladneo za saosećanjem da biste ste vi zadržavali u situacijama koje vas vuku na dole i odbacuju vaš potencijal da pomognete u napredovanju Carstva. Uloženo je previše.

 

To nije samo u našoj glavi. Lu Haris je sproveo anketu upoređujući ono što se događalo na američkom radnom mestu godine 1988. sa stanjem od petnaest godina ranije. Prosečna radna sedmica skočila je sa 41 na 47 sati. Što se tiče onih koji su u menadžmentu, ona se popela čak do 52-59 sati sedmično. Tokom tog istog perioda, stvarno slobodno vreme opalo je za trideset i sedam posto. Dodajte to pritisku porodice sa dve karijere ili ogromni teret održavanja doma sa jednim roditeljem, i rezultat je što mnogi ljudi žive u onome što ja nazivam „modalitet krize.“

Modalitet krize je kada se vaša brzina sve više povećava i ispada iz kontrole. Kada se nađete u tome, otkrivate kako sve svoje slobodno vreme koristite da biste shvatili kako da održite sve lopte u vazduhu i kako da se svi tanjiri vrte.

Skoro uvek važi istina da ljudi koji stalno žive u modalitetu krize uopšteno nisu veliki izvori saosećanja. Oni samo pokušavaju da prežive svoju napornu sedmicu. Oni osećaju da ne mogu da troše dragocenu emotivnu energiju da bi pokazali toplinu i ljubaznost ljudima koji su potrošili svoju sreću. Svaki čovek za sebe!

Pošto poznajem zahteve i pritiske koji su povezani sa radom u crkvi, skoro mogu da čujem kako sveštenik i Levit šapuću za sebe dok prolaze pored ranjenog putnika: „Misliš da ti imaš problema? Ja imam još šest sastanaka pre zalaska sunca!“

Ili, kao što mi je jedan izvršni direktor pod stresom nedavno rekao, „Naučio sam da ako želim da uspem u svojoj karijeri, moram sve što je izvan posla da stavim na listu čekanja, uključujući i ovu primedbu o saosećanju.“ Vođe nisu jedini kojima je brzina života prešla crvenu liniju. Roditelji male dece, zaposlene majke, previše posvećeni vernici crkve, ponekada pogledaju umorno lice u ogledalu i pitaju se, „Koliko još dugo mogu ovako da živim? Da li poštujem Boga kada živim ovako nerazumno?“

Nezdravi ritam života može da bude destruktivan na mnogo različitih načina, ali ovo je sigurno: On će suzbiti vašu kvotu saosećanja. Nemate vreme ili emotivnu energiju da se uskladite sa ljudima koji imaju potrebu. Negde duboko u sebi vi to želite, ali jednostavno osećate kao da ne možete da priuštite tako nešto.

 

Izdvojeni tekst:

Vođe nisu jedini kojima je brzina života prešla crvenu liniju. Roditelji male dece, zaposlene majke, previše posvećeni vernici crkve, ponekada pogledaju umorno lice u ogledalu i pitaju se, „Koliko još dugo mogu ovako da živim? Da li poštujem Boga kada živim ovako nerazumno?“

 

Ponovo govorim iz iskustva. U svom životu mogu uvek da prepoznam kada moj raspored izađe iz kontrole, a to je kada otkrijem kako rutinski propuštam prilike da pokažem saosećanje jer jednostavno nemam ni energije ni vremena. Ali kada svesno preduzmem korake da usporim ritam svog života, stalno iz početka otkrivam da moja želja i moje prilike da pokažem ljubav i saosećanje prema drugima prirodno rastu.

Jednom smo Lin i ja govorili na jednom sastanku daleko od kuće, i doručkovali smo u jednom malom restoranu. Zapazio sam da kelnerica izgleda uznemireno, i činilo se kao da se bori sa suzama. Pošto sam je posmatrao jedno vreme, počeo sam da osećam kako se u meni skuplja briga prema njoj. Zato sam čekao prikladan trenutak i tiho sam joj prišao i pitao da li mogu nekako da joj pomognem.

„Ne, ali hvala. Mnogo vam hvala,“ rekla je. „Vidite, moj bivši muž dolazi danas da uzme moju petnaestogodišnju kćerku. Neću je videti šest meseci, i to je teško. Zaista je teško.“

Dodirnuo sam je po ramenu i rekao: „Žao mi je. Znam da ništa ne mogu da uradim da promenim situaciju, ali zaista mi je žao zbog vas. Moja supruga i ja smo za onim stolom tamo ako želite da razgovaramo ili da se molimo, ili ako možemo bilo kako da pomognemo, ali samo sam hteo da vam kažem da nam je stalo i da želimo da možemo nekako da pomognemo.“

Zatim sam ponovo seo. Ubrzo posle toga u restoranu je postalo prilično živo, pa nismo bili u prilici da više razgovaramo. Ali kada smo odlazili, uputila mi je pogled pun zahvalnosti.

Znate, tog trenutka sam osetio uživljavanje koje odavno nisam osetio. Kasnije tog dana jednostavno sam uživao u shvatanju da mi je moj sporiji ritam života konačno dozvolio da osetim saosećanje na redovnijoj osnovi. Počinjem ponovo da živim sa emotivnom rezervom kojoj mogu da pristupim u bilo koje vreme kada se pojavi prilika. A što se vas tiče, možda će vam izlazak iz modaliteta krize pomoći da podignete vašu kvotu saosećanja za dva ili tri stepena. Ali da bi se to dogodilo, pre ili kasnije moraćete da preduzmete neku radikalnu akciju za usporavanje stvari.

 

Kako dajete

Treće moguće objašnjenje za nisku kvotu saosećanja utiče na manji broj ljudi, ali ako ste vi među njima, to je važno područje za razgovor. To je problem koji nastaje zbog prekomernog davanja.

Verovali ili ne, moguće je da preteramo u izražavanju saosećanja. Poznajem neke ljude u našoj crkvi koji su rano u svom hrišćanskom životu bili toliko preokupirani da su nekako otvorili svoje grudi i ponudili svoje srce svakoj osobi koja je imala neku potrebu i koja je naišla njihovim putem. Bili su toliko opterećeni Božjom milošću da su želeli da prenose Njegovu ljubav svakoj uznemirenoj osobi koju su mogli da pronađu. I tako su davali i davali; ustvari, davali su toliko prekomerno da skoro da im ništa nije ostalo.

Onda su jednog dana otkrili u sebi osećanje odbojnosti prema nekome za koga su se starali. Ali nisu dozvolili da ih to uspori, barem ne u početku. Umesto toga, zanemarili su znake upozorenja i davali još više, iako njihovo srce nije bilo u tome kao ranije.

Onda se krov srušio. U određenom trenutku ovi ljudi su rekli, „Ovo je ludost! Ja sam brinem za sve druge, ali ko se brine za mene? Osećam se tako prazno, ljuto i zbunjeno. Dajem i dajem i dajem, ali niko mi ne uzvraća.“ I, kao što možete da predvidite, klatno davanja zamahuje unazad sve do strane, „Koga je briga za druge“ i strane „Sada je red na mene“. Nažalost, u mnogim slučajevima, ono se tu zadržava godinama.

Možda ste postali hladnoga srca, ne zato što ste takvi prirodno, već zato što ste u prošlosti dozvolili da vaše staranje izađe iz kontrole. Toliko ste se snažno opekli da se vaše klatno zaglavilo na drugoj strani. Sada kada čujete pozive da pomognete drugim ljudima nekako zadrhtite iznutra i automatski reagujete govoreći sebi, „Ne mogu to da uradim! Seti se šta se dogodilo pre? Skoro da je upropastilo moj život!“

Na žalost, mnogi ljudi nikada nisu naučili da staranje za druge treba da bude precizno uravnoteženo sa staranjem za sebe. To je način za sprečavanje pregorevanja u procesu davanja saosećanja, i to je model koji je Isus često prikazivao. On je pružao ogromne količine staranja, ali je na redovnoj osnovi govorio, u suštini, „Dovoljno je dovoljno. Sada odlazim u planinu da se molim i budem sam, gde mogu da se odmorim i oporavim.“

Postoji vreme za davanje drugima i, kao što Propovednik 3,1-8 kaže, vreme za suprotno: staranje za sebe. To znači da treba da legnete, podignete noge, smejete se, uživate u životu, i kroz Božje prirodno vreme, dozvolite da se napune vaše rezerve saosećanja.

 

Šta ste primili

Dozvolite mi da pružim još jedno objašnjenje zašto neki od nas imaju nisku stopu saosećanja. Kao što smo ranije spomenuli, ljubav rađa ljubav, i saosećanje proizvodi saosećanje. Prema tome, razumno je što ljudi koji redovno uživaju u svežim dodirima ljubavi od strane Božje ruke mogu zatim da se okrenu i da pruže slične vrste naklonosti i ljubaznosti drugim ljudima. Mi smo sprovodnici Božje ljubavi, a ne rezervoari.

Majka Tereza je to lepo rekla: „Žica smo vi i ja, a struja je Bog. Mi imamo moć da dozvolimo da struja teče kroz nas, upotrebi nas i stvori svetlost sveta – Isusa.“

Povremeno ljudi kao vi i ja primaju dodire milosti i saosećanja od Boga, ali zaboravljamo da Efescima 5,1 kaže: „Ugledajte se dakle na Boga, kao ljubazna deca.“ Mi propuštamo da sarađujemo sa Njegovim planom. Primamo dobre darove od Njega u obliku spasenja, vođstva, nove zajednice, oproštenja, uslišene molitve, a ponekada i čudesnog staranja za nešto u našem životu. Ali mi to sve jednostavno upijamo i ne prenosimo ništa na druge, i kao rezultat toga, opada naša kvota saosećanja.

Mi smo kao dužnik bez dinara kojeg je Isus opisao u Mateju 18. Ovaj čovek je natovario sebi ogroman dug i došao je dan za naplatu. Njegov poverilac je rekao, „Žao mi je, ali dogovor je dogovor. Ako ne možeš da platiš svoje dugove, prodaću tebe i tvoju lepu ženu i svu tvoju decu u roblje gde ćete provesti ostatak svog života, radeći da isplatite dug.“

Čoveka je uhvatila panika. Znao je da ne može da vrati dug i da radi čitavog svog života. Zato je progutao svoj ponos i pao na lice. „Gospodaru, smiluj se na mene,“ molio je. „Ako postoji i mrvica ljubaznosti u tebi, budi mi milostiv. Molim te.“

I, događa se čudo, moćni poverilac dirnut je saosećanjem i oprašta čitav dug. On je pocepao izveštaj o dugu, spalio ga i objavio, „U redu, ti si slobodan.“ Pričajte o saosećanju! Možete li da zamislite kakvo olakšanje je taj čovek osećao? Slobodan! Dug je bio poništen.

Ali da li je taj čovek dozvolio da saosećanje proizvede saosećanje u njegovom životu? Da li je širio ljubaznost na sve koji su se našli na njegovom putu? Nije!

 

Izdvojeni tekst:

Samo pomislite šta bi se dogodilo u vašem domu, u vašoj porodici, na vašem radnom mestu ili u školi kada bi se vaša kvota pomerila za tri ili četiri pozicije na gore! Koliko još života bi bilo dodirnuto?

 

Biblija kaže da se on okrenuo i zgrabio čoveka koji mu je bio dužan samo nekoliko dolara. „Plaćaj, druže,“ zarežao je, „Ili ću te tužiti i primeniti svu silu zakona!“ Na to je njegov dužnik odgovorio, „Treba mi još malo vremena. Treba mi još malo milosti. Hoćeš li, molim te, da pokažeš saosećanje prema meni?“ Ali čovek je rekao, „Nema šanse. Dogovor je dogovor, zar to ne znaš?“ I naredio je da se on uhapsi i baci u zatvor.

Znate zaključak. Prvobitni poverilac otkrio je šta se dogodilo, pozvao je nevaljalca i rekao mu, „Ti si tražio milost od mene i dobio si je u izobilju. Pokazao sam ti neizmerno saosećanje. A ti za uzvrat zavrćeš jadnog čoveka koji ti je dužan samo nekoliko dolara? Pogrešan potez, druže. Pogrešan potez. Sada moraš da platiš – ti i tvoja porodica, do kraja vašeg života.

Vidite, Isus je upotrebio ovu priču da bi naglasio činjenicu da milost treba da proizvede milost. Naklonost treba da proizvede naklonost. Kao hrišćani, mi smo po definiciji primaoci divne milosti.

Slično dužniku koji nije imao novca, mi smo natovarili ogromni dug greha koji niko od nas ne može da plati čak i za hiljadu života. Naša jedina nada je ljubaznost od Boga. I čudo nad čudima, On je onog petka pokazao svoje saosećanje, kada je Hristos platio cenu za naš greh. Onoga dana kada smo primili Njegov dar, On je spalio spisak greha koje smo sakupili.

Uspomena na dan kada sam primio Njegov dar jasna mi je kao da se danas dogodilo. Želeo sam da se popnem na najvišu planinu i da viknem, „Slobodan sam! Slobodan sam! Moj greh je oprošten! Moj dug je poništen! Bog je Bog saosećanja!“ Takođe se sećam koliko sam intenzivno želeo da pružim Njegovo saosećanje drugima. Sitni dugovi tu i tamo nisu mi više ništa značili jer je u meni izobilno tekla Božja milost i izlivala se u što je moguće više života.

Možda ste proveli mnogo vremena bez svežeg, ličnog iskustva Božjeg saosećanja. Možda ste se vi, kao Jov, pitali da li je Bog uklonio svoju prisutnost i ljubav od vas. U Jovu 23,8.9, ovaj čovek koji je toliko mnogo propatio, tuži: „Gle, ako pođem napred, nema Ga; ako li natrag, ne nahodim Ga; Ako na levo radi, ne vidim Ga; ako na desno, zaklonio se, ne mogu Ga videti.“

Filip Jensi, u svojoj knjizi „Razočarani u Boga,“ opisuje mnoge ljude koji su osetili nedostatak Božje prisutnosti u njihovom životu. Ako osećate da je strujanje prekinuto, ako očajnički želite dodir Božje ljubavi i saosećanja, sasvim je sigurno da niste sami.

Sećate li se dana u svom životu kada ste primali Božju milost? Pored vašeg iskustva obraćenja, sećate li se bilo kakvog čudesnog staranja? Nove zajednice koje su izazvale radost ili ohrabrenje? Vođstvo kroz mračne vode? Snaga u teškim trenucima? Iznenađenja milosti? Kada pogledate unazad, mislim da ćete videti da je Bog bio milostiv prema vama, ne samo kada se radi o spasenju, već svakog dana od tada. I čak iako to niste primetili u zadnje vreme, Božja ljubaznost i saosećanje uvek će vam biti na raspolaganju, čak i kroz teška životna područja.

Ali neki od nas naviknu se na milost. Uzimamo Božju ljubaznost zdravo za gotovo. Navikavamo se da primamo Njegovo saosećanje i onda ga stalno očekujemo, upijamo i propuštamo da ga prenesemo drugima. Onda otkrivamo da zanemarujemo ljude kojima smo potrebni, ili još gore, zahtevamo vraćanje duga od ljudi umesto da budemo provodnici Božjeg saosećanja i ljubavi. Potrebno je da se setimo Božjeg staranja i ljubaznosti prema nama, kao i Njegovog plana da voli i privlači druge kroz nas.

 

Podignite vašu kvotu

Da li ste zadovoljni svojom kvotom saosećanja, takvom kakva je ona sada? Da li se prepoznali bilo kakva problematična područja zbog kojih je ona spuštena? Da li vidite neka mesta na kojima treba da radite kako biste podigli svoju kvotu za jedan ili dva stepena? Samo pomislite šta bi se dogodilo u vašem domu, u vašoj porodici, na vašem radnom mestu ili u školi kada bi se vaša kvota pomerila za tri ili četiri pozicije na gore! Koliko još života bi bilo dodirnuto? Zamislite koliko bi ljudi reklo, „Zaista bi mogao da postoji Bog, jer, pogledajte koliko ljubavi teče iz te osobe. Ko bi drugi mogao da stvori takvu ljubaznost u ljudskom biću?“

Da li vas guši nezdravi dom ili radna okolina? Zatražite od Boga da vas vodi i snaži da se ili podignete nasuprot opozicije, ili uklonite od nje. Upamtite da 1.Korinćanima 10,13 obećava način bekstva od jednog ili drugog. Pozovite se na to obećanje i sledite Božje vođstvo.

Da li je ritam vašeg života usporavao vaš rezultat? Samo vi možete da odredite šta je potrebno da malo usporite i provodite manje vremena u modalitetu krize. A kada to učinite, otkrićete da vaša kvota saosećanja prirodno raste.

Ili možda ste skliznuli u prekomerno davanje. Možete da se povežete sa osećanjima ogorčenosti o kojima smo govorili ranije. Davali ste više nego što ste primali i sada vam ništa nije ostalo! Vreme je da sledimo Isusov uzorak tako što ćemo početi da razvijamo zdraviju mešavinu odmaranja, opuštanja, rekreacije i druženja koje obnavlja.

Konačno, da li ste očajni zato što pokušavate da prenesete drugima nešto što sami ne doživljavate? Da li su vam potrebni sveži dodiri Božje ljubavi kako biste imali nešto da date drugima?

Svaka osoba je drugačija. Neko možda treba da se skloni u šumu da bi se molio i slavio Boga. Drugima je možda potrebno druženje i saradnja sa drugim predanim hrišćanima koji će da ih ohrabre i pomognu im da dođu u intimnu zajednicu sa Bogom. Što se nekih tiče, to je pitanje eliminacije grešnih stavova ili ponašanja. A za druge, opet, postoji potreba da nahrane svoj um Svetim Pismom, podsećajući se ko je Bog i kako ih On voli. Uradite sve što smatrate da je potrebno da biste osetili Njegovu prisutnost i doživeli Njegovo saosećanje.

Ali kada to učinite, upamtite da ne treba da se zatvorite u sebe. Njegov plan je da primite Njegovu milost i da zatim dozvolite da ona izazove u vama milostivi duh kako biste mogli da je prenesete drugima. Neka Njegova ljubav i milost utiče na druge kroz vas!

To će biti vredno svakog truda koji preduzmete da podignete svoju kvotu saosećanja. Dok naš život postaje sve više i više sličan Hristovom, mi postajemo sve više neodoljivi drugima.

 

Poglavlje šest

 

Snaga žrtve

 

 

„On je dao svoj život za mene.“

Bio sam emotivno dirnut dok sam sedeo u svojoj radnoj sobi i posmatrao ovog mladog vojnika u televizijskoj reportaži. Činilo se da nije svestan TV reportera koji je ometao njegov privatni trenutak razmišljanja i oživljavanja uspomena.

Nalazili su se u Vijetnamskom veteranskom memorijalnom centru u Vašingtonu. Vojnik je stajao pored crnog granitnog zida na kome su bila isklesana imena svih Amerikanaca koji su izgubili život u Vijetnamskom ratu.

On je jednostavno stajao, suznih očiju zureći u zid i prelazio prstom preko slova imena drugog vojnika. Nikada nije pogledao u reportera ili u kameru, ali mogli ste da osetite njegov bol. „On je dao svoj život za mene,“ bilo je sve što je prošaputao dok je nastavio da prstom prelazi preko imena svoga prijatelja.

Dok sam sedeo tako osećajući malu količinu onoga što je ovaj vojnik morao da doživljava, palo mi je na pamet da će on čitavog života osećati uticaj toga što je neko bio spreman da sve žrtvuje za njega.

Žrtve pokreću ljude. One tope ljude. One zaustavljaju ljude i izazivaju ih da pitaju, „Zašto? Zašto ste to uradili za mene? Šta vas je pokrenulo da moje interese stavite ispred vaših?“

Da li je iko ikada istopio vaše srce zbog žrtve koju je učinio radi vas? Da li je neko stavio vaše dobro ispred svoga i to ih je stvarno koštalo? Ako jeste, siguran sam da je to stalno živo u vašoj uspomeni. Dela žrtvovanja retko se zaboravljaju.

Pre mnogo godina putovao sam kroz Centralnu i Južnu Ameriku. Sećam se da sam posetio zabačeno plene u Centralnoj Americi do kojeg je moglo da se dođe samo rečnim putem. Dok smo moj prijatelj i ja završavali naš posao u tom prljavom i siromašnom Indijanskom selu, bili smo pozvani na večeru od strane jedne od lokalnih porodica.

Dok smo sedeli na prostirkama na zemljanom podu u njihovoj maloj, svećama osvetljenoj, kolibi, posmatrao sam kako naši domaćini velikodušno prazne svoju drvenu policu i vade njenih nekoliko sastojaka kako bi nam pripremili obrok. Dok su to činili, slučajno sam zapazio zabrinuti izraz na licu njihove dece. Onda sam shvatio: Oni su se brinuli da će naša večera potrošiti sve njihove zalihe i da će zbog toga sledećeg dana da budu gladni.

Ta misao me je mučila tokom obroka. Nakon što smo jeli, izvadio sam nešto novca i pokušao da im tako nadoknadim hranu, ali oni nisu hteli ni da čuju za to. Vidite, oni su želeli da načine tu žrtvu da bi nam izrazili svoju ljubav i gostoprimstvo. I više od dve decenije kasnije, ja još nisam zaboravio tu epizodu.

Žrtve utiču na ljude za čitav život. U vreme kada je narcističko zadovoljavanje „broja jedan“ uzdignuto do nivoa umetnosti, skoro bilo kakva vrsta žrtve može da izazove pometnju.

 

Mala ulaganja sa velikim dividendama

Pre izvesnog vremena Mark je kupovao neke namirnice u prodavnici i odlučio je da kupi i cveće za svoju suprugu, Hajdi. Dok je čekao da plati, pokrenuo je razgovor sa jednom starijom ženom koja je čekala u redu ispred njega.

„Sećam se kada mi je moj muž donosio cveće,“ rekla je sa emocijama u glasu. „Ali on je umro pre mnogo godina.“

Marku je bilo očigledno koliko joj muž nedostaje, čak i nakon svih tih godina. Pokušao je da kaže nešto što bi je razveselilo i ohrabrilo dok je plaćala svoj račun i opraštala se sa njim.

Izašla je iz prodavnice dok su njegove stvari prolazile kroz kasu. Iznenada mu je napamet pala ideja, Idi i daj joj cveće koje si kupio za svoju ženu! Žurno je platio svoju robu, istrčao napolje, i pronašao ženu koja je hodala parkingom. Pružio joj je buket. „Vaš muž ne može da uradi ovo, ali ja bih hteo da vam dam ovo cveće,“ rekao je, osećajući mešavinu uzbuđenja i stida.

Pa, kao što možete da zamislite, ova mala žrtva izazvala je duboki uticaj. Ustvari, insistirala je da dođe kod nje na čaj, i proveli su divne trenutke upoznajući se.

Od tada su Mark i Hajdi živeli na pet različitih mesta. Ali ta žena se nedavno potrudila da otkrije gde oni sada žive i poslala im je paket sa poklonima za njihovu decu i pismo u kome je rekla kako čak i sada – deset godina posle – svojim prijateljima priča o Markovom ljubaznom delu i kako ju je to ohrabrilo.

Vidite li kako su čak i najmanje žrtve velika stvar u današnje vreme? Živimo u svetu u kome su ljudi toliko okrenuti ka sebi da se bilo koje nesebično delo ističe u oštrom kontrastu.

Biblija kaže da oni koji slede Hrista treba da žive neodoljivim hrišćanskim životom. Treba da živimo na takav način da naša vera bude neodoljiva ljudima koji su izvan Božje porodice. Filibljanima 2,15 kaže da naš život treba da svetli „kao videla na svetu“. Ili, prisećajući se ilustracije o soli, treba da imamo visok ukus i potencijal kako bismo mogli da utičemo na one koji su oko nas.

Već smo videli privlačnost autentičnosti i osetili privlačnu silu saosećanja. Ali dok završavamo našu celinu o „Preduslovima za visoki potencijal,“ moram da vam kažem da smo sačuvali najjaču i najneodoljiviju karakteristiku za kraj – žrtva.

 

Izdvojeni tekst:

Žrtve pokreću ljude. One tope ljude. One zaustavljaju ljude i izazivaju ih da pitaju, „Zašto? Zašto ste to uradili za mene? Šta vas je pokrenulo da moje interese stavite ispred vaših?“

 

Razmislite o tome. Ponekada autentičnost ne uspeva da privuče pažnju ljudi; saosećanje se često otpisuje kao opijum onih koji čine dobra dela i imaju neki skriveni motiv. Ali žrtvovanje, pokrenuto iskrenom ljubavlju i staranjem, je veoma teško za odbacivanje. Ono jednostavno zahteva neku vrstu reakcije, što je verovatno i veliki razlog zašto je Isus živeo tako požrtvovanim životom i zatim nas pozvao da Ga sledimo.

 

Tri žrtvena dara

Iako postoje mnogi načini na koje možemo da pokažemo ljubav kroz žrtvovanje za druge, ja ću da se usmerim na tri određena područja za koja smatram da imaju najveći uticaj na ljude u našoj kulturi. Kada dajemo sebe na ove načine, skoro ćemo sigurno steći pažnju i, vremenom, izazvati radoznalost. Dodirnuli smo neka od ovih područja ukratko u poglavlju dva, kada smo istraživali cenu neodoljivog hrišćanstva, gledajući sa tačke gledišta naše koristi. Sada ćemo istražiti njihov uticaj na druge ljude.

 

Maksimalno upotrebite svoje trenutke

Možda ste već pogodili koje je prvo područje, a njegov uticaj je ogroman. To je žrtvovanje vremena. Vreme, kao što kažu, je novac, i ono postaje veoma retko. Radne sedmice su duže, odmori za opuštanje su kraći, a ritam života je brži. Časopis „USA Tudej“ nedavno je zbijao šalu na račun ludosti većine naših rasporeda, računajući da ako uradimo sve što bi trebalo da uradimo da bismo živeli životom za koji stručnjaci kažu da je uravnotežen, bilo bi potrebno četrdeset i dva sata dnevno da to obavimo! Dovoljno je teško da održavamo sve aktivnosti tipa „uradi ili umri“ na površini, bez da pokušavamo da održavamo dnevni režim vežbanja, čišćenja zuba, držanja koraka sa svetskim događanjima, uživanja u hobiju, i negovanja dubokih, značajnih prijateljstva sa mnogo ljudi. Nije teško da se to sve uradi; to je nemoguće.

Pa, u sred takvog sveta, imate šta da kažete ljudima kada im radosno ponudite dar vremena. To nije beznačajan gest.

A nije bio beznačajan ni u Isusovo vreme. Sećate li se šta je Isus uradio kada je prolazio kroz grad Jerihon u Luci 19? Veliko mnoštvo ljudi Ga je pratilo u ovoj fazi Njegove službe – nešto što je ličilo na paradu bez ukrasnih splavova!

Iznenada je Isus sve iznenadio kada je zaustavio povorku i upitao čoveka po imenu Zahej da li može da potroši nekoliko sati vremena na opuštenu večeru prilikom koje bi njih dvojica razgovarali o duhovnim temama. Zahej mora da je uzdahnuo od neverice. Ali pristao je na obrok, i pre ponoći postao je drugačiji čovek! Doživeo je duhovno rođenje koje ga je promenilo iz srži.

Ključ za njegovo obraćenje nalazio se u tome što mu je Isus posvetio vreme. Zaustavio je paradu i usmerio se na ovu jednu osobu. Kao rezultat, Zahejeva budućnost zauvek je bila promenjena.

Zahej je bio sličan mnogim ljudima koje vi poznajete. Bio je zainteresovan za duhovnu dimenziju svog života. Bio je dovoljno otvoren da potraži strateško mesto na putu kojim je parada prolazila kako bi uspeo da vidi Hrista. Ali da bi mu pomogao da prevaziđe tu fazu radoznalosti, neko je morao da žrtvuje vreme i pripremi večeru i povede razgovor u duhovnom pravcu. Isus je odvojio vreme i to je značilo razliku.

Skoro svako od nas svakoga dana dolazi u dodir sa ljudima koji su u potrazi. Oni traže nekoga ko će odvojiti vremena i truda da bi im pomogao da dođu do nekih čvrstih zaključaka o duhovnim istinama. Možete to da vidite u njihovim očima, zar ne? Samo pogledajte ispod površine, i otkrićete težnju za nečim dubljim, za nečim što je pravo i istinito i trajno.

Većina od nas strašno potcenjuje uticaj koji bismo imali na večnost ljudi kada bismo odvojili vreme za doručak ili ručak sa izgubljenim ljudima u našem području uticaja. Kada bismo samo dogovorili sastanak, a zatim preuzeli rizik u razgovoru jasno izražavajući suštinu šta to znači lično poznavati Hrista, samo nebo zna šta bi moglo da se dogodi.

 

Izdvojeni tekst:

Ponekada autentičnost ne uspeva da privuče pažnju ljudi; saosećanje se često otpisuje kao opijum onih koji čine dobra dela i imaju neki skriveni motiv. Ali žrtvovanje, pokrenuto iskrenom ljubavlju i staranjem, je veoma teško za odbacivanje.

 

Nedavno sam čuo svedočanstvo jednog čoveka po imenu Džon koji služi u našem crkvenom muzičkom odeljenju i svira saksofon u našem orkestru. On je rekao da je tokom čitavog svog života u sebi slušao jedan glas koji je vikao, „Voleo bih da poznajem put ka Bogu. Muzika nije dovoljna za mene. Verski napori ne dovode me tamo. Ne znam kojim putem da krenem.“

Ali onda se neko iz našeg orkestra sprijateljio sa Džonom i posvetio mu vreme, čak se dogovorio da njih dvojica slušaju neke kasete o osnovnom hrišćanstvu kako bi Džon mogao da razume razliku između religije i istinske zajednice sa Hristom.

Konačno je Džon shvatio! Prihvatio je jevanđelje i ponašao se prema njemu, primajući Hristovo oproštenje i vođstvo. Sada služi u našoj crkvi iz sedmice u sedmicu, pripremajući i izvodeći muziku koja privlači druge kao što je on koji treba i sami da čuju poruku.

Džonov prijatelj je veoma skupocenu žrtvu – vreme. Da bi to uradio, morao je da odvoji vreme od nečeg drugoga – nečeg što je verovatno bilo važno i vredno – da bi taj dar dao Džonu.

Siguran sam da je deo onoga što je privuklo Džona Hristu bio uticaj svih sati koje mu je njegov prijatelj posvetio. Mora biti da se pitao, „Zašto je ovaj čovek spreman da toliko vremena provodi sa mnom? On mora biti da stvarno veruje u ono što mi govori, i sigurno mu je iskreno stalo do mog razumevanja, jer ne mogu da poverujem u žrtvu koju on čini za mene.“

Žrtva vremena kombinovana sa jasnim iznošenjem istine imala je za rezultat još jednog grešnika koji je pronašao Spasitelja.

Mi smo videli kako se to često događa u našoj organizaciji malih grupa u Vilou Krik crkvi. Smišljene za ljude koji aktivno proveravaju hrišćanstvo, ove grupe obuhvataju obučenog vođu i najmanje dva šegrta, zajedno sa punom šakom duhovnih tragača. Oni obezbeđuju uzbudljivo okruženje za iskreno istraživanje i razgovor o biblijskim istinama.

Ali ono što oduševljava je što je često pojedini tragač već bio spreman i voljan da preda svoj život Hristu već nakon prvog ili drugog sastanka – ponekada čak i za vreme prvog razgovora! To je bio slučaj sa Berijem, koji se potpisao da će biti u grupi sa Garijem Pulom, članom našeg osoblja koji vodi ovu službu.

Pre nego što je grupa čak i počela sa radom, Beri je pozvao da kaže da su njegova pitanja o hrišćanstvu suviše hitna da bi čekao da se članovi sastanu zajedno. Tako su se njih dvojica sastali i proveli čitavo posle podne razgovarajući o duhovnim temama. Kasnije to veče Beri je pozvao Garija da mu kaže da se molio i tražio od Isusa Hrista da mu oprosti i da ga vodi. Sve što je bilo potrebno bilo je malo vremena koje je uložio vođa koji je bio evanđeoski dovoljno osetljiv da vidi priliku i iskoristi je.

Da li ste u poslednje vreme nekome dali dar vremena? Kada ste poslednji put stisnuli dugme za pauzu na vašem preopterećenom rasporedu samo da biste sat ili dva posvetili duhovnom tragaču?

 

Izdvojeni tekst:

U veku kada je većina ljudi zatrovana željom za novcem i materijalnim dobrima, sve što treba da uradite da biste podstaknuli interesovanje tragača je da njihove materijalne potrebe stavite pre svojih. Ovih dana to bi čak moglo da dospe i do novina!

 

Hajde da budemo iskreni: Potrebna je hrabrost i upornost da se odreknemo starih navika prekomernog rada i užurbanih aktivnosti. Usporavanje ritma života nikada nije lako, ali je često neophodno. Potrebno je da imamo emotivne rezerve da bismo izrazili saosećanje prema drugima. A sporedna korist usporavanja vašeg života je što ćete tu i tamo imati dodatne sate koje ćete moći da uložite u Zaheje savremenog doba, kao što su Džon ili Beri.

Setio sam se važnosti vremena tokom jednog gostovanja u drugom gradu. Jedna žena je posle završenog programa čekala u redu da priča sa mnom. Kada je konačno došla za mene, ova žena, koju nisam poznavao, stavila je ruke na moja ramena i rekla, „Bil, čekala sam da ti kažem ovo. Pre mnogo vremena sam počela da idem u crkvu, ali bila sam duhovno zbunjena. Nakon što sam dolazila jedno vreme, odlučila sam da razgovaram sa tobom posle bogosluženja. Ti si već razgovarao sa većim brojem ljudi toga dana i upravo si se spremao da kreneš kada sam te zaustavila i pitala da li možeš da mi objasniš šta to znači postati hrišćanin.

„Dao si mi dar vremena,“ rekla je ona. „Ostao si još dugo i objasnio mi kako mogu da primim Hrista. Kasnije toga dana molila sam se da uradim upravo to! Od tog dana hodam sa Hristom. On je promenio moj život, i On menja život moje porodice. Samo sam želela da zahvalim što si odvojio vremena da mi pomogneš.“

Vozio sam kući to veče i mislio, „Kakva isplata! Nekome je danas promenjen život i sutra će biti na nebu – zato što sam ja dao dar vremena.“ Molio sam se da nikada ne uskratim taj dar kada postoji prilika da ga Bog upotrebi za pozitivan uticaj.

 

Ponovo uložite svoja sredstva

Druga vrsta žrtvovanja koja okreće glave ljudi koji traže duhovnu stvarnost je davanje sredstava. „Novac nije sve,“ čuli smo kako kažu, „Ali sigurno je važniji od bilo čega što je na drugom mestu!“ U veku kada je većina ljudi zatrovana željom za novcem i materijalnim dobrima, sve što treba da uradite da biste podstaknuli interesovanje tragača je da njihove materijalne potrebe stavite pre svojih. Ovih dana to bi čak moglo da dospe i do novina!

Jedna majka, roditelj samac, zaustavila me je nakon što sam propovedao na jednom bogosluženju. Toliko je jako plakala da mi je bilo potrebno neko vreme da je smirim. Nakon što se pribrala, ispričala mi je ohrabrujuću priču o tome kako je došla u veru.

„Godinama sam vozila pored ovog kampusa po Alonkvin putu,“ rekla je. „Svaki put kada sam se okrenula i pogledala vašu crkvu, prezirala sam ideju da postoji Bog, Božji Sin po imenu Isus, nebo, ili pakao. Bila sam srećno udata, finansijski bezbedna, i imala sam troje divne dece. Nisam mogla da razumem kako to da su ljudi tako naivni da bivaju uvučeni u religiju.

„Onda se srušio krov na mom životu. Moj muž i ja doživeli smo katastrofalne finansijske nevolje. Nastali su bračni nemiri, i to je napredovalo od vikanja do udaranja, i konačno sam izgubila. Izgubila sam brak. Izgubila sam novac. Izgubila sam sve.“

Nastavila je, „Kada sam prvi put došla u ovu crkvu pre nekoliko meseci, verovatno sam bila osoba sa najviše potreba u severo-zapadnom predgrađu Čikaga. Mislim da ne možete da zamislite uticaj koji su ljudi u ovoj crkvi imali na mene! Ovi hrišćani koji su bili potpuni stranci – i koje sam ja nekada prezirala dok sam prolazila ovuda – su me voleli, brinuli su se za mene i primili su me. Nisu samo rekli, „Neka ti bude toplo i nahrani se i idi svojim putem“; zavrnuli su rukave i pomogli mi na opipljive načine.

„Ljudi koji su u crkvi bili zaduženi za namirnice dugo vremena su mene i moju decu snabdevali hranom. Oni su hranili moju porodicu. Oni koji su bili zaduženi za prevoz obezbedili su nam pouzdan transport pošto je moj muž uzeo naš automobil. Crkva mi je dala finansijsku pomoć kako bismo preživeli najteži period. Savetovali su me kako da živim unutar svojih ograničenih sredstava. Zatim su mi pomogli da naučim kako da pronađem posao. Služba za decu ohrabrivala je moju decu, koja su živela slomljenog srca. Neki savetnici u crkvi pomogli su mi da se izborim sa sopstvenim bolom i očajanjem.“

 

Izdvojeni tekst:

Da li ste sprinter ili maratonac? Možda imate neke članove porodice koji govore, „Samo ću da sedim i da vas posmatram.“ Zašto ne odlučite sada da ćete uz Božju pomoć savladati svakog cinika, svakog rugača i svaku sumnjičavu osobu u vašem životu?

 

Zatim je ponovo počela da plače. Konačno, kroz suze je rekla, „Zbog staranja i pomoći ljudi iz ove crkve, takođe sam otkrila i ljubav Hristovu! Želela bih da znam kako da zahvalim svima.“

Pa, u tom trenutku nije bila jedina sa suzama u očima. Njena priča duboko me je dirnula. Naš susret dao mi novo divljenje prema uticaju koji može da nastane kada svoja sredstva delimo sa drugima.

Ako ste ikada zurili u dokumente o povraćaju imovine, ako je ikada vaše srce tuklo kada zazvoni telefon jer mislite da zove još jedan poverilac, ako su vam ikada nedostajala osnovna sredstva za funkcionisanje u svetu i znali ste da dolazi „Dan D“ bez ikakvog izlaska, onda možete da znate kako su oduševljeni i zahvalni ljudi kojima pomažu iskreni hrišćani, koji radosno i spremno posežu u svoja sredstva i pomažu da se te potrebe ispune. Osoba koja prima noću leži i zuri u plafon, pokušavajući da shvati zašto je neko tako izvanredno velikodušan. Nadajmo se da će oni, pre ili kasnije, shvatiti da samo Bog može da oslobodi stisak kojim većina ljudi drži svoja sredstva. Samo On može da promeni tvrdo srce u radošću ispunjeno srce koje je motivisano da sprovede u delo Isusove reči, „Blaženije je davati nego li uzimati.“

Šta bi moglo da se dogodi u životu vaših prijatelj i članova porodice kada biste popustili stisak kojim držite svoja materijalna sredstva? Razmislite čije bi srce moglo da se otvori, ili čiji stavovi bi mogli da se ublaže, ili ko bi mogao da postane radoznao i da počne da postavlja duhovna pitanja kada biste primenili uputstva koja je nalaze u 1.Jovanovoj 3,18: „Dečice moja! Da se ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i istinom.“

Isprobajte Boga po ovom pitanju. Sprovedite vašu veru u delo u korist drugih – akcija koja zahteva određeno ulaganje – posmatrajte kako On vraća u obliku promenjenog života!

 

Dugoročni trud

Treća vrsta žrtve o kojoj bih hteo da govorim je istrajni, dugoročni trud koji će uticati na život ljudi izvan Božje porodice. To je žrtva koja se sastoji od doslednog, pobožnog života.

Otkrio sam da se neki orasi teško razbijaju. Duhovni cinizam veoma je dubok kod nekih ljudi. Potrebno je da oni posmatraju kako hrišćanin živi po svojoj veri tokom dužeg vremenskog perioda pre nego postanu ubeđeni da sve to nije prevara. Postoji više takvih ljudi nego što mislimo. Oni posmatraju i vode računa o našoj moralnoj i duhovnoj doslednosti, a često ni ne shvataju da to čine.

To znači da moramo da živimo životom koji podržava naše reči. Moramo da načinimo žrtvu trčanja maratona a ne samo sprinta od 100 metara. Znate, nije baš potrebna neka veština da se tokom kratkog vremena prikaže slika čistog hrišćanina prijateljima ili kolegama. Možete da napumpate sebe i stavite duhovnu fasadu za nekoliko meseci ili možda čak i čitavu godinu.

Ali biće potrebno duže od toga da ostavite uticaj na neke ljude u vašem svetu. Najtvrdokorniji tipovi se unutar sebe podrugnu i kažu, „I ovo će proći. Za godinu dana ti ćeš se baviti astrologijom ili kristalima.“

Nemojte da se iznenadite ako je to stav nekih ljudi koji su vam bliski, uključujući članove porodice. To su oni koji su vas već videli kako prolazite kroz razne faze: cipele sa debelim đonom, stroge dijete, časovi karatea, šeme za marketing tipa piramide, kasete za podsvest koje ste puštali svake noći ispod jastuka da biste poboljšali svoj stav, i slično tome. Sada dolazite i kažete, „Otkrio sam šta mi je nedostajalo u životu svih ovih godina. To je Isus Hristos!“ A oni misle, „Da, zar nisi to isto rekao o onim zamenama u hrani pre nekoliko godina? Koliko li će ovaj hir da traje?“

Vidite li problem? Možda niste pratili svu ovu modu, ali ako ste kao većina ljudi, verovatno ste preduzimali dovoljno ekskurzija ispred ovih ljudi pa ih to čini po malo opreznima po pitanju poslednjih izjava.

Pitanje je, da li ste spremni da dokažete da oni greše tako što ćete načiniti žrtvu doslednog hrišćanskog života visokog integriteta, ne samo tokom jedne sezone, već u dugoročnom smislu?

Rimljanima 12,1.2. kaže: „Molim vas, dakle, braćo, milosti Božije radi, da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu; to da bude vaše duhovno bogomoljstvo. I ne vladajte se prema ovome veku, nego se promenite obnovljenjem uma svog, da biste mogli kušati koje je dobra i ugodna i savršena volja Božija.“ To znači da je potrebno da imamo integritet u svakom području našeg života. To znači govorenje „ne“ zlim sklonostima, „ne“ telesnim iskušenjima, „ne“ kompromisu, „ne“ neetičkim prilikama za ličnu korist; drugim rečima, moramo stalno da govorimo „ne“ grehu.

Naravno, ovde postoji i pozitivna strana. Treba da govorimo „da“ pravdi i saosećanju i istini, čak i kada to boli. Treba da govorimo „da“ Božjem vođstvu i biblijskom učenju i pozivanju Duha.

I moramo svakoga dana da živimo sa ovim „da“ i „ne“ odgovorima, iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. To je otrežnjavajuća pomisao, zar ne? Mnogo je lakše govoriti o tome nego to stvarno raditi! Ali to je suštinski sastojak neodoljivog hrišćanstva.

Nažalost, istorijske knjige pune su priča o vernicima koji su započeli sa neverovatnom energijom i oduševljenjem, ali koji su ispali posle samo jednog ili dva kruga trke. To izaziva sumnjivce da još više ne veruju. Oni se samo podruguju i govore jedni drugima, „Vidiš, znao sam da je to samo faza. Zar ti nisam rekao da je sve to prevara i da neće trajati?“ Neizreciva šteta učinjena je Hristovom delu zato što se neki ljudi pripreme za sprint, a ustvari treba da treniraju za maraton.

Ranije sam spomenuo da smo moja supruga Lin i ja imali priliku da provedemo jedan dan sa Bilijem i Rut Grejam. Jedna od uspomena koja mi se zadržava u umu je shvatanje da su njih dvoje plaćali cenu hrišćanske doslednosti tokom skoro pedeset godina zajedničke službe. To je pola veka „žive žrtve“. Pola veka odupiranja iskušenju, kompromisu i zavođenjima koja bi mogla da ih skrenu u jarak. Pola veka razvijanja i izražavanja istine i saosećanja i služenja i poniznosti.

Jedan od razloga zašto verujem da Bog tako silno koristi Bilija, posebno u kasnijim godinama njegove službe, je što postoji čitava generacija vršnjaka koje je Bili jednostavno zamorio. On ih je jednostavno nadživeo! Ustvari, on govori, „Znate, ono što sam vam rekao pre deset godina, pre dvadeset godina, pre trideset godina, pre četrdeset godina i pre pedeset godina i danas je istina kao što je uvek i bila. To je istina u mom životu, i to je istina u milionima drugih života.“

Mnogo njegovih vršnjaka govori, „Dokazao si se. Posmatrao sam te pola veka, i počinjem da verujem da je to stvarno.“

 

Izdvojeni tekst:

Iako naša dela nemaju ništa sa sticanjem našeg spasenja, Bog može da ih upotrebi da spase nekog drugo! Ono što radimo stvarno je važno, i može da utiče na večnost ljudi do kojih nam je stalo.

 

Ovo shvatanje o Grejamima me je utvrdilo u odluci da se i sam pripremim za maraton. I to se dogodilo u pravo vreme, jer iako sam na početku trke trčao prilično dobrom brzinom, umorio sam se negde na 12. kilometru maratona dugog 42 kilometra! Znao sam da je potrebno da bolje upravljam svojim životom kako bih mogao da budem živa žrtva tokom čitavog procesa.

Šta je sa vama? Da li ste sprinter ili maratonac? Možda imate neke članove porodice koji govore, „Samo ću da sedim i da vas posmatram.“ Zašto ne odlučite sada da ćete uz Božju pomoć savladati svakog cinika, svakog rugača i svaku sumnjičavu osobu u vašem životu?

Da biste to uradili, moraćete da održavate visoki integritet, visoko saosećanje, visoku žrtvu, pobožan život, iz dana u dan. Moraćete tako da živite ne samo u crkvi, već i kod kuće, na poslu ili u školi, u susedstvu i na fudbalskoj utakmici. Da li ste spremni da donesete takvu odluku? Maraton je započeo!

 

Uticaj pobožnog života

Kada pokazujemo požrtvovanu ljubav drugima na načine o kojima smo govorili, mi odražavamo primer i učenje samog našeg Vođe. Isus je u Jovanu 15,12.13 rekao: „Ovo je zapovest moja da imate ljubav među sobom, kao što ja imadoh ljubav k vama. Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje.“

Ohrabrujuće je znati da kada damo deo svog života svojim prijateljima, naš primer im mnogo olakšava da razumeju i prihvate tvrdnju da je Isus dao svoj život kao žrtvu za njih.

Biblija kaže da se spasavamo od greha verom u Boga, odvojeno od naših dobrih dela. I to je istina, zar ne? Naše pozitivno ponašanje nema nikakve veze sa sticanjem spasenja. To je Božji dar koji se besplatno daje onima koji Mu veruju.

Ali treba da dodamo nešto drugo: Iako naša dela nemaju ništa sa sticanjem našeg spasenja, Bog može da ih upotrebi da spase nekog drugo! Ono što radimo stvarno je važno, i može da utiče na večnost ljudi do kojih nam je stalo.

Siguran sam da ste videli logiku koju sam sledio u ovoj celini. Autentičnost, saosećanje i žrtvovanje – sve to zajedno deluje da bi onima koji su izvan vere pomoglo da dođu do tačke da kažu: „Dokaz je u životu, i dokaz ne može da se pobije. Ko osim Boga može da učini da neko bude tako stvaran i ljubazan i dosledan kao ovi ljudi? Pitam se šta treba da uradim da imam to što oni imaju?“

Rečima metafore o soli, imali smo dobar početak u razumevanju šta to znači živeti visoko potencijalnim hrišćanskim životom. Ali da bismo imali maksimalan uticaj, moramo da idemo dalje. U sledećoj celini govoriću kako da budemo više strateški orijentisani u postizanju velike bliskosti sa onima na koje želimo da utičemo Hrista radi. Tu akcija stvarno počinje!

 

Celina 3

 

Potencijal velike bliskosti

VP+VB+JK=MU

 

Poglavlje sedam

 

Strateške prilike u međuljudskim odnosima

 

 

Gde idete kada imate neki problem? Kome se obraćate kada vam je potrebna pomoć ili savet o nekoj temi koja je veoma važna u vašem životu? Ili, kada smo već kod toga, sa kim razgovarate kada želite da dobijete mišljenje o tome kakav novi automobil ili usisivač da kupite?

Hajde da sada pogledamo suprotnu stranu ovih pitanja. Kako se osećate kada neki stranac pokušava da sa vama razgovara o ličnim temama? Da li vam se dopada zamisao da sa ljudima koje ne poznajete razgovarate o dubokim temama u vašem životu?

Pretpostavimo da provodite malo slobodnog vremena sa svojom porodicom u nedelju ujutro kada je iznenada vaša privatnost poremećena kucanjem na vratima. Tu stoje dvoje religioznih ljudi koji žele da vam kažu kako da postanete deo Božje organizacije. Dozvolite da pogodim: Vi biste se obradovali i rekli, „Evo prilike da sa nekim artikulisanim ljudima razgovaram o tako interesantnoj i važnoj temi!“ Jesam li u pravu?

Ozbiljno sumnjam u to. Ako ste kao većina nas, vaša prva reakcija bila bi, „O, ne! Zašto su morali da dođu danas? Nisam raspoložen da razgovaram sa ljudima sa ulice o temama  koje su tako složene i lične – da ne spominjemo činjenicu da su oni verovatno naučeni da se prepiru sa svime što ja kažem!“

Ako se vi, hrišćani, koji su odani širenju Božje ljubavi i istine drugima, tako osećate kada treba da sa strancima razgovarate o duhovnim temama, pomislite samo kako se vaši nereligiozni prijatelji osećaju u sličnim situacijama! Oni su verovatno užasnuti mišlju da sa nekim koga ne poznaju razgovaraju o svom privatnom životu.

Nije nikakvo čudo što mnogi stariji, bezlični pristupi širenju vere više baš ne uspevaju. Kako su se ljudi u našoj kulturi sve više i više udaljili od svojih hrišćanskih korena i nasleđa, sve im je manje ugodno da razgovaraju sa bilo kim – a posebno sa ljudima koje ne poznaju ­-  o verskim temama. Uz sve veću sekularizaciju u društvu, izgleda kao da postoji proporcionalno smanjivanje u spremnosti ljudi da izađu izvan svojih zona udobnosti da bi potražili odgovore na najvažnija životna pitanja.

Koliko pažnje obraćate na reklamnu poštu koja svakog dana stiže na vašu adresu? Verovatno je sasvim u redu da zaključimo da evanđeoski traktati, direktna pošta od crkava i oglasi u novinama takođe ne privlače mnogo pažnje. A zar niste i vi skeptični kao i ja kada se radi o pametnim sloganima na hrišćanskim nalepnicama na automobilima i zastavama Jovan 3,16 na fudbalskim utakmicama, koje apsolutno nemaju nikakvog uticaja na ljude? Nisam čuo baš mnogo iskustava ljudi koji su poverovali zbog ovakvih bezličnih pristupa.

Čak i hrišćanski programi visokog kvaliteta na radiju i televiziji, i pored sveg troška i truda, imaju sklonost da promaše istinski neobraćene ljude do kojih je očajnički potrebno da dođemo. Iz mojih razgovora sa ovakvim pojedincima, otkrio sam da oni obično ni ne znaju da ovakvi programi postoje.

 

Izdvojeni tekst:

Činjenica je, svako od nas doživljava nelagodnost kada neko izvan našeg kruga prijatelja pokušava da izvrši uticaj na nas u ličnim i značajnim stvarima. Svi mi prirodno težimo ka ljudima koje već znamo i poznajemo. Prijatelji slušaju prijatelje.

 

Molim vas da me ne razumete pogrešno. Ja ne poričem da Bog ponekada koristi ovakve strategije da bi ljude dodirnuo istinom. Bez obzira na pristup, uvek će tu i tamo postojati poneka priča da dokaže da ovi napori imaju makar neku vrednost. Samo govorim da dok ljudi postaju sve više i više imuni prema bezličnim metodama, bili bismo mudri kada bismo počeli manje naših jaja da stavljamo u te korpe.

Činjenica je, svako od nas doživljava nelagodnost kada neko izvan našeg kruga prijatelja pokušava da izvrši uticaj na nas u ličnim i značajnim stvarima. Svi mi prirodno težimo ka ljudima koje već znamo i poznajemo. Prijatelji slušaju prijatelje. Oni se poveravaju prijateljima. Oni dozvoljavaju da prijatelji utiču na njih. Oni kupuju od prijatelja – i to važi i za robu i za ideje.

Zato, ako želimo da utičemo na naš svet za Hrista, najuspešniji pristup bio bi kroz prijateljstvo sa onima do kojih želimo da dopremo. Moramo da im se približimo tako da oni mogu da vide da nam je iskreno stalo do njih, pojedinačno, i da nam je na umu njihovo najveće dobro. Tokom vremena, tako ćemo osvojiti njihovo poverenje i poštovanje.

Zato je formula iz poglavlja tri toliko važna. Ona je sagrađena na Isusovoj deklaraciji da smo mi so zemlji i svetlost svetu. Posmatrajući prvu, ustanovili smo dva razloga zašto je On upotrebio metaforu soli. Prvi je bio što so mora da ima visok potencijal (VP) da bi izazvala svoj namenjeni uticaj. Zato je naša poslednja celina bila posvećena razvijanju nekoliko karakteristika koje hrišćani treba da imaju da bi bili visoko potencijalni.

Ali najsnažnija so na svetu nema nikakav uticaj ako ostane u slaniku. A najautentičniji, saosećajni i požrtvovani hrišćani na planeti neće uticati na nereligiozne ljude ukoliko ne dođu u kontakt sa njima. Zato će ova celina da se bavi drugim elementom formule: VB, što označava veliku bliskost. Istražićemo izgrađivanje autentičnih i poverljivih međuljudskih odnosa koji mogu da nas dovedu u rang uticaja onih koje želimo da osvojimo.

 

Kola pre konja

Ali hajde da budemo iskreni. Čitav poduhvat razvijanja prijateljstva od integriteta sa neobraženim ljudima oduzima značajne količine vremena i truda, da ne spominjemo povremenu nelagodnost. Zato naše iskušenje može da bude da skratimo proces i – spremni ili ne – uputimo duhovni izazov nekoj osobi. Konačno, razmišljamo mi, postoji previše ljudi do kojih treba da dopremo i ne možemo toliko vremena da provedemo upoznajući se samo sa jednom osobom.

Problem je u tome što ono što se nama čini da je razumna prečica ka duhovnom kraju ustvari ispada da je pogrešno skretanje koje ometa duhovni napredak osobe. Pošto osećaju pritisak da prerano preduzmu neki korak, oni će verovatno usporiti ili, u nekim slučajevima, čak i napustiti čitav proces.

Mark je naučio ovu lekciju na teži način. Dogodilo se to pre nekoliko godina kada je naša crkva organizovala prezentacije tokom čitave sedmice, kombinujući savremenu muziku i dramu kako bi preneli hrišćanstvo ljudima koji obično ne idu u crkvu.

On je kupio četiri karte za prezentaciju u petak uveče, i zajedno sa svojom suprugom Hajdi, pozvao je još jedan par. Ali taj par je otkazao u poslednji trenutak. Bio je to dan događaja i oni su imali dve karte viška i nikoga da povedu.

Mark se to veče dovezao kući iz kancelarije, i dok se parkirao na svom ulazu, zapazio je da mladi par koji je živeo u kući pored njih šeta po trotoaru ispred njihove kuće. Oni još nisu bili venčani, nisu pokazivali nikakvo duhovno interesovanje, i Mark ih je poznavao samo po imenu. Ipak, pomislio je, zašto da ne proba?“

„Hej, Skot!“ povikao je. „Pitam se da li ste vas dvoje večeras zauzeti. Vidite, imam ove karte viška za koncert u našoj crkvi.“ Brzo je pokušao da odbaci bilo kakve stereotipe koji su oni možda imali i da im kaže da se radi o muzici koja će im se stvarno dopasti, da je ona profesionalnog kvaliteta i da se radi o savremenoj drami, dobrom zvuku i osvetljenju, i tako dalje. Onda ih je upitao da li bi želeli da pođu.

Pritisnite dugme za pauzu za trenutak. Ako idete istom linijom razmišljanja kao ja, verovatno se divite samopouzdanju koje je Mark pokazao u direktnom objašnjavanju ove prilike i pozivanju para koji jedva da je sreo. To je ono što mnogi od nas misle da urade ali otkriju da im je teško da skupe dovoljno hrabrosti. Jedini problem bio je, što je on i otkrio, što je to verovatno bilo previše hrabro i previše brzo. Rizikovao je mogućnost da ih uplaši ne samo ovoga puta, već i da ih odbije od nekih budućih prilika za razgovor.

Skot je za trenutak stidljivo pogledao u svoju devojku a zatim su pogledali u zemlju. Nekako kolebljivo je na kraju rekao, „Uh, hvala, ali mislim da nećemo da idemo ovoga puta… ali, ako ikada poželite da se sastanemo u zadnjem dvorištu i napravimo roštilj, pozovite nas.“

Dok su odlazili, Mark je mislio u sebi, „Zašto se ja nisam toga setio? Ustvari, to je ono što godinama učim na svojim evanđeoskim seminarima – najpre morate da napravite roštlj!“

Važno je da ulažemo u prijateljstvo – to je ono što ponekada nazivam plaćanjem odnosne rente – da bismo stekli njihovo poverenje i poštovanje, i da bismo stekli pravo da sa njima razgovaramo o duhovnim temama.

Zanimljivo, Mark je kasnije ponovo potražio Skota. Posle nekoliko sedmica, pozvao ga je i predložio da njih četvoro odu da pogledaju neki film i zatim odu na desert. Kada je došlo to veče, Mark i Hajdi su odlučili da neće spominjati teme vezane za crkvu ili hrišćanstvo. Znali su da su već išli prebrzo, i odlučili su da nekoliko puta „roštiljaju“ sa ovim parom pre nego što uopšte i pomisle da usmere razgovor u duhovnom pravcu. Ali na njihovo iznenađenje, dok su to isto veče sedeli u restoranu, sam Skot je postavio neka pitanja koja su imala duhovnu prirodu!

Iz tog iskustva nastalo je pravilo koje je Mark poučavao od tada: Princip „najpre roštilj“. On utelovljava samu pouku koju naglašavam u ovoj celini. Bilo bi mudro da najpre uspostavimo međuljudske odnose na prirodnom, nepretećem terenu, i da kasnije, u kontekstu tog odnosa, pokrenemo razgovor o duhovnim temama. Kao što ova priča ilustruje, u mnogim slučajevima ne mora da se radi o dugom čekanju. Mnogo ljudi traži poverljive osobe sa kojima mogu da razgovaraju o tako važnim temama.

 

Biblijski primeri

Da bih naglasio ono što sam upravo rekao, hajde da pogledamo nadahnuti primer Isusovog života. Zadivljujuće je koliko često zanemarujemo činjenicu da je On provodio najveći deo svoga vremena sa onima koji su bili izvan verskog okruženja. Ustvari, većina Njegovih susreta sa religioznim ljudima sadržavala je izazov da oni promene svoje stavove i ilustrovala im je koliko su izgubljeni ljudi važni Bogu.

 

Izdvojeni tekst:

Prirodno je da se malo povučemo i pitamo, „Kako je Isus mogao to da uradi? Šta je moglo da pokrene bezgrešnog Božjeg Sina da se druži sa tako nepoželjnim pojedincima? Zar nije razumeo koliko su oni pokvareni?

 

Ipak, vreme umekšava istoriju i grešnici sa kojima se Hristos družio kao da nam zvuče više bezbedno i sveto od onih koji se tako nemilosrdno bune protiv Njega danas. Na primer, lako je da zaboravimo da su carinici sa kojima se družio iznuđivali velike sume novca od već siromašnih ljudi oko njih, ili da su se prostitutke prema kojima je pokazivao sažaljenje bavile zabranjenom seksualnom aktivnošću radi novca, isto kao što rade i danas. Ali tačno to su radile. Isus je namerno dolazio u dodir sa onima koji su duhovno pali najniže u Njegovo vreme jer su Mu oni bili važni i želeo je da ih dovede u Božju porodicu.

Ali kada shvatimo tu istinu, prirodno je da se malo povučemo i pitamo, „Kako je Isus mogao to da uradi? Šta je moglo da pokrene bezgrešnog Božjeg Sina da se druži sa tako nepoželjnim pojedincima? Zar nije razumeo koliko su oni pokvareni?“

Mnogi od nas odrasli su u crkvi pevajući pesme koje govore o Isusu, prijatelju grešnika,“ i razmišljajući, „Tako je. Drago mi je što je On moj prijatelj.“ Sve to zvuči dobro i izgleda dobro sve dok ne shvatimo da Njegovo prijateljstvo sa grešnicima ide mnogo dublje od pukog staranja za nas koji smo sada u Njegovoj porodici. Pismo kaže da Ga mi volimo jer je On najpre voleo nas, dok smo još bili neposlušni pobunjenici prekriveni krivicom i sramotom koju greh neizbežno donosi. A On je prijatelj sveta koji je pun ljudi koji se upravo sada nalaze u tom istom stanju.

Još jedan primer je Pavle. On je u 1.Korinćanima 9,22.23 rekao: „Svima sam bio sve, da kakogod spasem koga. A ovo činim za jevanđelje, da bih imao deo u njemu.“ On se dovoljno starao da nije obraćao pažnju na nepogodnosti i neugodnosti kako bi doveo sebe u kontakt sa ljudima i uticao na Njih da se obrate Hristu. Njegov pravi izazov nalazi se u sledećem tekstu gde nam on kaže da treba da trčimo da pobedimo.

 

Prepreke u izgrađivanju međuljudskih odnosa

Postoji određeni broj kamenova za spoticanje koji sprečavaju hrišćane da prihvate izazov i potrude se da neguju prijateljstva sa nevernicima u njihovom svetu. Hajde da pogledamo neke prepreke:

 

Biblijske teme

Neki od nas su vaspitavani tako što su nam stalno ponavljani stihovi koji su naglašavali, „Prijateljstvo sa svetom je mržnja prema Bogu“, i „ne od sveta“, „Izađite iz njega i odvojte se.“ Ako su ovi stihovi bili sastavni deo našeg hrišćanskog vaspitanja, sama ideja o prijateljstvu sa nereligioznim ljudima verovatno zvuči sumnjivo i možda čak i nebiblijski.

Hajde da se kratko pozabavimo ovom idejom posmatrajući malo pobliže te biblijske tekstove. Prvi, Jakov 4,4, kaže da ne treba da budemo prijatelji sa ovim svetom. Ali jasno je iz drugih tekstova, kao što su 1.Jovanova 2,15-17 da se reč „svet“ ne odnosi na same ljude već na greh i zlo koje ljudi u svetu čine. Drugim rečima, moramo da sledimo Hristovu zapovest da volimo druge a da pri tome ne padnemo u greh ljubavi prema lošim stvarima koje oni čine. Kao što Jakov 1,27 kaže, moramo „držati sebe neopoganjenog od sveta.“

Slično Jovanu 17,14, gde Isus kaže da nismo od ovoga sveta, ponekada se tumači kao da ne treba da se družimo sa ljudima koji su izvan Božje porodice. Ali stihovi 15-18 prikazuju suprotno: „Ne molim Te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš oda zla. Od sveta nisu, kao ni ja što nisam od sveta. Osveti ih istinom svojom: reč je Tvoja istina. Kao što si Ti mene poslao u svet, i ja njih poslah u svet.“ A zašto je Isus poslat na svet? Prema svojim sopstvenim rečima, „da traži i spase što je izgubljeno“ (Luka 19,10).

 

Izdvojeni tekst:

Isusa su neprijatelji optuživali da je „prijatelj carinika i grešnika“ (Luka 7,34). Iako je to trebalo da bude uvredljiv izraz, Isus ga se nikada nije odrekao. Umesto toga, On je to primio kao kompliment i aktivno ga je utelovio.

 

A šta je sa pozivom da „izađemo napolje i odvojimo se“? To potiče iz 2.Korinćanima 6,17, gde Pavle upozorava vernike da izbegavaju situacije gde bi mogli da se „upregnu“ sa nevernicima. Ovo se jasno ne odnosi na svakodnevno prijateljstvo, već na više formalne saveze koji su često štetni za hrišćane. Ustvari, Pavle je u svom ranijem pismu istoj crkvi rekao da je obično druženje sa nehrišćanima uredu, pa čak i neophodno (1.Korinćanima 5,9.10).

Možemo da zaključimo podsećajući sebe da su Isusa neprijatelji optuživali da je „prijatelj carinika i grešnika“ (Luka 7,34). Iako je to trebalo da bude uvredljiv izraz, Isus ga se nikada nije odrekao. Umesto toga, On je to primio kao kompliment i aktivno ga je utelovio.

 

Duhovna opasnost

Videli smo da je ideja zbližavanja sa nereligioznim ljudima radi duhovnog cilja ustvari biblijski poduhvat koji su prikazali Isus i Pavle. Ali šta je sa rizikom koji je povezan sa druženjem sa onima koji su aktivno pobunjeni protiv Boga? I šta je Pavle mislio kada je u 1.Korinćanima 15,33 rekao: „Ne varajte se: zli razgovori kvare dobre običaje“?

Najpre stih. Kada se čita u kontekstu, postaje jasno da Pavle određeno upozorava protiv prihvatanja verskih vođa koji poriču Hristovo vaskrsenje. On govori: „Nemojte da dozvolite da vas zavede njihov skepticizam po ovom pitanju. Činjenica da je Isus doslovno ustao iz mrtvih centralna je i neporeciva u hrišćanskoj veri.“

Šire gledano, ovde kao da se nalazi neki opšti princip. Kada se družimo sa nekim ko veruje nešto drugo osim pravog jevanđelja, treba da se postaramo da preovladava naš uticaj.

Drugi način da to kažemo je da treba da budemo u ofanzivi, a ne u defanzivi. Potrebno je da budemo spremni da iznesemo Božju istinu u svakoj situaciji u kojoj se nađemo. Ili, kao što je Pavle rekao u 2.Korinćanima 10,4.5: „Jer oružje našeg vojevanja nije telesno, nego silno od Boga na raskopavanje gradova, da kvarimo pomisli. I svaku visinu koja se podiže na poznanje Božije, i robimo svaki razum za pokornost Hristu.“

To znači da kada osetimo da na nas negativno utiču ideje i ponašanje druge osobe, vreme je da odstupimo, makar na kratko vreme. Od ključne je važnosti da ostanemo dominantan uticaj u moralnim i duhovnim temama. U mnogim situacijama ovo nije teško kao što možda zvuči. Kada pristupamo prijateljstvu sa namerom – da neodoljivo utičemo na ljude za Hrista – imaćemo više sklonosti da istrajemo u uzdizanju onoga što je moralno i istinito.

 

Izdvojeni tekst:

Otkrivam sebe kako mislim, „Šta ja radim ovde? Glasovi su previše bučni, jezik je pokvaren, egoi su van kontrole. Zašto sam ovde?“ I često mi nežni šapat Svetog Duha govori, „Ti radiš ono što je Isus radio.“

 

Rizikovanje reputacije

„Ali ako počnem da provodim lično vreme na javnim mestima sa paganima,“ možda kažete, „šta će ljudi u mojoj crkvi da misle?“ To je realna zabrinutost o kojoj treba da razgovaramo jer će neki hrišćani koje poznajemo verovatno pogrešno razumeti vaš trud da se povežete sa nereligioznim ljudima.

Ipak, nalazite se u dobrom društvu jer je Isus ne samo rizikovao svoju reputaciju u verskoj zajednici, već je potpuno i upropastio! U Luci 7,34 čitamo da su optužili Isusa da je izjelica i pijanica. Iako On nije bio ni jedno ni drugo, činjenica što su ti ljudi mislili da jeste mnogo nam govori o ljudima sa kojima je provodio vreme.

U Mateju 9,12.13 Isus je rekao da se družio sa grešnicima jer su oni bili slični bolesnim ljudima kojima je bio potreban lekar. Opasnost se nalazila u tome što lekar može pogrešno da se označi kao jedan od pacijenata.

Ranije smo istraživali Luku 15,3-32, odlomak u kome je Isus ilustrovao koliko su izgubljeni ljudi važni Bogu tako što je ispričao tri parabole: izgubljena ovca, izgubljeni dinar i izgubljeni sin. Razgovarali smo o pouci ali ne i o razlogu zašto je Isus toliko uradio da bi pouka bila primljena. Kada pogledate prva dva stiha u poglavlju, Njegova motivacija postaje jasna.

Isus je odgovarao verskim vođama koji su gunđali jedan drugome o tome kako je neprikladno što se On druži sa tako sramotnim ljudima. Isus je želeo da znaju da to ne samo što nije pogrešno, već je i dostojno truda zbog vrednosti koju Bog polaže na izgubljene ljude.

 

Lična nelagodnost

Hajde da to jednostavno priznamo. Teško je da se vratimo u veliku bliskost sa onim ljudima sa kojima smo se nekada družili. Njihov jezik izaziva da se neugodno osećamo, njihov humor je bljutav i postiđuje nas, a njihove zalutale vrednosti i aktivnosti ostavljaju nas da se pitamo da li je duhovni ponor jednostavno predubok da bi se premostio. Možda ste tek nedavno pobegli iz takvog okruženja. Zato vaša reakcija može da bude, „A vi mi sada govorite da se vratim tamo?“

Moj odgovor na to pitanje bio bi i da i ne. Sigurno ne želimo da odete i ostanete u tom okruženju. Ali potrebno je da ga posetite radi ljudi koji još uvek žive tamo, koje Bog voli i za koje mi treba da se staramo. Ali da, to je ponekada neugodno.

Ranije sam govorio o svom uživanju u trkama jedrilica. Moja posada sastoji se od devetoro ljudi i to nije grupa koju biste verovatno susreli na subotnom zajedničkom ručku.

Jedriličarski protokol zahteva da se vlasnici čamaca i posada sakuplja u jaht klubu posle svake regate, kako bi se overili rezultati trke, rešili bilo koji protesti i primile nagrade za prvo, drugo i treće mesto.

Daću vam da tri puta pogađate šta svi rade dok odbor za trke zaseda. Pogodili ste: oni piju alkohol u masivnim količinama. Ne mogu ni da vam ispričam koliko sam puta stajao u krugu od osam do deset blago pripitih mornara dok su se beskrajno prepirali ko ima najbolju jedrilicu i slično.

Otkrivam sebe kako mislim, „Šta ja radim ovde? Glasovi su previše bučni, jezik je pokvaren, egoi su van kontrole. Zašto sam ovde?“ I često mi nežni šapat Svetog Duha govori, „Ti radiš ono što je Isus radio.“

Vrste i nivoi nelagodnosti sa kojima se susrećemo u izgrađivanju prijateljstva sa nevernicima mogu da variraju, ali Bog će nam pomoći da se suočimo sa njima i počastvovaće naše napore u tom procesu. A taj trud se isplati.

 

Neka to bude lično

Mogu li da predložim da uradite nešto što će ovu diskusiju izvaditi iz domena teorije i ubaciti je u domen praktičnosti? Napišite imena tri osobe na čiji život biste želeli da izvršite duhovni uticaj. To treba da budu pojedinci u vašoj sferi uticaja za koje mislite da imate neke šanse da razgovarate o Hristu.

Pravljenje ovog „Spiska uticaja“ pomoći će vam  da pređete sa nadanja da ćete jednoga dana nekako doći do tih bezimenih tragača, u određenu akciju s ciljem da pomognete trojici ljudi koje poznajete.

Važno je da tražimo Božje vođstvo u biranju tih imena. Potrebno je da nastavite da razgovarate sa Njim o njima, moleći Svetoga Duha da ih  otvori prema ljubavi i istini Hristovoj. Takođe, molite se da vam Bog pomogne da izrazite bezuslovnu ljubav i prijateljstvo bez obaveza, kao i da vam da mudrost kako da im pristupite i šta da kažete o Njemu.

Dopada mi se kako je to rekao moj prijatelj Diter Zander: „Moramo da razgovaramo sa Bogom o ljudima, a zatim da razgovaramo sa ljudima o Bogu.“ Imajte na umu da Sveti Duh želi da bude vaš nevidljivi partner u radu sa vašim prijateljima, članovima porodice, saradnicima i susedima, u prenošenju Hristove životodavne poruke jevanđelja. Važno je da Mu se obratimo za mudrost i silu u svakom koraku duž puta.

Dozvolite mi da završim ovo poglavlje sa rečju ohrabrenja. Ne možete da budete neodoljivi hrišćanin ako se ne približite drugim ljudima toliko da oni mogu da se zaraze. Ovde se pobeđuje ili gubi u čitavom poduhvatu, u stvarnoj tački kontakta. Kao što sam ranije rekao, prijatelji slušaju prave prijatelje. Zato postanite takvi. Ako ne počnemo ovde, nećemo nigde stići.

Kasnije ćemo govoriti o načinima da jasno prenesemo sadržinu naše vere, ali važno je da sada shvatimo da bilo koja količina pripreme neće imati nikakve koristi ako nismo načinili kontakt.

Ono što je uzbudljivo kada ste deo strateškog prijateljstva je što ćete otkriti da je to zaista zabavno. Videćete kako se vaša vera produbljuje, vaš svet međuljudskih odnosa širi, a vaše oslanjanje na Boga raste. To je kao što sam vam govorio – neverovatna avantura!

 

Poglavlje 8:

 

U dodiru sa nereligioznim ljudima

 

 

Žurke. Odrastao sam uz dve različite vrste, a svaka od njih veoma se razlikovala od druge.

Prvi tip bila su okupljanja religioznog ranga. Ako ste vaspitavani u hrišćanskom okruženju, verovatno se sećate „veselica“ posle bogosluženja, gde su se ljudi družili i svi su poznavali sve. Prijateljstvo, šale i ćaskanje u okruženju neke crkvene prostorije. Slaba, ali poznata aroma čaja, drvenih bojica, kolonske vode i sredstava za čišćenje. Crveni čaj. Uvek je moralo da bude dosta crvenog čaja, ali nekako nikada nije bilo dovoljno šećera. Drveni pod. Stolice na sklapanje. Neko udara po klaviru u susednoj prostoriji. Deca su na sve strane. Znate na šta mislim.

Druga vrsta bio je skup izvan kontrole, odmetnički rang. To je bila žurka u stilu „rođeni da budemo divlji“, „igraj dok ne padneš“, i tako dalje. Alkohol je tekao u rekama, razgovor je bio jevtin, muzika toliko glasna da se gubila svaka misao. Neki su dolazili da se zabavljaju, drugi da bi se uklopili, a oni koji nisu hteli ni jedno ni drugo jednostavno su se pretvarali.

Moje godine odrastanja provodile su se na žurkama religioznog ranga. Kasnije, tokom srednje škole, imao sam svoj udeo u doživljavanju žurki odmetničkog ranga.

Ali ono čega ne mogu da se setim je da sam ikada video susrete na kojima bi se izmešali pripadnici obeju grupa – ili, barem ne namerno. Možda se to događalo povremeno, u situacijama kao što su venčanja, ali to je uvek bilo neugodno. Da bi se izbegao sukob, dve grupe ne bi obraćale pažnju jedna na drugu i proslavljali su među sobom sve do kasno uveče, kada bi odmetnička grupa postepeno preuzela kontrolu i oterala religiozne ljude.

 

Gozba (ili proslava) tipa Matej

Situacija nije bila mnogo drugačija ni u prvom veku, i zato nam Matejevo ponašanje izgleda tako čudno. Možete o tome da pročitate u Luci 5,29. Ukratko, Matej je pripremio gozbu i učinio je nešto nečuveno. Pozvao je svoje i religiozne i nereligiozne prijatelje. Bila je to namerno izmešana grupa – žurka sa ciljem.

Morate da mu odate zasluge. Matej je postao hrišćanin dok se bavio poslom carinika, a to je u to vreme značilo da se nalazio veoma malo iznad toga da bude deo rulje. Ljudi u njegovoj profesiji bili su ozloglašeni jer su uzimali novac od sirotinje. Carinici su doslovno imali dozvolu da iznuđuju novac.

Ali susret sa Isusom radikalno je promenio njegovo srce. Kao rezultat, on je odmah počeo da se stara za svoje prijatelje koji se još nisu predali Hristu. Njegova prirodna želja bila je da im pomogne da pronađu ono što je on pronašao. Jedino stvarno pitanje bilo je, kako? On nije prošao neki evanđeoski seminar. Nije završio fakultet. Nedostajao mu je štampani materijal. Sve što je imao bilo je njegovo srce ispunjeno milošću i odlučan duh. Smisliće on šta da uradi.

Jedna od strategija bila bi da dovede svoje kolege carinike u hram da slušaju nekoga ko je bolje artikulisan u objašnjavanju duhovne istine. Ali jedina mogućnost bio je u odoru obučeni rabin koji je čitao Starozavetni zakon. Mateju nije trebalo dugo da shvati da ovaj pristup ništa neće značiti ovim tvrdokornim paganima naučenima na rizike.

Mogao je jednostavno da odustane. Mogao je da odmahne rukama i kaže, „Pa, jednostavno nema dobrih mogućnosti. Rabin u odori je ispao, a Isusovo učenje je suviše spontano i nema rasporeda. Uostalom, oni verovatno neće otići daleko, da slušaju propovedanje na nekim brdima. A ja stvarno nisam kvalifikovan. Jednostavno moram da ih ostavim da otkrivaju sami za sebe.“

Znate, postoji mnogo hrišćana koji odmahuju rukama i okreću svoje srce od molbi svojih izgubljenih prijatelja i članova porodice. Ali Matej nije bio voljan da to uradi. On je istrajao. Siguran sam da je mnogo razmišljao o tome, molio se za mudrost i vođstvo, i možda je od svojih vernih prijatelja tražio savete.

Onda je dobio ideju: pripremiće gozbu. Naravno! Njegovi prijatelji voleli su žurke; velike žurke, što više to bolje.

Sada je morao da smisli način da svoj osnovni cilj ubaci u ovu proslavu. Zato je upitao Isusa i Njegove učenike da li bi oni bili spremni da dođu i tu i tamo poseju neko duhovno seme, nadajući se da će se nešto od toga ukoreniti u srcu njegovih prijatelja.

Samo nebo zna kakvi su se strateški razgovori odvijali to veče. Nemamo mnogo detalja, osim da su se Fariseji naljutili i da im se to nije sviđalo. Očigledno su mislili da Isus i učenici na pogrešan način obavljaju evangelizam, pa su ih povukli sa strane i izgrdili što se druže sa tako nepoželjnim osobama. Iskreno, mislim da je deo njihovog problema bio u tome što su mislili da se svi previše zabavljaju.

Tokom ovog razgovora sa Farisejima, mogu da zamislim sveže obraćenog Mateja kako sluša i pita se da li je učinio ispravnu stvar. Konačno, ovo je bio njegov prvi misionski trud, i sada Isusa grde zbog toga. Mogu da zamislim kako razmišlja, Možda je trebalo da jednostavno odvučem moje prijatelje u hram. Ili možda je trebalo da jednostavno odustanem i ništa ne uradim. Sada su svi uznemireni. Isusa grde. Bilo bi bolje da više ne preduzimam ovakve rizike. Prepustiću misionstvo profesionalcima.

 

Izdvojeni tekst:

Nekonvencionalni pristupi koji strateški mešaju one koji su duhovni sa onima koji nisu, nisu samo prihvatljivi, već su od suštinske važnosti u Božjim naporima iskupljenja.

 

Ali onda iznenada sluša kako Isus brani njegovu zamisao! Isus je pohvalio Matejevu ideju o gozbi tako što je podsetio Fariseje da je bolesnim ljudima potreban lekar. Kakve ima koristi, rekao je On, ako lekar provodi vreme sa zdravima? Drugim rečima, nekonvencionalni pristupi koji strateški mešaju one koji su duhovni sa onima koji nisu, nisu samo prihvatljivi, već su od suštinske važnosti u Božjim naporima iskupljenja.

Iako tekst ne pruža mnogo detalja o tome šta se dalje dogodilo, zamišljam kako se Isus, nakon što je odgovorio Farisejima, okrenuo i stavio ruku na Matejevo rame.

„Dobro si uradio, Mateju,“ mislim da je mogao da kaže. „Razumem tvoju motivaciju. Pristupio si duhovnim potrebama svojih prijatelja i sagledao si svoje mogućnosti da ispuniš te potrebe, i zatim si postao kreativan. Preduzeo si neke rizike. Želim da znaš, Mateju, da mi se dopadaju tvoje ideje i volim tvoje srce koje kuca za izgubljene. Drago mi je što sam deo tvoga plana da dopreš do njih! Hajde da se sada vratimo na gozbu!“

 

Učimo iz Matejevog primera

Ako sam u pravo, ovde postoje principi koji mogu uveliko da se primene na nas danas. Mislim da je Božja želja da cenimo neverne prijatelje onako kako je to Matej činio. Takođe mislim da bi On želeo da se čuvamo ukorenjenih tehnika za misioniranje izgubljenim ljudima, kada u svom srcu znamo da to nisu najbolja rešenja za dopiranje do ljudi kojima želimo da pomognemo. On zaista ne želi da odmahnemo rukom i odustanemo.

Mislim da bi nas Bog izazvao da uradimo ono što je Matej uradio. Da budemo inovativni. Da kreativno razmišljamo. Unutar parametara biblijskih principa, smislite strategiju koja odgovara onome što smo mi i šta su naši prijatelji. Mnogo se molite i budite spremni da rizikujete. Učite iz grešaka i prikladno prilagođavajte pristupe.

Duž puta, upamtite da se usmerite na ljude a ne na programe. Akcija počinje kada kontaktirate druga ljudska bića. So mora da dodirne nešto da bi imala uticaja; slično kao što lekar mora da pronađe načine da provede vreme sa ljudima kojima je potrebna njegova služba. Morate da zgrabite prilike da dođete u dodir sa nereligioznim ljudima ako želite bilo kome da misionirate.

Neodoljivo hrišćanstvo je od prijatelja do prijatelja, od osobe do osobe, od suseda do suseda. Plan je biblijski, on je logičan, on je strateški, i odobrili su ga Isus, Pavle, Matej i mnogi drugi posle njih. Ostaje pitanje: „Kako mogu da preduzmem prvi korak? Šta mogu da uradim da bih se približio nevernima u nadi da ih konačno dovedem ka Hristu?

Želim da odgovorim tako što ćemo istražiti praktične načine na koje možete da doprete do tri grupe ljudi u vašem svetu: ljudi koje poznajete, ljudi koje ste nekada poznavali, i ljudi koje biste voleli da poznajete.

 

Ljudi koje poznajete

Postoji uobičajeno pogrešno shvatanje da najvitalniji i najznačajniji pristup evangelizmu uključuje dolazak u kontakt sa ljudima koje ne poznajemo. Ali važi sasvim suprotno. Ljudi koje poznajemo već su razvili određenu meru poverenja u nas i naše motive, i zato se najviše nalaze u našem rangu uticaja. U meri u kojoj smo razvili neodoljivi karakter, kao što smo govorili u drugoj celini, naši poznanici biće privučeni nama i veri koju predstavljamo. Oni možda neće istupiti i to reći, ali osobine kao što su autentičnost, saosećanje i žrtvovanje su snažni magneti onima koji posmatraju vaš život.

Ali ključni element koji nedostaje u mnogim ovim međuljudskim odnosima je opušteno vreme provedeno zajedno izvan rutine posla, domaćih obaveza, ili svakodnevne životne užurbanosti. Jednostavno nam je potrebno više „mirnijeg vremena“ kako bismo dozvolili da se razgovori prodube u prave, lične životne teme. Kako možemo da preduzmemo korake da se postaramo da se to dogodi? Hajde da istražimo dva moguća pristupa. Prvi deluje kroz planirane događaje, a drugi je više neformalan.

 

Pripremite „Gozbu Matija“

Društveni događaji strateški smišljeni da izmešaju izabrane članove „religioznog ranga“ i „odmetničkog ranga“, ili kako su postale poznate u našoj crkvi, „Gozbe Matija“, mogu bukvalno da imaju bilo kakav oblik ili veličinu. One su obično smišljene da postignu skroman cilj: da pruže neutralno okruženje gde neodoljivi hrišćani mogu da dođu u uzdržane kontakte sa nereligioznim ljudima. To su idealna okruženja za jačanje postojećih međuljudskih odnosa, kao i za negovanje novih. To su odlična mesta za sejanje duhovnog semena i podsticanje razgovora o duhovnim temama.

 

Izdvojeni tekst:

Božja je želja da cenimo neverne prijatelje onako kako je to Matej činio. Takođe mislim da bi On želeo da se čuvamo ukorenjenih tehnika za misioniranje izgubljenim ljudima, kada u svom srcu znamo da to nisu najbolja rešenja za dopiranje do ljudi kojima želimo da pomognemo.

 

Mogu da počnu da se okreću točkovi koji mogu, tokom vremena, za rezultat da imaju novu večnost za mnoge ljude koje ste pozvali. Bićete iznenađeni kako će neki od njih brzo da se otvore i preduzmu značajne duhovne korake u pravcu hrišćanstva.

Hajde da pogledamo neke primere:

 

Golf

Poznajem neke ljude koji organizuju klinike za golf i izlete iz ovog cilja. Oni ih upotrebljavaju da jednostavno prodube svoje prijateljstvo sa nevernim poznanicima, iako se, na njihovo iznenađenje, jednom prilikom je jedna žena koju su pozvali, molila da primi Hrista na sred terena za golf!

 

Praznične proslave

Ras i Linet, jedan par iz naše crkve, svake godine u svom domu organizuju proslavu za četvrti jul (Praznik Dan nezavisnosti u Americi, prim. prev.). Oni jednostavno pozivaju sve koje poznaju – i hrišćane i nehrišćane – iz dvostrukog cilja da se zabave i izlože svoje neverne prijatelje uticaju vernika. Oni postave roštilje i razne igre u svom vrtu, zajedno sa velikom nadstrešnicom i stolovima i stolicama, i jednostavno dozvole da ljudi slobodno tumaraju u i izvan kuće. Najveće duhovno što urade je da puste savremenu hrišćansku muziku preko razglasa. Ali na kraju dana, otpočela su neka strateška prijateljstva, i mnogo ljudi je videlo kako se hrišćani zabavljaju i druže sa ostalima. Jedan broj njih takođe je primio topao poziv da posete neko od bogosluženja u našoj crkvi.

 

Izdvojeni tekst:

Neodoljivo hrišćanstvo je od prijatelja do prijatelja, od osobe do osobe, od suseda do suseda. Plan je biblijski, on je logičan, on je strateški, i odobrili su ga Isus, Pavle, Matej i mnogi drugi posle njih.

 

Ulični događaji za decu

Natali uživa da organizuje Gozbe Matej, ali na drugi način. Jedan je bio prilično složen karneval koji je održan za decu u njenom komšiluku. Ona je dovela klovnove, organizovala igre, postavila dekoracije i pozvala članove iz našeg crkvenog evanđeoskog tima da joj pomognu da vodi događaj koji je bio kreativno skrojen tako da odgovara njenim interesovanjima i interesovanjima ljudi do kojih se nadala da će doći.

 

Pita partija

Jedan moj prijatelj je nedavno primetila da se u jednu kuću u njihovoj ulici uselila jedna nova porodica. On je svojoj ženi rekao da treba nešto da urade kako bi im poželeli dobrodošlicu. Ona je rekla, „Dobro, hajde da napravimo pita partiju“.

„Kako se to radi?“ pitao je on.

„Jednostavno. Pozvaću ih da dođu u četvrtak uveče, a ti kupi pite na povratku sa posla.“

Ona je učinila i on je učinio, i tako je počeo proces razvijanja iskrenog prijateljstva koje se postepeno otvaralo ka duhovnoj interakciji.

 

Proslave krštenja

Jedan noviji hrišćanin po imenu Džim trebalo je da se krsti. Odlučio je da maksimalno iskoristi taj događaj u Matejevoj tradiciji tako što je odštampao pozivnice i poslao ih prijateljima i članovima porodice koji su pripadali raznim verskim okruženjima. Čak je organizovao i platio obrok u jednom hotelu za sve koji su odgovorili na njegov poziv.

Njegova investicija se isplatila. Spisak gostiju obuhvatao je rođake koji su doleteli izdaleka, kao i poznanike koji su sa svih strana došli u crkvu. Tokom obroka posle krštenja, Džim je ustao i svima zahvalio što su došli i zatim je na jednostavan, ali direktna način, ispričao kako je on odlučio da sledi Hrista i šta je to značilo. Njegove reči mnogo su rekle onima koji su slušali i imale su za rezultat dalje razgovore o duhovnim temama.

Poznajem još jedan par koji organizuje duhovno strateške teniske turnire. Drugi sponzorišu fudbalske ili neke druge utakmice u parku. Neki koriste kampovanje ili planinarenje. Neki odlaze na jedriličarske ekskurzije. Ulične žurke i jednostavan roštilj u dvorištu mogu da budu veoma uspešni. Mogli bismo da nastavimo dalje, jer samo nebo je granica. Vi smislite, i verovatno postoji kreativan način da to sprovedete i organizujete kao Gozbu Matija.

Jesam li vam uputio izazov? Ako ste odmahivali rukama pitajući se šta možete da uradite da podignete vaš nivo bliskosti sa ljudima kojima je Hristos potreban, zašto ne smislite neke nove ideje zajedno sa nekolicinom istomišljenika? Malo sanjajte. Molite se zajedno. Zatim preduzmite rizik i gledajte šta će Bog da uradi.

 

Uključite druge u vaše svakodnevne aktivnosti

Još jedno pogrešno mišljenje koji mnogi od nas imaju je, da bismo izgradili odnose sa nereligioznim ljudima, moramo da dodamo mnogo novih aktivnosti našem već preopterećenom rasporedu.

Pa, sigurno će vam biti drago da znate da to nije istina. Uspešan način da se izvuče maksimum iz tih prijateljstava je da osobu pozovete da vam se pridruži u nečemu što već planirate da uradite. Evo nekih primera:

 

Zajednički obrok

Vi jedete svakog dana, zar ne? Kako bi bilo da nehrišćanskog saradnika pozovete na ručak tu i tamo, ili da neverne susede pozovete u vaše dvorište na roštilj?

 

Gledanje utakmice

Možda volite sportove i planirate da gledate neku važnu utakmicu. Zašto ne napustite običaj da gledate sami ili sa bezbednim hrišćanskim društvom, i izmešate se sa nekim ljudima i ženama iz vaše ulice? Sigurno, možda ćete čuti neke ružne reči kada drugi tim da gol, ali oni će možda videti pozitivne vrednosti u vašem domu koje će ih privući ka Hristu.

 

Sportske aktivnosti

Šta je sa rekreativnim aktivnostima? Golf, tenis, fudbal, kriket, skijanje, biciklizam, pecanje, šetnje – spisak je beskrajan. Ako je to aktivnost koju inače radite, zašto ne pozovete neko društvo koje može da doživi duhovnu korist?

 

Vreme za vežbanje

Klubovi zdravlja su dobra mesta za izgradnju postojećih prijateljstava, kao i za formiranje novih. Zašto ne pozovete saradnika ili poznanika u teretanu u komšiluku?

Jedan član odbora u našoj crkvi koji je sada jedan od mojih najbližih prijatelja, upoznao je Hrista delimično zato što smo zajedno igrali tenis u periodu kada je on istraživao hrišćanstvo. Mahali smo reketom po sat vremena, vikali jedan na drugoga, a zatim smo kasnije u sauni lepo razgovarali. Kada smo odlazili kući, imali smo par sati zajedničkog izgrađivanja međusobnog odnosa i njegovih pitanja o veri. Konačno je predao svoj život Hristu.

 

Čuvanje dece i razni poslovi

Međuljudski odnosi sa onima koji žive pored nas mogu da se prodube ako naizmenično čuvamo jedni drugima decu. Ne samo što štedite novac koji biste platili dadilji, već i deca iz vašeg komšiluka imaju priliku da vide hrišćansku porodicu na delu. Možda ćete moći da pomognete jedni drugima u svakodnevnim poslovima, kao što je pomeranje nameštaja, sadnja grmlja ili menjanje ulja u automobilu.

 

Dečje aktivnosti

Još jedna ideja je da se sastanete sa porodicama koje imaju decu sa kojom se vaša deca druže, i organizujete igre, školske programe ili izlete.

 

Strateški radni dani

Radno mesto je prirodno okruženje da se poznanici pretvore u prijatelje, i prijatelji u duhovne prilike. Očigledno ne postoji nestašica ljudi koji imaju duhovne potrebe u svakoj vrsti posla. Trik je da nas ne savlada broj izgubljenih ljudi ili dubina njihove neposlušnosti Bogu. Moj savet je da izbegavate usmeravanje na stotinu. Umesto toga, usmerite se na dve ili tri osobe sa kojima imate neke sličnosti. Zatim počnite da provodite kvalitetno vreme sa njima.

Možete sami da dodate još tačaka ovom spisku primera, iz vaših ličnih situacija i interesovanja. Važno je da planirate događaje koji su prirodni i za vas i vaše prijatelje.

 

Ljudi koje ste nekada poznavali

Ovo je često zanemarena grupa koja ima velike mogućnosti. Mislim na ljude iz vaše prošlosti sa kojima ste izgubili kontakt.

Vrlo malo ljudi se trudi da ostane u kontaktu sa svojim poznanicima jednom kada završe školu, odu sa posla ili se odsele iz nekog komšiluka. Čak i prijateljstva koja su bila relativno bliska imaju sklonost da nestanu posle godinu ili dve nakon što se ljudi odsele. Uopšteno, što su ljudi stariji, manje ozbiljno shvataju komentare na rastanku, kao što su, „O, ne brini, ostaćemo u dodiru.“ Oni kažu u sebi, „Da, baš, čuo sam to već ranije i nije se dogodilo!“

Tako kada zaista napišete pismo ili pozovete bivšeg saradnika ili školskog druga, on ili ona prijatno će se iznenaditi i pozitivno odgovoriti na ideju da se nađete i pričate o stvarima koje su se dogodile. Prilika je uzbudljiva zato što sa obe strane postoji ugrađena radoznalost da saznate kako se druga osoba menjala ili rasla.

Zbog ovog faktora radoznalosti, osoba ne mora čak ni da bude blizak prijatelj. Na primer, Mark je slučajno sreo Kirka, razrednog druga iz srednje škole sa kojim je maturirao pre više od deset godina, u svom rodnom gradu udaljenom hiljadu kilometara. Iako su se onda jedva poznavali, sada im je bilo drago što su u novom gradu pronašli neko poznato lice. Uživali su u podsećanju na ljude, časove i događaje koje su obojica poznavali. Bilo je zabavno obaveštavanje o tome ko je šta uradio, gde otišao, s kim se oženio, itd.

Mark je uskoro otkrio duhovnu crtu u Kirku pa su imali neke značajne razgovore o važnim temama. Stvari su se zahuktale kada je Mark, uz pomoć zajedničkog prijatelja, pomogao Kirku i njegovoj ženi Kim da pronađu dobru crkvu u području u kome su živeli. Oni su se uključili u crkvu, rasli u svojoj veri i sada traže načine da ohrabruju i dosežu druge.

Jedna nova hrišćanka u našoj grupi, po imenu Kejti, pohađala je naš evanđeoski seminar i postala je uzbuđena zbog prilika da dosegne druge. Odlučila je da pozove jednu prijateljicu po imenu Ra En koju nije videla skoro dvadeset godina. Ispalo je da je to zaista pravo vreme, jer se Ra Enin suprug nalazio u bolnici i umirao je od smrtonosne bolesti, i ona nije imala kome da se obrati za podršku.

 

Izdvojeni tekst:

Ako ste odmahivali rukama pitajući se šta možete da uradite da podignete vaš nivo bliskosti sa ljudima kojima je Hristos potreban, zašto ne smislite neke nove ideje zajedno sa nekolicinom istomišljenika? Malo sanjajte. Molite se zajedno. Zatim preduzmite rizik i gledajte šta će Bog da uradi.

 

Kejti je bila žalosna zbog svoje prijateljice, ali uzbuđena zbog prilike da je Bog upotrebi da voli i ohrabri oboje, što je učinila iz celoga srca. U procesu su ona i Ra En ponovo postale bliske i Kejti je mogla njoj i njenom mužu da pomogne da stave svoje poverenje u Hrista. Iako je Ra Enin muž umro kroz nekoliko sedmica, ona je imala novu nadu da će ga videti na nebu. Ubrzo posle toga Kejti i Ra En su se zajedno krstile. A sve je počelo telefonskim pozivom starom prijatelju.

Koga možete vi da pozovete? Koju adresu treba da potražite da biste poslali poruku ohrabrenja i obnovili staro prijateljstvo? Iako ste izgubili računa o tome gde neko živi, malo kreativnog razmišljanja i nekoliko telefonskih poziva obično mogu da vam daju potrebne informacije.

Pozovite ih iz radoznalosti. Pozovite ih iz zabave. Ali u procesu, uz molitvu tražite prilike da u razgovor ubacite promene koje je Bog izazvao u vašem životu. Oni će biti verovatno više zainteresovani nego što mislite.

 

Ljudi koje biste voleli da poznajete

Sada smo došli do kategorije koja izaziva nervozu kod mnogih hrišćana. Razgovor sa ljudima koje znaju, ili obnavljanje starog prijateljstva ne zvuči tako loše. Ali pokušavanje da sa strancima razgovaramo o Bogu? To zvuči prilično zastrašujuće.

Opustite se. Ne govorimo o duhovnom napadu na nepoznate prolaznike! Ideja je da pronađemo načine za izgradnju prisnosti sa ljudima sa kojima dolazite u kontakt kroz prirodna sredstva, nadajući se da ćemo postepeno da budemo u stanju da razgovaramo o duhovnim temama. Ja to zovem potrošačka strategija.

 

Potrošačka strategija

Evo kako to deluje. Svako od nas odlazi u servise, restorane, hemijske čistionice, prodavnice namirnica, prodavnice garderobe, i na druga mesta koja su neophodna za svakodnevni život. Uz malo razmišljanja u napred, ovi svakodnevni poslovi mogu da postanu evanđeoske avanture.

Prvi korak je da pristupamo tim ljudima koji tamo rade ne kao objektima koji nas služe već kao ljudima koji su važni Bogu i koji su dostojni naše ljubavi i staranja. To je osnovni stav koji je potreban u svakom vidu neodoljivog hrišćanstva.

Kada sa takvim stavom pristupamo pojedincima, i kada se često nalazimo na njihovom radnom mestu i ponašamo se učtivo i pokazujemo brigu za njihovu dobrobit, prilično je lako da sklopimo prijateljstva. Odnos će rasti ako pokazujemo iskreno interesovanje za njihov život, njihovu porodicu, njihov posao i njihove hobije. Tokom vremena, počećemo da osvajamo njihovo poverenje i izazivamo njihovu radoznalost o tome šta nas to čini toliko različitim od ostalih mušterija koje kao da uopšte nije briga. Drugim rečima, kombinacija visokog potencijala i velike bliskosti pretvoriće vas u veoma uspešnu so.

Na ovaj način sam razvio jedno prijateljstvo koje je dodalo novu dimenziju mojim posetama jednom određenom restoranu, i možda će jednoga dana poslužiti da još jednu zalutalu osobu vrati Hristu. To je mesto koje moj sin Tod i ja često posećujemo. Tokom vremena sprijateljili smo se sa vlasnikom tog mesta.

On je prilično grub čovek i jednog dana mi je komentarisao da ne može da dočeka vikend, kada će otići u pravi život. Rekao sam, „Interesuje me šta to smatrate pravim životom?“

„To je dan u mom motornom čamcu, i gajba piva, kutija cigareta i moja devojka u bikiniju – to je pravi život,“ odgovorio je oduševljeno.

„Ne znate vi šta je pravi život,“ odgovorio sam. „Pravi život je jedrenjam i čvrst vetar, sunce na leđima i nekoliko bliskih prijatelja sa kojima možete da razgovarate o stvarima koje su zaista važne.“

 

Izdvojeni tekst:

Jednostavni događaji kao što su obrok ili igranje golfa sa nekim kome je potrebno da upozna Hrista mogu da pokrenu proces koji će se završiti – pa, koji se nikada ne završava!

 

„Mora biti da se šalite,“ nasmejao se on. „To nije pravi život. Vi čak ni ne znate šta je pravi život!“

Taj kratki razgovor ubacio je malo šale u naše površno ali rastuće prijateljstvo. Svaki put kada odemo tamo na kraju kažemo jedan drugome, „Ja znam šta je pravi život – a vi ne znate!“ Nadam se da će jednoga dana nastati prilika da produbimo naše razgovore, i konačno da ga upoznam sa Onim koji će mu pokazati šta je pravi život. U međuvremenu, Tod i ja nastavljamo da grabimo prilike da namerno odlazimo u ovaj restoran.

Mar ima sličnu priču o svom iskustvu u jednom restoranu u koji često ide. To je mali, porodični restoran gde je lako upoznati se sa vlasnicima, Stivom i njegovom ženom Megi.

Kada su tamo jeli nekoliko puta, Megi je počela malo da se otvara i kao da se posebno zainteresovala da sluša o Markovoj deci, Emi Dži i Mateju. Onda jednog dana nakon što je pitala za njih, naglo je rekla, „Prošle sedmice sam izgubila bebu!“ Boreći se sa suzama, okrenula se da ode.

Kada ju je Mark zaustavio i upitao šta se dogodilo, rekla mu je da je bila trudna i da je imala spontani pobačaj, po drugi put. Njena ranjivost brzo je izazvala produbljivanje prijateljstva dok je Mark pokušavao da je uteši.

Nekoliko meseci kasnije kada je Mark došao na ručak, Megi mu je prišla i uz mešavinu nade i straha na licu, rekla mu je da je ponovo trudna. Nakon što joj je čestitao, uradio je nešto što je iznenadilo čak i njega samog. Ponašajući se kako ga je pokretao Sveti Duh, tiho joj je rekao da će se moliti za nju, tu u restoranu.

„Ne brinite se, biću kratak,“ rekao je. „A ako neko priđe, prestaću.“ Zatim, bez da joj da vremena da se unervozi, pognuo je glavu i izgovorio kratku, neprekinutu molitvu, tražeći od Boga da zaštiti i nju i dete koje je u njoj.

Megi, koja je bila član jedne nehrišćanske religije, bila je vidno dirnuta njegovim gestom, i u sledećim mesecima kada god je videla Marka rekla je koliko je ta molitva bila ohrabrujuća za nju. Ustvari, govorila je svim njenim prijateljima kako se on molio za njenu bebu. Možete da zamislite, on je sada bio još više motivisan da posreduje za to dete! Nekoliko meseci kasnije Stiv i Megi su dobili zdravu mušku bebu.

Kada je Mark posetio sledećeg dana u bolnici, ona mu je rekla da se u teškim detaljima porođaja obraćala Bogu tražeći Njegovu snagu i pomoć, i da joj je On pomogao!

Megi možda još nije predana hrišćanka, ali bliže je nego ikada pre. A sve je počelo kada je jedan neodoljivi hrišćanin svratio u restoran da nešto pregrize.

Da li vam ove priče pružaju novu perspektivu o nekim vašim svakodnevnim rutinama? Kako biste mogli da okrenete obične aktivnosti u avanture kojima upravlja Sveti Duh? Sve može da počne sprovođenjem potrošačke strategije. Ili može da počne sa bilo kakvom varijacijom na temu: strateška rekreacija, strateško uključivanje u društvene događaje, strateška politička aktivnost, i tako dalje. O čemu god da se radi, Kološanima 4,5 vas podseća da „mudro živite prema onima koji su napolju, pazeći na vreme.“

Jednostavni događaji kao što su obrok ili igranje golfa sa nekim kome je potrebno da upozna Hrista mogu da pokrenu proces koji će se završiti – pa, koji se nikada ne završava! Kakva privilegija da nas Bog upotrebi da dođemo u kontakt sa ljudima s ciljem da duhovno utičemo na njihov život na načine koji neće trajati samo tokom života već i u večnosti.

 

Poglavlje devet

 

Pronađite pristup koji vam odgovara

 

 

To je bio kraj. Otpisao je lični evangelizam i sada je bio spreman da svoje vreme i energiju uloži negde drugo. Nije se radilo o tome da više nije verovao u to. Znao je da je to važno, biblijsko, i da je jedina nada da se ljudima pomogne da pronađu Hrista. Jasno, to je nešto što neko treba da radi. Ali ne on. Više ne.

Šta je to promenilo stav moga prijatelja prema propovedanju vere? Doživeo je tešku dozu svedočenja na način koji mu nije odgovarao.

Vidite, on je prijavio za turneju koja je trajala čitavog leta i prihvatio je dužnost da pomaže crkvi u evanđeoskom radu. Voleo je tu crkvu, uživao je u ljudima sa kojima je sarađivao, i bio je oduševljen nekim razgovorima koje je doživljavao sa ljudima koji su bili u duhovnoj potrazi. Problem je bio u pristupu koji je njihova grupa primenjivala.

Osnovni način na koji su pokušavali da propovedaju poruku bio je direktni, hladni kontakt, kucanje na vratima i brzo pričanje pre nego što oni ponovo uspeju da ih zatvore. Oni su takođe delili pozivnice u crkvu i evanđeoske traktate pojedincima na ulici – ljudima koji su im često otvoreno stavljali do znanja da nisu zainteresovani.

Na kraju njihovog osmonedeljnog rada, jedina osoba koja je primila Hrista bio je brat jedne žene koja je pripadala crkvi. On se zvao Toni i upoznali su ga na večeri kod njegove sestre. On i moj prijatelj su se prirodno pronašli i, kroz prijateljstvo koje je nastalo, jevanđelje je bilo prenošeno i doneta je odluka.

Kada se leto završilo i moj prijatelj se vratio kući, bio je zahvalan što se prijavio ali i veoma srećan što je sve gotovo. Evangelizam, zaključio je on, je za ljudi koji imaju određeni tip ličnosti i temperament, a jasno je da on to nema.

Ironično, ali godinu dana kasnije zaposlili smo ga u Vilou Krik crkvi da upravlja našim evanđeoskim radom, što je uloga koju on ima još od 1987. godine. Govorim o Marku Mitelbergu, koautoru ove knjige. Njegova životna strast je vođenje ljudi ka Hristu i učenje drugih kako da rade to isto.

Šta se dogodilo tokom te godine? Šta je Mark otkrio što je izazvalo takvu promenu njegovog stava? Naučio je da može da bude uspešan u propovedanju poruke Isusa Hrista a da pri tome ne pokušava da se uglavi u tuđi kalup. Otkrio je da može da bude ono što jeste.

 

Štetna pogrešna shvatanja

Nakon što sam proveo mnogo godina pomažući duhovnim tragačima da dođu u veru, bio sam fasciniran kada sam otkrio da je jedna od najvećih prepreka za uspešno svedočenje ustvari problem pogrešnog shvatanja. A to važi sa obe strane evanđeoske jednačine.

Sa strane tragača, pogrešne ideje koje ljudi imaju o Božjem karakteru i Njegovoj crkvi sprečavaju ih da krenu u otvorenu i iskrenu duhovnu potragu. Njihova pogrešna slika o Bogu i na šta će da liči služenje Njemu guraju ih od Njega.

Ali kada se ljudska pogrešna shvatanja o Božjoj prirodi zamene tačnim razumevanjem Njegovog milostivog i saosećajnog srca, oni postaju otvoreniji ka verovanju u Hrista. A kada otkriju prihvatanje, radost i svrhu koja nastaje kada postanu deo tela vernika koje funkcioniše biblijski, oni će biti privučeni još bliže.

Sa one strane jednačine koja pripada vernicima, pogrešna shvatanja o poduhvatu svedočenja imaju sklonost da sprečavaju ljude da se uključe. Ustvari, ubeđen sam da jedna od najvećih smetnji koje pojedince u crkvama sprečavaju da postanu aktivni u ličnom evangelizmu, to što mnogi hrišćani pogrešno razumeju šta to znači. Užasna „reč E“ ispunjava ih strahom i krivicom.

Da bih ilustrovao probleme o kojima govorim, dozvolite mi da pozovem jednog od svojih ključnih svedoka: Vas.

Voleo bih da znam kakva vam slika pada na pamet kada pomislite na reč „evanđelista.“ Da li ona izaziva oduševljenje za rad sa vašim nevernim prijateljima i rođacima? Ili vi, kao većina, imate neke negativne asocijacije koje vam se javljaju čim čujete ovu reč?

Postavio sam ovo pitanje u mnogim grupama i znam da kada čuju reči „evangelizam“ ili „evanđelista“, mnogi ljudi odmah prizovu sećanja na neslavne televizijske evanđeliste, koji su uglavnom poznati po tome što traže ogromne količine novca od svojih dobronamernih sledbenika. Ili misle na stereotipne ulične propovednike, sa megafonom u ruci, koji grme o strašnim nevoljama na kraju sveta i o strašnom Božjem sudu.

Mnogi ljudi priznaju da imaju veoma malo pozitivnih asocijacija o evangelizmu. Ali činjenica da toliko mnogo pojedinaca doživljava tako negativne asocijacije ukazuje na veličinu problema.

Ustvari, u knjizi koju su napisali Džems Paterson i Piter Kim, Dan kada je Amerika rekla istinu, piše da kada je nacionalna anketa zatražila od učesnika da rangiraju razne profesionalce prema iskrenosti i integritetu, TV evanđelisti su se našli skoro na samom dnu, ispod advokata, političara, prodavaca automobila, pa čak i prostitutki. Od sedamdeset i tri zanimanja koja su se poredila u ovom ocenjivanju integriteta, samo dva zanimanja su se našla posle TV evanđeliste: šefovi organizovanog kriminala i prodavci droge! Pošteno ili nepošteno, lako je da razumemo zašto se mnogi od nas bore sa svojim shvatanjima ovoga. Želimo da proslavimo Boga tako što ćemo one koji su oko nas uputiti prema Njegovoj ljubavi i istini, ali se pitamo šta moramo da postanemo u tom procesu.

 

Izdvojeni tekst:

Ubeđen sam da jedna od najvećih smetnji koje pojedince u crkvama sprečavaju da postanu aktivni u ličnom evangelizmu, to što mnogi hrišćani pogrešno razumeju šta to znači. Užasna „reč E“ ispunjava ih strahom i krivicom.

 

Da li je ovaj problem uticao na vas? Da li je vaša strast za propovedanje vaše vere splasnula zbog misli da morate da postanete nešto što je suprotno vašoj ličnosti? Ili ste, kao Mark, pokušali da prihvatite stil evangelizma koji vam uopšte ne odgovara?

Ovakvo razmišljanje tragedija je za crkvu. Još je gore za izgubljene. Ustvari, verujem da je nastalo kao sotonska šema da sprečavanje širenja Božjeg carstva. Iako je to bila veoma uspešna strategija, vreme je da crkva stane tome na kraj. Kako možemo to da uradimo? Ako razumemo veliku vest koja i oslobađa i osnažuje: Bog je znao šta je radio kada vas je stvarao. On je to znao! On vas je stvorio sa jedinstvenom kombinacijom ličnosti, temperamenta, talenata i okruženja, i želi da sve to upotrebi u Njegovoj misiji da dopre do ovog zabrljanog sveta.

To znači da On želi da vas upotrebi na način koji odgovara osobi koju je On stvorio. Bog ne poziva sve nas da propovedamo jevanđelje na isti način. Umesto toga, On je ugradio raznolikost u tkanje Njegovog tela vernika. I dok to ne shvatimo, bićemo nepotrebno zaplašeni tuđim evanđeoskim naporima, uzaludno duplirajući neke pristupe dok štetno gušimo druge.

 

Neka to izgleda kao vi

Tako, možda se pitate, šta je to tačno Mark naučio što je tako promenilo njegov pogled na evangelizam? Pa, on je dolazio na naše bogosluženje preko sedmice kada sam ja održavao jednu seriju pod naslovom, „Avanture u ličnom evangelizmu.“ Jedno veče objasnio sam šemu koju sam primetio, o tome kako su biblijske ličnosti imale drugačije pristupe, ili stilove, da svoju veru prenesu drugima.

 

Izdvojeni tekst:

Bog vas je stvorio sa jedinstvenom kombinacijom ličnosti, temperamenta, talenata i okruženja, i želi da sve to upotrebi u Njegovoj misiji da dopre do ovog zabrljanog sveta.

 

To je za Marka bila nova informacija. Otvorila mu je oči prema činjenici da ne postoji jedan „pravi način“ za širenje poruke jevanđelja. A posebno, čuo je o pristupu koji je Pavle koristio i koji kao da je njemu odlično odgovarao.

Poruka koju je Mark čuo to veče otključala je vrata za njegovu buduću uključenost u propovedanje vere. On je osetio slobodu. Otkrio je ono za šta se nadam da će biti oslobađajuće vesti i za vas: možete da budete ono što jeste! I, u tom procesu, moći ćete da imate maksimalni duhovni uticaj na druge.

 

Počnite sa pojedincem

Česta greška u mnogim područjima je traženje potrebe i zatim traženje osobe da je ispuni. Na primer, u poslovnom svetu, ljudi se rutinski zapošljavaju da bi popunili položaje, ne zato što imaju bilo kakvu strast prema tom određenom području, već zato što ispunjavaju minimalne kvalifikacije koje su potrebne da bi se zadatak obavio. U obrazovanju, studenti često biraju univerzitetske programe ne zato što im je stvarno stalo do te teme, već zato što kao da postoji potreba na tržištu za tim zvanjem. U crkvama, često se biraju učitelji da vode subotno školske razrede ne zato što oni stvarno vole decu i brinu za njih, već zato što su voljni i na raspolaganju.

Da li je onda ikakvo čudo što se ove institucije toliko bore sa odsustvovanjem i mnogim prevratima? Kada nestane početno oduševljenje, osoba se oseća kao da nije na svom mestu i počinje da sagoreva.

Počinjanje sa potrebom i guranje ljudi unutra nije dobar način za razvijanje dugoročnih karijera ili načina života koji je vođen strašću. Ovo posebno važi kada se radi o motivaciji hrišćana da propovedaju Hristovu poruku. Ipak, najčešće čujem evanđeoske i misionske pozive tipa: „Tamo je svet koji pati i tamo su izgubljeni ljudi, i Bogu si potreban da se prijaviš za naš program da im pomognemo.“

Ali, kao što piše u 1.Korinćanima 12,11, Sveti Duh daje duhovne darove svakoj osobi, kako On hoće. Možda bi trebalo da se više oslonimo na Njegov rad i obrnemo našu proceduru. Zašto ne počnemo sa svakim pojedinim vernikom i pokušamo da mu pomognemo da otkrije koju mu je ulogu Bog dodelio?

Hajde da pogledamo način na koji je Bog opremio šest osoba u Novom zavetu da ispune različite potrebe u svedočenju. U ovom procesu, otkrićemo šest biblijskih stilova evangelizma. Dok opisujem svaki pojedinačno, zapitajte se da li vam neki od njih odgovara.

 

Petrov pristup suočavanja

Nije nikakva tajna da je Petar bio tip čoveka „Stani, pucaću!“ Šta god da je radio, činio je to bez oklevanja i iz sve snage. Kada je Isus pitao učenike u Mateju 16,15, šta oni misle ko je On, Petar nije oklevao; jasno je rekao da je Isus Mesija. Zatim nekoliko stihova kasnije direktno je izazvao Isusovu misiju. Možete li da zamislite da pokušavate da ispravite Božjeg Sina? Ako možete, onda i sami imate stil suočavanja!

Kada se Petar nalazio u ribarskom čamcu i želeo je da bude sa Isusom, nije oklevao da uradi bilo šta kako bi Mu se približio, čak iako je to značilo hodanje po vodi. Kada su došli neprijatelji da odvedu Isusa, Petar je bio spreman da im odseče glave.

Petru je samo bilo potrebno da bude ubeđen da je u pravu, i skoro da nije bilo načina da se on zaustavi. Bio je direktan, bio je hrabar i nije okolišao.

Da li je ikakvo čudo što je Bog izabrao baš njega da bude govornik na Dan Pedesetnice u Delima 2? To mu je savršeno odgovaralo! Bogu je bio potreban neko hrabar ko će ustati i govoriti u sred Jerusalima, grada u kojem je Isus bio razapet samo nekoliko sedmica ranije. Želeo je hiljadama ljudi nedvosmisleno stavi do znanja da su razapeli Mesiju i da je potrebno da Ga prizovu i zatraže Njegovu milost i oproštenje.

Petrova ličnost bila je smišljena da ispuni takvu potrebu. Uz silu Svetoga Duha, on je prilično prirodno ustao i suočio ljude sa činjenicama. I Bog je čudesno upotrebio njegov trud: tri hiljade ljudi poverovalo je u Hrista i krstili su se tog istog dana.

Koliko god da je uzbudljiv ovaj istorijski događaj, treba da svoj fokus usmerimo na danas. Da li shvatate da u vašem svetu postoji mnogo ljudi koji neće doći ka Hristu ukoliko ih neko kao Petar ne suoči sa time?

Imam prijatelja koji se godinama igrao crkve i pretvarao se da je hrišćanin. Čuo je mnogo dobrog poučavanja, poznavao je poruku jevanđelja do detalja, i mogao je da citira brojne biblijske tekstove. Jedino što mu je nedostajalo bio je evanđelista sa stilom suočavanja koji bi ga suočio sa njegovom potrebnom da počne da živi prema istini koju poznaje. Onda je jednog dana Bog poslao jednoga. Taj čovek pogledao je mog prijatelja u oči i rekao mu da je licemer.

To ga je naljutilo, ali i podstaklo na razmišljanje. Za manje od nedelju dana predao je svoj život Hristu i ta odluka menjala je njegov život tokom proteklih dvadeset godina.

Neki ljudi samo čekaju nekog neodoljivog hrišćanina koji neće okolišati, već će im razjasniti Hristovu istinu i izazvati da urade nešto povodom toga. Da biste vi mogli da budete takav hrišćanin? Da li se slažete sa Petrovim pristupom, ili ste spremni da proučite ostalih pet opcija?

Ustvari, ovo je stil koji je za mene prirodan. Nije mi teško da pogledam ljude direktno u oči i da ih upitam gde se nalaze. Uživam da se suočavam i da podstičem one kojima je potrebna Božja milost. Među ljude koji imaju ovaj stil spadaju Čak Kolson i Bili Grejam. Ali, nemojte očajavati. Ne morate da počnete na njihovom nivou! Bog može da upotrebi hrišćane sa stilom suočavanja u svakom stepenu razvoja.

Ako mislite da vam ovaj pristup odgovara, zatražite od Svetoga Duha da vas vodi da saznate kako, kada i gde da uputite svoje reči i izazove, kao i da vas pouči mudrosti koja će vam biti potrebna da to učinite uz mešavinu milosti i istine.

 

Izdvojeni tekst:

Bog je ugradio raznolikost u tkanje Njegovog tela vernika. I dok to ne shvatimo, bićemo nepotrebno zaplašeni tuđim evanđeoskim naporima, uzaludno duplirajući neke pristupe dok štetno gušimo druge.

 

Pavlov intelektualni pristup

Iako je Pavle sasvim sigurno mogao da ljude suoči sa istinom kada je to bilo potrebno, oznaka njegovo pristupa bilo je logično i razumno iznošenje poruke jevanđelja. Pročitajte bilo koju njegovu poslanicu – Rimljanima je najbolji primer – i videćete da je bio stručnjak za postavljanje čvrstog objašnjenja centralne istine o Božjoj prirodi, našem grehu i Hristovom rešenju.

Kada pogledate okolinu iz koje je potekao, Pavlov organizovani um nije nikakvo iznenađenje. On je bio veoma obrazovan, učio ga je čovek koji je imao reputaciju jednog od najboljih učitelja u zemlji. U njegovim spisima možete da vidite njegovu prirodnu sklonost da argumentovanju za i protiv sa zamišljenim neprijateljima koji bi mogli da izazovu njegove stavove. Pavle je bio intelektualac sa intelektualnim stilom.

Možete li da zamislite bolju osobu koju bi Bog poslao filozofima u Atini? Izveštaje u Delima 17 prikazuje Pavla kako iznosi genijalan argument, počevši od Atinskog idola nepoznatom bogu i prelazeći put ka jedinom pravom Bogu i Njegovom vaskrslom Mesiji. Njegov pristup bio je tako uspešan da su neki njegovi slušaoci poverovali.

Interesantno je da zapazimo mudrost koju Bog pokazuje u biranju svojih govornika. Ovi filozofi ne bi tolerisali Pavlov stil suočavanja, „obrati se ili izgori!“ Bila im je potrebna logika koja je na kraju dokazala da je u pravu.

Siguran sam da u vašem krugu poznanika postoje ljudi koji su baš kao oni. Oni ne žele lake odgovore ili otrcane fraze kao što su, „Moraš to jednostavno da prihvatiš verom.“ Njihovom uhu to zvuči kao, „Skoči pre nego što pogledaš. Ko zna, možda će ti se posrećiti.“ Oni žele da znaju zašto uopšte treba da skoče!

Možda ste kao Pavle. Da li vam odgovara intelektualni pristup? Da li ste ljubopitljivi tip koji uživa da radi sa idejama i dokazima? Ovaj stil postaje sve važniji kako naše društvo postaje sve više svetovno. Toliko mnogo tragača treba da čuje jevanđelje, ne samo objavljeno, već definisano i odbranjeno.

Ovo je stil sa kojim se Mark poistovetio to veče pre više godina. Primer koji je video u Pavlu podstakao je njegovo interesovanje za proučavanje filozofije i apologetike (odbrane hrišćanske vere). Od tada je evanđeoski cvetao dok je savladavao dokaze koji podržavaju hrišćanstvo, tražeći zainteresovane i pojedinačno i u velikim grupama. Ovo je takođe osnovni stil koji koriste poznati hrišćani kao što su Džoš Mek Dauel, Džems Kenedi i Rabin Zaharije.

 

Slepi čovek: pristup pričanja iskustva

Iako o njemu znamo manje nego o Petru i Pavlu, možemo da budemo sigurni u ovo: slepi čovek kojeg je Isus izlečio u Jovanu 9, video je kako se u njegovom životu događa nešto o čemu treba da se govori!

On je bio slep od rođenja i redovno je sedeo i prosio od prolaznika. Ali njegova rutina brzo se promenila kada je naišao Isus i dao mu dar vida. Čim je mogao da vidi, bukvalno je bačen ispred neprijateljski raspoložene publike i od njega se tražilo da objasni šta se upravo dogodilo.

Zanimljivo je što je čovek odbio da uđe u teološku debatu sa njima (Jovan 9,25), iako bi Pavle verovatno bio srećan da to učini i da im nekoliko nepobitnih argumenata. I uklonio se od suočavanja i sukoba, dok bi im Petar dao brzu inekciju istine. Ovakve reakcije nisu odgovarale njegovom karakteru.

Umesto toga, on je govorio iz iskustva i sa pouzdanjem. Rekao je: „Samo znam da ja bejah slep, a sad vidim.“ Sa time teško možemo da se prepiremo, zar ne? Prilično je teško da izbegnemo ono što ovakvo svedočanstvo podrazumeva.

Zapazite da je u 3. stihu Isus rekao da je ovaj čovek rođen slep „da se jave dela Božja na njemu“. To je primer onoga što sam govorio: Mi smo skrojeni za određeni pristup. Bog je pripremao ovog čoveka čitavog njegovog života za ove događaje i njegovo pričanje na način koji ljudima može da ukaže ka Hristu.

Postoji mnogo ljudi koji žive i rade oko vas i koji treba da čuju slično svedočanstvo o tome kako Bog deluje u životu vernika. Oni možda neće veoma dobro da reaguju na suočavanje ili argument, ali lični izveštaj o tome kako se neko obratio može snažno da utiče na njih.

Da li ta priča može da bude vaša? Da li se vi, slično čoveku koji je bio slep, osećate ugodno kada drugima govorite kako vas je Bog doveo ka Sebi? Iako to još možda niste uradili, da li vas ovakva ideja pokreće? Priče kao što je vaša mogu da budu uspešno oruđe.

Primeri ljudi koji uspešno koriste ovaj stil mogu da obuhvate Dejva Kravekija, bivšeg američkog bezbol igrača koji je izgubio ruku zbog raka, i Džoni Erikson Tada, paralizovanu ženu čiji je izveštaj o tome kako joj je Bog pomogao u njenoj tragičnoj nesreći ukazao ljudima direktno ka Njemu. Još jedan primer je Li Strobel, bivši ateista koji je sada jedan od naših pastora učitelja u Vilou Krik crkvi. On često koristi detalje svog života da bi govorio onima koji nisu verni.

 

Izdvojeni tekst:

Neki ljudi samo čekaju nekog neodoljivog hrišćanina koji neće okolišati, već će im razjasniti Hristovu istinu i izazvati da urade nešto povodom toga. Da biste vi mogli da budete takav hrišćanin?

 

Važno je da istaknemo da uspešna svedočanstva ne moraju da budu dramatična. Nemojte da isključite sebe iz ovog pristupa samo zato što imate neko „mirno“ svedočanstvo. Možda ste išli u crkvu i bili religiozni čitavog života pre nego što ste shvatili da vas to ne čini hrišćaninom. Ali priča o tome kako ste se pokrenuli iz religije u zajednicu sa Hristom biće mnogo važnija većini vaših poznanika od senzacionalne priče o tome kako se neko obratio Hristu iz života droga i vradžbina.

Šta više, poteškoća sa ličnim povezivanjem sa dramatičnim svedočanstvom može vašim prijateljima da pruži izgovor. „Takvim ljudima je potrebna religija!“ oni mogu da kažu. Ali vaša svakodnevna priča povezaće se sa njihovim svakodnevnim životom i pokazati im da je i njima potrebno Božje vođstvo i milost koje ste vi pronašli.

A ako imate dramatičniju priču, zatražite od Boga da vas vodi u odnosu da količinu detalja koje treba da ispričate i kome treba da ispričate, tako da čuju delove vašeg iskustva sa kojima mogu da se povežu, i da budu privučeni da potraže ono što ste vi pronašli u Hristu.

 

Matejev međuljudski pristup

Prema bilo kojim standardima, on je bio nepoželjan kandidat. Carinici nisu baš poznati po tome što postaju jevanđelisti. Ipak, baš to dogodilo se Mateju. Nakon što je prihvatio Isusov poziv da bude jedan od Njegovih sledbenika, on je odlučio da uradi sve što može kako bi poveo što je moguće više svojih prijatelja.

Tako, kao što vidimo u Luci 5,29, on je pripremio veliku gozbu za sve svoje drugare carinike, kako bi ih izložio Isusu i novom životu koji On nudi. Za razliku od onih koji primenjuju druge pristupe koje smo ispitali, Matej se nije suočio niti direktno izazvao ljude, niti se spominje da im je ispričao šta mu se dogodilo. To jednostavno nisu bili njegovi stilovi.

Umesto toga, on se oslonio na međuljudske odnose koje je tokom godina izgradio sa ovim ljudima i težio je da dalje razvije njihovo prijateljstvo. On ih je pozvao u svoj dom. On je proveo vreme sa njima i jeo je sa njima. On je sve to uradio zato što mu je istinski bilo stalo do njih, i želeo je da utiče na njih da razmisle o Hristovim rečima.

U prethodnim poglavljima govorili smo o važnosti izgrađivanja međuljudskih odnosa. Kao što smo videli, preimućstvo prijateljstva daje nam najvišu mogućnost da utičemo na život drugih. Pa, iz mog iskustva, oni koji imaju međuljudski stil evangelizma, postaju specijalisti u ovom području. Oni su skloni da budu topli pojedinci orijentisani ka ljudima, koji uživaju u dubokim nivoima komunikacije i poverenja sa onima kojima svedoče.

Do mnogih ljudi nikada nećemo doći ukoliko neko ne odvoji vreme da izgradi takvu intimnost sa njima. Možda ste vi evangelista sa međuljudskim stilom. Da li uživate da dugo razgovarate preko šolje čaja sa prijateljem kome pokušavate da svedočite? Možete li strpljivo da slušate brige drugih a da ne jurite da im kažete šta treba da urade? Da li uživate da vam ljudi dolaze u kuću, da sa njima delite obrok i provodite vreme u razgovoru?

Nekoliko dobro poznatih primera međuljudskog stila su Beki Pipert i Džo Oldrič, koji su oboje napisali korisne knjige o toj temi. Crkvama širom sveta potrebno je da što više njihovih vernika razviju ovakav pristup prema svojim prijateljima i rođacima, kao i prema izgubljenim ljudima u njihovoj široj zajednici.

 

Žena Samarjanka: Pristup pozivanja

Da li vam se sviđa način na koji Bog bira neverovatne ljude da ispune Njegove božanske namere? Videli smo to kod slepog čoveka i Mateja, a sada i kod ove žene iz Samarije. Kada počnete sve više da se bavite ličnim radom sa drugima, verovatno ćete ovako misliti i o sebi. Ponekada posmatram Božju aktivnost dodirivanja ljudi kroz mene i kažem sebi, „Ko bi ikada to pomislio!“ Bog uživa da koristi obične, svakodnevne vrste ljudi na iznenađujuće i uzbudljive načine.

Žena Samarjanka imala je tri problema koji su radili protiv nje: bila je Samarjanka, bila je žena, i živela je nemoralnim načinom života. U to vreme, bilo šta od ovoga bilo je dovoljno da je diskvalifikuje od ozbiljnog shvatanja u društvu. Ali mislite li da je to sprečilo Isusa? Možete u Jovanu 4. da pročitate kako je on zanemario svu uobičajenu mudrost i političku ispravnost tog vremena i pokrenuo razgovor sa njom.

Nije bilo potrebno mnogo vremena da žena shvati da ne razgovara sa nekim običnim Jevrejskim učiteljem. Njegovo proročko znanje i autoritativni odgovori ubedili su je da je On Mesija.

Šta je ona uradila? Odmah je otišla u svoj grad i dovela gomilu ljudi do studenca da sami za sebe čuju Isusa. Ovaj jednostavni poziv imao je za rezultat Njegov dvodnevni boravak u gradu. Mnogi ženini prijatelji su objavili, „Sad ne verujemo više za tvoju besedu, jer sami čusmo i poznasmo da je Ovaj zaista spas svetu, Hristos“ (42. stih).

Postoje mnogi ljudi koji bi veoma napredovali na svom duhovnom putovanju kada bi se neko potrudio da ih strateški pozove na neko crkveno bogosluženje za prijatelje ili evanđeosko događanje.

Mnogo nehrišćana otvoreni su prema ovom pristupu. Jedna nedavna anketa koju je obavio istraživač Džordž Barna pokazala je, na primer, da bi oko dvadeset i pet procenata odraslih u Sjedinjenim Državama otišlo u crkvu kada bi ih samo pozvao neki prijatelj. Razmislite o tome: jedan o četvoro vaših prijatelja bio bi spreman da vam se pridruži! Osnovno pitanje na koje treba da odgovorite je kakva vrsta događanja – crkvena bogosluženja, koncerti, prikazivanje filmova, dramski prikazi ili drugi programi u vašoj crkvi – je prikladna za njih. Razmislite o njihovim sklonostima i interesovanjima kako biste načinili najbolji izbor.

Iako je pozivanje odličan način za svakoga od nas, neki ljudi, kao žena na studencu, imaju posebnog uspeha u postizanju da ljudi negde idu sa njima. Možda ste vi jedan od njih. Da li otkrivate da stalno širite krug ljudi koji su uključeni u vaše aktivnosti? Da li ste otkrili da vam je auto pomalo tesan kada se u vašoj okolini odvija neki evanđeoski događaj? Možda je vreme da ga menjate za minibus kako biste mogli da proširite svoj evanđeoski trud!

Teško je da se setimo dobro poznatih primera ljudi sa stilom pozivanja. Većina ovih hrišćana se trudi da ostane izvan centra pažnje. Ali kada vidite jednoga, verovatno ćete ga prepoznati. Oni vole da kupe izgubljene. To su neopevani heroji zbog kojih su evanđeoska događanja uspešnija jer ih pune ljudima koji treba da čuju poruku.

Mark poznaje nekoga ko se zove Nensi koja ima ovaj stil. Pre nekoliko godina njegovi prijatelji su mu pripremili rođendansku proslavu. Bilo je prisutno oko tridesetoro ljudi, uključujući i jednog čoveka kojeg nije poznavao. Kasnije je ovaj čovek uzeo violinu i odsvirao „Srećan rođendan“. Mark je pomislio kako je to lep gest, ali i dalje se pitao ko je taj čovek. Konačno, neko ga je informisao. Violinista je sam prolazio zemljom, i Nensi ga je upoznala na železničkoj stanici. Odlučila je da ga dovede na Markovu rođendansku proslavu, kako bi slučajno sreo neke neodoljive hrišćane koji bi mogli da mu pomognu da upoznaju Hrista. To je stil pozivanja.

 

Izdvojeni tekst:

Ponekada posmatram Božju aktivnost dodirivanja ljudi kroz mene i kažem sebi, „Ko bi ikada to pomislio!“ Bog uživa da koristi obične, svakodnevne vrste ljudi na iznenađujuće i uzbudljive načine.

 

Tavitin pristup služenja

Biblija u Delima 9,36 kaže da Tavita „beše puna dobrih dela i milostinje što činjaše.“ Bila je dobro poznata po svojim delima službe iz ljubavi koje je obavljala u Hristovo ime. Posebno, šila je odeću za udovice i druge siromašne ljude u njenom gradu.

Ona je tiho sprovodila ono što se naziva pristup služenja u evangelizmu. Bilo je veoma teško ljudima da posmatraju njenu aktivnost a da ne steknu pogled na Hristovu ljubav kojom je bila nadahnuta. Ustvari, njen rad bio je toliko važan da kada je prerano umrla, Bog je poslao Petra da je vaskrsne iz mrtvih i vrati u službu.

Ljudima sa ovim pristupom lako je da služe drugima. Tako ih je Bog stvorio. Oni prirodno primećuju potrebe koje drugi ne vide, i otkrivaju radost u njihovom ispunjavanju, iako ne dobijaju mnogo zasluga za to. Često tiši tipovi, ovi ljudi uživaju da izražavaju saosećanje kroz opipljive forme akcije.

Iako ovaj stil dobija manje pažnje od ostalih, i često je potreban duži vremenski period pre nego što nastanu duhovni rezultati, to je jedan od najvažnijih evanđeoskih stilova. To je zato što evanđelisti sa stilom služenja dodiruju ljude do kojih drugi verovatno nikada ne bi došli.

Džindžer, žena iz naše crkve, imala je brata kojem je pokušala da govori o Hristu. Ali on je bio zainteresovan za Nju ejdž a hrišćanstvo ga nije zanimalo. Zato je uradila ono što joj je bilo prirodno – upotrebila je svoj stil suočavanja i izazvala ga po pitanju Hristovih tvrdnji. Kada to nije imalo nikakvog uspeha, proučavala je i prišla mu sa razlozima zašto on treba da promeni svoj stav. Pokušavala je sve što joj je palo na pamet, ali nije imala uspeha. Konačno, kao da je nestala svaka nada kada se on preselio sa svojom ženom i decom kako bi se pridružio jednoj Nju ejdž verskoj sekti.

Ali Bog je imao još jednu kartu u rukavu. Kada se Džindžerin brat preselio u svoj novi dom, uskoro je upoznao svoje susede. Ispalo je da su oni divni susedi. Oni su stalno nešto radili za njega, pomagali su mu da se useli, pomagali su kada je nešto trebalo da se popravi, donosili su hranu kada je neko u porodici bio bolestan. Jednostavna dela službe – učinjena iz ljubavi prema Hristu.

Ovi ljudi su srušili zid između Džindžer i njenog brata, ciglu po ciglu. Kroz godinu dana on je predao svoj život Hristu, preselio svoju porodicu nazad kući i proslavio svoju prvu Svetu večeru sedeći pored Džindžer na jednom našem bogosluženju!

Možete li da vidite zašto treba da proslavljamo ovaj stil? Ovi susedi verovatno nikada neće biti poznati, ali Bog koristi njihov trud da dođe do onih za koje mi ostali nemamo pojma kako da dosegnemo.

Možda nemate Pavlovo znanje ili hrabrost Petra i žene Samarjanke. Ali vi ste stručnjak u pripremanju obroka i popravljanju automobila. Nadam se da vidite kako ove stvari, i mnoge druge slične, mogu da se urade na način koji ljudima ukazuje na Boga.

 

Budite ono što jeste

Nadam se da ste se ohrabrili dok ste čitali o ovim različitim pristupima u propovedanju istine. Možda se izdahnuli sa olakšanjem kada ste shvatili da možete da budete ono što jeste, i da je Bog znao šta je radio kada vas je stvorio.

Dozvolite da naglasim da se niko savršeno ne uklapa samo u jedan od ovih stilova. Ustvari, verovatno ćete imati prilike da ih sve koristite. Činjenica je da je Bog stvorio raznolikost u svom timu; a svaki član je jači u nekim stilovima a slabiji u drugima. Možda smislite stil broj sedam ili osam, i to je u redu.

Najvažnije je da znamo da su većina neodoljivih hrišćana oni koji su naučili da rade sa dizajnom koji im je Bog dao. Oni prepoznaju pristupe koji su uspešni za njih i zatim ih razvijaju i primenjuju za napredak Carstva. Oni se takođe udružuju sa drugim hrišćanima koji imaju druge stilove, kako bi njihova ujedinjena snaga mogla da se upotrebi za dopiranje do bukvalno bilo koje zainteresovane osobe.

U ovoj celini govorili smo o potrebi da se približimo onima koje želimo da zadobijemo, i ponudili smo neke praktične načine da to i učinimo. Istražili smo i razne pristupe koji treba da vam pomognu da budete autentični i prirodni u procesu. Sledeća velika tema je sadržaj. Šta stvarno da kažete nekome o Bogu? Čitajte dalje, dok tražimo načine da pokrenemo duhovne teme u razgovoru.

 

Celina 4

 

Moć jasne komunikacije

VP+VB+JK=MU

 

 

Poglavlje deset

 

Započinjanje duhovnih razgovora

 

„A čiji je ovo, uopšte, taksi? I zašto ga ti voziš?“

Nisam mogao da ne pitam kada sam primetio da lice vozača za volanom ne odgovara slici na komandnoj tabli taksija.

Bilo je Božićno veče, nalazio sam se sa svojom porodicom u jednom gradu na jugu SAD, i nalazili smo se u ovom taksiju i ko zna ko nas je vozio u hotel – ili smo se barem tako nadali.

„O, taksi pripada mom prijatelju,“ odgovorio je. Pomislio sam, Da, baš, tako svi kažu. Pa sam odlučio da ga još ispitam. Kucnuo sam po taksimetru i rekao, „Jesi li siguran da ova stvarčica radi kako treba?“

„Ustvari,“ rekao je on. „Pokazuje deset posto manje.“ Iskušavajući sreću, rekao sam, „Pa, Božić je – siguran sam da ću od toga imati koristi, zar ne?“

„O, ne,“ odgovorio je odmah. „Moraćete da mi platite deset posto više nego što pokazuje.“

Bio sam zaprepašćen kako je ovaj čovek drzak. Najpre je ilegalno vozio tuđi taksi, a sada pokušava da me prevari! Nakon što sam još malo razgovarao sa njim, došao sam do zaključka da su moji prvi utisci bili tačni: biće mi potreban snažan, ortodoksan pristup da se probijem do ovakve osobe.

Pošto sam primetio njegov strani akcenat, rekao sam mu, „Baš sam radoznao, iz kog si dela sveta?“ Odgovorio je imenujući svoju zemlju koja se nalazila na Srednjem Istoku. Tako sam mu rekao, „Na osnovu te informacije, pretpostavljam da si Musliman. Jesam li u pravu?“

„Da, u pravu ste,“ rekao je trznuvši se malo.

Nastavio sam, „Znači, ti si odani Musliman? Da li ozbiljno shvataš svoju veru? Mislim, da li planiraš da odeš u Raj kada umreš?“ Malo se zakašljao i kao da nije znao šta da kaže, pa sam nastavio.

„Vidiš, ja sam ozbiljni hrišćanin, i uvek sam se pitao, pa, možda bi mogao to da mi objasniš: Zašto sledite učenja mrtvog čoveka?“

Tada je umalo izleteo iz krivine na putu. Bilo mi je sasvim jasno da sam privukao njegovu punu pažnju!

„Ha?“ rekao je. „Kako to mislite?“

„Pa,“ rekao sam. „Znam da obožavate Alaha, i verujete da je Muhamed Alahov govornik. Ali on je mrtav. Ustvari, mogli bismo sada da odletimo tamo i vidimo njegov grob – pa zašto onda sledite mrtvog čoveka?“

Činilo se da pokušava da nađe reči, pa sam dodao, „Znaš, Biblija veoma jasno uči da je Isus Hristos ustao iz groba. Moja porodica i ja sledimo nekoga ko je danas živ.“

„Da li Biblija stvarno kaže da je Isus ustao iz mrtvih?“ pitao je. „Jednom sam pokušao da čitam Bibliju, i nisam to tamo pronašao.“

 

Izdvojeni tekst:

Način na koji pokrećete verske teme zavisiće od vaše ličnosti, teme o kojoj volite da razgovarate sa ljudima, i od vašeg ličnog evanđeoskog stila.

 

„Pa, izgleda da ti je neko dao Bibliju kojoj fale neke strane,“ rekao sam. „Mogu da ti nabavim jednu sa svim stranama i možeš sam to da pročitaš. Veruj mi; to piše u Bibliji. Isus je vaskrsnuo, Muhamed je mrtav i, po mom mišljenju, trebalo bi dobro da razmisliš o tome!“

Kada smo stigli do našeg hotela, bilo mi je drago što smo imali još nekoliko trenutaka za razgovor. Uverio sam ga da moj cilj nije da dovodim u pitanje iskrenost njegove vere niti ideju da je Muhamed iskreno verovao u ono što je govorio.

Ali pre nego što smo otišli, izazvao sam ga činjenicom da ne možemo obojica da budemo u pravu.

Možete li da razumete zašto se moja žena povlači kada počnem da razgovaram sa ljudima o ovakvim temama? Kako je jedna nežna, topla duša kao Lin uspela da se uda za nekoga kao što sam ja, nikada mi neće biti jasno!

Kasnije je u hotelu moja kćerka tinejdžerka Šona rekla, „Šta to bi? Da li to zoveš evangelizmom?“

To je pitanje koje i vi možete da postavite!

Ali nemojte da promašite svrhu: Bez obzira na naše pojedinačne stilove, svi moramo da budemo budni, tražeći prilike da sa ljudima razgovaramo o Hristu. A ponekada će to podrazumevati preuzimanje rizika, zajedno sa spremnošću da budemo kreativni u načinima pokretanja veoma važnih tema u razgovoru. Način na koji sam ja to uradio u ovakvoj situaciji nije jedini način, a možda nije ni najbolji.

Ali taj način mi je odgovarao, kao što sam kasnije objasnio Šoni, bio je prikladan vozaču taksija, s obzirom na njegov karakter i ličnost. Nisam mislio da bi bilo šta drugo osim snažnog i pravog pristupa moglo da privuče njegovu pažnju. Ko zna, možda je Bog to upotrebio da ovog čoveka pretvori u ozbiljnog tragača za istinom, onoga koji će na kraju da prihvati Hrista. Zar to ne bi bila uzbudljiva vest?

 

Kažite to rečima

Dok započinjemo ovu celinu, dozvolite da vas podsetim na nešto o čemu smo ranije razgovarali: Nije dovoljno da samo imamo visok potencijal i veliku bliskost; potrebno je da stignemo do sledećeg koraka u formuli ako želimo da pojačamo svoj duhovni uticaj na druge. Taj korak je JK, što predstavlja jasnu komunikaciju. Moramo da govorimo o svojoj veri, objašnjavajući duhovne ideje jednostavni svakodnevnim rečima.

Apostol Pavle bio je veoma nepopustljiv u ovome u Rimljanima 10, gde je upozorio da ljudi neće sami za sebe da shvate poruku. Čak i blisko posmatranje života nekog neodoljivog hrišćanina neće biti dovoljno. Neko mora da im izgovori jevanđelje tako što će im reći ko je Bog, kakvu štetu je izazvao naš greh i kako svako od nas treba da primi oproštenje i život koji Hristos nudi.

Ali da bi se to dogodilo, moramo da preuzmemo inicijativu i usmerimo razgovore ka duhovnim temama. Tu stvari postaju zaista uzbudljive. O tome govori ovo poglavlje.

Pre nego što počnemo detaljno da govorimo kako da započnemo duhovne razgovore, želim da vas upozorim na dve stvari. Najpre, samo ograničeni broj primera koje ću opisati mogu u stvarnosti da odgovaraju vama. Način na koji pokrećete verske teme zavisiće od vaše ličnosti, teme o kojoj volite da razgovarate sa ljudima, i od vašeg ličnog evanđeoskog stila.

Na primer, moj pristup vozaču taksija bio je prirodan za mene jer težim evanđeoskom stilu suočavanja. Meni je relativno lako da pređem na dublje nivoe razgovora sa strancima, iako bi moj razgovor sa taksi vozačem verovatno imao više uticaja da sam prethodno imao malo vremena za izgrađivanje prijateljstva.

Dok iznosim razne ilustracije o tome kako možete da započnete duhovne razgovore, molim vas da zapazite bilo koji pristup koji zaista možete da upotrebite, i da zapišete bilo koje drugi kojih se setite dok čitate. Moj osnovni cilj je da vas podstaknem na razmišljanje tako da pronađete načine koji vam odgovaraju.

Drugo, pre nego što budete u stanju da pokrenete ovakve razgovore, morate da počnete sa uverenjem u srcu da ne samo što je vaš život bolji sada nego u odnosu na period pre nego što ste upoznali Boga, već da će i život drugih takođe biti bolji, čak i u teškim trenucima. Bez ovog uverenja skoro je nemoguće da se motivišete i preduzmete bilo kakvu značajnu akciju. Takođe vam je potrebna i želja da širite Njegovu poruku koja je dovoljno snažna da vas pokrene da se redovno molite za prilike i da ih zatim očekujete svakog dana.

Moja pretpostavka je da ste čitali do sada zato što su ove prekvalifikacije uglavnom na mestu. Ako, ipak, osećate da vam je potreban čvršći temelj, predložio bih ove aktivnosti. Počnite tako što ćete imenovati neke prednosti poznavanja Hrista. Zatim ponovite obećanja koja nam je Bog dao u Bibliji za ovaj život i za onaj koji će doći. Konačno, zahvalite Mu i proslavite Ga za bezbrojne prednosti koje imate zato što Ga poznajete. Kada to radite neko vreme, čudićete se kako bilo ko može da se ne odazove Njegovoj ponudi oproštenja i božanskog vođstva!

Hajde da pogledamo tri metode kako možete da upravljate razgovore ka duhovnim temama. Nazvaćemo ih direktna metoda, indirektna metoda i metoda pozivanja.

 

Direktna metoda

 

Ovaj pristup za preusmeravanje razgovora je baš onakav kako zvuči. On ne čeka da se pojave prilike; on ih stvara. Njegov način delovanja je jednostavan. Vi direktno pokrećete duhovnu temu i zatim vidite da li je osoba zainteresovana da razgovara o njoj. Iako ne primoravate nikoga da razgovara o verskim temama, vi širom otvarate vrata za takvu mogućnost.

Ovo je pristup koji sam koristio sa taksi vozačem kada sam ga pitao da li je ozbiljni Musliman. Evo još jednog uvoda koji mi je često bio koristan, verovatno zato što izaziva radoznalost kod ljudi: Ako ikada želiš da saznaš razliku između religije i hrišćanstva, kaži mi to. Biće mi drago da sa tobom razgovaram o tome.

Ovo je savremeni primer onoga što je Isus uradio u Jovanu 4. On je izazvao interesovanje žene na studencu tako što joj je rekao da može da joj da žive vode. Ona nikada nije čula za to, ali bila je zainteresovana.

 

Izdvojeni tekst:

Pre nego što budete u stanju da pokrenete ovakve razgovore, morate da počnete sa uverenjem u srcu da ne samo što je vaš život bolji sada nego u odnosu na period pre nego što ste upoznali Boga, već da će i život drugih takođe biti bolji, čak i u teškim trenucima.

 

Koristio sam ovaj pristup dok sam džogirao u zdravstvenom klubu. Pritrčao bih pojedincima koje sam upoznao, rekao im to i zatim otrčao dalje. Oni su to možda zanemarili, spomenuli kasnije ili me stigli i zatražili objašnjenje. Ja na njih ne vršim pritisak niti ih primoravam. Jednostavno proveravam da vidim da li su zainteresovani.

Neki ljudi mi se kasnije obraćaju i kažu, „Šta si mi ono rekao o religiji i hrišćanstvu? Mislio sam da hrišćanstvo jeste religija.“ I onda bih odgovorio objašnjavajući centralnu razliku koja našu veru odvaja od drugih verskih sistema, koristeći ilustraciju „Uradi nasuprot urađeno“, o kojoj ću detaljnije govoriti u sledećem poglavlju.

Još jedna prilično direktna rečenica koja mi je bila korisna tokom godina je postavljanje uobičajenog pitanja, „Kako ide danas?“ Osoba bi refleksno odgovorila, „O, u redu je“, bilo da je sve odlično ili da im se život raspada. Zatim bih pokušao da odredim da li osoba izgleda imalo otvoreno, i brzo bih se pomolio da vidim kako me Sveti Duh možda vodi. Ako sva svetla izgledaju zeleno, pogledao bih osobu u oči i rekao, „Hajde, možeš meni da kažeš. Kako si stvarno?“

Retko sam razočaran njihovim odgovorom. Većinom oni pokušavaju da ispitaju moju iskrenost: „Jesi li siguran da želiš da znaš?“ A kada im kažem da jesam, oni kažu, „Čoveče, hvala ti što si pitao…“ i počnu da se otvaraju. Na kraju razgovora skoro uvek sam otkrio da mi je prirodno da ih uverim da nije stalo samo meni, već i da se Bog brine, i da bih uživao da im o Njemu više kažem kada budu spremni.

Ukratko, evo još nekoliko drugih direktnih početaka razgovora:

 

* Interesuje me, da li ikada razmišljate o duhovnim temama?

* Ko je, po vašem mišljenju, bio Isus Hristos?

* Iz kakvog verskog okruženja potičete? Da li se vaspitavani u određenoj religiji dok ste odrastali?

* Da li ikada razmišljate o onome što nam se događa kada umremo?

* Šta mislite šta je pravi hrišćanin?

* U kom pravcu idete na svom duhovnom putovanju?

 

Ono što me neprekidno čudi je kako tako jednostavne rečenice mogu da pokrenu proces koji na kraju menja život druge osobe. Nemojte da dozvolite da vas jednostavnost ovih pitanja izazove da odbacite njihovu korist. Ona bukvalno mogu da otvore vrata večnosti.

 

Izdvojeni tekst:

Oni koji se bave tržištem često pitaju jedni druge, „Kako ti ide godina?“ Ali umesto standardnog odgovora, zašto im ne odgovorite nešto ovako: „Pa, finansijski je u redu; što se tiče porodice, prilično dobro; a duhovno, stvari su odlične. O čemu želiš da razgovaramo?“

 

Indirektni metod

Pre nekoliko godina Mark i Hajdi su stajali u redu ispred jednog dobro poznatog restorana. Bilo je to dugo čekanje, a pošto su po prirodi društveni, uspeli su da upoznaju većinu ljudi koji su čekali sa njima. Čovek ispred njih bio je posebno zainteresovan. Bio je zadužen za upravljanje osvetljenjem u jednoj velikom televizijskom programu. Odlučivši da preduzme rizik, Mark je prebacio razgovor tako što je rekao, „Znate, pošto ste stručnjak za osvetljenje, možda biste mogli da mi objasnite nešto o osvetljenju koje smo koristili na posebnom koncertu u našoj crkvi.“

Kao što je očekivao, Mark nije video veliki stepen interesovanja u čovekovim očima, barem do sada. Ali je nastavio: „Vidite, iznajmili smo automatsko osvetljenje koje se montira na pozornici i samo se okreće, i prikazuje razne boje, a ponekada imaju i efekat lasera.“

Sada su se čovekove oči razrogačile. „Ta svetla nazivaju se Vari-lajts, i njih kompjuterski kontrolišu visoko obučeni tehničari. Nikada nisam upravljao njima… Kažete da ste imali jedno takvo u vašoj crkvi?“

Mark je nemarno odgovorio, „Ne, imali smo ih oko trideset. Bila su montirana na motorizovane delove koji su se spuštali sa plafona tokom programa. Bilo je prilično interesantno za posmatranje.“

Sada je čovek bio oduševljen. „To je neverovatno! A u kakvu to crkvu idete, uopšte?“

Mark je jedva čekao da pita! Odgovorio je, „To je crkva koja ima veoma savremen pristup u iznošenju veoma stare poruke, a to je jednostavno rečeno…“ i nastavio je da ukratko objašnjava jevanđelje.

Pre nego što su se rastali, ovaj čovek dao je Marku svoju posetnicu kako bi mogao da mu pošalje video kasetu programa koji je opisao. A sve je počelo jednostavnim komentarom o nekim svetlima u crkvi!

Kao što ovaj primer ilustruje, za indirektnu metodu potrebni su neki elementi teme za razgovor, koja može da preokrene razgovor ka Bogu, crkvi ili veri. Skoro da nema granice načinima na koje ovo može da se radi. Uz malo planiranja i vežbanja, skoro svako može da savlada ovaj pristup. Evo nekoliko drugih ilustracija.

 

Posao

Oni koji se bave tržištem često pitaju jedni druge, „Kako ti ide godina?“ Ali umesto standardnog odgovora, zašto im ne odgovorite nešto ovako: „Pa, finansijski je u redu; što se tiče porodice, prilično dobro; a duhovno, stvari su odlične. O čemu želiš da razgovaramo?“

Oni će možda biti spremni da razgovaraju na dubljem nivou, ili možda mogu da odgovore, „Pa, hajde da se vratimo na finansijski deo…“ To je u redu; makar ste posejali seme za buduće razgovore.

 

Preseljenja

Kada se poznanici presele na neko novo mesto prebivanja, prirodno je da pitamo da li su pronašli dobro mesto za kupovinu, servis za automobil, dobar restoran, i slično. Zašto da ne dodamo i pitanje da li su pronašli dobru crkvu? Čak iako vam kažu da nisu ni tražili, to je prirodan uvod za razgovor o duhovnim temamam.

Jedna posebno kreativna ideja dolazi od Džima, advokata kojeg poznajem i koji je svoju advokatsku praksu nedavno preselio na novu lokaciju. Od tada on govori ljudima, „Super je. Kancelarija je sada samo dvadeset minuta udaljena od moje kuće – a samo pet minuta od crkve.“ Čak i iz najobičnije kulture, ljudi često reaguju tako što ga pitaju o njegovoj vezi sa crkvom.

 

Hobiji i slobodno vreme

Kada sa nekim razgovarate o svom hobiju i šta radite u slobodno vreme, lako je da uključite neka aktivnosti vezane za crkvu u kojima uživate. Na primer, ako radite sa razglasom u crkvi, možete da kažete, „Pa, vikendom volim da vozim bicikl i da radim sa razglasom.“ Automatska reakcija većine ljudi je da zatraže detalje. Sličan pristup može da se koristi u bilo kom području, bilo da radite sa rasvetom, na izgradnji, dekoraciji, kuvanju, čišćenju, sa muzikom, sa decom ili u redarskoj službi.

Možda pomažete u programu za decu. Kada razgovarate sa prijateljima o njihovoj deci, lako je da kažete nešto ovako: „Otkrio sam da deca mogu da budu pravi izazov. Moram da budem stvarno bistar kada svakog vikenda pazim na njih četrdesetoro.“ Nakon što im vilica padne do poda od iznenađenja, možete da im objasnite da ste deo učiteljskog tima u crkvi i kažete, „Uz put, treba da vidite neke uzbudljive programe koje radimo sa decom.“

Uz malo kreativnosti, bilo koja služba u crkvi može da se opiše interesantnim rečima koje izazivaju radoznalost. A potreban je samo jedan kratak korak da sa svoje uključenosti u crkveni život pređete na Božju ljubav koja pokreće crkvu.

 

Priroda

A šta je sa upotrebom stvorenja koja ukazuju na Stvoritelja? Ako se nalazite sa nekim prijateljima u zoološkom vrtu, dovoljno je da pogledate žirafu i kažete, „Znate, Bog se sigurno smejao kada je stvarao ovu životinju. On sigurno ima odličan smisao za humor!“

Mark je upotrebio sličan pristup kada je jednom sa rancem na leđima prolazio Stenovite planine i upoznao se sa čovekom koji je kampovao sam. Dok su zajedno hodali, zapazili su zadivljujuću raznolikost divljeg cveća duž puta. Mark je konačno rekao, „Kakvu maštu Bog ima, kada je stvorio toliko mnogo različitih oblika i boja cveća.“ Bio je to jednostavna, dobronameran komentar – sa kojim možemo da se složimo, prepiremo ili da ga zanemarimo. Njegov prijatelj je odgovorio, „Pretpostavljam da to ima smisla ako verujete u Boga, ali ja ne verujem.“

Odgovor kao što je ovaj ne znači neuspeh. Setite se da je cilj da pokrenete temu, a ne da izazovete pozitivnu reakciju. Ustvari, ova situacija je sasvim ispunila svoj cilj jer, kada je rekao da ne veruje u Boga, ovaj čovek je širom otvorio priliku za razgovor. Setite se da Mark najviše voli intelektualni stil evangelizma, i zato uživa da sa ateistom razgovara o Bogu!

Bilo mu je prirodno da kaže, „To je interesantno. A zašto ne verujete u Boga?“ I tako se kratak komentar pretvorio u razgovor koji je trajao čitavo poslepodne sve do kasno uveče – dok se logorska vatra nije ugasila.

 

Muzika

Možda pratite muzičke top liste i znate dosta popularnih pesama i izvođača. To znanje lako može da se primeni u privlačenju pažnje na savremene hrišćanske muzičare ili svetske muzičare koji su poverovali u Hrista. Emi Grant, Bibi i Sisi Vinans i Majkl V. Smit su hrišćani koji su poznati i poštovani u muzičkoj industriji. Svetski muzičari koji otvoreno govore o svojoj veri su Keri Livgren iz grupe Kanzas, Mark Farner iz Grand Fanka, Filip Bejli iz Ert, vind end fajer, kantri pevač Riki Skags, tvorac hitova iz šezdesetih Dion DiMuči, i kanadski roker Brus Kokburn.

 

Izdvojeni tekst:

Uz malo kreativnosti, bilo koja služba u crkvi može da se opiše interesantnim rečima koje izazivaju radoznalost. A potreban je samo jedan kratak korak da sa svoje uključenosti u crkveni život pređete na Božju ljubav koja pokreće crkvu.

 

Drugi pristup je da govorite o poruci u tekstovima popularnih pitanja koja pokreću duhovne teme, čak iako je reči možda napisao ili pesmu izvodi nehrišćanski umetnik. Primeri iz prošlosti mogu da budu „Pokaži mi put,“ koju je pevao Denis Dejung iz grupe Stiks. „Kiri“, od Mister Mistera, i „Nešto za verovanje“ od Pojzona. Ovo može da pokrene razgovor o odgovorima koje ste pronašli na važna pitanja koja pesme postavljaju.

 

Sportovi

Ova kategorija slična je poslednjoj i ima sve veće mogućnosti jer toliko mnogo poznatih sportista postaju hrišćani. Tokom nedavnih godina bezbroj biografija, članaka i televizijskih programa opisivali su ovaj uzbudljivi preokret. Ustvari, sada u Americi postoji časopis posvećen hrišćanskim sportistima i zove se Sports Spektrum.

Što se tiče hrišćana koji prate sport, prilično je lako da preusmerimo nedavnu utakmicu ili događaj i kažemo prijateljima za određenog sportistu u ekipi koji je vernik. To će se često proširiti u dublju diskusiju o tome šta to znači. Prilika može još više da se produbi ako im damo primerak knjige, članak ili kasetu o tom sportisti, ili čak im uputimo pozivnicu na misionsko događanje gde će ta osoba pričati svoju priču.

 

Ujedinjeni napori

Kada otkrijete da imate zajedničke poteškoće sa još nekim, prirodno je da toj osobi kažete kako vam je pomogla mudrost iz Biblije, brižni hrišćanski prijatelji ili božanska intervencija. Vernici koji se nalaze u programima Dvanaest koraka koristili su ovaj pristup godinama: „Mogu li da vam ispričam o višoj sili koja je promenila moj život?“

Ovaj metod može da bude uspešan, bilo da se radi o velikoj krizi ili nekom manjem problemu. Možda se radi o nedostatku komunikacije u vašem braku, pitanjima u vezi vaspitanja dece, ili potrebe na naučite da upravljate hranom, vremenom ili finansijama.

Nije potrebno da rešite problem. Treba samo da ste pronašli praktičnu pomoć i načinili neki napredak. To je dovoljno da preokrene razgovor o izvoru očajanja na duhovna rešenja koja su vama bila korisna. Na primer, „Moja žena i ja imali smo slične probleme u našoj komunikaciji. Mogu li da vam ispričam neke biblijske principe koje sam naučio a koji su stvarno imali uticaja na naš brak?“ Ili, „Znam kako se osećate kada kažete da biste najradije odustali od svog tinejdžera, ali voleo bih da vam pokažem jednu knjigu koju je napisao jedan hrišćanski savetnik. Njegovi saveti zaista su pomogli meni i mom bračnom drugu da prebrodimo tu krizu sa našom decom.“

Kaže se da očajanje voli društvo. Mislim da je to još istinitije kada društvo može da ukaže na izvor natprirodne pomoći.

 

Praznici

Tokom svojih godina službe primetio sam da su ljudi često otvoreniji prema Bogu za vreme prazničnih sezona kao što su Božić ili Uskrs. Ovi praznici pružaju odlične prilike za pokretanje duhovnih razgovora: „Šta je to sa bebom u jaslama – da li verujete da je On bio Božji Sin?“ Ili, „Prilično je jasno da Isus nije bio obična beba. Šta mislite, zašto se Bog toliko potrudio da pošalje svoga Sina na zemlju?“

Prilikom Uskrsa možete da pitate, „Mislite li da je proslava Uskrsa zasnovana na činjenici ili fikciji?“ Ili, ako znate da je osoba skeptična prema vaskrsenju, možete da pitate, „Šta misliš šta se dogodilo Isusovom telu – jasno je da u nedelju ujutro nije bilo u grobu?“

 

Izdvojeni tekst:

Kada otkrijete da imate zajedničke poteškoće sa još nekim, prirodno je da toj osobi kažete kako vam je pomogla mudrost iz Biblije, brižni hrišćanski prijatelji ili božanska intervencija.

 

Ako znate da vaši prijatelji potiču iz nekog crkvenog okruženja, mogli biste da pitate da li im praznici pobuđuju sećanja. Slični pristupi obuhvataju pitanje da li smatraju da zaista postoji nešto veliko na Veliki petak, ili za šta su zahvalni na Dan zahvalnosti, itd. Takođe možete da razgovarate o prazničnoj tradiciji koju njihova porodica ima, i šta im ta tradicija znači. To može da se pretvori u priliku da pozovete svoje prijatelje na praznični događaj u crkvi ili u društvu.

Da li vidite da možemo da idemo dalje i dalje, navodeći ideje za još mnogo područja? Odlično. To znači da verovatno ne moramo to da radimo. Ali vi treba to da uradite. Potrebno je da uzmete teme o kojima često pričate sa ljudima i, kao u gore navedenim primerima, smislite kreativne načine da stupite u razgovor o veri.

 

Metoda pozivanja

Pozivanje prijatelje na posebna bogosluženja u crkvi ne samo što ih ohrabruje da dođu već može i da pokrene duhovne teme u razgovoru. Pošto znamo da će ljudi često odbiti, zašto jednostavno ne planiramo tu mogućnost i budemo spremni da je maksimalno iskoristimo? Kulturno prihvatite njihovu odluku, ali zatim ih zamolite da vam ispričaju o svom duhovnom nasleđu.

Evo jednog primera kako možete da reagujete u takvoj situaciji. „To je u redu, Bobe. Znam da ti se sada događa mnogo toga. Postojaće još prilika da uradimo ovako nešto. Ali baš me interesuje tvoje versko nasleđe. Da li si vaspitavan u nekoj određenoj religiji?“ Ako učinite da je to dovoljno opušteno, ljudi će osećati slobodu da vam ispričaju svoju perspektivu – pozitivnu ili negativnu – i to može da bude odličan početak razgovora.

Kada već govorimo o temi pozivanja ljudi na razne događaje, dozvolite da ponudim nekoliko saveta koji će povećati vaše izglede za uspeh. Najpre, budite veoma pažljivi u biranju događanja – bilo da se radi o koncertima, dramama, filmovima, bogosluženjima ili društvenim okupljanjima – treba da budete sigurni da su oni pripremljeni odlično i da su osetljivi prema onima koji nisu vernici. Nažalost, mnogi dobronamerni misionski programi nanose više štete nego koristi.

Drugo, stavite u njihove ruke nešto što će im pružiti detalje o događanju. To može da bude štampana brošura ili rukom pisani podsetnik, ali važno je da imaju vizuelni podsetnik koji će im pomoći da se pojave u pravo vreme i na pravom mestu.

Treće, ponudite im prevoz. Predložite da posle događanja zajedno večerate ili popijete čaj. Ove dodatne aktivnosti pokazaće prijateljstvo i pružiće dobar kontekst za razgovor o onome što ste upravo videli i čuli.

 

Sveobuhvatni principi

Koji god metod da koristite u pokretanju duhovnih razgovora, imajte na umu sledeće stvari:

 

Vredno se molite

Nema zamene za istrajnu molitvu. Zatražite od Boga ne samo da vam da mudrosti i da vodi vaše reči, već takođe da pomogne drugima da budu otvoreni i zainteresovani.

 

Pojedinačno razgovarajte sa ljudima

Pritisak vršnjaka nije fenomen samo kod mladih. Otkrio sam da je uvek lakše razgovarati u četiri oka kako se oni ne bi postideli ili brinuli da li ih neko sluša.

 

Izazovite radoznalost

Nemojte misliti da uvek morate da iznesete svoju veru na direktan način. Dajte neke nagoveštaje i izazovite radoznalost, kao što je Isus uradio kada je živu vodu spomenuo ženi na studencu. Neka oni prodube razgovor tako što će vas pitati šta ste hteli da kažete.

 

Oslonite se na recipročne reflekse

To je zgodan način da kažemo da, ako želite da nekome pričate o svojim interesovanjima ili verovanjima, počnite tako što ćete ih pitati za njihovo. Oni će prirodno odgovoriti na vaša pitanja i zatim vam postaviti slična.

 

Iskoristite prilike koje nastaju u deliću sekunde

Svakog dana vodimo razgovore sa ljudima koji nam daju priliku da pokrenemo verske teme, ali većina nas nije spremna za to. Kada nas drugi pitaju kako smo, većina nas odgovara na standardan, bezbedan način.

Moramo da budemo voljni da stanemo na granu i kažemo neočekivano. Jedno je da vidimo priliku koja nastaje u deliću sekunde, a sasvim je druga stvar da je iskoristimo. Ne znam način da se to zaobiđe – potrebna je određena hrabrost da lopta počne da se kotrlja i da se zaista pokrenu duhovni razgovori. Za hrišćanstvo koje je zaista neodoljivo potrebna je hrabrost.

 

Tako kada vas sledećeg puta neko pita šta planirate za vikend ili šta planirate da radite sledećeg leta, morate da donesete odluku. Da li da napustite avanturu pre nego što počne tako što ćete samo govoriti o plevljenju bašte ili posećivanju rođaka u Škotskoj? Ili ćete duboko udahnuti i dati Bogu priliku da vas zaista upotrebi dok opisujete kritično važne teme koje učite u crkvi, ili dok govorite o uzbudljivom vikendu koji planirate sa decom u omladinskoj grupi?

 

Izdvojeni tekst:

Ne znam način da se to zaobiđe – potrebna je određena hrabrost da lopta počne da se kotrlja i da se zaista pokrenu duhovni razgovori. Za hrišćanstvo koje je zaista neodoljivo potrebna je hrabrost.

 

Postoji dvoje vrata kroz koje možete da prođete. Jedna su bezbedna, poznata i bez događanja. Druga su rizična, neucrtana i puna duhovnog potencijala. Koja vrata ćete da izaberete?

 

Nemojte da potcenite njihov stepen interesovanja

Većina nas rutinski pravi grešku i pretpostavljamo da ljudi nisu stvarno zainteresovani za duhovne teme. Ali mnogi ljudi danas su umorni od života bez krajnjeg cilja: mnogi sati u kancelariji, plaćanje računa i sastavljanje kraja s krajem, zabavljanje sebe stvarima koje rđaju, propadaju i troše se. Sve više i više njih dolazi do tačke kada kažu, „Mora biti da postoji još nešto u životu pored ovoga!“ Ustvari, mnogi od njih aktivno traže odgovore, mada često na pogrešnim mestima. Zato verske sekte i kultovi tako brzo rastu.

I evo nas, držimo ključeve značenja u ovom životu i nade u budući. Moramo da dodirnemo one kojima je očajnički potrebno ono što mi imamo. Onda je potrebno da pokrenemo duhovne razgovore i otkrijemo ko je zainteresovan.

Kada počnete ovaj proces, predviđam da ćete se iznenaditi kada vidite koliko ljudi je ne samo otvoreno, već istinski zainteresovano. Znam to, jer se i ja stalno iznenađujem.

Još nešto: Možda se pitate šta da stvarno kažete ljudima kada jednom započne razgovor. Odlično pitanje! To je tema našeg sledećeg poglavlja, koje je verovatno najvažnije u ovoj knjizi.

 

Poglavlje 11

 

Kako da poruka bude jasna

 

 

Trenutak je neizbrisivo zabeležen u mojoj memoriji.

Lin i ja nalazili smo se na jedrenju. Nakon što smo bacili sidro u luci, pripremajući se za noć, počeli smo da razgovaramo sa nekim ljudima koji su nas pozvali da kasnije dođemo na njihov brod i malo se družimo sa njima i nekim njihovim prijateljima.

Prihvatili smo poziv, i to veče ušli smo u naš čamac i dovezli se do njihove jahte. To je bila veoma gostoljubiva grupa ljudi, i uživali smo u upoznavanju sa njima. Uskoro je postalo jasno da oni nisu vernici. Ali kada su u toku razgovora upitali kako zarađujem za život, niko od njih nije bio iznenađen činjenicom da sam pastor jedne crkve. Bili su jednostavno učtivi i prijateljski raspoloženi i lepo smo se proveli.

Dogodilo se to u procesu kada smo odlazili sa broda. Lin se već spustila sa merdevina u čamac, a ja sam se nalazio na pola puta kada je jedan od ljudi rekao, „Kaži, Bile, pre nego što odeš, možeš li da odgovoriš na jedno pitanje? Uvek sam želeo da nekog hrišćanina pitam šta to znači biti hrišćanin. Možeš li svima nama da to objasniš?“

Stajao sam tako, sa jednom nogom u čamcu a drugom na brodskim merdevinama, gledajući na gore u sve te ljude koji su stajali i držali svoje piće i čekali da čuju šta ću da kažem. Znao sam da imam njihovu nepodeljenu pažnju – za otprilike četrdeset i pet sekundi – da zaključim šta to znači postati pravi hrišćanin.

 

Obuj svoje cipele

Hajde da ovde malo zastanemo kako bih mogao da vam postavim pitanje: Da ste bili na mom mestu, kako biste vi odgovorili? Da li biste bili spremni da pružite jasan i nedvosmislen odgovor na tako važno pitanje?

Ako je vaš odgovor ne, znajte da niste sami. Bilo da ste novi vernik ili veteran u sleđenju Hrista, ovakva situacija stavlja vas na probu. Često se događa da vam se mozak odjednom isprazni, ili mučite se da nađete pravi početak, a sve to vreme osećate pritisak neba i pakla koji vise u ravnoteži.

 

Izdvojeni tekst

Mi smo bespomoćni da pokrenemo bilo koju akciju koja može da promeni našu situaciju. Ponekada to opisujem kao „moralni bankrot“, kada na svom računu nemamo ništa čime bismo mogli da platimo dugove. Srećom, priča se tu ne završava.

 

Ipak, Biblija nas upozorava: „A budite svagda gotovi na odgovor svakome koji vas zapita za vaše nadanje“ (1.Petrova 3,15). Na drugom mestu piše: „Propovedaj reč, nastoj u dobro vreme i u nevreme“ (2.Timotiju 4,2). A Isus nas je nazvao „svetlost svetu“. Kao što smo ranije videli, to ne znači samo življenje kao sjajni primeri za Hrista, već i bogato širenje Njegove poruke kako bi drugi mogli da vide istinu jevanđelja.

Mislim da je krajnje vreme da mnogi od nas ozbiljno shvate ova uputstva. To nisu samo predlozi, to su božanska naređenja koja je sam Bog dao radi izgubljenih koji su Mu veoma važni. A stepen do kojeg poslušamo ova uputstva ima večni ishod za ljude koji se nalaze oko nas.

Ono što će ovi ljudi u stvarnosti uraditi sa porukom je pitanje koje se tiče njih i Boga. Ali naša je odgovornost da im je što više razjasnimo. Dozvolite mi da vas pohvalim za vaše napore da ne samo pročitate već i da primenite sadržaj ovog poglavlja. Reći ću vam šta je jevanđelje, a zatim ću vam dati neke ideje kako da ga prenesemo drugima.

 

Četiri tačke za razmišljanje

Ovo poglavlje ima dvostruki cilj. Prvo, želim da se postaram da sami razumemo poruku jevanđelja. Drugo, želim da se postaram da znamo kako da je ilustrujemo onima sa kojima razgovaramo.

Hajde da počnemo sa sobom. Kratko ćemo pregledati četiri tačke koje treba da znamo da bismo u potpunosti razumeli jevanđelje. To su Bog, mi, Hristos i vi. Nakon ispitivanja ovih tačaka, razgovaraćemo o načinima na koje jasno i koncizno možemo da prenesemo poruku drugima.

 

Bog

Postoji mnogo vidova Božje prirode koje možemo da istražujemo, ali On ima tri osobine koje su posebno važne u jevanđelju. Prva je da je On ljubav. Iz svog saosećanja On nas je stvorio i želi da ima zajednicu sa nama. Iako smo grešnici koji su se pobunili protiv Njega, On nastavlja da nam strpljivo pruža svoju ljubav.

Mnogi ljudi najviše vole da ovde stanu, ali ima još toga što treba da kažemo. Vidite, Bog je takođe svet. To znači da je On apsolutno čist, i odvojen od svega što je nečisto.

To sam shvatio jednoga dana nakon što smo sagradili glavnu salu u Vilou Krik crkvi, i došlo je vreme za poslednju inspekciju. Pre nego što su stigli predstavnici kompanije za izgradnju, jedan član našeg osoblja postavio je reflektor i obasjao mračna područja plafona, iznad greda. Određeni broj prethodno nevidljivih nesavršenosti sada je postao bolno jasan.

Onda su se pojavili ljudi iz kompanije. Čim su videli reflektor, strogo su nam rekli da ne možemo na taj način da ispitujemo građevinu. Čak su izvadili i naš ugovor, koji je određeno govorio da poslednja inspekcija treba da se obavi pod normalnim osvetljenjem.

Taj incident uvek me je podsećao na Božju svetost i uticaj koji ona ima na nas. Pod normalnim svetlom, naš život kao da izgleda prilično dobro, bez nekih ozbiljnih moralnih mana ili mrlja. Ali onda dolazi Bog i obasjava naša dela, naše misli i namere sjajnim svetlom svoje svetosti, i ono što se vidi nije baš lepo.

To nas vodi do Božje treće osobine: On je pravedan. Drugim rečima, On je kao dobri sudija koji jednostavno ne može da zažmuri pred prekršenim zakonom. On mora da sprovede pravdu.

Pre nekoliko godina u Škotskoj, jedan čovek ubio je člana svoje porodice. Ali do trenutka kada je stigao na sud, sudija je odlučio da je on već sam sebe dovoljno kaznio i pustio ga je da ode. Nije potrebno mnogo mašte da pogodimo kako je javnost reagovala: „Šta? To nije pošteno: Hoćemo pravdu! Hoćemo da taj sudija ode, i zamenite ga nekim dobrim, koji poštuje zakon.“

Pa, Bog je savršeni sudija koji će svakome pošteno suditi.

Kada nas je Bog najpre stvorio, On nas je stvorio dobrima, bez greha. Ali mi smo zloupotrebili našu slobodu, pobunili se protiv Njega i postali zli.

Šta više, kao što smo videli, Božja svetost nas pokazuje onakvima kakvi jesmo i Njegova pravda pošteno se ponaša prema našem grehu. Nažalost, ozbiljnost našeg greha zahteva od Boga da nad nama prizove smrtnu presudu. To znači i fizičku smrt i duhovnu smrt, koja je odvajanje od Boga.

Povrh svih loših vesti, mi smo bespomoćni da pokrenemo bilo koju akciju koja može da promeni našu situaciju. Ponekada to opisujem kao „moralni bankrot“, kada na svom računu nemamo ništa čime bismo mogli da platimo dugove. Srećom, priča se tu ne završava.

 

Hristos

Samo je Isus Hristos u stanju da reši našu dilemu, jer je On bio i Bog i čovek. Kao Bog, On je imao moć i autoritet da osmisli plan za naše spasenje. Kao čovek, On je bio u stanju da sprovede taj plan tako što je na sebe preuzeo kaznu koju smo mi zaslužili.

Centralna istina jevanđelja je da je Hristos umro umesto nas, kao naša zamena. On je pretrpeo smrtnu kaznu radi nas. Čineći to, On je izrazio Božju ljubav, uzdigao Božju svetost i zadovoljio Božju pravdu.

On je sve to učinio da bi mogao da nas preobrati i ponudi nam svoje oproštenje, prijateljstvo i vođstvo kao dar. Mi to ne zaslužujemo, nismo platili za to i ne možemo da to zaradimo. Jedini način na koji možemo da to primimo jeste da se ponizno poklonimo pred Njim, priznamo svoje grehe i kažemo da Njegovoj neverovatnoj ponudi.

Kada to učinimo, naš dug greha plaćen je u potpunosti i primamo obećanje večnog života na nebu. Takođe stičemo trajnu zajednicu sa samim Životodavcem, koji će biti tu da nas vodi, da nas usmerava i da nas s ljubavlju ispravlja kada je to potrebno.

Pre nego što pređemo na poslednju tačku, hajde da pogledamo nekoliko pitanja koje ljudi često postavljaju o ulozi koju je Hristos imao u sticanju našeg spasenja. Najpre, neki ljudi pitaju zašto je bilo koja cena morala da se plati. „Zašto Bog jednostavno nije mogao da oprosti i zaboravi, kao što mi radimo?“

Ali pretpostavimo da ste ispred svoje kuće parkirali novi novcati automobil, i da je komšija slučajno udario u njega. Iako ste mu oprostili i oslobodili ga svake odgovornosti, i dalje imate problem: Ko će platiti štetu? Pošto ste oslobodili komšiju, vi ćete sami morati da platite popravku.

 

Izdvojeni tekst

Zbunjuje me činjenica da bez obzira što Biblija naglašava da moramo pojedinačno da prihvatimo Hrista i Njegov dar spasenja, to je najviše zanemareni deo poruke u većini crkava danas.

 

Slično tome, mi smo načinili štetu sagrešivši protiv Boga. I On je bio spreman da nam oprosti i obnovi našu zajednicu sa Njim. To možemo da dobijemo ako zatražimo. Ali On je i dalje morao da plati štetu. On je ostao sa računom u rukama – smrtnom kaznom – koju je platio tako što je došao kao jedan od nas i umro na krstu umesto nas (Dela 20,28).

Drugo pitanje koje neki ljudi pitaju je, zašto je Hristos morao da plati tu kaznu: „Kakva je pravda u tome što je Isus, nevini posmatrač, stradao umesto mene?“ Neki ljudi su ovo čak uporedili sa starim običajem „dečka za šibanje“, strašnim i nepoštenim sistemom zamenjivanja kazne koji se koristio u srednjevekovno doba. Kada bi mladi član neke carske porodice prekršio neko pravilo, detetovi učitelji nisu se usuđivali da ga direktno kazne. Umesto toga, oni bi pred krivcem išibali nekog dečaka roba. To je trebalo da učini da se dete oseća dovoljno loše da bi se popravilo i bilo kako treba. Naravno, to je veoma nepošteno i ni na koji način nije zadovoljavalo pravdu.

Kako je to drugačije od onoga što je Hristos uradio? Odgovor leži u Njegovom identitetu. On nije neki nevoljni posmatrač koga je Bog gurnuo na poprište kao dečka za šibanje da primi našu kaznu. On je u stvarnosti Bog protiv koga smo sagrešili.

Filibljanima 2,6-8 govori o tome kada kaže: „Koji, ako je i bio u obličju Božijem, nije se otimao da se uporedi s Bogom; Nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek. Ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove.“

On nam kaže: „Ja vas volim, Ja sam dragovoljno platio vaš dug, i želim da vam oprostim. Hoćete li da Mi verujete i da Me sledite?“

 

Vi

Lopta je sada na vašem terenu, i vi treba da odlučite šta ćete sa njom. Isus je platio cenu spasenja za čitav svet, ali samo oni koji Mu kažu da primiće u stvarnosti Njegovo oproštenje.

 

Izdvojeni tekst

Ljudi uživaju da slušaju tuđe priče. Koncizan i dobro promišljen opis vašeg putovanja vere može da ima snažan uticaj na vaše slušaoce. Sa time teško mogu da se prepiru.

 

Zbunjuje me činjenica da bez obzira što Biblija naglašava da moramo pojedinačno da prihvatimo Hrista i Njegov dar spasenja, to je najviše zanemareni deo poruke u većini crkava danas. Mnogi ljudi imaju utisak da ako idu u crkvu, ili ako su rođeni u hrišćanskoj porodici, ili ako pokušavaju da budu moralni i religiozni, onda je između njih i Boga automatski sve u redu. Ali to nije istina. Ko god se oslanja na svoje lične napore da bi ušao u Božju porodicu na kraju će doživeti najgoru noćnu moru na svetu. Slušajte upozorenje koje je Isus dao u Mateju 7,21-23: „Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! Ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji Oca mog koji je na nebesima. Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! Nismo li u ime Tvoje prorokovali, i Tvojim imenom đavole izgonili, i Tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene koji činite bezakonje.“

Radi onih do kojih treba da dođemo, moramo da budemo kristalno jasni uvezi činjenice da je lični odgovor od suštinske važnosti. Svako od nas pojedinačno mora da primi Hristovo oproštenje i vođstvo. Kada to učinimo, Biblija nas uverava da će Sveti Duh odmah da se useli u nas i počne da nas menja.

Ne možemo da donesemo tu odluku za druge i ne treba da ih guramo da je prerano donesu. Ali moramo da budemo sigurni da oni razumeju da nema drugog načina. Šta više, moramo da se pripremimo da im pomognemo da načine taj korak preko linije vere, što je tema o kojoj ćemo govoriti u trinaestom poglavlju.

Nadam se da ste prelaskom preko ove četiri tačke – Bog, mi, Hristos i vi – bili u stanju da poboljšate svoje znanje osnovnih elemenata poruke jevanđelja. Sada ćemo preći na drugi cilj ovog poglavlja, a to je davanje praktičnih oruđa koje možete da koristite u prenošenju ove poruke drugima.

 

Ilustracije koje pomažu da poruka bude jasna

Sledeće ilustracije iznose četiri tačke jevanđelja koristeći izraze i slike koje će pomoći vašem slušaocu da to razume i upamti. Iznosim nekoliko različitih ilustracija kako biste imali mogućnosti da izaberete, zasnovano na vašim okolnostima i prema osobi sa kojom razgovarate. Posvetite posebnu pažnju onoj za koju mislite da će biti dobra za ljude na vašem Spisku uticaja.

 

Uradi nasuprot urađeno

Ovo je najjednostavnije i sažeto oruđe koje poznajem za govorenje drugima o Hristu. Ono odlazi pravo do srca teme koja buni toliko mnogo ljudi. To jest, ona odgovara na pitanje o tome kakvu ulogu naš trud ima u sticanju Božjeg spasenja.

Pošto je ilustracija verbalna, bez upotrebe bilo kakvih pomoćnih i vizuelnih sredstava, ona lako može da se koristi u svakodnevnom razgovoru, uključujući i telefonske razgovore.

Ona je takođe odlična u trenucima kada znate da morate brzo i jasno da kažete – kao kada se nalazite na merdevinama, na pola puta između jedrenjaka i čamca, gledajući u šačicu pomalo pijanih slušalaca! To sam pokušao da uradim u toj prilici.

„Pa, najpre morate da shvatite razliku između religije i hrišćanstva,“ počeo sam. „Religija govori „URADI“. Ona se trudi da bude dovoljno dobra da bi ugodila Bogu, da bi zaradila Njegovo oproštenje i stekla pravo ulaska na nebo.

„Ali problem je što nikada ne znamo kada smo učinili dovoljno. To je kao trgovac koji zna da mora da ispuni svoju kvotu a ne zna kolika je ona. Nikada ne možete da budete sigurni da ste dovoljno uradili. Još gore,  Biblija kaže da nikada ne možemo dovoljno da uradimo. Rimljanima 3,23: „Jer je plata za greh smrt…“ Jednostavno rečeno, plan „URADI“ ne može da nas pomiri sa Bogom, pa čak ni sa sobom.

„Ali, hvala Bogu,“ nastavio sam. „Hrišćanstvo znači nešto drugo. Hrišćanstvo govori „URAĐENO“. Drugim rečima, Hristos je za nas uradio ono što mi nikada ne bismo mogli. On je živeo savršenim životom kojim mi ne možemo da živimo. On je umro na krstu da bi platio SVE naše grehe. Sada On besplatno nudi svoj dar oproštenja i vođstva u našem životu.

„Da bismo postali pravi hrišćani, moramo da PRIMIMO ono što je On uradio za nas. To činimo kada tražimo Njegovo oproštenje i vođstvo u našem životu. Onda nas On usvaja u svoju porodicu i počinje da nas menja.“

Bilo mi je drago što imam tako koncizno oruđe kao što je ilustracija „Uradi nasuprot urađeno“. Dozvolite mi da vas ohrabrim da je dobro savladate. Ona je laka za učenje, a ipak veoma uspešna kao oruđe za pomaganje ljudima da razumeju centralnu temu hrišćanske vere, posebno kod onih koji misle da mogu da stignu na nebo ako su dovoljno dobri.

 

Ilustracija Most

Ovo je verovatno najpoznatija i najčešće korišćena ilustracija jevanđelja, i za to postoji dobar razlog. Ona grafički prikazuje ljudima njihovu sudbinu i Božje rešenje.

Mnogi evanđeoski traktati i knjižice sagrađeni su oko ove ilustracije. Možda ćete otkriti da su oni korisni u objašnjavanju jevanđelja, iako više volim da to učinim lično i nacrtam ilustraciju na listu papira. Čak iako se odlučite za štampanu verziju, ipak predlažem da naučite kako da je crtate kako biste bili spremni da bilo kada koristite ilustraciju. Takođe, budite svesni da neki ljudi mogu da budu odbijeni ako izvučene neki štampani materijal.

Kada ste započeli duhovni razgovor, obično možete da kažete osobi da ste saznali za jedan korisni dijagram za razumevanje centralne poruke Biblije, i onda upitajte da li bi voleli da ga vide. Otkrićete, kao i ja, da su mnogi ljudi zaista zainteresovani.

Obično počinjem rečima, „Mi smo Bogu važni. On nas je stvorio i želi da ima zajednicu sa nama.“ I napišem „Mi“ na jednoj strani papirne salvete, maramice ili bilo kog drugog papira koji vam je na raspolaganju, i „Bog“ sa druge strane.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zatim objašnjavam problem: „Mi smo se pobunili protiv Boga, i svi smo Mu bili neposlušni, naši gresi su nas odvojili od Njega i prekinuli zajednicu. Pored reči crtam linije tako da čine zid velike provalije koja nas odvaja od Boga:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

„Do različitog stepena, većina nas svesna je naše udaljenosti od Boga, pa počinjemo da radimo razne stvari, na primer, postajemo ljubazni susedi, plaćamo porez, idemo u crkvu, dajemo novac u dobrotvorne svrhe – sve to da bismo se vratili Njemu. Nema ništa loše u svemu tome, ali Biblija jasno kaže da ništa od toga ne može da nam zaradi Božje oproštenje niti ponovno uspostavljanje zajednice sa Njim.“

Zatim nacrtam strelice koje idu preko strane ponora „mi“. To označava naše bezuspešne pokušaje da dođemo do Boga. Ponekada napišem „Rimljanima 3,23“ pored strelica tako da osoba može da vidi biblijski izvor za ilustraciju.

Zatim dodajem: „Šta više, gresi koje smo počinili moraju da budu kažnjeni, a ta kazna je smrt. To je fizička smrt, kao i duhovno odvajanje od Boga tokom večnosti.

Ovde dodajem reč „Smrt“ na dnu ponora, koja označava i fizičku smrt i duhovno odvajanje od Boga za večnost, a ponekada napišem „Rimljanima 6,23“ pored reči „Smrt“:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovde priznajem da slika izgleda prilično sumorno. Važno je da prikažemo stvarnost u kolikoj smo nevolji kada smo odvojeni od Hrista. Ljudi treba da shvate koliko su izgubljeni pre nego što postanu zainteresovani da budu pronađeni.

Ali ne ostavljam ih dugo sa lošim vestima. „Dobra vest je da smo Bogu važni. Ustvari, On nas toliko voli da je uradio za nas ono što sami nikada ne bismo mogli. On je načinio most preko kojeg možemo da pronađemo Njegovo oproštenje i obnovimo našu zajednicu sa Njim. On ga je izgradio kada je došao na zemlju kao jedan od nas i kada je umro na krstu da bi platio kaznu koju smo mi dugovali. Evo kako most izgleda.“

Zatim crtam krst tako da on dodiruje obe strane provalije, a ponekada pored krsta dodam „1.Petrova 3,18“.

Zaključujem: „Ovo je slika o centralnoj poruci Biblije. To je ono što Bog želi da svako od nas razume. Ali nije dovoljno da to samo znamo, ili da se čak slažemo sa tim. Moramo da odgovorimo. Bog želi da pređemo na drugu stranu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

f To možemo da učinimo kada ponizno priznamo Bogu da smo se pobunili protiv Njega, i da nam je potrebno Njegovo oproštenje i vođstvo. To jednostavno delo poverenja i poslušnosti ima za rezultat oproštenje naših greha i plaćanje našeg duga. Naša zajednica sa Bogom čvrsto se uspostavlja jer smo odmah usvojeni u Njegovu porodicu kao Njegovi sinovi ili kćeri.“

Dok to objašnjavam, crtam figuru na strani ponora „Mi“, zatim strelicu od figure do strane ponora „Bog“, zatim još jednu figuru na strani ponora „Bog“. Ponekad dodajem „Jovan 1,12“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Onda pitam moje prijatelje da li ilustracija ima nekog smisla za njih, ili da li postoji neki deo o kome bi želeli da razgovaraju. Konačno, upitajte ih gde se oni nalaze na crtežu, i ako deluju otvoreno, upitajte ih da li bi želeli da pređu preko mosta tako što će pozvati Hrista da im oprosti, da bude njihov vođa i prijatelj.

Dozvolite mi da ovde ubacim najčešću reakciju koju ljudi imaju prilikom ovakvog iznošenja jevanđelja. „Hmmm… Morao bih malo o tome da razmislim.“ To je u redu. Većini zainteresovanih potrebno je određeno vreme da prerade poruku, izmere šta ona podrazumeva, proračunaju trošak, baš kao što je Isus predložio u Luci 14,28-33.

Ponekada Bog koristi čudo i trenutno menja Savla u Pavla, ali to je izuzetak a ne pravilo. Drugi put On je već pripremio osobu posredstvom truda nekog drugog. Ali opšte pravilo glasi da ljudima treba vremena da razmisle.

Potrebno je da im damo tu slobodu. Ako ih guramo ili požurujemo, oni će ispasti iz procesa. Ali ako im dozvolimo da se kreću u sopstvenom ritmu, bićemo u stanju da im pomognemo da postepeno napreduju sve dok ih, konačno, Bog ne dovede do tačke prelaska preko mosta i verovanja u Hrista.

 

Rimski put

Ovo je jedna od najuspešnijih ilustracija za ljude koji su čuli poruku, ali potrebno je da vide jevanđelje objašnjeno crno na belo u Bibliji, i ovo je dobar način za to. Ona je zasnovana na tri stiha iz Poslanice Rimljanima. Predlažem da ih podvučete u svojoj Bibliji kako biste lako mogli da ih pronađete i pokažete drugima.

Ilustracija je prikazana sa stihom i dijalogom koji možete da imate sa svojim prijateljem. Prvi stih koji treba da pokažete svom prijatelju je Rimljanima 3,23: „Jer svi sagrešiše i izgubili slavu Božiju.“ Objašnjavam: „Biblija nam kaže da smo svi sagrešili. To ne obuhvata samo velike grehe kao što su silovanje i ubistvo, već i one kao moralne mane, laži, okrutnost, neosetljivost prema drugima, varanje i egocentričnost. Ja sam spreman da priznam nešto od toga, a ti?“ Većina ljudi nema problema da prizna da su uradili nešto od ovoga.

Zatim otvaram drugi tekst, Rimljanima 6,23: „Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem.“ Kažem, „Prema ovom stihu, ti sitni gresi koje smo upravo priznali dovoljni su da zaradimo kaznu. Kazna je smrt.“

 

Izdvojeni tekst

Kada neko pokaže određeno zanimanje za vašu veru, to ne znači neophodno da oni žele sve detalje. Uglavnom ljudi žele da dobiju samo neke teze.

 

Ali onda privlačim pažnju na drugu polovinu stiha i kažem, „Ovde se spominje dar. Bog nam je ponudio dar večnog života. Možemo slobodno da primimo Božje oproštenje i oslobađanje od smrtne presude. Isus je svojom smrću na krstu platio našu kaznu. Kao i svaki drugi dar, ne možemo da ga zaradimo, možemo samo da ga dobijemo.“ Onda kažem osobi da pročita Rimljanima 10,13: „Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se.“

„Vidite li kako jednostavno da primimo Božji dar? Sve što treba da uradimo je da priznamo činjenicu da smo sagrešili i zaslužili smrt, i da zatim ponizno prizovemo Boga i zatražimo oproštenje i novi život koji On nudi. To sam ja uradio pre više godina i želeo bih da vas ohrabrim da učinite isto.“

 

Ilustracija sa avionom

Ovo je dobra ilustracija koja pomaže samozadovoljnim tragačima i nazovi hrišćanima da razumeju da nije dovoljno da samo veruju u ispravne stvari o Bogu ili da samo idu u crkvu.

To je slično proučavanju nauke o avionu i gubljenje vremena po aerodromima. Možete sve da naučite o fizici leta, da znate koji avioni imaju najbezbedniju statistiku, da izaberete najbolji avion, rezervišete svoj let, odvezete se na aerodrom, prođete kroz izlaz, proverite dva puta preporuke pilota. Ali to ništa ne vredi ukoliko se ne ukrcate u avion.

Znanje vas nigde neće odvesti. Morate da postupate prema onome što znate. Morate da se popnete u avion, verujući da će vas odvesti tamo gde želite da idete.

Slično tome, nije dovoljno da sve znate o hrišćanstvu. Možete da proučavate dok ne postanete stručnjak, možete da idete u crkvu, da radite a da nemate zajednicu sa Hristom. Konačno morate da preduzmete korak vere i da se „ukrcate“ tako što ćete primiti oproštenje koje je On kupio na krstu i poverite Mu svoj život i budućnost. To znači postati pravi hrišćanin.

 

Vaša lična priča

Postoji poslednji metod koji treba da spomenem a sačuvao sam najbolje za kraj. To je vaš lični izveštaj o tome kako je Bog promenio vaš život. O tome smo ukratko govorili kada smo pričali o stilu svedočenje, ali činjenica je da svaki vernik ima priču da ispriča.

Ljudi uživaju da slušaju tuđe priče. Koncizan i dobro promišljen opis vašeg putovanja vere može da ima snažan uticaj na vaše slušaoce. Sa time teško mogu da se prepiru. Ako vaš život prikazuje onakav neodoljivi karakter o kome smo govorili u drugoj celini, to će učiniti da ljudi žele da saznaju šta se nalazi iza toga.

Evo primera kako možete da upotrebite svoju priču. Recimo da na poslu imate prijateljicu koja se zove Barbara. Družile ste se i imate prilično blisku zajednicu. Redovno se molite za nju.

 

Izdvojeni tekst

Sa ljubavlju u srcu, duboko udahnite, pogledajte ih u oči, recite im direktno i gledajte gde vas Bog vodi.

 

U toku razgovora otkrivate da Barbara misli da je hrišćanka, iako prema njenom načinu za života vidite da nije ozbiljna. Tako za vreme ručka jednoga dana osećate kako vas Sveti Duh podstiče, i možda ćete reći nešto ovako: „Barbara, čitavog svog života mislila sam da sam hrišćanka zbog svog verskog vaspitanja. Bila sam krštena kada sam bila mala, redovno sam išla na bogosluženja, pružala malu finansijsku podršku i povremeno pomagala tu i tamo. Povrh svega, pokušavala sam da živim pristojnim, moralnim životom.

„Ali, otkrila sam, Barbara, da me sve to ne čini hrišćankom. To je kao odlazak na Olimpijadu. To što si tamo ne znači da si sportista. Ali onda sam pre nekoliko godina otkrila šta to znači biti pravi hrišćanin, i to sam i postala. Ako bi ikada htela da čuješ nešto više o tome, bilo bi mi drago da ti objasnim, jer je to bila najvažnija odluka u mom životu.“

Za taj primer potrebno je samo jedan ili dva minuta. On je jednostavan i ličan, bez nametljivosti ili optuživanja. Lopta je sada na Barbarinom terenu. Ako vam kaže da je zainteresovana, možete da nastavite tako što ćete joj ispričati više o svom iskustvu i upotrebiti neke ilustracije jevanđelja koje sam opisao. Ako nije zainteresovana, to je u redu. Možda će kasnije postati više otvorena. Barem ste posejali seme za buduće razgovore.

Lična priča je oruđe koje je apostol Pavle koristio tri puta u Delima apostolskim. I ja sam je koristio bezbroj puta. Ohrabrujem vas da razmislite o tome kako najbolje možete da ispričate svoju priču. Napišite je i vežbajte da je pričate, ne radi učenja napamet i prepričavanja reč po reč, već zato da se dobro upoznate sa onim što želite da prenesete. Nemojte da priča bude dugačka i komplikovana. Jednostavno dodirnite najvažnije tačke Božje aktivnosti u vašem životu, na način koji će imati značaja za vaše prijatelje.

Zatim to ispričajte drugima – i gledajte kako Bog deluje.

 

Saveti za komunikaciju

Dok se približavamo kraju ovog poglavlja, evo nekoliko opštih saveta da bi vaša prezentacija bila uspešnija.

 

Nemojte da držite govor

Ljudi žele da razgovaraju SA vama, a ne da im vi govorite. Ponekada kada dobijemo priliku da govorimo o svojoj veri, malo se uzbudimo i počnemo da držimo monolog o onome što mi mislimo da oni treba da čuju. Ali sada kada ste svesni te opasnosti, uradite sve što možete da to sprečite.

Najbolji način da izbegnete prebacivanje u monolog je da najpre postavite pitanja i da zatim pažljivo slušate odgovore. Kada bude vaš red da govorite, posmatrajte drugu osobu da vidite da li vas prati. Ako su zbunjeni, zastanite i pitajte ih da li razumeju to što govorite. Neka kažu šta misle o toj temi. Čineći to, smanjićete napetost, pokazati poštovanje prema drugoj osobi, saznati više o onome što oni veruju i zaraditi pravo da izrazite više svojih misli.

 

Govorite u dozama

Još jedan problem sa kojim možemo da se sretnemo je davanje previše informacija. Neko je rekao da hrišćani imaju dva problema kada se radi o prenošenju njihove vere: Početak i kraj! Pa, naše poslednje poglavlje govorilo je o početku, i želim da naglasim da je ponekada najbolje što možete da učinite da stanete.

Kada neko pokaže određeno zanimanje za vašu veru, to ne znači neophodno da oni žele sve detalje. Uglavnom ljudi žele da dobiju samo neke teze. Ipak, vremenom njihova radoznalost može da naraste i da se proširi njihovo interesovanje za duhovne stvari.

Ali dok se to ne dogodi, moramo da im damo tek dovoljno da zadovolje svoju žeđ – bilo da se radi o jednom minutu ili o jednom satu – i da se zatim povučemo. To će im staviti do znanja da lako mogu da razgovaraju sa nama i učiniće da se vrate da razgovaraju još.

 

Izdvojeni tekst

Verujem da će vas ljudi poštovati ako ne okolišate. Oni traže nešto što ima smisla, i žele da čuju to od nekoga ko stvarno veruje u ono što govori.

 

Budite hrabri

Konačno, kada ste se spremili i molili za prilike, doći će trenutak. Daću jedno predviđanje: Verovatno se nećete osećati potpuno spremni za zadatak. I ja se retko osećam spreman.

Tada se oslanjate na snagu i mudrost koju daje Sveti Duh. Sa ljubavlju u srcu, duboko udahnite, pogledajte ih u oči, recite im direktno i gledajte gde vas Bog vodi.

Verujem da će vas ljudi poštovati ako ne okolišate. Oni traže nešto što ima smisla, i žele da čuju to od nekoga ko stvarno veruje u ono što govori.

Ta osoba možete da budete vi.

 

Kako će, dakle, prizvati koga ne verovaše? A kako će verovati koga ne

čuše? A kako će čuti bez propovednika?“ (Rimljanima 10,14).

 

 

Poglavlje dvanaest

 

Slamanje prepreka ka verovanju

 

 

„Jednostavno odustanite, hoćete li? Zar smatrate da sam glupav? Morao bih da gurnem prste u rane na Njegovim rukama i nogama, i gurnem ruku na Njegov bok pre nego što poverujem da je On ustao iz mrtvih!“

„Možete da fantazirate o vaskrsenju koliko god hoćete,“ nastavio je Toma, „Ali meni se čini da sam već protraćio tri godine života. Neću više ni jedan jedini dan da posvetim bilo čemu što ima veze sa Isusom. Zar ne shvatate? Gotovo je!“

Učenici su se zbijali zajedno u jednoj kući pokušavajući da razumeju protekle događaje. Nekoliko dana nakon Tominog izliva Isus se iznenada pojavio u sred prostorije. Uskoro je postalo očigledno da nije došao samo radi hrišćanskog druženja. Pažljivo je gledao po sobi, kao da traži određenu osobu.

Zatim je pogledao Tomu u oči.

Kada puštam svojoj mašti na volju, prisetim se onih starih vestern filmova u kojima dva čoveka stoje jedan nasuprot drugom u salunu. Dok tako zure jedan u drugoga, svi ostali počinju da se sklanjaju iza stolova i stolica kako bi bili nevidljivi, jer znaju da će nastati određena akcija.

Pa, mogu da zamislim kako Isus tako gleda Tomu. I mogu da zamislim kako se drugi učenici, sećajući se Tomine tirade od pre nekog dana, sklanjaju sa puta. Možda su mislili, Sada će dobiti ono što je zaslužio. Pokajaće se što je ikada otvorio svoja velika usta.

Strahujući od najgoreg, oni prekrivaju oči dok Isus prilazi Tomi. U prostoriji vlada mrtva tišina. Zatim čuju kako Isus izgovara dve reči, „Dodirni me.“

Ne, „Gubi se,“ ili „Umri,“ ili „Odlazi.“ Čak ne ni „Sredi se.“ Ne, ništa ni malo slično tome. Samo „Dodirni me.“

Te reči otkrile su mnogo o Hristovom karakteru. Toma i drugi učenici su toga dana mnogo naučili o Isusu. A tu pouku treba da nauče i mnogi naši prijatelji danas.

 

Božanska perspektiva

Moramo da pomognemo ljudima da razumeju da Bog nije ljut niti se plaši iskrene sumnje od strane onih koji pokušavaju da otkriju istinu o Njemu. Ustvari, On toplo poziva svakoga ko ima iskrena pitanja da dođe, da traži, da pita, jer želi da im pomogne da raščiste zbrku. Deo našeg izazova je da im pomognemo da shvate koliko je Isus drugačiji od verskih vođa divljeg pogleda u našem svetu koji zahtevaju slepu odanost od svojih sledbenika i koji diskvalifikuju svakoga ko ima dovoljno drskosti da sumnja u njih. Ovi samo-postavljeni gurui pokušavaju da manipulišu i zastraše ljude koji ništa ne sumnjaju da se pridruže njihovoj stvari.

Uz razoružavajuće poštovanje prema našoj ljudskoj sklonosti da sumnjamo, Isus jednostavno kaže, „Dodirni me. Uradi sve što je potrebno da otkriješ da sam stvaran.“

To je dobrodošla vest za prijatelje i poznanike kojima pokušavate da razjasnite jevanđelje. Dok prolaze kroz proces razmišljanja o odluci za Hrista, oni će neizbežno doživeti talase nesigurnosti o čitavoj toj stvari.

 

Izdvojeni tekst:

Moramo da pomognemo ljudima da razumeju da Bog nije ljut niti se plaši iskrene sumnje od strane onih koji pokušavaju da otkriju istinu o Njemu. Ustvari, On toplo poziva svakoga ko ima iskrena pitanja da dođe, da traži, da pita, jer želi da im pomogne da raščiste zbrku.

 

Možemo da očekujemo da se to dogodi, i kada se dogodi, treba da imitiramo Isusa. Ne smemo pokušavati da ih postidimo ili požurimo zbog njihove zbunjenosti. Umesto toga, treba da hodamo sa njima kroz njihove sumnje, saosećajući duž puta sa onim što oni razmišljaju i osećaju, i nudeći odgovore kada to izgleda prikladno.

Sve je to deo poslednjeg elementa u prvoj polovini naše jednačine – jasna komunikacija, koja počinje duhovnim razgovorom. Postepeno će ovi dijalozi stvarati prilike da objasnimo i ilustrujemo jevanđelje. Ali u vremenu između prvog razumevanja poruke i kasnijeg predanja Hristu, našim prijateljima biće potrebna sigurnost u istinitost hrišćanstva i onoga šta ono znači u njihovom životu.

Zato nemojte da očajavate kada vaši prijatelji koji traže istinu izraze sumnju duž puta. To je ustvari pozitivan znak. To pokazuje da su oni iskreno zainteresovani za istinu i da zato pažljivo ispituju.

 

Prepreke u verovanju

Hajde da pogledamo neko kamenje spoticanja koje sprečava ljude da veruju: pogrešno shvatanje, intelektualne prepreke i moralne sumnje. Usmerite se na one za koje smatrate da se primenjuju na ljude sa kojima pokušavate da radite.

 

Pogrešna shvatanje

„Ako predaš svoj život Hristu, možeš da uzmeš svoju slobodu, svoju individualnost, svoj smisao za avanturu i bilo kakvu nadu koju imaš u ovom životu, i da se lepo pozdraviš sa njima. Konačno, pridružuješ se gomili ispranih mozgova, koji svi jednako izgledaju, slično se ponašaju, i gubitnici su koji nemaju ništa drugo da rade u životu.

„Ali ti nisi takav. Ti imaš pameti, talenta i potencijala. Treba da odeš na neka mesta, ima toga što treba da uradiš i ciljeva koje treba da postigneš. Šta god da uradiš, prestani sa ovim glupim pričama o kretanju uskim putem i veri. Ovo je jedini život koji ćeš ikada imati!“

Mislim da nisam jedini koji je čuo ovakve reči. Mislim da je to poznato i vama. Što je još važnije, neki vaši neverni prijatelji slušaju kako takva muzika svira u njihovoj glavi kao beskrajna traka.

Ironija je što je ova poruka potpuno suprotna istini o hrišćanskom životu i, na dubljem nivou, istini o Božjoj prirodi i karakteru. Sve dok se ljudi drže iskrivljenih slika o Bogu, oni će biti veoma ograničeni u svojoj motivaciji da Ga potraže. To je zato što naše izmišljene slike o Bogu nikada ne mogu ni da se približe Njegovoj stvarnosti.

Prema tome, odakle dolaze ova pogrešna shvatanja i šta možemo da uradimo da ih suzbijemo? Mislim da potiču iz nekoliko izvora: loši primeri, loše učenje i prirodni strahovi. Istražićemo svaku kategoriju, i predložiti nekoliko načina za reakciju.

 

Loši primeri

Većina nas boravila je sa nekim naivnim, uskogrudim i pesimistički raspoloženim ljudima koji – u ime Boga, Biblije ili crkve – osuđuju sve što im se ne dopada. Oni izbacuju biblijske stihove i na pitanja od milion dolara daju odgovor od dva centa. Ponosni su što svima oko sebe mogu da ispričaju sve o strašnim stvarima koje oni nikada ne rade.

Tipični tragač za istinom reaguje sarkastično: „Misliš, ako želim da postanem ozbiljan hrišćanin, treba da doživim smrt mozga? Treba da stavim tamne naočari, treba da postanem prost, i da zatvorim oči pred životnim stvarnostima? Au, a gde treba da se prijavim?“

Šta možemo da uradimo da uklonimo ovu prepreku? Najpre, stavite vašim prijateljima do znanja da razumete njihovo oklevanje. Pokušajte da i sami izgovorite neke takve strahove, kao što sam ja upravo uradio. Ispričajte im o neosnovanim brigama koje su vas jednom morile kada ste razmišljali da sledite Boga. Njih razoružava kada čuju kako govorite o njihovim brigama, posebno o onima za koje su mislili da nikada ne možete da ih razumete. To im stavlja do znanja da se nalazite na njihovoj talasnoj dužini, da shvatate da su neki hrišćani promašili cilj u svojim verovanjima i ponašanju. To vas stavlja u položaj da naslikate tačniju sliku hrišćanskog života.

Drugo, živite tako da vaš život bude model koji razbija stereotipove i daje im novi pogled na hrišćanstvo. Iako vaša dela mogu mnogo da urade po pitanju omekšavanja njihovih predrasuda, ono što vi radite na kraju će preoblikovati njihovo shvatanje. Vaš primer može da postane živa ilustracija koja slama ovu prepreku tako što ih uverava da hrišćani daju ljubavi prednost nad držanjem zakona, da više cene istinu nego sitničavost, i svoju veru nego pomamnu versku aktivnost.

Šta više, sve što možete da uradite da te prijatelje dovedete u dodir sa autentičnim hrišćanima predstavljaće dobro potrošenu energiju. Potrebno je da oni vide da vi niste izuzetak, već jedan od mnogih koji žive uzbudljivim životom kroz Hrista.

 

Loše učenje

Mnogi ljudi imaju netačnu sliku o Bogu jer su, formalno ili neformalno, naučeni pogrešnim idejama.

Sve dok se Bog predstavlja kao bespomoćni starac, strogi div, ili nezainteresovano božanstvo, ubica radosti u kosmosu, ko bi pri zdravoj pameti postao oduševljen da Ga upozna? Pogrešne mentalne slike uspešno zaustavljaju ljudsku motivaciju da se kreću prema Bogu.

Ponovo, treba da se poistovetimo sa brigama naših prijatelja. Možete to da uradite ako spomenete svoje ranije pogrešne ideje, ili da spomenete one koje ste videli kod drugih, i da zatim objasnite kako to može da spreči naš duhovni napredak. Dopada mi se način na koji Džej Kesler to objašnjava. On kaže osobi: „Ispričaj mi o Bogu u koga ne veruješ. Možda ni ja ne verujem u Njega!“ Na kraju, jedini uspešan protivotrov za loše učenje je njegovo ispravljanje dobrim učenjem, menjanje pogrešnih ideja sa tačnima. A najbolji način da to uradimo jeste da proučavamo Bibliju i da izazovemo ljude da je sami proučavaju. Oni će otkriti da je Božje otkrivenje o sebi iznenađujući drugačije od pogrešnih ideja koje ljudi imaju o Njemu.

Još jedan način da pomognemo prijateljima da prilagode svoj pogled na Boga je da ih ohrabrimo da čitaju knjige koje verno prikazuju Njegov karakter, onako kako je opisan u Bibliji.

 

Izdvojeni tekst

Sve dok se Bog predstavlja kao bespomoćni starac, strogi div, ili nezainteresovano božanstvo, ubica radosti u kosmosu, ko bi pri zdravoj pameti postao oduševljen da Ga upozna? Pogrešne mentalne slike uspešno zaustavljaju ljudsku motivaciju da se kreću prema Bogu.

 

Prirodni strahovi

Kada razmišljamo o odluci koja menja život, prirodno je da oklevamo dok se približavamo tački odluke. To važi za kupovinu kuće ili stupanje u brak, a još više važi kada se radi o predavanju našeg života nekome – čak i kada je taj neko Bog! Naši prirodni strahovi i brige mogu da zamagle sliku onoga o čemu razmišljamo.

Razlog za poremećenu sliku koji mnogi imaju o hrišćanstvu je pogrešno shvatanje da će izgubiti više nego što će dobiti. Pre izvesnog vremena razgovarao sam sa jednim čovekom koji se borio sa ovim problemom. Konačno je očajno rekao, „Razumem poruku, i ona počinje da ima sve više smisla. Ali pre nego što donesem odluku, morate da mi kažete: Kakav je Božji plan za moj život nakon što načinim taj korak? Znam šta je On rekao da će učiniti za mene u večnosti, ali šta mogu da očekujem sada, između sada i neba?“

Mogao sam da vidim da je stvarno zabrinut zbog ovoga, pa sam pokušao da odgovorim tako što sam ga šokirao da vidi ono što stvarno govori. Uzvratio sam, „U redu, reći ću vam šta je Božji plan. On će da vas zaključa u manastir sa gomilom kaluđera koji meditiraju i baciće ključ! Umotaće vas u ludačku košulju pravila i propisa tako čvrsto da nećete moći da dišete! Možda će vam narediti da budete misionar – u Iraku!“ Njegov osmeh mi je rekao da shvata da želim da naglasim činjenicu.

Zatim sam mu postavio nekoliko pitanja: „Šta mislite, kakav je On Bog? I zašto ste tako sigurni da On uzima više nego što daje?“

Ljudi koji se brinu da će mnogo više morati da daju Bogu nego što će dobiti, podcenjuju Njegov karakter. Oni Mu čine nepravdu. Potrebno je da znaju da u Psalmu 34,8 piše: „Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod; blago čoveku koji se uzda u Nj.“

 

Izdvojeni tekst:

U suštini, Biblija kaže da hrišćanstvo nije samo odličan način da se umre, već i najbolji način da se živi. Potrebno je našim prijateljima pomognemo da ovo razumeju kako bi savladali svoje prirodne strahove.

 

Isus se u svoje vreme bavio istim temama. Jovan 10 govori nam o vremenu kada je osetio da se ljudi oko Njega brinu o Božjem planu za njihov život. Zato im je rekao, „Već postoji mnogo zbrke oko ove teme. Želim da to razjasnim jednom i zauvek. Đavo dolazi da uništi vaš život. Ali Ja nisam kao on. Došao sam da možete da pronađete život i da ga doživite u svoj njegovoj punini.“

U suštini, Biblija kaže da hrišćanstvo nije samo odličan način da se umre, već i najbolji način da se živi. Potrebno je našim prijateljima pomognemo da ovo razumeju kako bi savladali svoje prirodne strahove.

 

Intelektualne prepreke

Druga vrsta prepreka ka verovanju jesu intelektualne sumnje: pitanja i protivljenja koja izazivaju sumnje u verodostojnost hrišćanstva.

Nemojte nikada da počistite ove teme ispod tepiha. To je veoma štetno za one koji traže istinu ako njihova pitanja o veri olako shvati neki odani hrišćanin. Još je gore kada vernik pokazuje svoj nedostatak znanja tako što prijatelju kaže da „mora to da prihvati verom.“

Kada to uradimo mi smo direktno neposlušni Božjoj zapovesti u 1.Petrovoj 3,15, gde piše: „A budite svagda gotovi na odgovor svakome koji vas zapita za vaše nadanje.“ Kao što je pokojni Valter Martin upozorio, ako propustimo da damo racionalan odgovor, rizikujemo da postanemo samo još jedan izgovor zašto ta osoba ne veruje.

Ozbiljno shvatite pitanja i protivljenja svojih prijatelja. Zahvalite Bogu što su zainteresovani i dovoljno uključeni da pokrenu tako važne teme, i dajte sve od sebe da im pružite vredan odgovor.

Nećete uvek imati spreman odgovor. U mnogim slučajevima, najbolje je da im kažete da su postavili dobro pitanje i da u ovom trenutku nemate dobar odgovor. Uverite ih da ćete uraditi domaći zadatak i da ćete im zatim odgovoriti. Na njih može da ostavi utisak to što ste se potrudili da proverite i da im odgovorite, nego da ste odmah imali odgovor.

Kada vidim ljude koji izazivaju hrišćansku veru na intelektualnom polju, uradim dve stvari. Prvo, pokušavam da im pomognem da shvate bankrotstvo takmaca veri – kakvi god da su oni. Drugo, pokušavam da im pomognem da kao kontrast vide nadmoćnost biblijskog stava.

Nadam se da znate da nemamo čega da se bojimo od svetskih učenja. Da bismo podstakli poverenje u tu činjenicu, u našoj crkvi držao sam seriju pod naslovom „Alternative hrišćanstvu.“ Uporedio sam neke tvrdnje pokreta Novo doba, neke kultove i svetske religije sa Biblijom. Nedavno je naša crkva imala javnu debatu između vodećih predstavnika ateizma i hrišćanstva. To je pomoglo prisutnima da načine informisana poređenja i mnogi su doneli odluke za Hrista.

Lako je da površinski gledamo alternativne mogućnosti i da budemo privučeni njima. Ali što dublje gledate, to slabije one postaju. A što se dublje bavite dokazima za hrišćanstvo, to će više rasti vaša vera. Moramo da uradimo svoj domaći zadatak kako bismo učvrstili naše verovanje. Zatim treba da uradimo sve što možemo da pomognemo našim prijateljima da shvate istinu i prihvate je za sebe.

Evo nekoliko primera intelektualnih dilema sa kojima se vaši prijatelji možda suočavaju i nekih načina na koje možete da pomognete da se one razreše.

 

Istorijska tačnost Biblije

Moramo da im pokažemo bogatstvo drevnih spisa, i iz verskih i svetovnih izvora, koji podržavaju verodostojnost hrišćanskih Svetih spisa, kao i mnoga potvrdna otkrića savremenog arheološkog istraživanja.

Šta više, potrebno je da znaju da drugim verama ozbiljno nedostaje ovakva istorijska verodostojnost. Na primer, suprotno pismenom izveštaju svedoka, Islamska učenja kažu da Isus nikada nije tvrdio da je Božji Sin, i većina savremenih Muslimana negira dokumentovanu činjenicu da je Isus umro na krstu. Mormonska nauka uči da su napredne civilizacije postojale u Americi u Hristovo vreme, što je tvrdnja za koju nema nikakvog pouzdanog istorijskog ili arheološkog dokaza.

 

Logika vere

Racionalnost naše vere potvrdili su i ponovo potvrdili mnogi najveći umovi tokom istorije. Ustvari, neki od najjačih branitelja vere započeli su kao skeptici, proučavajući kako bi odbacili hrišćanstvo i u tom procesu postali su vernici.

Suprotno tome, mnogi naši prijatelji koji se brinu zbog ovog pitanja mogli bi da se iznenade ako otkriju da se učitelji Istočnjačkih religija rutinski prepiru oko vrednosti same logike!

 

Problem zla

Potrebno je da naši prijatelji shvate da ako su biblijski izveštaji o poreklu ljudi, slobodi i pobuni protiv Boga tačni, svet treba da izgleda sličnije onome što svako veče gledamo u dnevniku. Ne postoji ništa logički nepodudarno između postojanja svemoćnog Stvoritelja i moralne pobune na svetu, posebno u svetlosti činjenice da je On obećao da će na kraju suditi svem zlu.

Veći izazov je za one koji kažu da je sve Bog, kao što uče Istočnjačke religije i pokret Novo doba. Kako oni mogu da imaju smisla ili da pronađu nadu u neizbežnom zaključku da je zlo, prema tome, ustvari deo Boga?

A ni ateistički stav nije ništa bolji, jer bez Boga nema nikakvog objektivnog standarda o dobru i zlu: ništa nije stvarno zlo, već samo neukusno za neke pojedince. Ali ako smo prepušteni svom ličnom ukusu, ko onda može da kaže da su ubistvo ili silovanje nerazdvojivo zli?

Hrišćanstvo pobija ove tvrdnje i tvrdi da je zlo stvarno, da nije deo Boga i da je protiv Njegovih standarda i da je zato pogrešno, i da smo odgovorni za ono što radimo. Možda nam ne govori sve što želimo da znamo o toj temi, ali ono što nam govori ima mnogo smisla.

 

Hrišćanstvo nasuprot nauke

Iako Biblija nije pisana kao priručnik o nauci, njena učenja pokazuju božansku mudrost i istinu kada dodiruju teme naučne prirode. Njena sloboda od folklora i mitoloških misli, koje se nalaze u toliko mnogo drugih verskih spisa, impresivna je.

Šta više, mnogim ljudima biće interesantno da znaju da sve veći broj vrhunskih biologa, geologa, paleontologa i astronoma pronalaze dokaze o božanskom Stvoritelju u fenomenu fizičkog sveta. Dobra nauka i dobra teologija ukazuju na iste istine o stvarnosti.

 

Izdvojeni tekst:

Ozbiljno shvatite pitanja i protivljenja svojih prijatelja. Zahvalite Bogu što su zainteresovani i dovoljno uključeni da pokrenu tako važne teme, i dajte sve od sebe da im pružite vredan odgovor.

 

Savladavanje prepreka

Potrebno je da pomognemo ljudima da vide da, iako hrišćani imaju pitanja na koja treba da odgovore, oni u alternativnim logorima imaju zagonetke iz kojih nema logičnog izlaza. Nakon pažljivog proučavanja drugih mogućnosti, iskreni prijatelji dolaze do zaključka da je potrebno više vere da se hrišćanstvo odbaci nego da se ustvari prihvati.

Tako treba da ohrabrimo naše duhovno ljubopitljive prijatelje da postavljaju pitanja i izgovaraju svoje sumnje, ali da zatim urade svoj domaći zadatak, uzmu u obzir dokaze, istraže Bibliju, pročitaju knjige, pogledaju istoriju, izmere činjenice i slušaju učene ljude koji su svoj život posvetili određivanju vrednosti hrišćanske vere.

Kada naši prijatelji obave svoje istraživanje i izmere činjenice, treba da ih ohrabrimo da postupe prema onome što su otkrili. To znači da im ne lažemo o njihovim otkrićima, ili da se sakrivamo iza izgovora da nisu razmotrili svako moguće pitanje. Podsetite ih da porota tek treba da donese presudu zasnovano na dokazu koji im je na raspolaganju.

Jednom sam vodio jedan interesantan razgovor sa jednim prijateljem ateistom. Na kraju našeg dugog i živog razgovora, on je rekao, „Pa, Bile, ti veruješ ovako, a ja to vidim na drugi način. Zašto se onda jednostavno ne složimo da se ne slažemo i ostavimo to tako?“

„Ali, Kite,“ rekao sam. „Dolazi dan – i on nije daleko – kada ćemo obojica otkriti ko je u pravu. Mi gradimo svoj život i svoju sudbinu na potpuno suprotnim idejama. Ne možemo obojica da budemo u pravu. Jedan od nas dobiće premiju a drugi će se večno kajati. Kit, ja sam uradio svoj domaći zadatak po pitanju ove teme, ali stvarno se pitam da li si ti uradio svoj. Zašto se direktno ne suočiš sa svojim sumnjama i postaraš se da si našao prave odgovore?“

To je Toma uradio. I on je sumnjao. Ali takođe je izmerio dokaze i na kraju je pao pred Isusa i izgovorio one reči iz srca koje su zapisane u Jovanu 20,28: „Gospod moj i Bog moj!“ On je poverovao, zasnovano na činjenicama, kao što je učinilo na hiljade iskrenih tragača za verom od tada.

 

Moralne sumnje

„To je bio prilično dobar govor, ali ne mogu da prihvatim hrišćanski stav zato što u njemu ima previše rupa.“

„To je interesantno,“ odgovorio je Mark, „Jer ja ih još nisam otkrio. O kojim temama se radi?“

Teško je reći ko je od njih dvojice bio više uzbuđen zbog ovog razgovora. Sledećih četrdeset i pet minuta ovaj čovek je upućivao svoje izazove Marku. A Mark je, za uzvrat, crpeo iz svog teološkog okruženja i apologetike odgovore na protivljenja, i suočavao je ovog čoveka sa istinom jevanđelja.

Kada se dim malo raščistio, Mark je osećao da se ovde događa nešto mnogo dublje. Zato je pogledao čoveka u oči i rekao: „Postavljate dobra pitanja, ali hteo bih da znam o čemu se stvarno radi. Šta se to toliko bojite da ćete morati da promenite ili da se odreknete ako predate svoj život Hristu?“

Na njegovo iznenađenje, čovek je ranjivo priznao da u njegovom životu postoje moralne teme kojima ne želi da se bavi. „Onda je, bojim se, to vaše pravo pitanje,“ objavio je Mark. „I dokle god niste spremni da dozvolite da Bog promeni to područje u vašem životu, stalno ćete pronalaziti svaki mogući izgovor da otpišete hrišćanstvo.“

I ja sam se nagledao toga tokom godina. Neki tragači imaju ozbiljno intelektualna pitanja koja sprečavaju njihovo napredovanje prema Hristu. Drugi se samo ponašaju kao da je to njihova situacija i koriste protivljenja sa filozofskim prizvukom trudeći se da fokus skrenu sa svog običnog, starog greha.

Često se događa da takva osoba počne sa nekoliko iskrenih pitanja. Ali kada vidi da postoje dobri odgovori, postaje nervozan. Onda mora da donese odluku. Ili će da se otvori i bude iskren, kao čovek sa kojim je Mark razgovarao, ili može da počne da pokreće svaku nasumičnu temu koja mu padne na pamet kako bi vas – i Boga – zadržao na dovoljnoj udaljenosti.

 

Izdvojeni tekst:

Iako hrišćani imaju pitanja na koja treba da odgovore, oni u alternativnim logorima imaju zagonetke iz kojih nema logičnog izlaza. Nakon pažljivog proučavanja drugih mogućnosti, iskreni prijatelji dolaze do zaključka da je potrebno više vere da se hrišćanstvo odbaci nego da se ustvari prihvati.

 

Kada osetite da neko navlači dimnu zavesu, moj vam je savet da direktno istupite i kažete da ste prozreli njegov blef. Otvoreno mu recite da izgleda ulaže mnogo više energije da pronađe pitanja a ne odgovore, i zatim pitajte da li se boji da će Bog želeti da ga promeni ili da će ga naterati da se odrekne nečega da bi sledio Hrista. Ako prizna da je to istina, onda ćete imati priliku da mu pomognete da odluči koliko je ta stvar zaista vredna.

Drugim rečima, pomozite mu u analizi troška. Na primer, ako osoba prizna da uživa da provodi vikende tako što pije alkohol bez kontrole, i nije spremna da se toga odrekne da bi sledila Boga, sada imate nešto što možete da merite. Uz saradnju te osobe, možete tu temu da stavite na mentalnu ili pisanu tabelu i da mu pomognete da iskreno pogleda šta će dobiti a šta će izgubiti ako se toga drži.

„U redu,“ možete da počnete. „Hajde da navedemo sve ono što dobijate kada ste pijani. Uzećemo još listova papira, ako bude potrebno. Vi pričajte a ja ću da pišem.“

„Ima dobar ukus,“ počinje on. „I zabavno je. Uostalom, svi moji prijatelji to rade.“

„Odlično. Šta još?“ Tišina. „Ima li još nešto?“ ponovo pitate. On se već muči, „I… uh, pomaže mi da se opustim.“

„Dobro, ako se setite još nekih prednosti, dopisaćemo ih. Hajde da sada pogledamo nedostatke. Neće vam smetati ako ja navedem neke, zar ne?“ I u kratkom redosledu treba da imate dugačak spisak kao što je sledeći:

* „Događa se da kažem ono što ne mislim i kasnije se često kajem zbog toga.“

* „Mamurluk je zaista bolan.“

* „To me košta dosta novca, a da ne spominjem vreme i energiju.“

* „Rizikujem oboljenje jetre (ili barem pivski stomak!)“.

* „Postoji visoka verovatnoća za zavisnost od alkohola.“

* „To ometa moju sposobnost da vozim, što dovodi u rizik ne samo moju imovinu, već nekoga može i da košta života.“

Ovakva evaluacija znači još više kada svom prijatelju istaknete koliko je on važan Bogu. Objasnite mu da se Bog toliko brine za njega da pokušava da ga sačuva od svih ovih problema. On će steći pogled na ljubaznog i brižnog Boga.

A još nismo ni istražili sve prednosti koje će izgubiti ako ne sledi Hrista. Kada analizi koju ste već uradili dodate spisak kratkoročnih i dugoročnih načina na koje Bog blagosilja naš život, to jednostavno nema premca.

Ovaj pristup može da bude koristan kada se primenjuje na bilo koje područje kojeg osoba ne želi da se odrekne. Ne kažem da će oni pogledati ovu jednostavnu računicu i doneti odluku samo prema tim podacima. Ali može da posluži kao uspešno sredstvo za otvaranje očiju koje im pomaže da konačno pređu ovu prepreku moralnih sumnji dok ih Sveti Duh vuče ka Hristu.

 

Slamanje prepreka

Proces može da bude kratak, a može da bude i dugačak, ali moramo da ga se držimo, da pomognemo našim prijateljima da očiste bilo koje prepreke koje stoje između njih i Hrista.

Duž puta, možemo da ih ohrabrimo tako što ćemo im ukazati na dve stvari: molitva i obećanje. Molitva se nalazi u Marku 9, gde je jedan čovek zamolio Isusa da izleči i izbavi njegovog sina. Isus mu je rekao da bi to bilo moguće, samo kada bi on verovao. Ovaj čovek je u 24. stihu odgovorio, „Verujem, Gospode! Pomozi mom neverju.“

U molitvi ove osobe koja sumnja otkrivam dve interesantne stvari. Najpre, Isus nije ukorio čoveka zato što se koleba u svojoj veri. Drugo, On je ipak odmah uslišio njegovu molitvu! To nam mnogo govori o Bogu, i daje nam snažan uvid u način na koji možemo da Mu pristupimo.

Često ohrabrujem prijatelja koji traži da uzme onoliko vere koliko može da skupi, zajedno sa svim sumnjama sa kojima se suočava, i da otvoreno razgovara sa Bogom o tome. Vodio sam ljude u molitvi povodom toga, ohrabrujući ih da izraze svoja izmešana osećanja Bogu. Oni kažu nešto slično ovome, „Bože, nisam čak ni siguran da li postojiš. Ali ako postojiš, voleo bih da mi to staviš do znanja. Ako si stvaran, ja to želim da znam.“

To je, verujem, molitva koju Bog ozbiljno shvata. Što nas vodi do obećanja. Isus je u Mateju 7,7.8 rekao: „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se.“

A u Jeremiji 29,13 Bog je rekao: „I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim.“ Iako je ovo bilo upućeno određenoj grupi ljudi u određeno vreme u istoriji, mislim da nas obaveštava kako da vodimo svoje prijatelje ka Isusovo obećanju o traženju, iskanju i kucanju. Potrebno je da oni to urade iz celog srca. Da to bude goruća tema. Da shvate da je ova odluka toliko važna da zahteva apsolutni prioritet.

Ako se potrude na taj način, prevazići će sve prepreke koje ih sprečavaju da poveruju. Neverovatna je prednost da pomognemo nekome u ovom procesu, i da ih konačno povedemo preko linije vere, dok prihvataju Hrista kao svog vođu, prijatelja i onoga koji im je oprostio. U sledećem poglavlju istražićemo kako to možete da uradimo, i započećemo celinu o maksimalnom uticaju.

 

Celina 5

 

Isplata:

maksimalni uticaj

VP+VB+JK=MU

 

 

Poglavlje 13

 

Prelazak preko linije vere

 

 

Pre nekoliko godina jedan moj prijatelj svratio je u crkvu da mi kaže kako je izgubio posao i da pita da li mogu nešto da uradim da mu pomognem. Rekao sam mu da ću uraditi sve što mogu. Kasnije tokom sedmice pozvao sam jednog drugog mog prijatelja koji je imao svoj biznis i preuzeo sam rizik – odigrao sam posrednika. Kao što možda znate, takve stvari obično ne ispadaju veoma dobro. Ni ovaj put nije bio izuzetak.

Prijatelj koji je bio vlasnik biznisa je rekao, „Naravno, ako misliš da je dobar čovek, pošalji ga kod mene. Potreban mi je novi prodavac.“ Tako sam poslužio kao posrednik i izgledalo je da su svi srećni. To jeste, sve do nekoliko meseci kasnije, kada sam saznao da je moj prijatelj postao višak.

Kada sam sledeći put razgovarao sa vlasnikom biznisa, pitao sam ga zašto moj prijatelj nije uspeo u njegovoj kompaniji. „Pa,“ rekao je. „Tvoj prijatelj je bio savestan, agresivan na poslu, vredan, i mogao je čak i da održi pristojne prodajne prezentacije…“ Zastao je.

„Pa u čemu je onda bio problem?“ pitao sam.

„Čovek nikako nije mogao da zatraži narudžbe! Doveo bi klijente u sobu, izneo svoju prezentaciju, ali izgledalo je da je potpuno nesposoban da od bilo koga zatraži da kupi robu. Kakve koristi od prodavca ako ne ume da obavi prodaju?“

Ponekada mi pastori širom zemlje šalju kasete sa svojim propovedima i traže kritiku. To je proces sa kojim sam veoma upoznat, jer kada god propovedam u Vilou Krik crkvi, postoje četvoro ili petoro ljudi koji procenjuju moje propovedanje i daju mi pismene reakcije da me posavetuju kako da sledeći put budem bolji.

Često na kraju kažem nešto ovako, „Imali ste dobar sadržaj, čiste teze, snažne ilustracije, bilo je biblijski i popunili ste čitavih trideset minuta.“ Ali mnogo puta moram da dodam, „Ali šta ste hteli da vaši slušaoci urade? Ako ste se nadali ili očekivali da će poruka da ih promeni, onda niste uspeli.“ Ustvari, ja im govorim, „Zaboravili ste da tražite narudžbu!“

Vidite, dobra poruka pomaže ljudima da nešto razumeju, ali takođe ih nadahnjuje da nešto i urade: da donesu odluku o nekom području u njihovom životu koje je stvarno važno. Govornik treba da informiše svoje slušaoce o istini iz Božje Reči i da zatim kaže, „Sada preduzmite neku akciju!“

Razgovarali smo o tome kako da postanemo neodoljivi hrišćani: sledbenici Hrista koji razvijaju visoko potencijalne osobine karaktera, koji dolaze u veliku bliskost sa onima kojima žele da svedoče, i koji zatim prenose jevanđelje na jasan i privlačan način. Ali ako tu stanemo, nismo ispunili cilj formule, a to je MU, Maksimalni uticaj.

Postoji mnogo vernika koji su očajni u svojim naporima da šire veru. Oni se mole, postavljaju dobre primere u načinu života i osetljivi su u načinu propovedanja poruke. Ali retko doživljavaju da se život menja jer se tu zaustavljaju. Negde duž puta izgubili su iz vida cilj i, kao rezultat, propuštaju da zatraže od ljudi da preduzmu akciju povodom onoga što su čuli.

Tako mnogo hrišćana steklo je pogrešnu ideju da je cilj evangelizma da jednostavno što većem broju ljudi o Hristu. „O,“ kažu oni, „Kada bih samo preduzeo više prilika da delim jevanđelje sa drugima, Bog bi bio zadovoljan i ja bih se bolje osećao.“

Ali cilj nije samo da ljudima govorimo o Hristu. To je samo proces koji koristimo da bismo stigli do cilja, a to je vođenje ljudi ka Hristu. Setite se Isusovih reči iz Velikog naloga u Mateju 28,19: „Idite dakle i naučite sve narode…“ Proces komunikacije poruke je važan, ali krajnji proizvod – formiranje novih vernika koji rastu – to je ono što je Isus naglasio.

Zato, slično mom prijatelju koji je pokušavao da doživi uspeh u prodaji, moramo da prevaziđemo prezentacije i počnemo da tražimo narudžbe od ljudi. Slično nekim propovedima koje procenjuje, ne treba samo da pomognemo našim slušaocima da razumeju, treba da ih nadahnemo i izazovemo da nešto urade, određeno, da pređu preko linije vere.

 

Van svih poređenja

Volim avanturu. Ponekada otkrivam da ona dolazi u prilično tihim oblicima, kao jedrenje ili letenje avionom. A, moram da priznam, ponekada sam je otkrio u intenzivnijim oblicima, kao što je skakanje iz čamca u brzini i skakanje sa padobranom.

Ali naučio sam da ne postoji avantura kao što je lično vođenje nekoga da donese odluku za Hrista. Postoji nešto divno i nezaboravno kada smo uključeni u čudo koje menja večnost koje sam Bog čini u životu te osobe.

Tu pred vašim očima, nevidljivo a ipak sasvim sigurno, Bog oprašta, menja, nastanjuje se, upravlja i usvaja vašeg prijatelja. I On je upotrebio vas kao Njegov osnovni instrument da se to dogodi. Ne znam šta vi mislite, ali ja to nazivam avanturom!

Ali mnogi vernici nikada ne dožive ovaj konačni cilj neodoljivog hrišćanstva jer su im potrebni neki pokazatelji kako da završe proces. To je cilj ovog poglavlja: da istražimo praktične ideje o tome kako svako od nas može da postane uspešniji u pomaganju svojim prijateljima da načine korak vere ka Hristu koji menja život. Ali pre nego što uđemo u detalje, voleo bih da nešto kažem.

Čuli ste upozorenje: „Opreznost: nemojte ovo da pokušate kod kuće. Ljudi koje ćete videti su obučeni profesionalci.“ Pa, voleo bih da preokrenem temu i kažem, „Pokušajte ovo kod kuće, na poslu, u restoranu ili na klupi na plaži. Nemojte da čekate obučene profesionalce; oni se možda nikada neće pojaviti. Uostalom, vaši prijatelji imaće više poverenja u vas.“

Moja je molitva da barem jednom osetite uzbuđenje koje nastaje kada nekoga dovedete u zajednicu sa Hristom. Hajde da istražimo načine kako to može da se dogodi.

 

Izdvojeni tekst:

Cilj nije samo da ljudima govorimo o Hristu. To je samo proces koji koristimo da bismo stigli do cilja, a to je vođenje ljudi ka Hristu.

 

Pristupanje liniji

Prvi korak u pomeranju ljudi ka tački odluke je jednostavno otkrivanje gde se oni sada nalaze. Možete to da uradite tako što ćete primeniti svoju poruku, bilo da se radi o ilustraciji jevanđelja ili vašoj ličnoj priči, na njihovu duhovnu situaciju. Postavite ovakvo pitanje; „Pa, da li si ikada došao do tačke da shvatiš da treba da:

* prestaneš da radiš i počneš da veruješ u ono što je Hristos uradio za tebe?

* Prestaneš da svojim ličnim naporima pokušavaš da pređeš preko ponora greha, i pređeš preko mosta koji je Bog obezbedio?

* priznaš platu koju si zaradio kroz greh i primiš dar koji Hristos dragovoljno nudi?

* suočiš se sa činjenicom da nikada ne možeš da budeš slobodan od krivice i da moraš da zamoliš Hrista da bude tvoja zamena?

* prevaziđeš samo proučavanje o avijaciji i da se stvarno ukrcaš u avion?

* oslobodiš ideje da odlazak u crkvu i to što si dobra osoba može da te pomiri sa Bogom, i da od Njega zatražiš Njegov dar oproštenja i vođstva u svakodnevnom životu?

Ova pitanja u stilu tačke preokreta skrenuće fokus sa vas i vaših reči na njih i njihov stav prema Hristu. Dok odgovaraju, morate da shvatite njihovo interesovanje, njihovo razumevanje i njihovu spremnost, kako biste prikladno mogli da nastavite.

 

Shvatanje interesovanja

Ako vaš prijatelj odgovori na vaše pitanje na odbrambeni ili nezainteresovan način, oprezno nastavite razgovor. Oni će možda biti otvoreni da razgovaraju o tome zašto su tako reagovali, i to može da bude korisna informacija. Ali nemojte da vršite pritisak.

Ponekada najmudrije što možete da uradite je da im zahvalite što su vam dali priliku da objasnite nešto što vam je toliko važno, i onda ih zamolite da razmisle o tome radi nekih budućih razgovora. Vaša spremnost da se povučete može da bude baš ono što smanjuje njihovu odbrambenost. Oni treba da znaju da ste oduševljeni zbog svoje vere, i da niste fanatik koji samo želi da zakucava temu u zemlju.

S druge strane, ako vaši prijatelji pokažu zanimanje da čuju više, spremni ste da pređete na sledeće područje.

 

Shvatanje razumevanja

Reakcija vaših prijatelja na vaše pitanje, zajedno sa razgovorom koji će slediti, otkriće vam mnogo o njihovom nivou duhovnog razumevanja. Neki ljudi imaće jasno razumevanje jevanđelja, ali nisu spremni da odgovore na njega. Drugi su veoma otvoreni i možda čak i spremni da poveruju u Hrista, ali i dalje su zbunjeni oko poruke. Dijagnoza razlike je od ključne važnosti.

Nemojte da dozvolite da vas zavara jednostavnost ilustracija iz poglavlja jedanaest. Biblijska poruka koja je prikazana u njima je tako radikalno odvajanje od onoga što većina ljudi veruje da je ustvari potrebno dosta vremena da je oni shvate. Ustvari, otkrio sam da je mnogim tragačima za istinom potrebno da to više meseci slušaju, prerađuju, postavljaju pitanja i razmišljaju pre nego što budu spremni da reaguju na pozitivan način.

Pošto je mnogim ljudima teško da shvate poruku, važno je da imate nekoliko ilustracija spremno. Nekim ljudima neće odgovarati ilustracije sa mostovima ili avionima, ali neke druge im sasvim odgovaraju. Često isprobam dva ili tri ugla, obično tokom određenog vremenskog perioda, da bih im pomogao da sagledaju stvarnu sliku.

Zato budite spremni da to govorite stalno iz početka, ponekada na nov način. Zatim zatražite od njih da vam to objasne. Bilo da su spremni da se predaju Hristu ili ne, važno je da stvarno znaju o čemu treba da razmišljaju.

 

Izdvojeni tekst:

Moja je molitva da barem jednom osetite uzbuđenje koje nastaje kada nekoga dovedete u zajednicu sa Hristom. Hajde da istražimo načine kako to može da se dogodi.

 

Shvatanje spremnosti

U toku vašeg razgovora, videćete barem jedan stepen otvorenosti kod mnogih ljudi. Oni su spremni da priznaju da nikada nisu primili – ili, da barem nisu sigurni da su primili – Hristovo oproštenje i vođstvo.

Dozvolite da ovde naglasim važnost da od Boga tražite da vam da stav očekivanja. Vaše reči i dela treba da im prenose da je poznavanje i služenje Bogu ono za šta smo stvoreni. Vi ste izabrali da Mu predate svoj život, bezbroj drugih ljudi uradilo je to isto, i to je nešto što i oni treba da urade. Ova poruka negovaće pouzdanje da je to pravac u kojem treba da idu.

Očekivanje nadahnuto od strane Svetog Duha je ono što vas osposobljava da pređete na sledeći korak. I u svojoj ličnoj i javnoj službi često sam bio u iskušenju da ljudima ne ponudim priliku da donesu odluku za Hrista. Ali onda sam u poslednjem trenutku osećao kako me Bog nagovara da idem napred, i video sam kako, kao rezultat toga, menja živote.

Zato, šta je sledeći korak za one koji deluju spremno? Postavite još jedno pitanje: „Postoji li neki razlog zbog kojega ne želite sada da se molite sa mnom kako biste bili sigurni da ste primili Božje oproštenje i postali deo Njegove porodice?“

Volim ovaj pristup jer je jednostavan, i ostavlja im dva načina za odgovor. Mogu da kažu da, postoji razlog da čekamo. Ili mogu da kažu ne, što govori da su spremni da nastave. Hajde da istražimo šta treba da uradimo u oba slučaja.

 

Ako nisu spremni

Ako vaši prijatelji nisu spremni da prime Hrista, onda je prirodno da pitate zašto, nadajući se da ćete moći da im pomognete u njihovom problemu. To može da bude jedna od prepreka o kojima smo govorili u prethodnom poglavlju.

Ako je tako, potrebno je da uložite vreme i trud da im pomognete da prevaziđu tu prepreku. Ali to je u redu. Vi im pomažete da reše svoje prave probleme, tako da kasnije mogu da poveruju u Hrista. Ta pomoć može da ima oblik pružanja pomoćnih materijala koji odgovaraju na njihova pitanja, odvajanje vremena za dalje razgovore, ili jednostavno davanje prilike da razmisle o ovoj važnoj odluci.

 

Izdvojeni tekst:

Često sam bio u iskušenju da ljudima ne ponudim priliku da donesu odluku za Hrista. Ali onda sam u poslednjem trenutku osećao kako me Bog nagovara da idem napred, i video sam kako, kao rezultat toga, menja živote.

 

Evo još jedne ideje za one koji nisu spremni: Ponudite da se molite za njih i njihov duhovni napredak baš tu i sada, uveravajući ih da ćete vi pričati a da oni mogu samo da slušaju. Ako pristanu, preduzeće preliminarni korak u dobrom pravcu, a vi ćete znati da će Bog čuti i odgovoriti. Ako su otvoreni da izgovore molitvu sumnjičave osobe, onda još bolje!

U prošlom poglavlju videli smo da postoje prirodni strahovi sa kojima se osoba suočava dok se približava trenutku odluke. Ali ponekada ti strahovi narastu do neobično velikih proporcija. Kada se to dogodi, problem je u tome što sotona uzima njihove brige i daje im mlazni pogon. Njegovo najveće oružje je strah, pa tako ima smisla da on pokušava da poveća zabrinutost koju ljudi već imaju.

Ako mislite da se to događa, mirno objasnite toj osobi da Bog ima duhovnog neprijatelja koji je, još od Edemskog vrta, šaputao u uho ljudi sve vrste iracionalnih ideja o tome šta mogu da izgube, propuste ili promene ako slede Boga. Kada jednom ljudi razumeju kako ovaj neprijatelj deluje, lakše im je da zanemare njegove pozive.

Dobra je ideja da to podržite tihom molitvom za zaštitu. Efescima 6,12 kaže: „Jer naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovog sveta, s duhovima pakosti ispod neba. Pokorite se, dakle, Bogu a protivite se đavolu i pobeći će od vas.“ Nemojte zaboraviti ni Jakov 4,7.8. gde kaže: „Približite se k Bogu, i On će se približiti k vama.“

 

Ako su spremni

Češće nego što očekujete, ljudi će pozitivno odgovoriti na vaše pitanje o veri u Hrista. „Ne, ne mogu da se setim nekog razloga zašto sada ne bih načinio taj korak. Kako mogu to da uradim?“ oni mogu da kažu.

Ukoliko ne osetite da postoje druge teme o kojima treba da razgovarate, bezbedno je da pretpostavite da je ta osoba spremna. A potrebno je da i vi budete spremni. Hajde da pogledamo neke praktične pristupe koje možete da upotrebite.

 

Prelazak preko linije

„Ja sam prilično nov u crkvi,“ jedan čovek je telefonom rekao Marku, „I interesuje me da zakažem sastanak i da razgovaramo o nekim stvarima o kojima je taj Hajbels govorio preko vikenda.“ Bio je to zahtev koji Mark nije mogao da odbije, pa je odvojio vreme da se te sedmice sastane sa Džimom.

Kada su se sastali, jevanđelje je bilo izlagano i objašnjavano, definisano i branjeno, dok je Mark odgovarao na mnoga pitanja koja je Džim postavljao o hrišćanskoj veri. Konačno, oko sat i po vremena kasnije, Džim se opustio u svojoj stolici i rekao, „Mislim da ste odgovorili na većinu mojih pitanja. Šta sada treba da uradim?“

Zamislite sebe u ovakvoj situaciji. Da li vam kolena klecaju? Evo nekih uputstava koja će vam pomoći u ovom procesu.

 

Opustite se

Baš kao što vas je Bog vodio u razgovoru koji ste već imali, sada će vam pomoći da ovu osobu dovedete ka veri. Ohrabrujuće je kada shvatimo da je Bog radio sve vreme na ovog prijatelja dovede do ove tačke. On neće sada da napusti proces i da vam dozvoli da napravite fatalnu grešku koja će sve zabrljati!

 

Zaboravite na formule

Jedna od situacija koja čini da su hrišćani nervozni u ovakvim situacijama je što osećaju da ne poznaju savršenu molitvu za dovođenje ljudi ka Hristu. Oni su gledali kako Bili Grejam to izgovara na televiziji, ali ne mogu da se sete reči. Čitali su molitvu na poleđini evanđeoskih traktata, ali njih kao da nikada nema kada su vam potrebni.

Istina je da nema nikakve magične formule oko koje treba da se brinete. Sve što je osobi potrebno je stav pokajanja, što označava želju da ostavi svoje grehe, i malo pomoći sa vaše strane da uputi iz srca zahtev Bogu za Njegovo spasenje.

Džej Alen Peterson priča o čoveku koji je bio zaglavljen u sred saobraćaja u Njujorku, a Sveti Duh je delovao na njega. Konačno, u očajanju, rekao je Bogu: „Dobro, evo me – sa svim strahovima, i tako tim. Uzmi me!“ I Hristos je promenio život tog čoveka.

Setite se reči razbojnika na krstu u Luci 23,40-43. Najpre je branio Isusovu nevinost, a zatim Mu je rekao, „Opomeni me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje. I reče mu Isus: Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju.“

 

Molite se zajedno

Prigrabite priliku tako što ćete predložiti da pronađete neko mirno mesto i odmah razgovarate sa Bogom. Pošto većina prijatelja nije sigurna kako treba da se mole, oni će rado dočekati vašu spremnost da im pomognete da formalno načine taj korak. To im takođe pomaže da imaju više pouzdanja kasnije pošto imaju vas kao svedoka da su zaista primili Božje oproštenje i počeli da slede Hrista.

Treba da dodam da u retkim prilikama ljudi će oklevati da odu kući da se mole sa roditeljima, bračnim drugom ili prijateljem koji je bio veliki duhovni uticaj u njihovom životu. Bilo bi dobro da ih ohrabrite da to urade to veče, i da vas sledećeg dana pozovu i kažu vam šta se dogodilo. To će ih motivisati da to urade. Takođe, ako vas ne pozovu sledećeg dana, vi ih pozovite sami da čujete priču ili da ih pozovete da više ne odlažu ovaj važan korak.

 

Molite se naglas

Najviše zbog jasnoće, mislim da je najbolje da se zajedno glasno molite. Tako možete da čujete šta oni zaista govore Bogu i da im pomognete na dole opisane načine. To je takođe još jedan način da im pomognete da znaju šta su uradili, to jeste, da su tražili Božje oproštenje i vođstvo, jer su čuli sebe kako izgovaraju reči!

Otkrio sam da, ako ponudite pomoć, mnogi ljudi su spremni da se glasno mole. To takođe postavlja pozornicu za njihov molitveni život u ulozi novog vernika. Kažite im da su odlično uradili što su vam izrazili svoje misli, i da sada to isto mogu da kažu i Bogu. Takođe, ohrabrite ih da nastave da koriste običan jezik i da ne kite reči ili ne pokušavaju da koriste poeziju. Bog voli da čuje njihove reči.

 

Izdvojeni tekst:

Ohrabrujuće je kada shvatimo da je Bog radio sve vreme na ovog prijatelja dovede do ove tačke. On neće sada da napusti proces i da vam dozvoli da napravite fatalnu grešku koja će sve zabrljati!

 

Vodite u molitvi

Kada ste sve ovo razumeli, jednostavno pognite glavu i počnite molitvu prirodnim tonom koji će im prikazati kako treba da razgovaraju sa Bogom. Ja počinjem tako što Mu zahvaljujem što ih je doveo do ove tačke, i tražim od Njega da im pomogne da ponizno i čitavim srcem prihvate Njegovo oproštenje i vođstvo.

 

Predajte to njima

Dalje, kažite im da krenu i razgovaraju sa Bogom svojim rečima. Ohrabrite ih da se usmere na dve stvari: njihovu potrebu za Božjim oproštenjem, koje je Hristos platio na krstu, i za Njegovim vođstvom. Onda samo slušajte.

Možda će im biti potrebno par minuta da skupe hrabrost da progovore. Ali ako čekate, oni će konačno izgovoriti molitvu iz srca, koja će, prema mom iskustvu, biti najautentičnija i najdirljivija molitva koju ćete ikada čuti.

Ipak, važno je da pratite šta govore kako biste bili sigurni da su na pravom putu. Na primer, postarajte se da kažu „Sagrešio sam i potrebna mi je tvoja milost“, umesto „Nisam bio dobar, ali sada ću više da se trudim.“ Ako osećate da skreću sa puta, nežno prekinite i razgovarajte koliko god je neophodno, dok oni ne budu spremni da nastave.

Ako postoji neki određeni greh koji su vam priznali da ih muči u životu, možete predložiti da Bogu određeno govore o tome, tražeći od Njega da oprosti taj greh i da im pomogne da ga savladaju.

Zatim, kada osetite da su prikladno govorili Bogu o oproštenju, podstaknite ih da pređu na sledeće područje, a to je Božje vođstvo u njihovom životu. Ohrabrite ih zamole Hrista da vodi njihov život, i da traže da Božji Duh dođe i promeni ih iznutra. Opet, slušajte šta se mole. Ako je neophodno, dodajte ono što mislite da treba da čuju ili razumeju.

Kada vam se učini da ste prekrili to područje, kažite im da treba da se mole za još nešto. To ima veze sa onim što su upravo tražili: Božje oproštenje i Njegovo vođstvo. Ako stvarno misle ono za šta su se molili, onda je Bog to već uradio! Zato je treće područje zahvaljivanje: izražavanje zahvalnosti Bogu za darove koje im je upravo dao. Uživajte da slušate dok oni izražavaju zahvalnost iz srca.

 

Završite molitvu

Kada završe sa zahvaljivanjem Bogu, otkrićete da sasvim prirodno i sami želite da im se pridružite i zahvali te Bogu. Nemojte da se uzdržavate! Prikladno je da u ovom trenutku oduševljeno proslavite Boga za čudo koje je upravo uradio u njihovom životu i za radost koju osećate kao rezultat toga. Zatim dodajte kratku molbu da On štiti i vodi ovog novog sina ili kćer kroz uzbudljive ali teške dane promene koji su ispred njih.

Mark je pratio ove korake u razgovoru sa Džimom. Za molitvu je bilo potrebno samo nekoliko minuta, ali bila je to verska transakcija sa Bogom koja je Džimov život usmerila u novom pravcu. Sada, nekoliko godina kasnije, on i dalje raste u svojoj zajednici sa Hristom i aktivan je u našoj crkvi.

Ova priča može da se ispriča hiljadu puta, koristeći drugačija imena. Samo se nadam da će se ona uskoro opet ispričati, ovoga puta vi ćete je ispričati, a imena novih hrišćana biće imena vaših prijatelja ili članova porodice. Njihov život zauvek će biti promenjen – a i vaš takođe.

 

 

Prelazak preko linije

Naravno, hrišćanski život se ne završava sa „amin“. Hajde da ukratko pregledamo šta treba da uradite posle molitve kako biste se postarali da je vaš prijatelj utvrđen u svojoj novopronađenoj veri.

 

Proslavite

Nakon što ste nekoga poveli u molitvi predanja, važno je da odvojite malo vremena da proslavite i razgovarate o tome. Možda ćete želeti da ukažete na Luku 15,10: „Tako, kažem vam, biva radost pred anđelima Božijima za jednog grešnika koji se kaje.“ Ovo je uzbudljiv trenutak i vaš stav treba to da pokazuje.

Naravno, način na koji ljudi izražavaju svoje uzbuđenje zavisi od njihove ličnosti. Nemojte da se iznenadite ako jednom budu zagrljaji i suze radosnice, a drugi put osoba vam jednostavno pruži ruku i kaže „Hvala“.

 

Utvrdite njihovu odluku

Važno je da ponovite važnost onoga što su upravo uradili. Potvrdite da su doneli najveću odluku u životu, i da će večno biti zahvalni Bogu. Ali znajte da neki ljudi neće biti duboko pokrenuti emocijama kao što ste možda očekivali. To je u redu. Ono što je važno jeste da misle ono što su se molili. Osećanja će doći, kod nekih ljudi jače nego kod drugih.

 

Prikažite realnu sliku

Objasnite im da će postojati usponi i padovi u njihovom nivou intimnosti sa Hristom, i u nivou uzbuđenja koje osećaju u služenju Njemu. To je normalno u bilo kojoj zajednici ili predanju. Važno je da odluče da ostanu u komunikaciji sa Njim, u dobru i zlu, a sigurno će doživeti i jedno i drugo.

 

Objasnite korake za duhovni rast

Lako je da zaboravimo razgovor o osnovnim navikama koje nam pomažu da rastemo kao hrišćani. Ali bilo da to uradimo odmah ili kroz nekoliko dana, od vitalne je važnosti da provedemo određeno vreme dajući praktične predloge o sledećim područjima:

 

 

Molitva

Objasnite da treba svakog dana da odvoje vreme da razgovaraju sa Bogom. Ohrabrite ih da nastave da razgovaraju sa Njim koristeći svakodnevni jezik, i da budu iskreni i otvoreni o onome što im je na umu svakog dana. Čak i kada ne osećaju želju da se mole, dobro je da to kažu Bogu!

Da bi se održala ravnoteža u molitvi, objasnite im da ona treba da sadrži obožavanje Boga i to je odličan način za početak. Zatim treba da priznaju grehe koje su učinili, i Bog im daje oproštenje. Treba da zahvaljuju, što je prirodna reakcija na Njegovo oproštenje i na mnoge druge znake Njegove ljubavi i staranja u njihovom životu. Na kraju, treba da upućuju molbe. Bog želi da to činimo i obećao je da će čuti i odgovoriti.

Zajednička molitva tokom budućih sastanaka je odličan način da se ilustruje važnost i naglasi navika razgovaranja sa Bogom.

 

Čitanje Biblije

Podvucite činjenicu da je osnovni način na koji nam se Bog obraća Njegovo pisano otkrivenje, Biblija. To je Njegovo pismo čovečanstvu, koje nam govori o Njemu, Njegovoj ljubavi prema nama, priča o našem grehu i Njegovom spasenju i predstavlja Njegovo vođstvo kako treba da Mu služimo i ugodimo.

Ohrabrite naviku da svakog dana pročitaju makar jedno poglavlje, počevši sa nekim novozavetnim jevanđeljem. Takođe, unapred im kažite da će im se pojavljivati pitanja dok čitaju, i da treba da ih zapišu i razgovaraju o njima sa vama ili sa nekim drugim odanim vernikom.

 

Zajednica sa drugim hrišćanima

Naglasite važnost razvijanja dubokih i iskrenih prijateljstva sa drugim hrišćanima i redovno provođenje vremena sa njima. Ovi međuljudski odnosi biće važan izvor ohrabrenja, učenja i odgovornosti.

Postarajte se da pronađu crkvu koja precizno i sa važnošću uči iz Biblija, i koja neguje duhovno zdravlje i rast. Naglasite da crkva nije samo mesto na kome mogu da budu izazivani i poučavani, već i mesto gde Bog želi da ih upotrebi da služe drugima na način koji primenjuje duhovne darove koje im je On dao. Nadahnite ih činjenicom da su pozvani da budu važni igrači u Njegovom timu.

 

Odnosi sa onima koji nisu hrišćani

Nikada nije prerano da novim vernicima kažemo da Bog želi da oni postanu neodoljivi hrišćani, kroz koje će On dopirati do drugih. Podelite neke principe koje ste naučili o ovome, ali upozorite ih da budu strpljivi prema bliskim prijateljima i članovima porodice. Ovim ljudima biće potrebno vreme da ih posmatraju i vide da li je promena u njima stvarna, pre nego što ozbiljno razmisle da primene jevanđelje u svom životu.

 

Obezbedite dugotrajnu duhovnu negu

Područja koja smo upravo obradili daju početnu orijentaciju u hrišćanskom životu, kako bi vaši prijatelji ispravno krenuli. Problem je što se često ovde zaustavljamo, nadajući se da će oni nekako da prežive sami za sebe. Ali znajući da su duhovna novorođenčad, moramo da se postaramo da primaju pravilnu duhovnu negu. Postoje dve dobre mogućnosti za to. Prva je prirodno roditeljstvo, a druga je usvajanje.

 

Izdvojeni tekst:

Znajući da su oni duhovna novorođenčad, moramo da se postaramo da primaju pravilnu duhovnu negu. Postoje dve dobre mogućnosti za to. Prva je prirodno roditeljstvo, a druga je usvajanje.

 

Prirodno roditeljstvo znači da ćete vi, osoba koja ih je prevela preko linije vere, preuzeti odgovornost da se redovno sastajete sa njima kako biste ih učili i ohrabrivali. Prednost ovog pristupa je što među vama već postoji zajednica poverenja, i prirodno je da dozvolite da se to razvije u sledeću fazu rasta.

Ali često razlike u starosti, ličnosti, životnom dobu, polu ili lokaciji mogu da učine da druga mogućnost – duhovno usvajanje – bude bolji izbor. To ne znači da ćete ih ostaviti na vratima neke crkve. Umesto toga, treba pažljivo i sa molitvom da potražite prikladnog roditelja, zrelog hrišćanina, sa kojim vaš prijatelj ima sličnosti i koji je spreman da posveti vreme i energiju koja je potrebna da bi oni rasli u svojoj zajednici sa Hristom.

Kao što sam ranije rekao, moja je molitva da vi doživite ovo uzbuđenje, barem jednom, da lično povedete prijatelja preko linije vere. To može da bude nakon samo jednog ili dva razgovora o duhovnim temama, ili će možda biti potrebne godine strpljenja i molitve. Ali kada se to konačno dogodi, vaša vera i pouzdanje i duhovno oduševljenje će rasti, i onda će sledećeg puta biti lakše da pomognete nekome. Duž puta postaćete veoma neodoljivi hrišćanin.

 

Četrnaesto poglavlje

 

Neodoljivi hrišćani i neodoljive crkve

 

 

„Sigurno se šališ!“ Uzviknuo je Fred. „Ja – da pohađam evanđeoski seminar? Moram da ti kažem da od svih načina na koje sam mislio da provodim vreme utorkom uveče, priprema za svedočenje definitivno nije bio jedan od njih!“ Fred je bio zaprepašćen što ga je bilo ko ohrabrivao da razmisli o takvoj stvari.

Ali moj prijatelj je bio uporan. „Samo ti govorim da mislim da bi mogao da budeš uspešan u širenju svoje vere drugima, uostalom, to bi ti pomoglo da napreduješ u svom ličnom razumevanju hrišćanstva.

Konačno je Fred popustio. Kako je ispalo, seminar je zapalio duhovnu iskru u njemu koja gori od tada. Skoro trenutno je ovaj čovek, koji je tek kratko vreme bio hrišćanin, počeo aktivno da prenosi svoju veru ljudima koje je poznavao.

Najpre, pomogao je prijateljima da dođu do tačke kada su spremni da pređu preko linije i zatim ih je doveo u crkvu kako bi im Mark ili jedan od njegovih drugih „trenera“ pomogao da se mole molitvu predanja. Posle nekoliko puta, Fred je otkrio kako da to sam uradi, i počeo je nezavisno da dovodi ljude ka Hristu.

Od tada je oko tridesetoro ljudi došlo Hristu, uglavnom zbog Fredovog uticaja. Sada on voli malu grupu u kojoj uči druge vernike da šire svoju veru kao što on čini. Sada su neki od njih nedavno doživeli uzbuđenje da povedu svoje prijatelje preko linije vere.

Fred je direktni poslovni čovek koji ne trpi gluposti, koji koristi stil suočavanja u evangelizmu. On uživa u izazovu bavljenja sa teškim, nereligioznim tipovima čiji život skoro da češe dno i koji ne znaju gde drugo da pogledaju osim gore. Nije potrebno da kažemo da je Fred neodoljivi hrišćanin.

Džuli nije ni malo slična Fredu. Ona je stidljiva žena iz predgrađa, tihog govora, sa dve kćerke tinejdžerke i velikim, prijateljski nastrojenim psom. Ona i njen muž Bob su nekada išli u jednu udobnu crkvu na sred puta u kojoj se jevanđelje nije jasno iznosilo.

Onda je jednoga dana, posredstvom serije događaja, Džuli predala svoj život Hristu. Potražila je crkvu koja funkcioniše prema Bibliji i odlučila da se pridruži Vilou Kriku. Uskoro je počela da dolazi u dodir sa nekim vernicima koji su na umu imali svedočenje. Slično Fredu, Džuli je pohađala seminar o ličnom evangelizmu i uzbudila se zbog prilike da utiče na druge radi jevanđelja.

Od tada je pomogla svom suprugu, roditeljima, kćerkama, nećacima, susedima i mnogim drugim ljudima koje je upoznala u crkvu da postanu utvrđeni u rastućoj zajednici sa Hristom. Za samo jednu godinu, Džuli je Bogu lično dovela četrnaestoro ljudi kroz molitve predanja.

Zbog njene tihe ličnosti i nenametljivog pristupa, većina ljudi ni ne shvataju šta im se događa. Naše odeljenje za evangelizam o njoj govori kao o „Božjem tajnom oružju“. Džuli je tako uspešna zato što ni na koji način ne predstavlja stereotip evanđeliste. Ona je jednostavno ono što jeste, i zato je uspešna u zadobijanju drugih.

 

Izdvojeni tekst:

Neodoljivi hrišćani dolaze u širokom spektru oblika, veličina, boja, uzrasta, ličnosti, temperamenta i nivoa iskustva. Baš kada mislite da znate kako oni izgledaju, nailazi nova vrsta i razbija kalup.

 

Džuli ipak ima nešto zajedničko sa Fredom: i ona je postala neodoljivi hrišćanin. To su dvoje posebnih ljudi. Ali oni su takođe obični hrišćani, kao vi i ja. Oni su obični grešnici koji su otkrili Hristovo oproštenje i koji su razvili vrednosti, karakter i veštine koje su potrebne da bi duhovno uticali na život drugih.

I baš kao što se njih dvoje razlikuju jedno od drugog, neodoljivi hrišćani dolaze u širokom spektru oblika, veličina, boja, uzrasta, ličnosti, temperamenta i nivoa iskustva. Baš kada mislite da znate kako oni izgledaju, nailazi nova vrsta i razbija kalup.

Ova raznolikost postaje još uzbudljivija kada shvatite da nema dva duhovna tragača koji izgledaju isto. Oni dolaze u mnogim kombinacijama verskog okruženja, etničke pripadnosti, društvenog položaja, obrazovanja i nivoa otvorenosti prema Bogu, crkvi i biblijskom učenju.

U svojoj mudrosti, Bog je stvorio sve vrste hrišćana i stavio ih u krugove uticaja raznih vrsta duhovnih tragača. Kroz te krugove Božja ljubav i istina može da se prenosi na načine koji prirodno odgovaraju i jednima i drugima. Ali da bi se to dogodilo, potrebno je da naučimo osnove širenja naše vere i da zatim ono što smo naučili sprovedemo u delo. Kada to činite izvesno vreme, i iz grešaka duž puta steknete mudrost, doći ćete do tačke kada ćete od začuđenosti moći da pređete na zahvalnost, od napetosti do pouzdanja, od straha na avanturizam.

To je slično učenju bilo kog hobija, sporta ili veštine. Uvek postoji određeni stepen nelagodnosti koji nastaje kada isprobavamo nešto novo. Vrlo malo skijača impresivno izgledaju tokom svog prvog spusta. Nema mnogo igrača golfa koji na prvoj utakmici postignu odlične rezultate. A kako je bilo kada ste prvi put vozili rolšue? Sećate li se kako su vas noge nosile u dva različita pravca?

Posle nekoliko početnih udaraca i modrica neki ljudi odustanu, a drugi se samo potrude još više. Oni koji istraju postaju sve bolji i bolji, i aktivnost im donosi sve više nagrada.

Slično tako se postaje i neodoljivi hrišćanin. Ljudi koji padaju u svom trudu da izgrade međuljudske odnose i prenesu poruku o Hristu, ali koji zatim ustaju, brišu prašinu sa sebe i ponovo počinju, mogu da očekuju dan kada će postati stručni i pouzdani.

Fred i Džuli su samo dva od mnogih primera – a vi možete da budete među njima.

 

Eksponencijalni uticaji

Moram nešto da priznam. Volim kada posmatram kako vernici dobijaju viziju o dosezanju izgubljenih za Hrista. Divno je posmatrati ih kako prevazilaze svoje početno oklevanje i razvijaju nivoe spretnosti koje, uz uticaj Svetog Duha, donose rod novih hrišćana. Posebno uživam kada slušam kako je neko od njih po prvi put doveo nekoga Hristu, jer znam da će to iskustvo da proširi njihovu veru i uveri ih u još veći stepen uspeha.

Ali više od toga, volim da gledam kako neodoljivi hrišćani prenose klicu drugima u svom društvu, koji je zauzvrat prenose na još ljudi, sve dok u čitavoj njihovoj crkvi ne izbije evanđeoska epidemija.

Razmislite o tome: Ako Bog tako uspešno može da upotrebi jednog neodoljivog hrišćanina, šta se događa kada čitava crkva postane neodoljiva? Kada se to dogodi, mi govorimo o eksplozivnom duhovnom uticaju u čitavom društvu. Koliko god da je važan naš pojedinačni trud, na kraju će Bog dopreti do sveta kroz udružene napore i aktivnosti svih nas koji radimo zajedno u crkvi.

Nije potrebno da vam kažem da većina crkava nisu takve. Hvala Bogu, postoje neki svetli primeri, ali previše njih samo tavore iz sedmice u sedmicu, pokušavajući da zadrže svoje članove, ispune svoj budžet i održe status kvo. Oni nemaju nikakvu stvarnu viziju za zadobijanje izgubljenih i pokazivanje puta ka Bogu jer su previše zauzeti debatama o unutrašnjoj politici i bavljenju sa svim mogućim vrstama borbi u crkvi.

Verujem da je to parodija. To nije ono o čemu je Hristos mislio kada je u Mateju 16,18 govorio o građenju crkve koju vrata paklena neće savladati. Njegova vizija o crkvi bila je da će ona biti aktivna, dinamična sila koja se širi i koju ozbiljno treba uzeti u obzir (Dela 1,8). Centralno u njenoj misiji biće spasavanje, iskupljivanje i traženje ljudi koji su zaglibljeni u grehu.

Sa misijom ove veličine, svi treba da se čuvamo od samozadovoljstva. Čak iako ste u crkvi koja u nekoj meri teži ka tom cilju, važno je da se ne usmerite na broj koji ste već dosegnuli, već na mnoštvo bespomoćnih ljudi koji će se suočiti sa Božjim sudom.

Da, treba da proslavljamo obraćenja kada se ona dogode, ali nikada ne smemo da budemo zadovoljni i da prestanemo da posežemo za drugima. Naš posao trajaće sve dok čitav svet ne upozna Hrista.

 

Karakteristike neodoljive crkve

Da li želite da budete deo crkve koja je celim srcem prihvatila ovaj cilj? Zar ne biste voleli da učestvujete u trudu da vaša crkva postane više neodoljiva? Pa, da produbim vaše razmišljanje o tome kako to može da izgleda, navešću petnaest karakteristika koje ćete otkriti u evanđeoski uspešnim crkvama. Upotrebite ih kao spisak za proveru da vidite da li važe u vašoj crkvi. Nadam se da ćete vi i ostali vernici u vašoj crkvi ne samo ceniti snagu vaše crkve, već i početi da razgovarate o tome kako da rešite njene slabosti.

 

Evangelizam je osnovna vrednost

Većina ljudi u crkvi mogu da citiraju Jovan 3,16. Činjenica da „Bogu tako omilje svet“ nije informacija koja nedostaje u našim redovima. Problem je što to možemo da znamo u svojoj glavi, a da ne dozvolimo da nam stigne do srca. Iako je to teologija u koju treba da verujemo, takođe mora da postane i vrednost po kojoj treba da živimo.

Ovu karakteristiku stavio sam na prvo mesto jer tu često padamo. Dozvolite mi da to kažem drugim rečima: Ja tu često padam. Bez obzira na činjenicu da sam godinama učio druge da su ljudi važni Bogu, lako mi je da zaboravim tu činjenicu kada se nađem u sred radne sedmice prepune obaveza. Iznenada hvatam sebe kako se prema nekome ponašam kao prema predmetu a ne kao prema osobi koju Bog voli i za koju se stara.

Opasnost za vođe koji žele da imaju neodoljivu crkvu je što mogu da zanemare potrebu da neprekidno naglašavaju ovu temeljnu vrednost. Umesto toga, oni započinju nove programe, ili eksperimentišu sa najnovijim evangelizacionim trendovima, ili, u očajanju, koriste krivicu u pokušaju da vernike nateraju da svedoče.

Ali rezultati ovih pristupa obično su plitki i privremeni. Boje je da počnemo sa osnovnim verovanjima crkve i da, kroz učenje, ilustracije, pričanje priča, obrazovanje i primerom, pokušamo da tokom vremena usadimo u vernike Božje srce prema nereligioznim ljudima.

 

Izdvojeni tekst:

Činjenica da „Bogu tako omilje svet“ nije informacija koja nedostaje u našim redovima. Problem je što to možemo da znamo u svojoj glavi, a da ne dozvolimo da nam stigne do srca. Iako je to teologija u koju treba da verujemo, takođe mora da postane i vrednost po kojoj treba da živimo.

 

Izgubljeni imaju prioritet

Možete da kažete da crkva ceni izgubljene ljude prema načinu na koji postavlja prioritete i donosi odluke. Ovo posebno važi ako se lične želje vernika sudaraju sa potrebama duhovnih tragača izvan crkve.

Kasnih 1960tih godina, kada je pokret Isus počeo da raste, tradicionalne crkve u južnoj Kaliforniji suočile su se sa jednom dilemom. Problem je bio što su na njihova bogosluženja dolazili dugokosi, bosonogi hipi tipovi, i njihove prljave noge prljale su tepihe u njihovim crkvama.

To je izazvalo nemir među vođama crkava. Neki su želeli da zabrane ovim ljudima odbačenima od društva da dolaze u njihove zgrade. Ali jedan pastor, Čak Smit, ustao je i izazvao takvo razmišljanje, objavljujući da ove ljude treba voleti i pokazati im gostoprimstvo. Hvala Bogu, njegova crkva prihvatila je njegovo mišljenje i mudrost. Kalvari Čepel iz Kosta Mese u Kaliforniji, je služba koja je od tada dodirnula živote hiljade duhovnih tragača, i njihov pristup službi prihvatile su i druge crkve širom zemlje.

I naša crkva suočila se sa sličnom odlukom. Nastala je prilika da budemo domaćini debati između veoma poznatog ateiste i visoko poštovanog hrišćanina istoga dana kada je za naše osoblje već bila planirana proslava za kraj godine. Iako su oba događaja bila važna, odlučili smo se za onu koja je imala potencijal da ljude dovede ka Hristu. Debata je na kraju bila jedan od najuzbudljivijih događaja u istoriji crkve, sa skoro osam hiljada prisutnih ljudi a četrdeset i sedmoro odlučilo se za Hrista.

Bilo bi lako da kažemo, „Pa, naravno da su ljudi vredniji od tepiha, i evanđeoski događaji važniji su od proslava. Zašto je uopšte pojavilo takvo pitanje?“ Ali nije sve tako jasno kada se sudare prioriteti i vernici crkve se ukopaju i brane svoje sitničave brige.

 

Izdvojeni tekst:

Život će se menjati posle razgovora na parkingu, pitanja o veri postavljaće se preko telefona i u restoranima, ideje za nove oblike svedočenja nastajaće u hodnicima, i niko neće govoriti, „Oh, evangelizam, to je posao toga i toga.“

 

Šta ima prednost, na primer, kada se godišnji crkveni izlet sudari sa retkom prilikom da se organizuje misionski događaj sa govornikom koji će samo jedan dan da bude u gradu? Ili šta se događa kada je omladinskom odeljenju potreban novac da bi organizovali evanđeoski koncert za svoje prijatelje, a vi ste želeli taj novac da upotrebite za krečenje odeljenja za bebe ili betoniranje parkinga, a povrh svega još i ne volite glasnu muziku koju ti klinci sviraju?

To su stvarni sukobi kojih ste već možda bolno svesni. Sada vidite zašto sam započeo ovaj spisak sa potrebnom da cenimo evangelizam i izgubljenima damo prednosti? Ne govorim da će ove karakteristike biti oštra i jasna uputstva za svaku odluku. Ali to su vodeći principi koji mogu da vode računa o našim sklonostima ka duhovnoj egocentričnosti, i da nam pomognu da donesemo odluke koje će našu crkvu veoma pokrenuti ka pravoj neodoljivosti.

 

Svedočenje je deo celokupne strategije

Još jedna važna karakteristika ovih crkava je da je svedočenje integralni element njihove celokupne crkvene strategije. Drugim rečima, evanđeosko obučavanje i događaji nisu sporedna tema, dodeljeni samo jednoj osobi, odeljenju ili jednoj večeri u sedmici. To je sastavni deo onoga što crkva predstavlja.

Kada se to dogodi, biće vam teško da odredite gde se tačno „to“ događa, jer „to“ će se događati na sve strane. Život će se menjati posle razgovora na parkingu, pitanja o veri postavljaće se preko telefona i u restoranima, ideje za nove oblike svedočenja nastajaće u hodnicima, i niko neće govoriti, „Oh, evangelizam, to je posao toga i toga.“

 

Proces potrage se poštuje i neguje

Postoji opasnost da se crkve obruše na bilo kog prijatelja koji se pojavi na vratima. „Možda ćemo dobiti samo jednu priliku,“ misle oni, „pa je najbolje da je zgrabimo i da ih sada dovedemo ka Hristu.“

Na kraju se događa da takvi hrišćani zaista i dobiju samo jednu priliku. To se događa zato što su prebrzo nastupili i pokušali da posle jednog kontakta dovedu osobu ka Hristu. Prijatelj se jednostavno uplaši zbog njihove taktike visokog pritiska.

Ali postoji nešto što sam naučio tokom svojih godina u službi. Kada poštujete i cenite proces kroz koji ljudi prolaze u dolasku ka Hristu, mnogi od njih biće spremni da počnu. Vaš pristup govori im da zaista razumete kroz šta oni prolaze dok čine te teške korake ka veri.

U svom vođstvu uvek sam pokušavao da ohrabrujem ovaj proces potrage na dva osnovna načina. Najpre, ohrabrivao sam naše vernike da grade autentične međuljudske odnose sa ljudima koje žele da dosegnu. Tako će stalno biti prisutni kao prijatelji koji će im pomagati u usponima i padovima na njihovom duhovnom putovanju.

Drugo, osmislili smo naša bogosluženja da osetljivo govore o temama sa kojima se ljudi suočavaju kada ispituju hrišćansku veru. Takođe im stavljamo do znanja da od njih nećemo tražiti da pevaju, potpišu, kažu ili daju bilo šta dok su još u svojoj fazi potrage. To im daje priliku koja im je potrebna da prikladno proslave Isusovu zapovest da „izračunaju trošak“ hrišćanstva pre nego što se zaista potpišu na isprekidanoj liniji.

 

Pitanja prijatelja su važna i na njih se odgovara

Jedan od najvećih strahova sa kojim se prijatelji suočavaju je da će se od njih tražiti da pristanu na nešto što ne razumeju ili sa čime se ne slažu. Od toliko mnogo njih čujem kako ih je vođa crkve osramotio zato što su izrazili iskrenu sumnju ili im je s visine rekao da najpre treba da prihvate hrišćansku veru pa tek onda mogu da pronađu unutrašnju sigurnost da je to zaista istina. Promišljenom tragaču ovakvi odgovori kažu, „Ovim ljudima nije stalo do istine. Oni samo pokušavaju da zaštite svoje redove. Bilo bi bolje da se spakujem i tražim na drugom mestu!“

Biblija nam u 1.Petrovoj 3,15 kaže: „A budite svagda gotovi na odgovor svakome koji vas zapita za vaše nadanje.“ Šta više, 1.Solunjanima 5,20 kaže: „A sve kušajući dobro držite.“ Treba da budemo više zainteresovani za istinu od bilo koga drugog, pošto obožavamo Boga istine i On nam je naredio da je proučavamo i poznajemo.

Crkve koje žele uspešno da dođu do iskrenih duhovnih tragalaca treba da načine udružene napore kako bi otvoreno pokrenuli i odgovorili na pitanja koja ljudi postavljaju. Oni će pokazati pouzdanje u Bibliju i verovanja koja brane svojim životom, i to pouzdanje rašće dok stalno ispočetka gledaju kako i najteže izazove upućene veri postoje dobri odgovori.

 

Vođe prikazuju model rada sa izgubljenima

„Uradite ono što govorim, a ne ono što radim,“ nije dobar način za izgrađivanje crkava koje su orijentisane ka svedočenju. Ako ljudi vide da je evangelizam samo otrcana fraza a ne stvarni običaj vođstva, pozivi na svedočenje ući će na jedno uho a izaći na drugo. Pastor, starešine i bilo koje drugo vođstvo treba da savladaju i prikazuju vrednost ulaganja vremena i truda u strateško povezivanje sa neobraćenim ljudima.

Ovo posebno važi za starijeg pastora. Iz iskustva znam koliko je beskorisno da izazovem svoje slušaoce da urade nešto što ja sam ne radim. Nemoguće je da govorimo sa pravim ubeđenjem. Reči nemaju sile i zvuče samo kao lepe ideje koje neko negde treba da pokuša nekada da sprovede.

Ovde, kao i na drugim mestima, važi pravilo, „Brzina vođe je brzina tima.“ Ljudi u vašoj crkvi treba da vide da ste ispred njih, da živite životom koji je pun avanture i akcije u spasavanju izgubljenih. Oni će početi da govore sebi, „Pastor je spreman da preduzme rizike i upusti se u to, pa možda je vreme da i ja počnem to da radim.“

 

 

Vernici su osposobljeni da šire svoju veru

Kada vođe kao modeli postanu uobičajena stvar, ljudi u crkvi počeće da traže pomoć kako bi i sami postali više neodoljivi. U znak odgovora na njihovo oduševljenje i glad, crkva može da ponudi praktične oblike obučavanja koji su smišljeni za razvijanje veština za uspešno prenošenje poruke o Hristu.

To može da se obavi na posebnim časovima i seminarima, kao i putem propovedi sa propovedaonice i razgovora u malim grupama. Vernici će prisustvovati a da nisu na to naterani, jer je ono što uče važno za vrednost koja se već ukorenila u njihovom srcu.

 

Izdvojeni tekst:

Kada obični hrišćani u crkvenom tkanju postanu obučeni i aktivni u širenju svoje vere, onda se bolje čuvajte! Čitava nova era aktivnosti i promene života doživeće eksploziju. Ako to niste ranije doživeli, osetićete izvanredno oduševljenje što ste deo neodoljive crkve.

 

Kada se to dogodi – kada obični hrišćani u crkvenom tkanju postanu obučeni i aktivni u širenju svoje vere, – onda se bolje čuvajte! Čitava nova era aktivnosti i promene života doživeće eksploziju. Ako to niste ranije doživeli, osetićete izvanredno oduševljenje što ste deo neodoljive crkve.

 

Međuljudski odnosi sa nevernim ljudima doživljavaju maksimum

U obučavanju koje se odigrava u neodoljivim crkvama, stalno se naglašava važnost izgrađivanja autentičnih međuljudskih odnosa sa nevernim poznanicima. Tu će se bitka osvajati ili gubiti. Bez ovih prijateljstva, mi se neizbežno vraćamo na stare taktike tipa „udari i beži“. Ove taktike mogu da pomognu nekolicini, ali oteraće mnogo više.

Da bismo uzdigli vrednost izgrađivanja ovih strateških međuljudskih odnosa, neodoljive crkve treba da paze da ne preopterete sedmični kalendar ili da vrše pritisak na ljude da sve svoje vreme provode u crkvenim aktivnostima. Umesto toga, one treba da odaju priznanje pokušajima vernika da provode kvalitetno vreme sa ljudima kojima je Hristos potreban.

Ove crkve takođe dozvoljavaju preduzimanje onakvog rizika u koji se Isus upuštao kada je išao na mesta na kojima su živeli nereligiozni ljudi. Shvatajući da u tome postoji opasnost, oni ohrabruju jedan drugoga u održavanju pobožnog života.

 

Proslavljaju se razni pristupi evangelizmu

Neodoljive crkve naglašavaju da uspešan evangelizam izgleda baš kao njihovi pojedinačni vernici. Može da uzme oblike koji odgovaraju ličnostima koje im je Bog dao.

Ovo je radikalno odstupanje od većeg dela onoga što se događalo u proteklim decenijama. Postojala je sklonost da se pastor oduševi prema evangelizmu na određeni način, i da zatim potajno ili otvoreno vrši pritisak na sve ostale da rade isto što i on. Na kraju se događa da postoji vrlo malo ljudi koji su po temperamentu isti kao i vođa, ali drugi primoravaju sebe da urade ono što im ne odgovara. Drugi se potpuno povlače iz crkve, ili ostaju tu gde jesu i osećaju krivicu. Možda kažu, „Voleo bih da sam duhovniji kako bih mogao radim to što oni rade.“

U tom procesu se povređuje mnogo dobrih ljudi i, što je jednako štetno, oni se ne primenjuju u dosezanju onih koji bi mogli da se povežu sa ljudima kao što su oni. Tako veliki broj vernika oseća da ih ne razumeju a veliki delovi stanovništva ostaju neobrađeni.

Istinski neodoljive crkve izbegavaju ove probleme tako što cene mnoge različite pristupe u širenju poruke. Dok vernici koriste svoje pojedinačne evanđeoske stilove i zatim udružuju snage u tim, misionski rad crkve doživljava veliki napredak.

Na primer, jedna žena pozvala je našu kancelariju u crkvi jer se brinula za svog muža koji se nalazio u procesu da postane Mormon. Ona nije znala kako da mu pomogne da sagleda probleme u Mormonstvu u suprotnosti sa istinom biblijskog hrišćanstva. Zato smo mi nadomestili njen trud sa intelektualnim pristupom od strane nekolicine ljudi u našoj službi za apologetiku. Oni su nastavili da se sastaju sa Robom sve tok on nije došao do tačke da preda svoj život Hristu. Zanimljivo je što se i on sada nalazi u istoj službi, primenjujući svoj intelektualni stil u pomaganju drugima koji imaju slične probleme.

 

Svaki položaj u službi gleda se kao ceo crkvenog svedočenja

U neodoljivim crkvama, svaka služba u crkvi – bez obzira na određeno odeljenje čiji je deo – ceni se kao važan doprinos sveobuhvatnom cilju dopiranja do izgubljenih.

Sam zadatak može da bude čišćenje i održavanje zgrade, upravljanje sistemom ozvučenja, pomaganje ljudima da pronađu slobodno mesto, učenje i negovanje dece, ili vođenje računa o budžetu i plaćanje mesečnih troškova. Ali svaki dodaje nešto evanđeoskoj uspešnosti crkve. Kada svi radimo zajedno, možemo da uradimo ono što niko sam ne bi mogao da uradi u dopiranju do izgubljenih. Zato je svaka uloga od vitalne važnosti.

 

Trud pojedinačnih vernika podržavaju veliki evanđeoski događaji

Čak i posle najboljeg obučavanja i ohrabrenja, većini vernika biće potrebna pomoć u dovođenju njihovih prijatelja do tačke predanja. Iako to može da ima razne oblike, jedna od najboljih strategija je da se organizuje veliki evanđeoski događaj na koji mogu da dovedu svoje prijatelje. Divno je posmatrati kako čak i jedno dobro smišljeno bogosluženje, koncert ili program, Bog može da upotrebi da ispravi pogrešna shvatanja o Njemu i da pripremi prijatelje da čuju nešto više.

 

Izdvojeni tekst:

Uz put, inovacija nije nova izmišljotina. Većinu dinamičnih pokreta u istoriji crkve vodili su ljudi koji su bili spremni da razbiju kalup i da pokušaju neki novi oblik službe. Samo pogledajte živote majstora kao što su Luter, Kalvin, Vesli, But i Mudi.

 

Neka vam bude jasno da ovde ne govori o bogosluženjima, iako ona mogu da budu korisna nekim vernicima koji su već uznapredovali na svom duhovnom putovanju. Govorim o događajima koji su od početka do kraja smišljeni imajući neverne na umu. Oni mogu da imaju razne oblike, od koncerta savremene hrišćanske muzike do kreativnih prezentacija koje obuhvataju dramu, multimedije i umetnost, do doručaka za muškarce i ručaka za žene, ili posebnih večeri na kojima poznati govornik govori ili priča svoje iskustvo.

U slučaju Vilou Krika, svakog vikenda imamo posebne događaje za prijatelje koji iznose osnovna hrišćanska verovanja kroz kombinaciju muzike, drame i izgovorene reči. Zatim, kao sledeći korak, nudimo bogosluženja preko sedmice, kada se vernici sastaju da provode vreme u proslavljanju Boga i učenju iz Njegove Reči.

Mnoge crkve imaju slične događaje za prijatelje nekog drugog dana ili ređe. Važno je da se održi visoki kvalitet, čak iako to znači manje događanja. Svrha je u tome da niko ne može da prepiše koliko ovakvih događanja treba da postoji ili kakav oblik oni treba da imaju, već da se crkve ohrabre da budu strateške u naporu da ljude zadobiju za Hrista. Ova kombinacija ličnog i zajedničkog evanđeoskog truda može da učini da crkva postane veoma neodoljiva.

 

Inovacija je cenjena i primenjivana

Kao što smo ranije videli, Matej nije svoju ideju o gozbi za svoje neverne prijatelje izvadio iz Priručnika iz prvog veka o odobrenim evanđeoskim idejama. Umesto toga, on je jednostavno video potrebu, pristupio svojim mogućnostima, postao kreativan i organizovao žurku!

Crkve koje utiču na kulturu oko sebe imaju mesta za gozbe kao što je Matejeva. One dozvoljavaju nove inovativne ideje za prenošenje poruke onima kojima je potrebno. One ozbiljno shvataju Isusovu zapovest iz Marka 7 da tradicijama ne dozvole da se ispreče na putu poslušnosti Bogu ili služenja ljudima. Kreativnost je deo njihovog razmišljanja, i promena je sastavni deo njihove strategije. Oni su spremni da preduzmu rizike radi izgubljenih, ali uče iz svojih grešaka i stalno ispravljaju svoj kurs.

A kada ih, u procesu, pogrešno razumeju drugi vernici, kao što su Isusa često pogrešno razumeli, oni slušaju i uz molitvu obraćaju pažnje na reči njihovih kritičara, ali takođe ostaju na kursu i završavaju trku, dovodeći što je više moguće novih obraćenika sa sobom.

Uz put, inovacija nije nova izmišljotina. Većinu dinamičnih pokreta u istoriji crkve vodili su ljudi koji su bili spremni da razbiju kalup i da pokušaju neki novi oblik službe. Samo pogledajte živote majstora kao što su Luter, Kalvin, Vesli, But i Mudi. Naš izazov nije da se ukorenimo u pristupima koje su oni pokrenuli, već da nastavimo da se prilagođavamo kako bismo stalno izvlačili maksimum iz uticaja naše službe.

 

Naglašava se važnost Biblije

Neodoljive crkve shvataju da oni koji su izvan vere strašno potcenjuju svakodnevne prednosti poznavanja i poštovanja Boga. Tako su oni naučili da naglase na samo centralnu evanđeosku poruku, već takođe i biblijsku mudrost za svakodnevni život, uključujući vođstvo u područjima braka, vaspitanja dece, porodice i radnih odnosa, rešavanju sukoba i problema koji su povezani sa etikom i moralom. Ove crkve znaju da ako ljudi otkriju da hrišćanska učenja stvarno deluju, oni će ostati dovoljno dugo da otkriju da su i hrišćanske tvrdnje takođe istinite.

Ove crkve razumeju da ne mogu samo da uče doktrinu i zanemaruju potrebe praktičnog života. Ali takođe moraju da izbegnu da padnu u iskušenje da jednostavno podele korisne savete a da ne obrate pažnju na dublje probleme greha i spasenja.

 

Izdvojeni tekst:

Neodoljive crkve su naučile da moraju da komuniciraju sa svojom kulturom a ne da čine kompromise sa njom. One znaju da ako se poruka o Hristovom krstu ikada zamagli ili sakrije, bitka će biti izgubljena.

 

Isus je prikazao ovu ravnotežu u Mateju 11,28-30. On je rekao: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako.“ Umornim i istrošenim ljudima kojima se obraćao ovo je bio veoma privlačan poziv. Bio im je veoma važan u njihovoj trenutnoj situaciji. On im je rekao da će, ako Ga slede i uče od Njega, takođe pronaći i duhovni odmor za njihove duše.

 

Jevanđelje se nikada ne dovodi u kompromis.

Neodoljive crkve su naučile da moraju da komuniciraju sa svojom kulturom a ne da čine kompromise sa njom. One znaju da ako se poruka o Hristovom krstu ikada zamagli ili sakrije, bitka će biti izgubljena. Kakva je korist da naučimo da govorimo jezikom svetovnih ljudi ako u tom procesu izgubimo našu poruku?

Neki hrišćani pretpostavljaju da ako crkva želi da dođe do nekih ljudi, ona mora da se uzdrži od izazivanja da se oni primene i predaju svoj život Božjoj kontroli. Po mom iskustvu, tačno je sasvim suprotno.

Ljudi su jednostavno umorni od slušanja jadnih poziva sa pola srca koje upućuju verske vođe kojima nedostaje hrabrost da pucaju pravo i kažu im istinu. Mnogi od njih traže nekoga ko će im reći istinu bez izvinjavanja i izazvati ih da na to ulože svoj život. Stalno se iz početka iznenadim kada se suočim sa ljudima i pozovem ih da se pokaju i poveruju u Hrista, što se mnogi od njih zahvaljuju na tome i urade ono na šta sam ih izazvao.

Ovo je očigledni pokazatelj da Sveti Duh radi svoj posao. Ali o tome se i radi. On već radi svoj deo i čeka da mi uradimo naš. Neodoljive crkve rade upravo to, dok jasno i privlačno ukazuju ljudima da je spasenje na raspolaganju samo kroz Isusa Hrista.

 

Postoji opipljivi osećaj natprirodnog

Postoji osećaj čudesa, sličan onome koji je opisan u Delima 2, među ljudima koji su uključeni u crkvu koju sam opisivao. To samo po sebi čini da crkva bude još više neodoljiva. Bog jasno deluje dok se čudo za čudom događa u obliku promenjenog života. Skeptici postaju duhovni tragači. Tragači pronalaze Hrista. Hrišćani razvijaju pouzdanje i postaju aktivni i hrabri u prenošenju svoje vere. Intenzitet se umnožava dok se širi vizija i očekivanje daljih čuda. Crkve utiču na druge crkve i čitave veroispovesti, i uskoro se čitava nacija kreće ka Bogu.

Kroz silu Svetoga Duha i molitve i trud mnogih neodoljivih hrišćana, cilj formule – maksimalan uticaj – ispunjava se u divnom izobilju.

Za mene je to vredan cilj? Šta donosi više nagrada nego učestvovanje u ovakvom poduhvatu? Postoji mnogo toga bez čega bi mogao da živim, ali ovo nije jedna od tih stvari. Čistio bih podove samo da budem u neodoljivoj crkvi.

Ali sve se vraća na pojedince: na ljude kao vi i ja, koji znaju gde da ulože svoj život. U poslednjem poglavlju želim da govorim o najvećem strateškom ulaganju koje ikada možete da uradite.

 

Poglavlje 15

 

Uložite svoj život u ljude

 

 

„Evo nas,“ rekao je čovek toplo svojoj ženi. „Kopakabana plaža, gornji sprat, divni restoran i hotel prve klase. Trud se isplatio, zar ne dušo? Sve te godine rada i štednje sada su se isplatile.“

Slučajno sam čuo razgovor ovog para jer su sedeli za susednim stolom. Razmišljao sam o svemu što sam ja uradio u proteklih nekoliko meseci. Nalazio sam se na kraju putovanja dugog mesec dana, na kojem me je moj otac poslao širom Centralne i Južne Amerike, da odnesem novac misionarima koje je on tamo podržavao. Pošto sam već išao u tom pravcu, on mi je sastavio putni plan da posetim i nekoliko gradova u Južnoj Americi, kako bih mogao u potpunosti da doživim taj deo sveta.

Bilo je to veoma informativno vreme u mom životu. Imao sam devetnaest godina. Nedavno sam postao hrišćanin, ali još nisam znao šta ću da radim u ostatku svog života. Počeo sam putovanje sa jednim Indijanskim plemenom u sred centralno-američke džungle, gde je crkva veoma napredovala. Bilo je to uzbudljivo mesto. Sveti Duh je bio aktivan i životi su se menjali u čitavom području.

Od tada sam posetio nekoliko gradova, i na kraju stigao u Rio de Žaneiro u Brazilu, koji je u to vreme bio džet-set prestonica sveta. Sada sam večerao sam u ovom elegantnom restoranu, slušajući kako ovaj par diskutuje kako je divno što su konačno tu.

Skoro da mi se zamutilo u glavi dok sam razmišljao: „Čekajte malo. Ovi ljudi imaju oko šezdeset godina, i kažu da su čitavog života čekali da stignu ovamo? Ja imam devetnaest i već sedim ovde! Šta ću ja da radim u sledećih trideset ili četrdeset godina? Ako je ovo sve što postoji, onda sam u velikoj nevolji. Ovde je lepo, ali to sigurno nije sve u životu.“

Sećam se kako sam se vratio u svoju sobu razmišljajući, Šta da uradim sa svojim životom? Postoji li nešto dovoljno važno da u to uložim svoj život?

Dok sam razmišljao o godinama koje sam proveo radeći u očevoj kompaniji, mnoge prijatne uspomene dolazile su mi u sećanje. Ali takođe sam osećao da to nije karijera koja će ispuniti težnju mog duha da budem deo nečeg večnog i preobražavajućeg.

Upoređujući sve, pomislio sam na onu malu crkvu u sred džungle, i broj veoma pametnih ljudi koji su posvetili svoj život da služe među tim Indijancima. Oni su sagradili zadivljujuću zajednicu vernika koji sada vode svoje prijatelje Hristu. Sećam se kako sam sedeo na zemlji samo pre nekoliko dana, za vreme jednog njihovog bogosluženja, dok su pevali iz srca proslavljajući Boga.

To veče u Riju shvatio sam da je ono što sam video da se događa u plemenu mnogo stvarnije, mnogo trajnije i mnogo važnije od jednostavnog postizanja rezultata u poslovnom svetu. Bilo je nešto čiji sam deo želeo da budem.

Kako je ispalo, nikako nisam bio u stanju da se oslobodim te misli, bez obzira na primamljive prilike koje su me vukle u drugim pravcima.

 

Ribarski posao

To je vekovna borba. Nisam se samo borio oko profesije koju je trebalo da izaberem. Borio sam se da otkrijem gde da uložim svoju strast, svoje snove i energiju. Kasnije, kada sam pročitao u Novom zavetu kako su se i neki Isusovi učenici borili sa ovom temom, shvatio sam da se nalazim u dobrom društvu.

Iako su po zanatu bili ribari, Petar i Andrija su ozbiljno shvatili Isusov poziv u četvrtom poglavlju Jevanđelja po Mateju, gde im je rekao: „Razumem da ste zauzeti lovljenjem ribe. Ali, čujte šta želim da kažem i slušajte dobro. Ako verujete u Mene, i sledite Me, ako pokušate da razumete ko sam i šta treba da uradim na ovom svetu, onda ćete mi dozvoliti da od vas načinim lovce na ljude. Verujte mi, to je mnogo važnije od vašeg poduhvata lovljenja ribe!“

Važno je da razumemo da Isus ovde nije odbacivao ribarski posao, ništa više nego što bi odbacio posao izgradnje, od koga su On i Josif zarađivali za život. Nema ništa loše u tim zanimanjima, ili u poslu ishrane, turizma, osiguranju ili prodavanju kuća. Svi su ti poslovi u redu. Ali ni jedan zemaljski poduhvat nije toliko važan kao posao dovođenja izgubljenih ljudi do Hristovog krsta. To treba da bude centralan posao svakog Njegovog sledbenika, bez obzira na to kakvo je njihovo zanimanje.

Oni koji izaberu da slede Hrista konačno dolaze do zaključka da nema ničeg važnijeg od rada sa ljudima. A kada se to dogodi, njihove vrednosti menjaju se zauvek. Njih će obuzeti shvatanje da svaka druga zemaljska aktivnost bledi u poređenju sa pomaganjem ljudima da dođu u spasonosnu, oslobađajuću zajednicu sa Bogom svemira.

A kada razumeju da je najvažniji posao na svetu posao sa ljudima, pazite se! Oni će živeti drugačije, moliće se drugačije, voleće drugačije, radiće drugačije, davaće drugačije i služiće drugačije, jer su preokupirani ljudima i njihovim potrebama. Oni će postati obuzeti načinima na koje mogu da budu uspešniji lovci ljudi.

Da li vam se već dogodilo ovako nešto? Sedeo sam u očevoj prodajnoj kancelariji u njegovoj kompaniji u Mičigenu i čitao sam neke stihove iz trećeg poglavlja Druge Petrove poslanice koji su opisivali vatrenu sudbinu svih stvari koje sam se toliko trudio da steknem. Ta misao me je jednostavno savladala; kakvo uzaludno trošenje energije i ulaganje sebe u sticanje toliko mnogo privremenih stvari.

 

Izdvojeni tekst:

Kada razumeju da je najvažniji posao na svetu posao sa ljudima, pazite se! Oni će živeti drugačije, moliće se drugačije, voleće drugačije, radiće drugačije, davaće drugačije i služiće drugačije, jer su preokupirani ljudima i njihovim potrebama. Oni će postati obuzeti načinima na koje mogu da budu uspešniji lovci ljudi.

 

Onda sam se setio 1.Korinćanima 9,25, gde je Pavle rekao: „Svaki pak koji se bori od svega se uzdržava: oni dakle da dobiju raspadljiv venac, a mi neraspadljiv.“ Pavle je ustvari govorio: „Oni su svi zagrejani oko pogrešne trke! Ja bih voleo da se svi vi vernici pripremite i vežbate i postavite cilj da pobedite u pravoj trci: onoj koja čini da se vaš život broji za večnost, uz pomoć načina na koji služite Bogu i načina na koji služite ljudima.“

Od samo nekolicine nas će se doslovno tražiti da ostavimo svoje mreže i napustimo svoje zanimanje. Neće Bog mnoge od nas voditi da načine karijeru u propovedničkoj službi. Od velike većine hrišćana tražiće se funkcionišu unutar svojih sadašnjih zanimanja, ali sa potpuno novim načinom razmišljanja koji odražava Božju perspektivu o večnoj važnosti ljudi.

Slično meni, siguran sam da ste zahvalni što su učenici odlučili da se pozabave ljudima umesto ribarskim poslom. I siguran sam da se radujete što u Jovanu 21, kada je Petar razmišljao da se vrati na lovljenje ribe, Isus mu prišao i obnovio svoj izazov da ostane preokupiran pomaganjem ljudima. Tri puta je rekao Petru, „Ostani u poslu sa ljudima.“

To je Petar i uradio, i Bog ga je upotrebio da utiče na čitav svet. Na mnogo skromniji način, to je ono što sam i ja radio, i pokušavam da izvršim uticaj na svoj ugao sveta. Jedino pitanje koje preostaje je, Šta ćete VI da uradite? Gde ćete vi da uložite svoj život?

 

Izdvojeni tekst:

Od samo nekolicine nas će se doslovno tražiti da ostavimo svoje mreže i napustimo svoje zanimanje. Neće Bog mnoge od nas voditi da načine karijeru u propovedničkoj službi. Od velike većine hrišćana tražiće se funkcionišu unutar svojih sadašnjih zanimanja, ali sa potpuno novim načinom razmišljanja koji odražava Božju perspektivu o večnoj važnosti ljudi.

 

Dozvolite mi da vas nagovorim, radi vaše lične koristi i radi vaših izgubljenih prijatelja, ako volite Boga svim svojim srcem, umom i dušom, ostanite u poslu sa ljudima. Svakoga dana kažite Svetom Duhu: „Dozvoli mi da danas uradim nešto više od lovljenja ribe. Pomozi mi da uradim nešto više od jednostavnog prodavanja proizvoda. Nadahni me da prevaziđem puko pružanje službe. Osposobi me da dodirnem ljudski život. Radi kroz mene na dopiranju do ljudi i žena za Tebe. Želim da budem u poslu sa ljudima!“ To je stanje uma neodoljivih hrišćana.

 

Isusov poslednji poziv

Pre nego što završimo ovo poglavlje, hteo bih da ponovimo i primenimo poslednji poziv koji je Isus uputio pre nego što je završio svoju zemaljsku službu i uzneo se na nebo. On se nalazi u Mateju 28,19.20: „Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha, Učeći ih da sve drže što sam vam zapovedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.“

Zapazite kome se Isus obraćao. On je govorio svojim učenicima, koji su se odrekli svega da bi išli za Njim i postali slični Njemu. Da to izrazimo uz pomoć naše formule, oni su dozvolili da se Njegov uticaj spira sa njih kako bi pokazao da su razvili ličnosti koje imaju visok potencijal. Oni su primili uputstva iz prve ruke i Isusov primer za život koji je bio pun autentičnosti, saosećanja i žrtve.

Drugi vid ovog izazova dolazi od reči, „idite dakle i naučite sve narode“. Jasno je da Isus nije očekivao da se to dogodi kroz diplomatiju ili politički trud. To će nastati kao rezultat kada oni zaista izađu i dođu u blizak dodir sa ljudima na koje žele da izvrše uticaj. Čineći to, oni će imati priliku da otpočnu prijateljstvo i da prirodno utiču na ljude koje upoznaju.

Zatim, Isus je rekao da oni treba da uče ljude na isti način kao što su i oni postali učenici. Iako je On u osnovi mislio na vođenje novih vernika u duhovnom rastu i poslušnosti Hristu, ovo vođstvo ima za cilj da bude nastavak učenja koje se sve vreme događalo. Drugim rečima, poučavanje je obuhvatalo jasnu komunikaciju o Hristovoj poruci jevanđelja. Trebalo je da učenici slede Njegov primer u započinjanju duhovnih tema u razgovoru, izgovaranju načina za primanje Njegovog spasenja, i u pomaganju ljudima da savladaju prepreke na svom putu verovanja.

Konačno, Isus je obećao da će biti sa njima – sa nama – „u sve dane do svršetka veka.“ Pored garancije o Njegovoj prisutnosti i zaštiti, ovo je i izričita sigurnost onoga što se navodi i na drugim mestima: ako uradimo svoj deo u ispunjavanju ovog „velikog naloga“, On će učiniti svoj deo i učiniti da taj trud donese rod. Ukratko, Isus nas uverava da ako sprovedemo Njegov plan u delo, imaćemo maksimalni uticaj na svet oko nas. Videćemo kako, jedni za drugima, ljudi dolaze i prelaze liniju vere, postaju neodoljivi hrišćani i pridružuju se neodoljivoj crkvi koja stalno raste.

Dobro je da to znamo, zar ne? Ali moj najveći strah je da ćete se ovde zaustaviti, da ćete samo povećati svoje znanje o onome šta se događa kada postanemo neodoljivi hrišćani i šta je potrebno da bi se proizveli novi vernici. Dobro znamo da to nije dovoljno.

Pogledajte još jednom ove Isusove reči. Sva akcija koju On želi da pokrene u svetu počinje sa tom malom reči, „Idite.“

„Idite,“ mogu da Ga čujem kako govori, „Širite vest da ljudi mogu da se pomire sa Bogom. Širite vesti da grešnici koji se kaju mogu da pronađu milost i oproštenje. Širite vesti da se otuđeni ljudi i žene mogu pomiriti sa Bogom i jedni sa drugima. Idite, i ljudi će odgovoriti. I znaćete da ispunjavate svoj deo u svetskom probuđenju.“

Mogu da zamislim kako su oči Isusovih sledbenika postale velike kao tanjiri. „Gospode, svetsko probuđenje sa takvima kao što smo mi? E, pa za to vredi svakog dana ustati iz kreveta. Kakav izazov! Kakva vizija! Ti ćeš tako da nas upotrebiš?“

To me podseća na priču o Stivu Džobsu, jednom od osnivača Epl Kompjutersa. On je shvatio da meteorski rast njegove korporacije zahteva zapošljavanje iskusnog izvršnog direktora koji će obezbediti celokupno vođstvo. Zato je prišao jednom vrhunskom izvršnom direktoru, Džonu Skaliju, koji je radio za Pepsi Kolu.

Nakon što ga je jedno vreme „obrađivao“, počeo je da oseća da će Skali odbiti njegovu ponudu. Zato ga je odveo na vrh jedne zgrade koja je gledala na Centralni Park u Njujork Sitiju, i uputio mu svoj poslednji napor pozivajući ga da se pridruži Eplu.

 

Izdvojeni tekst:

Svakoga dana kažite Svetom Duhu: „Dozvoli mi da danas uradim nešto više od lovljenja ribe. Pomozi mi da uradim nešto više od jednostavnog prodavanja proizvoda. Nadahni me da prevaziđem puko pružanje službe. Osposobi me da dodirnem ljudski život. Radi kroz mene na dopiranju do ljudi i žena za Tebe. Želim da budem u poslu sa ljudima!“

 

Ali ni to nije bilo dovoljno dobro. Konačno, u potpunom očajanju, Stiv Džobs je pogledao Džona Skalija u oči i rekao mu, „Da li želiš da do kraja života prodaješ zašećerenu vodu, ili želiš priliku da menjaš svet?“

U svojoj knjizi, Skali opisuje kako mu je ovaj izazov skoro isterao vetar iz stomaka. Konačno ga je podstaknuo da napusti Pepsi Kolu i pridruži se Eplu.

Slično Džonu Skaliju, svakome od nas Bog je usadio želju da menjamo svet. Ali personalni kompjuteri nikada neće uticati na svet toliko koliko vođenje nekoga u ličnu zajednicu sa Hristom.

Kada se osoba izgladnela za ljubavlju po prvi put upozna sa Božjom milošću, kada usamljena osoba konačno doživi bogatstvo zajednice sa Isusom Hristom, kada kriva osoba pronađe oproštenje i čistu savest, kada zalutala osoba iznenada pronađe cilj u životu, to je uticaj. I pokreće se snažan lanac reakcija.

Ta osoba utiče na ljude u svom svetu. Muž utiče na svoju ženu. Roditelji utiču na svoju decu. Prijatelji govore prijateljima. Saradnici pričaju sa kolegama. Stvaraju se male mreže hrišćana. Crkve se uspostavljaju i jačaju. Pokreću se nove službe. Uskoro, novi život izbija na sve strane. Siromašni počinju da primaju staranje, gladni su nahranjeni, bolesni su posećeni, usamljeni su voljeni, ranjenima se pomaže da pronađu ispunjenje. Pre nego što shvatite, taj ugao sveta upravo se malo promenio.

Ali lanac reakcija mora da pokrene neko ko je spreman da IDE. Neko ko je spreman da izađe iz svoje zone udobnosti i da izazove malo akcije. Neko ko je spreman da bez straha progovori o vaskrslom Spasitelju. Na veoma stvaran način, promena celog sveta zavisi od tog jednog glagola u Isusovoj zapovesti, „Idite.“

Zar danas nije dobar dan da odlučite da postoji više u životu od prodavanja zašećerene vode? Zar danas ne bi bio idealan dan da Bogu kažete, „Uz Tvoju pomoć ići ću, i pokrenuću neke lančane reakcije u mom svetu. Tvojom silom, menjaćemo živote?“

Početak nije lak, ali je vredan truda, i nikada nećete požaliti što ste sebe posvetili izgradnji Njegovog carstva.

 

Mudrost od starijih

Jedna nedavna anketa pitala je ljude koji su imali devedeset pet godina ili više šta bi uradili drugačije kada bi mogli da žive svoj život iz početka. Njihovi odgovori veoma su važni za našu temu. Evo tri glavne promene koju su ljudi navodili.

 

Više bi razmišljali

Provodili bi više vremena u miru od svakodnevne žurbe kako bi pažljivo ispitali pravac i značenje njihovog života. Čineći to, obezbedili bi izvesnu energiju koju bi potrošili na vredne ciljeve.

Mogu li da vas izazovem da učinite isto, posebno kada se radi o neodoljivom hrišćanstvu? Odvojte vreme da ponovo pregledate ovu knjigu i postavite sebi pitanje kako stojite u svakom delu formule. Da li razvijate karakter visokog potencijala koji će ljude privući Hristu? Gde treba da uložite više truda?

 

Više bi rizikovali

Kada bi imali još jednu priliku, ovi stariji ljudi jasno su rekli da bi bili hrabriji u istupanju iz svoje zone udobnosti. Oni bi preuzeli rizike kako bi povećali svoja dostignuća i život učinili interesantnijim.

Šta je sa vama? Ovaj život je vaša jedina prilika da uradite baš to. A gde biste mogli da preduzmete više strateških rizika nego u području propovedanja vere, koje nosi sa sobom toliko mnogo nagrada za svakoga?

Vaš hrišćanski život nikada neće biti zanimljiva avantura koju sam opisivao ukoliko niste spremni da rizikujete vere radi i ponizno gledate kako Bog ispunjava svoje obećanje da će voditi, štititi i upotrebiti vas u širenju svog carstva.

Ovo je pouka koju je Greg, relativno novi hrišćanin u našoj crkvi, naučio kada je pokušavao da o svojoj veri govori jednom skeptičnom članu porodice. Greg je pozvao Marka i rekao mu, „Zaključio sam da je jedini način da stvarno naučim čitavu ovu stvar sa ličnim evangelizmom, da izađem i okrvavim se. Najbolji način da otkrijete rupe u svom oklopu je da izađete i upotrebite ga!“

Ima mnogo istine u tome šta on govori. Pročitali ste ovu knjigu, razmišljali ste o toku akcije i sada, spremni ili ne, treba da stanete na prve linije borbe i borite se radi nekih voljenih osoba. Možda ćete se povrediti, ali videćete lični rast i sve veću evanđeosku uspešnost u tom procesu. A kada budete imali devedeset i pet godina, biće vam drago što ste preduzimali neke rizike i niste se štedeli!

 

Uradili bi više stvari koje će ostati posle njih

Da li je uopšte potrebno da komentarišem o ovome? Naravno, postoje neke stvari u koje možemo da uložimo svoj život i koje će trajati duže od naših šezdeset do osamdeset godina. Ali razmišljate o duhovnim nagradama večnog ulaganja. Lančana reakcija koju pokrenete danas može da se nastavi i u sledećem veku pa čak i sve do Hristovog dolaska. Razmislite o uticaju na nebu! Šta može da bude uzbudljivije od toga?

 

Bilo je to mračno područje mog života. Razneo sam Ahilovu tetivu dok sam igrao ragbi sa gomilom grubih nevernih momaka sa kojima sam pokušavao da izgradim prijateljstvo. Imao sam operaciju kako bi se spojilo oštećeno tkivo, ali nisam se pravilno oporavljao. Ustvari, toliko me je bolelo da su morali ponovo da operišu i vide da li je sve u redu.

Nakon što sam više od nedelju dana ležao u bolnici, konačno su me pustili. Iako smo Lin i ja otišli negde da se odmorimo i oporavimo, toliko me je bolelo iznutra i nalazio sam se u blagom stanju depresije.

Onda je zazvonio moj telefon. Pozvao me je izdaleka moj prijatelj sa jedrenja, Tom, zvao je sa Devičanskih ostrva, između dva putovanja jedrenjakom.

„Pa, uradio sam to!“ rekao je oduševljeno.

Moja prva pomisao bila je da je slupao prijateljev brod koji sam ja uredio da pozajmi. „Kako to misliš, uradio si?“ pitao sam.

„Predao sam svoj život Hristu,“ objasnio je. „Molio sam se sa Džonom, jednim od tipova iz tvoje crkve, koji je prošle sedmice putovao sa mnom.“

Jedva sam mogao da poverujem. Posle skoro tri godine pokušavanja, učenja, izazivanja, motivisanja i nadahnjivanja ovog neprikladnog kandidata za obraćenje, on je konačno prešao preko linije vere. Kakvo neverovatno ohrabrenje u mom tako teškom životnom trenutku!

 

Izdvojeni tekst:

Vaš hrišćanski život nikada neće biti zanimljiva avantura koju sam opisivao ukoliko niste spremni da rizikujete vere radi i ponizno gledate kako Bog ispunjava svoje obećanje da će voditi, štititi i upotrebiti vas u širenju svog carstva.

 

Od tada, bilo mi je uzbudljivo da posmatram kako se menjaju Tomovi stavovi i vrednosti. On i dalje ima takmičarski duh i pun je života kao i uvek, ali više nije izvan kontrole, kao što je bio u prošlosti. On sada ima unutrašnji poriv i cilj koji nikada pre nije iskusio.

Nemojte pogrešno da me shvatite: on i dalje ima neke grube ivice. Ali iskren je, i iskreno se trudi da otkrije šta to znači živeti životom koji je Bogu ugodan.

Na primer, pre kratkog vremena, bio je deo posade o kojoj sam tek kasnije čuo. Očigledno je previše popio i malo se zaneo. Ali posle toga je napisao pismo izvinjenja svakom članu posade i rekao im je da njegovo ponašanje nije bilo dosledno predanju Hristu koje je nedavno učinio, i zatražio je njihovo oproštenje. Mogu samo da zamislim kakav je to imalo uticaj na njih!

Jedan od Tomovih prijatelja koji je posmatrao njegovu promenu u početku je mislio da se samo radi o nekoj fazi. Zatim se zabrinuo da se Tom ne zanese i ne postane neki verski fanatik. Ali tokom vremena počeo je da ceni neke aspekte novog Toma, kao što su stabilnost, pravac i manje destruktivnih navika.

Tomov prijatelj je postao radoznao. Njih dvojica počeli su da se sastaju i da duboko razgovaraju o ovim temama. Tom je odgovorio na sva pitanja svog prijatelja koliko je mogao, zatim ga je ohrabrio da razgovara sa mnom i sa drugima koji bi mogli da mu pomognu u razumevanju istina hrišćanske vere. Tom je čak vozio svog prijatelja čak iz Mičigena do predgrađa Čikaga kako bi ga odveo na bogosluženje u našoj crkvi! Bio je to strateški korak. Boravili su u našem domu i razgovarali smo do kasno u noć.

Od tada smo Tom, njegov prijatelj i ja više puta zajedno ozbiljno razgovarali o jevanđelju i njegovoj primeni na naš život. Tomov prijatelj se otvara, ali još nije spreman da pređe preko linije vere.

Još nije. Ali Tom i ja se molimo.

 

Možete li da shvatite zašto sam vam na početku rekao da u životu ne postoji ništa tako uzbudljivo kao što je prijateljstvo, ljubav i vođenje zalutalih ljudi prema veri u Hrista? Ne postoji avantura koja je slična ovome, i ni jedna druga aktivnost se ni ne približava istom nivou nagrada.

Uzbuđen sam što vidim da Tom – neodoljivi, društveni, uvek na ivici Tom – postaje neodoljivi hrišćanin. Očekujem dan kada će i njegov prijatelj da se pridruži porodici, i za uzvrat, da sa nama radi trudeći se da širi Božju ljubav i istinu na sve više i više ljudi.

Šta je sa vama? Da li ste vi u tom timu? Da li ste spremni da preduzmete rizike i sprovedete u akciju ono što ste naučili o prenošenju poruke o Hristu?

Dozvolite mi da završim sa jednim delom pisma koje sam nedavno primio od Toma. Dok ga čitate, mislite na ljude koje biste voleli da zadobijete za Hrista. Zamislite da jednoga dana od nekoga od njih dobijete ovakvo pismo, i neka vas ono motiviše da uradite sve što je neophodno da biste postali iskreno neodoljivi hrišćanin.

 

Dragi Bile:

Želim da odvojim vreme da ti se zahvalim na svoj tvojoj pomoći, i duhovnoj i prijateljskoj. Zaista sam uživao u našim trenucima druženja i izazovima koje si mi upućivao. Molim se da naše prijateljstvo nastavi da raste i da nastaviš da me izazivaš.

Prošlo je skoro godinu dana od kada sam svoj život predao Hristu. Nikada ne bih ni sanjao da moj život može ovako da se promeni. Bog me zaista sluša i brine se za mene, i ja osećam Njegovo prisustvo. Svaki dan je nova avantura, i ja je s nestrpljenjem očekujem.

 

Ponovo hvala,

Tom

 

Tekst na zadnjoj korici

Postanite neodoljivi hrišćanin

 

„Postanite neodoljivi hrišćanin“ je dokazani akcioni plan za uticanje na duhovni život prijatelja, članova porodice, saradnika i drugih. Materijal potiče iz životnog iskustva Bila Hajbelsa, jednog od najvećih stručnjaka o radu sa nereligioznim ljudima, i Marka Mitelberga, evanđeoskog trenera Vilou Krik crkve.

 

Moćne priče i učenje pomoći će ljudima da:

* Steknu nadu da život njihovih prijatelja može da se promeni

* Se oslobode od pogrešnih shvatanja evangelizma

* Preduzmu korake da razviju „neodoljivi“ karakter

* Otkriju prirodan pristup u prenošenju svoje vere

* Do maksimuma povećaju prilike za izgrađivanje međuljudskih odnosa

* Nauče da jasnim jezikom iznose biblijske istine.

 

 

 

Објављено под Biblijska proročanstva | Оставите коментар

Паклени план поробљавања света

               Паклени план      

          поробљавања света

    Протоколи сатаниста, намерно названи

          Протоколи Сионских Мудраца

Када се помену сатанисти, људи углавном мисле на клинце који даве кокошке и сакупљају се на гробљима, слушају панк и носе одрпане џинс горнјаке са стотину беџева. Нико не размишља да су то људи у оделима, са ташнама, веома богати, који пред светом глуме углађеност али се у тајности окупљају и одржавају службе сатани и демонима. То је Антицрква. Имамо потврду за то, када је масонски конгрес у Балфору 1911 дао саопштење: „Не заборавите да смо ми Антицрква, да ћемо сред наших ложа учинити све да срушимо утицај религије у свим облицима.“ Антицрква постоји од онога дана када је Господ одлучио да да шансу човеку да након Адамовог сагрешења буде спасен. Пагански култови, комунизам, спиритизам, хуманизам, атезам, гатања, врачања, фашизам, нацизам, еволуционистичка наука, клерикализам, фетишизам, анимизам …све је то дело Антицркве..а сада је на реду стварање Светске владе, робовласника и робова. О томе говоре Протоколи, и сам начин остваривања циљева је рафинирано зло. 

(Када се чита ова брошура јако је битно да свака реч којом се за заверу оптужују Јевреји, буде замењена речимамасонерија,  Илуминати, Светска Влада, Светски владар, председник, или цар припадник духовног реда  Илумината…Јевреји немају никакве везе са овом брошуром)

ЖИГ ЗВЕРИ ЈЕ СПРЕМАН

У откривењу Јовановом, књизи без које не можемо разумети савременост, пише да ће Антихрист имати контролу над целокупном светском привредом, као и над сваким појединцем који, на овај или онак начин, може бити укључен у процес привређивања и куповања робе. Ево шта каже тајновидац Јован Богослов: „И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челима њиховим, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звјери или број имена њезина. Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звјери ; јер је број човјека и број њезин је шест стотина шездесет и шест.“ (Откр. 13, 16-18). Једном речју, Антихрист ће господарити тирански, принуђавајући своје поданике да приме жиг  којим исповедају његову апсолутну власт и  верују у његов систем обожавања Људског Разума (за елиту обожавање „богова“ – демона) Они се одричу Господа Исуса Христа, Бога Сведржитеља, док насупрот овоме постоји примање Печата Божијег, тј карактера сличног Христовом.
Кад човечанство уђе у последњу фазу свог постојања у којој ће се већина људи испунити злом и мржњом, тада ће се наћи и техничке могућности за жигосање, чиповање, у име сатане. На несрећу, људи су до тог стања дошли и материјални жиг звери већ је спреман. Компанија „Веричип“ поседује ове РФИД чипове који иду под кожу, а преко њих се може утицати на расположење, на свест и на осећања. О томе желимо да обавестимо хришћанског читаоца, позивајући га да отвори четворе очи и да се молитвено спрема за невоље које предстоје, молећи Господа да му помогне у одолевању искушењима.

Ово упозорење намењено је онима који желе да га чују и приме к срцу, а не онима који „имају обличје побожности, а силе њене су се одрекли“ (2. Тим. 3, 5), па свако сведочење о близини антихристове власти сматрају „претеривањем“ и „фанатизмом“. Приметила сам да било какво помињање ове теме на радију или ТВ-у није могуће, а ако се јавите као слушалац и поменете било шта на тему па чак и било шта на тему Бога и Библије, прекинуће вас, рећи ће да то није тема, или ће да се смеју.

Сатана, непријатељ Бога и човека, ништа не може да створи; он само имитира дело Божје и квари га својом имитацијом. Желећи да господари светом, он настоји да себе учини „свудаприсутним“ преко својих слугу, демона, који „походе земљу и обилазе“ (књига о Јову 1, 7), кушајући слуге Божје и ратујући против њих. Пошто му у последња, наша времена људи дају довољно простора у свом срцу, он жели да и оне који му из синова човекових усрдно и предано служе учини – „свудаприсутним“, кадрим да контролишу читаво човечанство, држећи га у страху пред сатаном.Донедавно то није било могуће; од када су откривени и усавршени компјутери, „интелигентне машине“, које у себе могу да сместе милионе и милијарде информација на најмањем простору, „свудаприсуство“ контролора људског понашања постало је, на известан начин, могуће. Праћење, прислушкивање, снимање…могуће је свуда и у свако време.

Нови светски поредак  подразумева;

1. Једну светску владу („Уједињене Нације“ су припрема за то);

2. Једну светску војску и полицију (за то су припрема НАТО и „плави шлемови“);

3. Једну светску привреду и новчани систем (за то су припремни кораци Светска банка, Међународни монетарни фонд, новац Европске уније, и нови новац који је искован)

4. Контролу светске популације (која подразумева примену абортуса, еутанзије, и сличних злодела у име  „човечности“.еугеничари раде преобучени у лекаре добротворе)

5. Једну светску лажну религију – Њу Ејџ (за то се припремају многобројне секте, спиритисти,  и екуменистичко лажно Хришћанство).

На челу ове глобалне лажи стајаће  Антихрист – цар и свештеник, тј председник и главни жрец тајног култа обожаванја ђавола

Слугама ђавољим је јасно да се ово неће моћи спровести тек тако, јер њће се многи одупирати поробљавању. Зато су измислили разне начине за успостављање свог поретка – почев од изазивања економских криза и светских ратова, до насилног наметања безбожничких идеологија земљама хришћанске традиције (комунизма, модерне демократије, секуларизма, еволуционистичких наука, неморалног понашања које се назива „слобода“ ). Један од начина за успостављање овог система је и прича о људским правима. У почетку је та прича већ провидна, када се види да се права радника, сељака, и сиромашних не поштују, али зато постоје читаве организације за одбрану људских права хомосексуалаца, сатаниста, квази уметника који промовишу содомију и неморал. Такође и „слобода говора“ где сатанисти и „уметници“ наркомани могу да на сваки начин поштење и морал, као и Бога узвргавају руглу, а док опљачкани и понижени поштен радник ако за лопова каже да је лопов ићи ће у затвор због клевете!!

Ради спровођења своје идеје, они су одабрали моћ једне земље, Сједињених Америчких Држава, да се њоме послуже у освајању света. САД, су у исти мах, и земља у којој се експериментише са оним што ће касније бити примењивано у целом свету. Зато и ми, у остатку света  треба да погледамо шта се то збива у Америци, јер многи од нас, заведени Холивудском  пропагандом, мисле да тамо теку „мед и млеко“.

Контрола телефона

Према писању Била Мекхроуна у часопису ”ПИ-СИ Магазин” од 14. јуна 1994 године, америчке власти кажњавају са 10 000 долара по дану сваку телефонску компанију која им онемогућује да контролишу телефонске разговоре грађана. Такозвана ”клипер чип” технологија омогућује тајно праћење готово свих телефонских разговора по жељи, и то без икаквог упозорења. Наводно, циљ свега овога је спречавање деловања мафије и терориста, али очито да је циљ много опакији – надзирање приватности грађана.

Праћење кретања

14. маја 1994. ”Лос Анђелес Тајмс” донео је текст „Неко можда посматра“, у коме се описује како се грађани прате од јутра до вечери.

1. На ауто-путевима су постављене камере које прате возача што жури на посао;
2. Приликом доласка на посао, видео камера у гаражи за паркирање бележи време приспећа и друштво у аутомобилу;
3. На радном месту путем контроле компјутера и видео надзора прати се рад и понашање запослених;
4. За време ручка, кредитна картица којом се плаћа, преноси компјутеру податке о рачуну и ресторану који је посећен;
5. После радног времена, приликом куповине кредитном картицом, компјутер се снабдева подацима о месту куповине и врсти купљене робе
6. При повратку кући скенери и камере прате возача поново.

”Политика” је јула 1996 године објавила вест о потписаном споразуму између једне београдске фирме и чувеног јеврејског НЕКСНЕТ-а о увођењу у Србију новог система компјутерског надзирања људи, првој земљи изван САД и Аустралије.

Праћење радника

1994 године, 8. августа ”US and World Report” коментарише извештај Међународне организације рада, која тврди да се 80% запослених у САД стално прати. На овом пројекту сарађују послодавци и влада САД. Послодавци прислушкују њихове телефоне, читају тзв. електронску пошту, опремају радне просторије камерама.

Клинтоново обећање

У часопису „Њу Американ“ од 25. јула 1994. објављен је текст „Електронски фашизам“ у коме се упозорава на изјаву председника Била Клинтона, дату у претходној предизборној кампањи, да ће до 2015. године национална информациона мрежа повезивати сваку кућу, радно место, лабораторију, библиотеку и учионицу, што ће најразличитије могуће информације учинити доступним најширем кругу корисника. Истовремено, све те информације биће доступне држави и полицији. (Наравно!).

Уједињене нације и светска влада

Уједињене нације већ поодавно уништавају суверенитет земаља које одбијају да им се покоре (довољно је само навести пример страдања Ирака, Сомалије, Србије… Оне, међутим, подстичу још дубљу централизацију светске моћи и стварање праве светске владе. Једна од организација коју подржавају је и „Организација за светску федерацију“ и стварање „светских парламента“. Њихови представници, угледни политички, економски и културни активисти целог света, залажу се за „светску федерацију“ због многих проблема који се, тобож, могу решити само на „светском нивоу“: нуклеарно наоружање, еколошка криза, недостатак природних сировина (нафта), глад, јаловост земљишта и ширење пустиње, недостатак воде за пиће, сечење шума, загађење мора, ширење озонских рупа, пренасељеност, миграције, незапосленост, урбанизација, подела на богате и сиромашне државе, заштита људских права, спречавање нетолеранције на религијском и националном нивоу, ширење демократије – све су то бриге које ће бити „пребринуте“ чим се свет уједини.

Звучи врло лепо, кад се не би знало да иза тога стоје антихристове силе које желе да свет потчине лажном месији, наводном „усрећитељу“ свих људи.

Шта је то „Метронет“?

Метронет је име за извор рачунарски обрађених података око 111 милиона људи и 80 милиона домова у САД, и могу га користити како владине организације и установе, тако и приватна предузећа, али и поједина заинтересована лица (слично телефонском именику, само много савршеније). На тај се начин дају сазнати податци о поштанском броју, адреси и променама адресе, начину становања породице, броју укућана, њиховом животном добу, занимању, школама у којима деца уче, суседству (могуће је добити имена чак 30 суседа траженога, са свим подацима о њима, такође).

Ту је читав низ других података, од којих су неки најинтимнији. У државним рачунарима, кључ за добијање свих података о дотичној особи је број социјалног осигурања, без кога не може ни један грађанин.

Новац и кредитне картице

У САД, Канади, Аустралији, већем делу Европе… готов новац скоро да се уопште ни не користи; уместо њега, у употреби су кредитне картице. (Недавно је Рокфелерова „Чејс Менхетх Банка“ произвела кредитне картице чак и за ситниш)

Шта је циљ овога?

Апсолутна контрола џепа свих грађана. Без стварног новца, човек зависи од онога који му издаје кредитну картицу; картица је картица, а новац је новац. Са готовим новцем, када рецимо, као хришћанин будете изопштени из „друштва толерантних“ можете да одете у село и купите храну, а са картицом, ако вам је под блокадом, не можете ништа. Нећете моћи ни купити ни продати.

И код нас,  као и у земљама Источне Европе које су дуго биле под комунизмом, људи се навикавају да се што мање срећу са готовином, као и на то да се, честим и планираним инфлацијама, новац обезвреди, да би се људи и психолошки припремили за доба кад им новац неће бити потребан, јер ће неопходну робу добијати само они који прихвате систем  светског диктатора, антихриста. Многи се и сами одричу готовине.

Картице у Америци

Од када је Клинтон на власти, у САД је почела навала свих могућих картица – поред новчаних, кредитних, ту су и картице – возачке дозволе, картице здравственог осигурања… На њима су, компјутерском техником, уписани подаци о власнику. Рецимо, на картицама – здравственим картонима налазе се хиљаде података о здравственом стању пацијента. Милицијска кола неких држава САД имају мини-рачунаре повезане са великим милицијским терминалима: довољно је да у за то одређени отвор убаце картицу – возачку дозволу, па да о човеку кога проверавају знају све: почев од личних података, преко тога да ли је осуђиван или не, до односа према држави. Влада САД намерава да до 2000. године све ове картице сабере у једну – такозвану „Смарт Кард“ („паметну“ компјутерску картицу) на коју ће моћи да се смести преко 2000 страна информација о сваком грађанину. Ту ће бити дигитализована фотографија власника, подаци о боји гласа, отисцима прстију, термална слика лица, заснована на топлотном зрачењу коже, стању очне рожњаче, потпис (све што је посебно за сваког човека на овом свету); на „паметној картици“ ће се налазити и чињенице о понашању власника у саобраћају, о хапшењима и осуђивању на затвор, стању на банковном рачуну, брачности или безбрачности, броју деце, разводима, здравственом стању, власништву над покретним и непокретним имањем, власништву аутомобила. Знаће се, чим се картица компјутерски „очита“, шта њен власник купује, где узима кредите, где је запослен, каква су му верска интересовања и опредељеност. Ту ће бити изјаве његових пријатеља и непријатеља о њему, изјаве послодаваца – једном речју, шта душа (пре свега, полицајчева душа!) пожели. Нарочито је важна чињеница да ће ова картица моћи да замени чак и пасош, то јест да ће моћи да се примењује међународно (засад се у Америци експериментише са новим пасошима). Ово ће омогућити да се подаци о свим људима света централизовано компјутеризују, и да буду доступни будућој светској полицији. Занимљиво је и увођење на „паметну картицу“ тзв. „биометричких“ података: почев од стања рожњече, преко термо – фотографије лица, до података о генетском материјалу човекове ћелије. „Паметне картице“ се уводе постепено: међу студенте, којима служе свуда, од универзитских библиотека до мензи, и међу војнике (у војску САД уведена је тзв. „Мултитехнолошка аутоматска картица за очитавање“, са скраћеницом марк, што значи жиг).

„Бар-код“

Једна од припрема за жигосање је и тзв Бар-код, низ уздужних, дебљих и тањих линија, које се налазе на свим новијим производима. Преко компјутера снабдевеног екраном овај бар-код обавештава очитавача о количини и врсти робе, цени, залихама, итд. За сада се бар кодови састоје од једне или две групе са по шест цифара, а у будућности, кад буду коришћени за обележавање људи, биће три групе са по шест цифара (три шестице). О томе да је и такав план за жигосање могућ, говоре поједини филмови научне фантастике, снимљени на западу (филм „тврђава“, о затвору из кога се не може побећи, приказује људе који на десној руци имају утетовиран бар-код; милиција га очитава помоћу компјутера). Сва светска привреда биће подведена под један стандард, који се сад у Европи зове ИСО-9000, и фирме које своје производе не стандардизују тако, не могу се наћи на европском тржишту.

Контрола путева

У САД се, наулицама и путевима, посвуда уводе камере које прате кретање аутомобила, камиона, итд. Циљ је, кажу, контрола прекорачења брзине, али прави циљ је праћење кретања свих грађана. Такозвани „паметни путеви“ примењивани су обилато у току олимпијских игара у Атланти 1996.године. 26. октобра 1993 године „Њујорк Пост“ је објавио текст „Смешите се, возачи! Снима вас скривена камера“ у коме обавештава да је Њујоршки савез за грађанска права упозорио да би нови систем контроле путем камера и компјутера могао имат трагичне последице по људска права – једном речју, човек ће, док је у кретању, бити стално надзираван. Фирма „Тирис“ из Тексаса нуди и уграђивање компјутерских чипова у возила, који ће емитовањем радио-сигнала стално давати знак о томе где се возило налази.*
________________________________________

* Што се теме праћења и надзирања код нас тиче, треба рећи да је једна угледна београдска фирма јула месеца 1996. потписала споразум са чувеном јеврејском НЕКСНЕТ компанијом о сарадњи која предвиђа да се у Србији, као првој земљи изван Америје и Аустралије, почев од 1997, успостави систем компјутерског надзирања људи у најшире сврхе. Вест о том објавила је у једном од својих јулских бројева београдска „Политика“ Иначе Србија често предњачи у успостављању тих закона, често и испред земаља ЕУ и САД.

Системи за глобално одређивање положаја

(1997) – У праћењу и надзирању човечанства све се више користе и сателити који круже у орбити око земље. Вин Швартау, у књизи „Информативна борба“, каже: „На питање: „Где си?“ одговараће се притиском на дугме. Сателити за глобално одређивање положаја ће знати, са прецизношћу од неколико метара, па до неколико центиметара, ваш тачан положај.“ Направицом која се може носити уз себе, и која сада кошта свега 100 долара, човек може да одреди свој положај било где на планети по географској ширини и дужини у оквиру 1000 метара. О овоме пише Џорџ Вартабедијан у свом чланку „Технологија одбрамбених сателита спремна за комерцијални бум“ (орегонски „билтен“, 8. мај 1994). Он такође најављује доба у коме ће „све што се креће у друштву САД – сваки брод, летелица, ауто, камион, воз, аутобус, трактор и булдожер – имати микрочип који ће бележити и, у многим случајевима, јављати о положају дотичног саобраћајног средства“. Систем за сателитско праћење кретања састоји се, према Дејвиду Спрегју и Артуру Ву, од 24 сателита – 21 главних и 3 помоћна. Над сваком тачком на планети у сваком тренутку налазе се бар четири сателита. Висина на којој се крећу је 11000 миља, а око земље се обрћу 2 пута дневно. Методом триангулације, они одређују положај који се затражи. Однедавно их, успешно, користе амерички скаути, а могу да служе за: тражење и налажење, радио аматеризам, јавну употребу, планинарство, геогрефију, навигацију, лов, рударство, шумарске послове, биологију, геолошка истраживања, јавну безбедност, истраживања, археолошка ископавања, ТВ преносе – и, наравно, мада се то не помиње, за праћење људи. Ово је тада била вест у САД а данас је у Београду стварност!!!!!

(1996) – Најбизарнија машина за надзирање и контролу људи јесте она за „скрозирање до голе коже“ у најбуквалнијем смислу речи: конструисана, наводно, за борбу против терориста и кријумчара наркотика ова машина људе „претражује“ тако што на екрану пројектује јасно обрисе њихове наготе! Ниске дозе рентгенских зрака могу да продру кроз одећу, али се делимично одбијају од коже. Детектор хвата одбијене зраке који се, потом, користе да би се добила детаљна слика тако електронски обнаженог тела. Овај апарат већ се користи у неким америчким затворима, а ускоро ће се наћи у употреби на аеродромима широм света, како најављују извештаји Гедералне администрације за авијацију (ФАА). Ову справу која пружа могућност за перверзне насладе разних изопаченика, произвела је фирма „Американ Сајенс енд инжињеринг“. Питања заштите приватности која се у вези са њом већ постављају у западној јавности, њене влесније много не брине. Иначе, већ јавна тајна да се снимци ових „безбедоносних“ електронских камера продају као забавна штива!

Жиг звери је спреман!

Иде време када ће се, после тзв. „паметних картица“, људима понудити нешто што се не може украсти, ни изгубити, јер ће бити уграђивано директно у тело – преносни био-чип, који ће садржати све податке о власнику, а убризгаваће се неком врстом ињекције, под кожу*. Пошто ће ова направица, за сада мања од зрна пиринча, ускоро, веле, још мања, емитовати радио-таласе, она ће бити изванредна за праћење људи без икаквог труда: почев од ручних скенера до сателита, свако заинтересован ће моћи да проверава локацију и податке о праћеној личности. Све то, наравно, почиње практично и безазлено, сасвим наивно и прогресивно. то је ГПРС под кожом!!!

„Попјулар Сајенс“, октобарски број за 1994, доноси текст у коме Бернард Камбу, из једне компјутерске фирме у граду Фениксу, најављује да ће у наредних десет година минијатурни компјутери моћи да се уграђују у тело ради праћења крвног притиска, холестерола и рада срца. Познати „Вол Стрит журнал“, гласник америчког банкарства, 1. фебруара 1994. донео је текст са насловом „Неуролози се крећу према спајању живих можданих ћелија са микрочиповима“.

Америчка војска већ интензивно ради на „компјутеризованим војницима“ који ће бити нека врста „живих робота“. Пошто ће поткожно убризгавање биочипова, које је већ могуће, изазвати бурне реакције код људи, кренуло се постепено. Пре свега, убризгавају се у животиње – кућне љубимце (око 2 милиона паса, мачака, папагаја, корњача итд, у САД се не може изгубити захваљујући биочипу снабдевеном њиховим идентификационим бројем).

Такође, био-чипови се имплантирају и под кожу дивљих животиња, нарочито такозваних угрожених врста; на основу биочипа који емитује радио-сигнале прати се и кретање риба у сланим и слатким водама. На људе се примењују наруквице са чиповима убаченим у округла сместишта, која личе на часовник. Педесет хиљада избеглица из Кубе и Хаитија добило је наруквице које их надзиру као „дар“ од министарства одбране САД. Ове наруквице почеле су да се примењују у Гватанамо заливу, поморској бази морнарице САД, где су се узбеглице нашле. Оне никуд не могу без тих наруквица, и њихово кретање је апсолутно надзирано.

У часопису „The Futurist“ („Будућњак“) за јули-август 1993. године Макс Винклер на тему „Ходајући затвори – Развој технологија електронске контроле“. Уместо све скупљих и тежих за чување затвора, у САД се планира развој тзв. „Електронског система за надзор“. Затвореник ће моћи да се налази у својој кући, и да се креће у најближој околини, али неће моћи да побегне – на руци ће имати наруквицу са мини радио-одашиљачем, која ће обавештавати милицију о његовом кретању. Биће „слободан“ и ван зидова ћелије, али нигде неће моћи да мрдне! У будућности, вели писац чланка, милицајци ће моћи да уграде биочипове и мини мониторе који ће бити смештени, рецимо, у руку криминалца. Примете ли његово чудно понашање, они ће активирати такође под кожу смештен малени резервоар са дрогом, који ће на лицу места успавати криминалца. Неки желе уградњу сличних направица и у кору великог мозга – тобож, ради контроле душевних болесника и злочинаца. (Хитлер би им позавидео!) Да су такве ствари могуће најављује се већ увелико:

– филм „Џони Мнемоник“ описује једног курира коме је порука, помоћу био-чипа, уграђена у мозак;

– Роберт Ладлам, писац крими-романа, у свом новом делу „Апокалиптичко осматрање“, такође описује уграђивање таквог био чипа у мозак једног тајног агента;

– у МТВ серији „Мртав у 21-ој“, главном јунаку су у мозак убризгали чип који треба да га убије кад буде имао двадесет и једну годину;

– у серији „Дивље палме“ ТВ-куће АВС вођа једне секте покушава да достигне бесмртност убацивањем био-чипа у свој мозак;
– Колин Фергасон, осуђен због убиства на Лонг Ајленду 1993, оптужио је CIA за уграђивање мини-чипа у његов мозак.
Тако пише у Откривењу: жиг звери ће бити на десној руци или на челу! И неће бити уграђиван без знања!

На крају, шта се збива?

Збива се оно што је Господ прорекао Духом Светим још пре две хиљаде година. Ђаво, осећајући да времена мало има, жели да га искористи за покоравање човечанства и последњи прогон Цркве пре но што коначно буде бачен, са свим својим слугама, у пакао. Води се коначна борба између Христа и антихриста, у којој ће свако, хтео то или не, морати да учествује на једној или другој страни.

Предстоје велике невоље, ратови и економске кризе, после којих ће се Антихрист домоћи власти. Тада ће и овај систем жигосања бити понуђен као изврсна алтернатива: у десној руци ће бити био-чип са свим подацима о човеку, и служиће уместо личне карте, здравствене књижице, пасоша, возачке дозволе, војне буквице, итд. И, наравно, уместо новца! Ко тај жиг буде примио, мислиће да је друштвено признат и да ће имати хране, али ће се, веле Свети Оци, грдно преварити, јер ће Господ послати велике суше и временске непогоде, па земља неће ништа рађати, а антихрист неће моћи да храни своје следбенике. Помоћу компјутера и телевизије, он ће их обмањивати, али не задуго: ускоро ће се показати сва његова обмана и немоћ и беда. Они који не приме жиг звери, биће гоњени, али ће им сам Бог помагати да издрже, кријући их на неприступачним местима.

Но никоме, чак ни у те претешке дане, воља ђавоља неће моћи да се наметне: свако ће, ипак, имати могућност да бира с киме ће – са Творцем или са сатаном, са Христом, или са човекоубицом од искони. Само се треба определити и чврсто решити – са Христом ћу, па шта буде! У стадо ћу Доброга Пастира а не у крдо вука – душегупца, жигосано његовим жигом!
Не можеш да кажеш грубу реч, све се у теби мења. И осећаш свој дуг, дуг пред Богом. Демони су захтевали да смрт за мене буде тешка, зато што имам смртне грехове.Анђео ми је рекао да треба да издржим, да ће бити тешко када смрт буде дошла по душу: „ А после ти демон неће моћи ништа, и ми ћемо те пратити и моћи ћеш да издржиш.“ Било је вече, тек што се смрачило напољу. Родитељи нису били ту. Јесу ли они знали о томе што ће се десити? Нису знали. Анђео је молио да Господ уреди да они то не виде, јер ће се са мном десити много тога и да они то не треба да виде. Тако је било Господу угодно, родитељи су у то време већ одмарали.

Тајне масонерије

Погледајте још једном то лицемерје масонерије. Они имају тајну коју крију од „масе”, (маса је за њих стока, дакле животиње, а животињама не требају никакви закони, владе, религије итд.), а онда када неко из „масе” открије ту тајну, масони га оптужују да је незналица, и да не разуме праву природу масонерије. А „тајна” је врло провидна – масони раде на уништењу свих религија (али најпре хришћанства!), закона и влада, и успостављању нечега што они називају «чистом доктрином Луцифера», Новим светским поретком, или «редом из хаоса». Дакле, они стварају хаос, да би онда направили „ред”. А „ред” ће бити такав да ће „Луцифер махати победничком бакљом над рушевинама Свемира”, како је то Алберт Пајк замислио.

Дакле, масони верују да је Творац зао, и да је одговоран за овакво стање у свету, па ће онда „добри бог” Луцифер, кога они називају Великим архитектом Универзума, све да поруши, и на тај начин победи Бога. Наравно да се то никада неће десити, али масонским фанатицима то не вреди објашњавати, и они су спремни да жртвују на милијарде људских живота (што су и до сада чинили) у славу Луцифера.

Ах да, ово је мој позив свим православним хришћанима: немојте масоне називати сатанистима, јер ће вас увек прогласити „незналицима”. Они верују у Луцифера, а постоји битна разлика између Луцифера и Сатане, и они то знају, и зато вам се ругају. Чик да видим да ли ће мени смети нешто да приговоре, поготово после оне теме на којој сам цитирао саме масоне, и доказао да верују у Луцифера.

Масони од нас очекују да их третирамо као некакве угледне грађане. Можда треба и да паднемо ничице када их угледамо. На сву срећу, овај народ није баш толико наиван да не може да види одакле долази зло – зло које обожава Луцифера, и које „обликује судбину светова”.

Ралф Еперсон – „Нови светски поредак“

 

Osvrt na knjigu „Moralna načela i dogme“ Алберта Пајка

„Moralna načela i dogma“

Ova ezoterijska knjiga (sadrži tajna značenja) posebno je namenjena čitanju i proučavanju braći Škotskog obreda Slobodne masonerije.Napisao ju je Suvereni Veliki Zapovednik Škotskog obreda Alber Pajk u periodu 1859-1891.

Autor tvrdi da knjiga „nije namenjena celom slobodnom svetu“

Reč „ezoterijski“ u rečniku se definiše na sledeći način:

„namenjeno samo odabranoj nekolicini koja moze da razume, unutrašnjoj grupi sledbenika.“

Razlog zbog kojeg širi auditorijum ne treba da čita ovu knjigu leži u tome što sadrži skrivena značenja prikrivena u rečima i simbolima koji prosečan građanin ne  razume, i, kao što pokazuje i sadržaj ove knjige, čak i jedan broj samih masona. Iza reči sa dvostrukim značenjem kriju se mnoge tajne i misli: jedna značenja za poznavaoce simbolike, a druga za ostatak sveta.

U stvari, jedino su neki pojedinci sposobni da prodru u šifrovani jezik tako da mogu da dođu do prave istine koja se krije iza simbola.Knjiga ove ivesne pojedince naziva „stručnjacima“.

Pajk navodi:

„Jedino stručnjaci treba da razumeju značenje ovih simbola“

Dakle, samo „stručnjaci“ unutar organizacije razumeju stvarno značenje simbola

Pajk navodi da mason:

„…veruje da je Bog stvorio ljude s različitim intelektualnim sposobnostima i nekima omogućio da superiornom intelektualnom moći, vide i utvrde poreklo istina koje su skrivene od mnoštva drugih ljudi“

„Stručnjaci“ skrivaju istinu od Sveta upotrebom lažnih objašnjenja tih reči:

„Masonerija … skriva svoje tajne od svih osim od „stručnjaka“ ili izabranih i primenjuje lažna objašnjenja i pogrešne interpretacije svojih simbola kako bi doveli u zabludu one koji zaslužuju jedino da budu zavedeni; da sakrije istinu, po imenu Svetlost, od njih I da odvuče od nje. “

Pajk priznaje da „masoni stručnjaci“ namerno lažu svoje drugove masone!On kaže sledeće:

„Plavi stepeni (prva tri stepena po imenu Plava loža) nisu ništa drugo nego spoljašnje predvorje ili portal (definisano kao „natkriveni ulaz“ podrazumevajući spoljašnji ulaz u hram, ne baš unutar njega) Hrama (misli na masonski hram).Tamo se inicijatu prikazuje deo simbola, ali se on namerno dovodi u zabludu pogrešnim interpretacijama..Nije namera da ih on razume, nego da samo zamišlja da će ih razumeti.
Njihovo objašnjenje je rezervisano za stručnjake, „prinčeve“ masonerije (misli na masone u drugom sloju).

Pajk je lično napisao obrede za sva 33 stepena, tako da – ako iko zna da „masoni stručnjaci“ lažu svoju sabraću – onda je to upravo on.

Ova praksa namernog laganja inicijata provlači se kroz istoriju masona još od 1717. godine, tradicionalnog datuma njihovog osnivanja.

Pajk piše da je Red vitezova templara, poznatih kao Templari, matična organizacija masona, zvanično osnovan oko 1100. godine, takođe imao dve doktrine: jednu za Templare, a drugu za „majstore“ :

„Templari su poput svih tajnih redova i udruženja imali dve doktrine: jednu skrivenu i jednu namenjenu majstorima (drugi sloj)… drugoj javnosti.

Dakle, skrivanje istine od sabraće masona nije ništa novo.Njihove matične organizacije praktikuju ga već devet vekova.Narod sada treba da postavi pitanje: šta ti simboli zaista znače, a mason „prvog sloja“, kao i nemason, sada mogu tačno otkriti njihovo istinsko značenje.

 

                    ПРОТОКОЛИ  СИОНСКИХ МУДРАЦА

                 ПАКЛЕНИ ПЛАН ОСВОЈЕЊА СВЕТА 

– издао PATRIOTICUS, 1934. –

КО ПОТКОПАВА ЧОВЕЧАНСТВО

Сваки хришћанин, родољуб и уопште свако ко је против Новог светског поретка (царства антихриста) треба пажљиво да прочита ову књигу, да добро проникне у њен смисао и да правилно схвати сву тежину у њој објављених докумената.

       НАШ ПРЕДГОВОР

Пуштајући данас у српском издању оригинални текст „Сионских протокола”, ми смо уверени да ће то бити од знатне користи не само по наше државне и националне, већ и по опште-човечанске интересе. У овоме поступку руковођени смо побудама чистог родољубља, и далеко је од нас свака помисао да повредимо интересе и светиње ма које народности или вероисповести. Ко буде пажљиво прочитао ову књигу, лако ће увидети да се у њој износе само паклене махинације и планови тајних, подземних организација које систематски спроводе поткопавање хиљадугодишњих тековина данашње културе да би на њиховим развалинама створиле своје ново царство, а цело човечанство претвориле у своје послушно, чиповано робље. У том погледу смисао „Сионских протокола” јасан је као дан, и задатак је објављивања ове књиге не да распирује ма какве мржње и раздоре, већ да отворено и јавно здере маску са ових мрачних организација и да их прикаже свету у правој боји и светлости.

Из предговора руском издању, са кога је овај превод учињен, читаоци ће видети, како су ти Протоколи постали, а сами ће се уверити о њиховој аутентичности. Ми их позивамо само да се пажљиво удубе у читање, да садржину Протокола упореде са догађајима протеклих деценија, и онда остављамо њиховој увиђавности и савести да процене: да лије невероватно тачно и чудно подударање догађаја који су се одиграли – са плановима предвиђеним у Протоколима, само пука случајност, или је све то смишљено изведени програм, резултанта злочиначког рада ових подземних, тајних Јудеомасонских организација. Крупне и велике недаће, потреси и искушења, кроз која је човечанство десетинама година пролазило и кроз која и данас пролази, налазе извора и објашњења у пакленим одредницама ових демонских „Протокола” Све се догађа као по напред утврђеном плану и човечанство све више обузима хаос рушења и уништења, а тај план, конструисан ђаволском генијалношћу, излажу нам Протоколи јасно, убедљиво, у свим појединостима. Један део програма већ је остварен, преостаје последња, главна етапа која треба да дотуче већ поремећено и поколебано човечанство, и мрачне, тајне силе чине већ задње напоре да остваре и последње резултате, и да на рушевинама садашње културе изграде своје царство и потчине му цео свет. Ма како све то изгледало фантастично, кроз читање ових Протокола долази се до апсолутне свесности да је то  стварност, да план Сионских мудраца није плод никакве фантазије, већ даје то једна доказана и осведочена реалност. Пример руске револуције и бољшевичког режима класичан је у том погледу. Приложени спискови имена људи који су Русијом управљали 1920. године жалосно потврђују, колико су ови наводи тачни и колико су све ове зебње за опстанак данашње културе и за будућност човечанства оправдане.

Под тешким утиском ових „Сионских протокола” и свега онога, што се у свету одиграва и изводи, очигледно и тачно по у њима предвиђеном плану, и ми их данас на нашем језику објављујемо, са напоменом да су они у другим државама и на другим језицима већ давно објављени. Ми то чинимо, јер сматрамо да је крајње време и потреба да се и наш свет са њима тачно и подробно упозна, да би правилно схватио рушилачке тежње и разорну акцију мрачних, потајних сила које деценијама подривају Европу и цело човечанство. Подвлачимо још једном да нас на ово побуђује само жарка љубав према нашој земљи, према целом Српству, Словенству и према васцелом човечанству, а такође смо убеђени да то императивно налажу интереси наше државе и целога света за одржање данашњег реда ствари и данашње културе. Зато је потребно да удружимо све напоре и да прионемо на посао да се човечанство спасе и сачува од опасности и погибли, које му спремају ове мрачне силе, те да се свима државама и народима обезбеди миран и нормалан развитак и напредак.

                   ПРЕДГОВОР РУСКОМ ИЗДАЊУ

„Протоколи скупова сионских мудраца“ који се у овој књизи штампају, били су први пут објављени на руском језику 1905. године, у другом издању књиге Сергеја Нилуса: „Велико у малом“. Рукопис је био добијен од једне особе која је извршила тачан превод са оригиналних докумената, украдених од једног утицајног руководиоца франкмасонства у Француској.

Кад су „Протоколи“ били објављени, заштитници „прогреса“ и „потиштеног племена“ покушавали су да обеснаже утиске које су они изазвали, називајући их „апокрифним“, али кад се они читају сада, после свега што смо преживели за време наше „велике бескрвне револуције“, нехотично осећаш као да ови „Записници“ проричу онај страшни пут којим се наша несрећна Отаџбина сурвала на дно пропасти под руководством Јевреја и масона.

„Протоколи“ представљају један добро смишљени у свим детаљима план, по коме Јевреји теже освојењу света. Знатан део тога плана је већ остварен, и ако ми не доћемо к себи благовремено, нама прети неминовна погибија.

„После појаве „Протокола“ први пут у штампи, већина Руса примила је ова открића јеврејских планова скептички – подругљиво као обичну сензацију. Сумња у оригиналност „Сионских протокола“ није изазвала чак ни покушаје да се они провере. Олаки скептицизам уопште не може се оправдати, он је у нас више пута стварао атмосферу немара и аљкавости која је само распаљивала прохтеве лукавства и неверства унутрашњих и спољних непријатеља. Страшно је игнорисати садржину докумената који одражавају у себи, као у огледалу, сва наличја последњих револуција. Били „Сионски протоколи“ аутентични или не, тек они служе као кључ и за наше нереде и метеже“.

Тако су писале „Московске Вједомости“ 1910. год.

Сад, пак, у 1918. години, после „велике револуције“ не може а да се не утврди правилност тога закључка. „Протоколи“ служе као кључ не само за прву нашу неуспелу револуцију, него и за другу, у којој је јеврејство одиграло тако кобну за Русију улогу. Узгред, када се овде помињу Јевреји, мисли се на Хазаре, стари народ из средње Азије, чија је елита прихватила учења Кабале, што је директно општење са демонима.

„Сионски протоколи“ дају „основу и цртеже по којима ће се изтакати самораспадање хришћанске културе“.

И у толико су више они поучни за нас, сведоке самораспада Русије, који жудимо за њеним препорођајем, јер су у њима откривени путеви у које су непријатељи хришћанства обележили у циљу нашег поробљавања.

Само са познавањем тих путева можемо се успешно борити против непријатеља Христа и хришћанске културе.

ПРОТОКОЛ бр. 1

Право је у сили. Слобода је идеја. Либерализам. Злато. Вера. Самоуправа. Деспотизам капитала. Унутрашњи непријатељ. Гомила. Анархија. Политика и морал. Право јачега. Необоривост масонско – јеврејске власти. Циљ оправдава средства. Гомила је слепац. Политичка азбука. Партијски раздори. Најцелисходнији је начин управе аутократија. Алкохол. Класицизам. Разврат. Принцип и правила масонско – јеврејске владе. Терор. Слобода, једнакост, братство. Принцип династичке управе. Уништење привилегије гојске аристократије. Нова аристократија. Психолошки рачун. Апстракција слободе. Смењивање народних представника.

… Одбацивши фразерство, ми ћемо говорити о значају сваке мисли, а сравњењима и закључцима осветлити околности!

Дакле, ја формулишем наш систем са нашег и гојског* гледишта.

Треба напоменути, да су људи са рђавим инстинктима многобројнији од добрих, па према томе најбољи резултати у управљању њима постижу се насиљем и застрашењем а не академским резоновањима. Сваки човек тежи к власти, сваки би хтео да буде диктатор, кад би само могао, али је притом редак онај који не би био готов да жртвује свеопште добро ради постигнућа свога личног блага.

Шта је задржавало грабљиве животиње које се зову људи? Шта их је руководило до данас?

У почетку друштвеног уређења они су се потчинили грубој и слепој сили, доцније – закону, који је у ствари та иста сила, – само маскирана. Изводим закључак, да је по закону природе право у сили.

Политичка слобода је идеја, а не факт. Ову идеју треба умети примењивати, када бива потребно, да се идејним мамцем привуку народне снаге у своју партију, ако је она намислила да сломи другу партију која се налази на власти. Овај задатак бива лакши, ако се противник и сам зарази идејом слободе, тако званим либерализмом, те због идеје попусти у својој моћи. Ту ће се баш и испољити тријумф наше теорије: олабављене и попуштене дизгине управе оног часа, по закону бића, прихвата и прикупља нова рука, јер слепа сила народа не може ни дана пробавити без руковође, и нова власт само заузима место старе која је ослабила од либерализма.

У наше време појавила се власт злата која је заменила либерале – управљаче. Било је време кад је управљала вера. Идеја слободе је неостварљива, јер нико не уме да се користи њоме умерено. Треба само за извесно време препустити народу самоуправу и она се убрзо претвара у разузданост. Од тога момента почињу ницати међусобне свађе, које ускоро прелазе у друштвене битке, у којима државе горе и њихов значај претвара се у пепео.

Да ли се држава изнурава у властитим трзавицама, или је унутрашње несугласице бацају под власт спољашњих непријатеља, тек у сваком случају она се може сматрати као неповратно пропала: она је под нашом влашћу. Деспотизам капитала, који је сав у нашим рукама, пружа јој сламчицу за коју се држава, хтела не хтела, мора држати. У противном случају она се котрља у пропаст.

Онога, који би по својој либералној души рекао, да су резоновања овакве врсте неморална, ја ћу да упитам: ако свака држава има два непријатеља, и ако јој је у односу према спољњем непријатељу допуштено и не сматра се за неморално да употребљује свакојаке мере у борби, као на пр., неупознавати непријатеља са плановима напада или одбране, нападати на њега ноћу или неравним бројем људи, зашто би се онда такве мере у односу према горем и опаснијем непријатељу, рушиоцу друштвеног строја и благостања, могле назвати недозвољеним и неморалним?

Може ли се здрав логичан ум поуздати да успешно руководи гомилама помоћу разумних убеђења или савета, кад су могућне противречности, па ма и бесмислене, али које се могу учинити пријатније народу који површно схвата и разумева? Руководећи се искључиво ситним страстима, празноверицама, обичајима, традицијама и сентименталним теоријама, људи у гомили и људи гомиле подлежу партијском цепању које омета сваки споразум, чак и на подлози потпуно разумног савета и уверења. Свака одлука гомиле зависи од случајне или подметнуте већине, која, због незнања политичких тајни, доноси апсурдну одлуку која уноси клицу анархије у управу.

Политика нема ничега заједничког са моралом. Владалац који се руководи моралом није политичан, те стога није ни чврст на своме престолу. Ко хоће да управља мора прибегавати и лукавству и лицемерству. Велике народне особине – отвореност и поштење – пороци су у политици, јер они обарају са престола боље и сигурније него најјачи непријатељ. Ове особине треба да буду атрибути гојских држава, ми пак не морамо се руководити њима.

Наше право је у сили. Реч „право” је апстрактна и ничим недоказана мисао. Та реч не значи више него. дајте ми оно што хоћу, да бих тиме прибавио доказ да сам јачи од вас.

Где почиње право? Где се свршава оно?

У држави, у којој је слаба организација власти, безличност закона и владаоца који су обезличени умноженим због либерализма правима, у тој држави ја црпем ново право: – да јурнем по праву моћнога и да збришем све поретке и установе, да ставим своју руку на законе, да преустројим све установе и да постанем господар оних који су нам препустили права своје силе, одрекавши се њих добровољно, либерално…

Док се све савремене власти колебају и љуљају, наша ће власт бити необорива и јача од свих других, јер она ће бити невидљива све дотле, док се толико не учврсти да је већ никакво лукавство не може поткопати.

Од привременог зла, које смо сада принуђени да вршимо, произаћи ће добро непоколебљиве управе која ће успоставити правилан ток механизма народнога бића, поремећеног либерализмом. Резултат оправдава средства. Обратимо пажњу у нашим плановима не толико на оно што је добро и морално, колико на оно што је потребно и корисно.

Пред нама је план, у коме је стратегијски изложена линија, од које не можемо одступати без ризика да видимо рушење многовековних радова.

Да бисмо израдили и припремили целисходна дејства, треба имати у виду подлост, колебљивост, непостојанство гомиле, њену неспособност да разуме и поштује услове сопственога живота, сопственога благостања. Треба појмити, да је моћ гомиле слепа, неразумна, да она не расуђује, да само ослушкује на десно и на лево. Слепац не може водити слепе а да их не доведе до пропасти, следствено – чланови гомиле, букачи из народа; ма и генијално паметни, али без разумевања у политици, не могу се појављивати у својству руководилаца гомиле а да не упропасте целу нацију.

Само оно лице које је из детињства припремано за аутократију може знати и читати речи састављене из политичких слова.

Народ, препуштен самоме себи, т.ј. букачима и вођама из његове средине, сам себе руши и ломи партијским раздорима изазваним тежњом за влашћу и почастима, и нередима који из тога произилазе. Могу ли народне масе мирно, без такмичења, да размисле, да упуте послове своје земље који се не могу мешати са личним интересима? Могу ли се оне бранити од спољашњих непријатеља? То се не да замислити, јер план раздробљен на толико делова колико је глава у гомили, губи своју целину, па према томе постаје непојмљив и неизводљив.

Само аутократно лице може израдити планове опширне и јасне, у једном реду који чини расподелу свега што се налази у механизму државне машине; из тога треба закључити да се целисходна за једну земљу управа мора сконцентрисати у рукама једног одговорног лица. Без апсолутног деспотизма не може постојати цивилизација, коју не спроводе масе већ њихов руковођа па ма ко он био. Гомила је варварин који испољава своје варварство у свакој прилици. Чим се гомила дочепа слободе, она је убрзо претвара у анархију која је сама по себи највиши степен варварства.

Погледајте на пијане животиње, онесвешћене вином, на чију је неограничену употребу дато право заједно са слободом. Нећемо ваљда допустити да и наши дођу дотле… Народи гојски занети су алкохолним напитцима, а омладина њихова ошашавила је од класицизма и раног разврата, на који их је подбадала и нагонила наша агентура – гувернери, лакеји, гувернанте – у богатим кућама, помоћници, келнери и наше женскиње – у местима где се Гоји веселе и забављају. У ове последње ја убрајам и тако зване „даме из света“, њихове добровољне следбенице у раскоши и разврату.

Наша је парола сила и лицемерство. Само сила побеђује у стварима политичким, нарочито ако се она крије у талентима који су неопходни за државнике. Насиље мора бити принцип, а лукавство и лицемерство правило за све владе које не желе да ставе своју круну пред ноге агената какве било нове силе. Ово зло је једино средство да се дође до циља – добра. Према томе ми не смемо презати од подмићивања, преваре и издајства, кад они треба да послуже постигнућу наших циљева. У политици треба умети без колебања узимати туђу својину, ако се помоћу ње можемо дочепати покорности и власти.

Наша држава, идући путем мирног освајања, има право да замени страхоте рата неприметнијим и целисходнијим казнама којима треба подржавати терор који доводи до слепе послушности. Правична, али неумољива, строгост највећи је фактор државне силе: не само ради користи него и у име дужности, победе ради, ми се морамо држати програма насиља и лицемерства. Доктрина рачуна толико је јака колико и средства која она употребљује. Према томе ми ћемо триумфовати и потчинити све владе својој надвлади не толико помоћу самих средстава, колико доктрином строгости. Доста је да знају да смо ми неумољиви па да престане свака непослушност.

Још у стара времена ми смо у народу први пут узвикнули: „слобода, једнакост, братство“, речи тако много пута од тада понављане од несвесних папагаја који одасвуда долетеше на ове мамце, са којима они однеше благостање света, истинску слободу личности пређе тако добро заштићену од притиска гомиле. Тобоже паметни, интелигентни Гоји нису се сналазили у апстрактности изговорених речи, нису приметили противречност њиховог значења и узајамни однос међу њима, нису увидели да у природи нема једнакости, не може бити слободе, да је сама природа установила неједнакост умова, карактера и способности, као и потчињеност њеним законима, нису размислили да је гомила слепа, да су њени вођи – букачи, изабрани из њене средине ради управљања, у погледу политике такви исти слепци као и она сама, да човек посвећен, па ма био и лудак, може да управља, а непосвећен, па ма био чак и геније, ништа неће разумети у политици – све су то Гоји изгубили из вида; а међутим на томе се темељила и заснивала династичка владавина: отац је предавао сину знање тока политичких послова, тако да га нико није знао сем чланова династије, и није могао издати његову тајну народу којим се влада и управља. У току времена смисао династичке предаје правог стања политичких послова био је изгубљен, што је послужило успеху наше ствари.

У свима крајевима света речи „слобода, једнакост, братство“ сврстале су у наше редове, преко наших слепих агената, читаве легионе, који су одушевљено носили наше заставе. Међутим, те су речи биле црвићи који су подгризали благостање Гоја, уништавајући свугде мир, спокојство, солидарност, рушећи све основе њихових држава. Ви ћете видети доцније да је то послужило нашем триумфу: то нам је пружило могућност, између осталог, да дограбимо у своје руке најважнији адут – уништење привилегија, другим речима саме суштине гојске аристократије, која је била једина против нас заштита народа и земаља. На развалинама природне наследне аристократије ми смо подигли аристократију наше интелигенције, на челу свега – новчане. Цензус ове нове аристократије ми смо установили у богатству, које од нас зависи, и у науци, коју покрећу наши мудраци.

Наш триумф је био олакшан још и тиме, што смо у општењу са потребним нам људима увек дејствовали на најосетљивије струне човечијег ума – на рачун, на похлепност, на ненаситост и незајажљивост материјалних потреба човека; а свака од тих побројаних човекових слабости, напосе узета, способна је да убије иницијативу, стављајући вољу људи на расположење купцу њихове делатности.

Апстракција слободе пружила је могућност да се гомиле убеде, да влада није ништа друго него управник на добру сопственика земље – народа, и да се ти управници могу мењати као похабане рукавице.

Околност пак да се народни представници могу смењивати стављала их је на расположење нама и нашим циљевима.

*) Гој је јеврејска реч којом Јевреји зову свакога онога који није Јеврејин па ма којој народности он припадао. Ова књига је смишљено прикачена Јеврејима и јевреји треба да сносе последице њеног појављивања, док стварни аутори, тајна Антицрква, следбеници сатане треба да остану скривени

ПРОТОКОЛ бр. 2

Економски ратови су основ јеврејске превласти. Показна (привидна) администрација и „тајни саветници“. Успеси разорних доктрина. Улога штампе. Прилагођавање у политици. Вредност злата и драгоценост јеврејске жртве.

За нас је неопходно потребно да ратови, по могућности, не доносе никакве територијалне користи: то ће пребацити рат на економску основицу и народи ће у нашој помоћи сагледати силу наше превласти, а такво стање ствари ставиће обе стране на расположење нашој интернационалној агентури која је снабдевена милионима очију, погледа неспречаваних никаквим границама. Тада ће наша међународна права смрвити национална права и владаће народима исто онако као што грађанско право појединих држава управља међусобним односима својих поданика.

Администратори, које ми врбујемо из публике, у зависности од њихових ропских способности, неће бити лица припремљена за управљање, и стога ће они лако постати пиони у нашој игри, у рукама наших учених и генијалних саветника, специјалиста, васпитаних још из раног детињства за управљање пословима целог света. Као што вам је познато, ови наши специјалисти црпели су ради управљања потребне податке из наших политичких планова, из експеримената и искустава историје, из посматрања сваког текућег момента. Гоји се не руководе праксом беспристрасних историјских поcматрања, већ теоретичном рутином, без икаквог критичког односа према њеним резултатима. Према томе ми немамо потребе да од њих зазиремо – нека се они за сада веселе или живе у надама на нове забаве, или у успоменама о преживљеним. Нека за њих игра најглавнију улогу оно што смо им ми улили да признају, за захтеве науке (теорије). У том циљу ми стално, путем наше штампе, потхрањујемо слепу веру у њих. Интелектуалци гојски поносиће се својим знањима и, не проверавајући их логички, спроводиће у дело сва поцрпена из наука сазнања која су наши агенти вешто искомбиновали у циљу васпитања и образовања умова у потребном за нас правцу.

Немојте мислити да су наша тврђења празна и неоснована: обратите пажњу на успехе дарвинизма, марксизма, ничеизма који су тако згодно са наше стране удешени. Разорни и погубни значај ових праваца за гојске умове, бар за нас мора бити очигледан.

Ми се морамо обазирати на савремене мисли, карактере, тенденције народа, да не бисмо имали промашаја у политици и управљању административним пословима. Тријумф нашег система, чије делове механизма можемо распоређивати разно, према темпераменту народа које срећемо на свом путу, не може имати успеха ако се практична примена не буде оснивала на сумирању прошлости у вези са садашњошћу.

У рукама савремених држава налази се велика сила која ствара кретање мисли у народу – то је штампа. Улога штампе је да износи тобож неопходне захтеве, да преноси жалбе народнога гласа, да изражава и ствара незадовољства. Али се државе нису умеле користити овом силом, и она се нашла у нашим рукама. Кроз њу смо се дочепали утицаја, остајући ипак у сенци и заклону; захваљујући њој ми смо прикупили у своје руке злато, без обзира на то што смо га морали узимати из читавих потока крви и суза… Али ми смо се откупили жртвујући многе из нашега народа. Свака жртва с наше стране вреди хиљаду Гоја пред Богом.

ПРОТОКОЛ бр. 3

Симболична Змија и њен смисао. Непостојаност уставних теразија. Терор у дворовима.Власт и частољубље. Парламентске говорнице, памфлети. Злоупотребе власти. Економско ропство. „Права народа“. Шпекуланти и аристократија. Армија масоно – јеврејства. Дегенерисање Гоја. Глад и право капитала. Гомила и крунисање „господара целога света“. Основни предмет програма будућих масонских народних школа. Тајна науке друштвеног уређења. Општа економска криза. Безопасност за „наше“. Деспотизам масонства је царство разума. Губитак руковође. Масонство и „велика“ француска револуција. Цар – деспот сионске крви. Узроци по којима се масонству не може нашкодити. Улога тајних масонских агената. Слобода.

Данас вам могу саопштити, да је наш циљ већ на неколико корака пред нама. Остаје још један мали простор, и цео наш пут готов је већ да састави свој круг Симболичне Змије којом ми представљамо наш народ. Када се тај круг састави, све европске државе биће њиме затворене и стегнуте као снажном пресом.

Савремена уставна вага скоро ће се претурити, јер смо је ми удесили нетачну зато, да би се она непрестано њихала док се не иступи и не поквари њен ослонац – одржач. Гоји су мислили да су га доста чврстог исковали и једнако су ишчекивали да се вага уравнотежи. Али је одржач – владари – заклоњен својим представницима, који се лудирају, заносећи се својом бесконтролном и неодговорном влашћу. За ту власт они су обавезни терору који је навејан у дворове. Немајући приступа ка своме народу, у саму његову средину, владари већ нису у стању да се договоре са њим против властољубаца. Владарска сила, која види, и слепа народна сила, будући разједињене нашом вештином, изгубиле су сваки значај, јер су посебно, као слепац без палице, посве немоћне.

Да бисмо подстакли властољупце на злоупотребу власти, ми смо противставили једно другоме све снаге, развивши њихове либералне тенденције ка независности. Ми смо у том погледу изазвали свуколику предузимљивост, наоружали смо све амбиције, истакли смо власт као мету за све амбиције. Од држава направили смо арене, на којима се одигравају смутње и метежи. Још мало па ће се нереди, банкротства појавити свуда…

Неисцрпни брбљивци претворили су седнице парламената и административних скупова у ораторске утакмице. Смели новинари, нестручни памфлетисти свакодневно нападају административни персонал. Злоупотребе власти дефинитивно ће припремити све установе за пад, и све ће полетети стрмоглавце под ударцима избезумљене гомиле.

Народи су сиротињом приковани за тешки рад јаче него што их је приковало некадашње ропство: од њега су се овако или онако могли ослободити, но од невоље се не могу отргнути. Ми смо унели у уставе таква права која су за масе фиктивна а не стварна. Сва ова такозвана „права народа“ могу постојати само у идеји која се на пракси никад не остварује. Шта добија пролетер-трудбеник, савијен као гудало на своме тешком послу, пригњечен својом тешком судбином, од тога што су брбљивци добили право да брбљају, новинари – да пишу свакојаке глупости напоредо са озбиљним стварима, кад пролетаријат нема никакве друге вајде од устава, сем оних жалосних мрвица које му ми бацамо са нашег стола као накнаду за њихове гласачке куглице у корист наших прописа и намештеника наших, наших агената? … Републиканска права за сиромаха су само горка иронија, јер неопходност мал’ те не свакодневног рада не да му да се користи њима, али зато му одузима гаранцију сталне и сигурне зараде, бацајући га у зависност од штрајкова послодаваца или другова.

Народ је под нашим руковођењем уништио аристократију, која је била његова природна заштита и хранитељка ради своје властите користи нераздвојно скопчане са народним благостањем. Сада пак, са уништењем аристократије, он је пао под притисак шпекулације обогаћених пробисвета и варалица који су налегли на раднике као немилосрдна мора.

Ми ћемо се појавити као тобожњи спасиоци радника од тога јарма кад му предложимо да ступи у редове наше војске – социјалиста, анархиста, комуниста, којима ми увек указујемо потпору тобож из братског правила опште-човечанске солидарности нашег социјалног масонства. Аристократија, која се по праву користила трудом радника, била је заинтересована у томе да радници буду сити, здрави и снажни. Ми смо пак заинтересовани у обрнутом – у дегенерацији Гоја. Наша је власт у хроничном гладовању и слабљењу радника, јер га све то потчињава нашој вољи, а код својих власти он неће наћи ни снаге, ни енергије да се одупре њој. Глад ствара капиталу право на радника поузданије него што је то право давала аристократији царска власт.

Невољом и завидљивом мржњом која из ње проистиче ми покрећемо гомиле и њиховим рукама бришемо и сатиремо оне који нам сметају на нашем путу.

Када дође време да се наш господар целога света крунише, – тада ће те исте руке збрисати све оно што би овоме могло бити на сметњи.

Гоји су се одвикли да мисле без наших научних савета. Стога они и не виде неодступну неопходност, које ћемо се ми, кад наступи наше царство, неодложно придржавати, а наиме: да у народним школама треба предавати једину истинску науку, прву међу свима – науку о уређењу човечанског живота, друштвеног строја, који захтева поделу рада, а следствено и поделу људи на класе и сталеже. Неопходно је да знају сви да једнакости не може бити услед разлике у наименовању делатности, да не могу подједнако одговарати пред законом онај који својим поступком компромитује цео сталеж и онај који њиме не додирује никога другог сем своје части. Правилна наука друштвенога уређења, у чије тајне ми не допуштамо да Гоји буду посвећени, показала би свима да се место и рад морају одржавати у одређеном кругу, да не би били извор човечанских мука које долазе од несагласности васпитања са радом. Изучавајући ову науку народи ће почети добровољно да се покоравају властима и државном уређењу које оне створе. При садашњем стању науке и њеног правца који смо јој ми дали, народ, верујући слепо штампаној речи, гаји, по незнању свом а у заблудама које смо му ми улили, непријатељство према свим сталежима које он сматра као више од себе, јер не разуме значај свакога сталежа.

Поменуто непријатељство ће се још више појачати на подлози економске кризе која ће зауставити берзанске погодбе и ток индустрије. Створивши свима приступачним нам подземним путевима, а помоћу злата које је све у нашим рукама, општу економску кризу ми ћемо бацити на улицу читаве гомиле радника једновремено у свима крајевима Европе. Ове гомиле појуриће са насладом да проливају крв оних, којима оне у простоти свога незнања завиде још из детињства и чија ће имања тада моћи да опљачкају.

Наше они неће дирати, јер ће нам моменат напада бити познат и ми ћемо предузети мере за обезбеђење својих.

Ми смо уверени, да ће прогрес довести све Гоје до царства разума. Наш деспотизам ће и бити такав, јер ће он умети разумном строгошћу да стиша све немире, да искорени либерализам у свима установама.

Кад је народ увидео, да му се у име слободе чине свакојака уступања и попуштања, он је намах уобразио да је господар и грунуо у власт, али је, наравно, као и сваки слепац, набасао на масу препона; појурио је да тражи руководиоца, није се досетио да се врати к пређашњем и положио је своја пуномоћства пред наше ноге. Сетите се француске револуције којој смо ми дали име „велика“; тајне њезине припреме добро су нам познате, јер је она сва дело руку наших.

А од тог доба ми водимо народе од једног разочарања до другога, да би се они и нас одрекли у корист онога Цара-деспота Сионске крви којега ми припремамо свету.

У данашње време ми смо као међународна сила неповредљиви, јер ако нас нападају једне, подржавају нас и штите друге државе. Неисцрпна подлост гојских народа, који пузе пред силом, који немају сажаљења према слабости, који су немилостиви према погрешкама и снисходљиви према злочинима, који неће да подносе противречности слободнога уређења, који су стрпељиви до мучеништва пред насиљем смелога деспотизма – ето шта све помаже и доприноси нашој независности. Од савремених премијера-диктатора они трпе и подносе такве злоупотребе, од којих би за најмању они одрубили главе двадесеторици краљева.

Чиме да се објасни таква појава, таква недоследност народних маса у свом односу према догађајима, рекло би се, једнога реда?

Та се појава објашњава тиме, што диктатори ови шапућу народу преко својих агената да они тим злоупотребама наносе штету државама ради виших циљева – постизања добра дотичних народа, њиховог међународног братства, солидарности и равноправности. Разуме се, њима не говоре да се такво сједињење мора извршити само под нашом државом.

И тако народ осуђује праве и оправдава криве, убеђујући се све више и више у то да он може да чини све што пожели. Захваљујући таквом стању ствари, народ руши сваку постојаност и ствара нереде на сваком кораку.

Реч „слобода“ подстиче људска друштва на борбу против сваке силе, против сваке власти, па шта више Божанске и природне. Ето зашто ћемо морати, кад се зацаримо, да ту реч сасвим искључимо из човечијег речника као принцип животињске силе која претвара гомиле у крволочне звери.

Истина, те звери заспу сваки пут кад се напију крви, и за то време лако их је оковати у ланце. Али, ако им се не да крви, оне не спавају и боре се.

ПРОТОКОЛ бр. 4

Стадиуми републике. Спољашње масонство.Слобода и вера.Међународна трговачко – индустријска конкуренција.Улога шпекулације. Култ злата.

Свака република пролази кроз неколико cтадиума. Први од њих обухвата прве дане лудовања и беснила cлепчева, кад он јури као суманут десно и лево; други се састоји у демагогији, од које се рађа анархија која неизбежно води деспотизму, али већ не законитом, отвореном, па према томе и одговорном, него невидљивом и непознатом и ништа мање осетном деспотизму какве било тајне организације. Ова организација дејствује прикривено иза леђа разних агената, чија смена не само да не шкоди него и помаже тајној сили која се, захваљујући тој смени, ослобађа неопходности да троши своја средства на накнаде дугорочним службеницима.

Ко и шта може свргнути невидљиву силу?! А наша је сила баш таква. Спољашње масонство служи њој и њеним циљевима као слепи заклон и прикриће, али план дејства ове силе па чак и место њеног бављења остаће за цео народ непознати.

Но и слобода би могла бити нешкодљива и постојати у свакодневном државном животу без уштрба по благостање народа, кад би се она одржавала на принципима вере у Бога, на братству човечанства, ван мисли о једнакости којој противрече сами закони саздања који су установили потчињеност. Код такве вере народ би био под управом и старањем својих парохија и ишао би смерно и кротко под руком свога духовног пастира, покоравајући се Божјем распореду на земљи. Ето зашто морамо неминовно поткопати веру, ишчупати из ума Гоја сами принцип Божанства и Духа и заменити све то аритметичким рачунима и материјалним потребама.

Да умови Гоја не би стизали да мисле и запажају, треба их одвратити на индустрију и трговину. Тако ће све нације тражити своје користи и у борби за њих неће приметити свога заједничког непријатеља. Али, да би слобода коначно разјела и разорила гојcка друштва, треба индустрију ставити на шпекулативну подлогу: то ће допринети, да се оно што индустрија отме од земљорадње не задржи у рукама, већ да пређе у шпекулацију, т.ј. у наше класе.

Напорна борба за надмоћност, ударци у економском животу створиће, а и створили cу већ, разочарана, хладна и немила друштва. Ова друштва имаће потпуну одвратност према вишој политици и религији. Њих ће руководити само рачун, т.ј. злато, према коме ће они гајити прави култ, ради оних материјалних наслада које оно може дати. Тада ће ниже класе Гоја, не из жеље да служе добру, па шта више не и ради богатства, већ из чисте мржње према привилегованим, поћи за нама против наших конкурената за власт – интелектуалаца Гоја.

ПРОТОКОЛ бр. 5

Стварање појачане централизације управе. Путеви масонства ка дохватању власти. Узроци немогућности споразума међу државама. „Предизабраништво“ Јевреја. Злато је покретач државних механизама. Монополи у трговини и индустрији. Значај критике. „Показне“ (опсените) установе. Премореност од говорништва. Како да се дохвати у руке јавно мнење. Значај личне иницијативе. Надвлада.

Какав се облик административне управе може дати друштвима у којима је подмитљивост проникла свуда, где се до богатства долази само вештим изненађењима полуваралачких махинација, где влада раскалашност, где се морал подржава казненим мерама и суровим законима а не добровољно усвојеним принципима, где су осећаји према отаџбини и религији замрљани космополитским убеђењима? Какав се други облик управе може дати овим друштвима, ако не онај деспотски који ћу вам описати даље? Ми ћемо створити појачану централизацију управе, да бисмо све друштвене снаге дочепали у своје руке. Ми ћемо механички регулисати све радње политичког живота наших поданика новим законима. Ти ће закони одузети једно за другим све слободе и попуштања које су Гоји дозвољавали, и наше царство ће се обележити таквим величанственим деспотизмом, да ће он бити у стању у свако доба и на сваком месту да поклопи и угуши све противрадње незадовољних Гоја.

Рећи ће нам се, да се тај деспотизам, о коме ја говорим, не слаже са савременим прогресом, али ја ћу вам доказати обрнуто.

У она времена, када су народи гледали на владаре као на чисту манифестацију Божје воље, они су се без роптања покоравали аутократији царева; али од онога дана, када смо им ми улили мисао о њиховим сопственим правима, они су почели сматрати владаре као обичне смртне људе. Божанско помазаништво спало је са главе царева у очима народа, а кад смо му одузели и веру у Бога, онда је моћ власти била избачена напоље на место јавне сопствености, и ми смо је дограбили.

Сем тога, вештина управљати масама и лицима помоћу вешто подешене теорије и фразеологије, правилима општежића и сваким другим мајсторијама, у којима се Гоји ништа не разумеју, спада такође у специјалности нашег административног ума васпитаног на анализи, на посматрању, на таквим танкоћама комбинација у којима ми немамо такмаца, као што немамо ни у састављању планова политичке акције и солидарности. Једини језуити могли би се у томе с нама мерити, али ми смо умели да их дискредитујемо у очима бесмислене гомиле као организацију јавну, док смо ми са својом тајном организацијом остали у сенци. Уосталом, није ли свеједно за свет ко ће бити његов господар: да ли глава католичанства или наш деспот Сионске крви? За нас пак, изабрани народ, то ни издалека није свеједно.

Привремено с нама би могла изаћи на крај светска коалиција Гоја; али с те стране нас осигурава оно дубоко корење несугласица међу њима, које се већ не може ишчупати. Ми смо им једно другоме противставили личне и националне интересе, религиозне и племенске мржње које смо однеговали у њиховим срцима у току двадесет векова. Благодарећи свему томе, ниједна држава ни с које стране неће добити тражену потпору, јер сваки мора мислити да је споразум против нас непробитачан за њега самог. Ми смо одвећ јаки – о нама се мора водити рачуна. Државе не могу чак ни мали, делимичан споразум да направе, а да у њему тајно не учествујемо и ми.

Реr Ме regеs regnant – „преко Мене владају краљеви“. А међутим пророци су рекли да нас је изабрао Сам Бог да владамо целом земљом. Бог нас је наградио генијем, да бисмо могли извршити свој задатак. Кад би генија било у противничком табору, он би се још и борио са нама, али је јаче село од сватова: борба би међу нама била немилосна, какве још није видео свет. Па и закаснио би њихов геније. Сви точкови државних механизама крећу се снагом покретача који се налази у нашим рукама, а тај покретач је злато.

Наука политичке економије коју су наши мудраци измислили већ давно приписује капиталу царски престиж.

Капитал, да би могао дејствовати без ограничења, мора се дочепати слободе ради монопола индустрије и трговине, што се већ и остварује невидљивом руком у свима деловима света. Таква слобода даће политичку снагу индустријалцима, а то ће допринети притешњавању народа. Данас је важније разоружавати народе него их водити у ратове, важније је користити се разбуктаним страстима него их гасити, важније је дохватити и тумачити туђе мисли на свој начин, него их одбацивати и прогонити. Главни задатак наше управе састоји се у томе што ћемо ослабити јавни ум критиком, одучити га од размишљања која изазивају отпор, одвући умне снаге ка пушкарању празне речитости.

У свима временима народи су, као и поједина лица, примали реч за дело, јер се они задовољавају оним што им се покаже, ретко запажајући да ли је у јавном раду за обећањем дошло и извршење. Зато ћемо ми основати показне установе које ће речима доказивати своја доброчинства прогресу.

Ми ћемо придати себи либералну физиономију свих партија, свих праваца, и снабдећемо њоме и ораторе, који ће толико говорити да ће довести људе до преморености од говора, до одвратности према говорницима.

Да би се јавно мнење дохватило у руке, треба га довести у недоумицу изношењем са разних страна толико противречних мишљења, и све дотле, док се Гоји не изгубе у њиховом лавиринту и не схвате да је најбоље немати никаквог мишљења у питањима политике, јер друштву није дано да их зна, него их зна само онај који руководи и управља друштвом – то је прва тајна.

Друга тајна, потребна за успех управе, састоји се у томе, да се у толикој мери размноже народни недостатци, навике, страсти, да се нико у том хаосу не би могао снаћи и да људи услед тога престану разумевати један другога. Та ће нам мера послужити још и за то, да посејемо раздор међу партијама, да разјединимо све колективне снаге које још неће да нам се покоре, да обесхрабримо сваку личну иницијативу која би могла колико било сметати нашој ствари. Нема ништа опасније од личне иницијативе; ако је она генијална она може учинити више него што могу учинити милиони људи међу којима смо посејали раздор. Ми морамо упутити васпитање гојских друштава тако, да они пред сваким послом где је потребна иницијатива морају немоћно и безнадно спуштати руке и обарати главу. Напрезање које проистиче из слободе акције слаби и изнурава снаге при сусретима са туђом слободом. Од тога долазе тешки морални удари, разочарања, неуспеси. Све то тако ће заморити Гоје, да ћемо их принудити да нам понуде међународну власт која ће моћи по свом расположењу без икаква ломљења усисати у себе све државне силе света и образовати Надвладу. На место савремених управљача ми ћемо поставити страшило које ће се звати Надвладина Администрација. Руке његове биће опружене на све стране, као кљешта, код такве колосалне организације да она не може а да не покори све народе.

ПРОТОКОЛ бр. 6

Монополи; зависност од њих гојских имања. Аристократија без земље. Задуженост земље. Трговина, индустрија и шпекулација. Раскош. Повећање радничких надница и поскупљивање најпотребнијих животних намирница. Анархизам и пијанство. Тајни смисао пропаганде економских теорија.

Убрзо ћемо почети оснивати огромне монополе – резервоаре колосалних богатстава, од којих ће зависити чак и велика гојска имања у толикој мери, да ће она потонути заједно са кредитима држава сутрадан после политичке катастрофе…

Господо економисти, који овде присуствујете, измерите значај те комбинације!

Свим путевима и начинима треба да развијамо значај наше Надвладе, представљајући је као заштитника и наградодавца свима онима који нам се добровољно покоре.

Аристократија гојска, као политичка сила, умрла је – о њој више не водимо рачуна; али као територијална власница она је по нас шкодљива тиме што може бити самостална у погледу материјалних извора за свој живот. Ми је морамо по сваку цену лишити земље. Најбољи начин за постигнуће тога циља је повећање дажбина на земљу – дакле, задужење земље. Ове мере ће одржавати земљорадњу у стању безусловне потиштености.

Не умејући, по сили наследности, да се задовољавају малим, гојски аристократи ће брзо банкротирати.

У исто време треба појачано штитити трговину и индустрију, а, што је главно – шпекулацију, чија се улога састоји у томе да буде противтег индустрији: без шпекулације, индустрија ће умножити приватне капитале и послужиће јачању и подизању земљорадње, ослободивши земљу од задужености створене зајмовима аграрних банака. Потребно је, да индустрија исише из земље и руке и капитале и да преко шпекулације преда у наше руке сав светски новац, избацивши самим тим све Гоје у редове пролетера. Тада ће Гоји клекнути пред нама, да би само добили право на опстанак.

Да бисмо срушили гојску индустрију, ми ћемо пустити у помоћ шпекулацији силну потребу у раскоши, незајажљивој раскоши, коју смо успели да развијемо међу Гојима. Подићи ћемо радничке наднице, које свеједно неће донети никакве користи радницима, јер ћемо истовремено изазвати поскупљивање најглавнијих животних намирница, тобож услед опадања земљорадње и сточарства; а сем тога, ми ћемо вешто и дубоко поткопати изворе производње, навикнувши раднике на анархију и алкохолна пића и преузевши заједно с тим све мере да се са земље отерају све интелигентне гојске снаге.

Да би право наличје ствари остало за Гоје неприметно, ми ћемо га прикрити тобожњом тежњом да послужимо радничким класама и великим економским принципима, које врло активно пропагирају наше економске теорије.

3. децембра 1910. године у бр. 297 „Московских Вједомости“ наштампан је чланак „Раднички покрет у Западној Европи“ . Доносимо овде следећи цитат из њега:

У свима државама Западне Европе опажа се последњих година знатно поскупљивање животних намирница. О томе сведочи и такозвани „Index number“ Али у тај „Index“ улазе веома разнолики предмети који ни издалека немају подједнаки значај у погледу животних потреба, као на пр. хлеб, гвожђе, свила, дуван и т. сл. јер док су једни неопходно и битно потребни, други се јављају као раскош. Друго, „Index number“ не представља средње цене извесног периода, већ се подешавају на извесне рокове, те према томе његова казивања одражавају случајна колебања цена. Услед тога узимамо према службеној статистици Немачке (Statistisches Jahrbuch fur Deutsche Reich 1910) средње годишње цене најважнијих артикала: ражаног брашна, пшеничног брашна, свињског и овчијег меса, и изводимо из њих средње цене за два петогодишња периода од 1899. до 1904. и од 1905. до 1909. године. Цене на велико ових артикала у Берлину износиле су у следећим размерама (у маркама за метарску центу):

1899-1904 1905-1909 Поскупљење

5 год. 5 год. у %

Брашно ражано 18,7 22,8 19%

Брашно пшенично 22,5 2б,9 19%

Свињетина 104,8 124,3 19%

Овчетина 121,0 144,5 19%

Добија се чудан стицај и подударање, да су се цене оних најнеопходнијих животних намирница повећале у другом петогодишњем периоду према првом подједнако за19%.”

Лист се чуди таквој подударности.

Да ли ће Протокол бр. 6 Сионских мудраца растерати све те његове недоумице?

Преварени и варани радниче, отвори своје очи!…

ПРОТОКОЛ бр. 7

Циљ напретка у наоружању. Врења, раздори и непријатељство у целом свету. Обуздавање противдејства Гоја путем ратова и општим ратом. Тајна је успех политике. Штампа и јавно мнење. Американски, кинески и јапански топови.

Напори наоружања, повећање полицијске листе – све су то неопходне попуне напред именованих планова. Неопходно је постићи да, сем нас, у свима државама буду само масе пролетаријата, неколико оданих нам милионара, полицајци и војници.

У целој Европи, а помоћу њених односа и на другим континентима, ми морамо створити врења, раздоре и непријатељства. У томе је двојака корист: прво, тиме ми држимо у респекту према себи све земље, које добро знају да смо ми кадри, по својој властитој жељи, изазвати нереде или повратити ред; ове су земље навикле да виде у нама неопходни притисак; друго, ми ћемо интригама замрсити све конце, које смо пружили у све државне кабинете путем политике, економских уговора или дужничких обавеза. Да бисмо то постигли ми треба да се наоружамо великим лукавством и проницљивошћу за време преговора и споразума, али у оном што се зове „службени језик“ ми ћемо се држати супротне тактике и изгледаћемо поштени, попустљиви и спремни за споразум. На тај начин народи и владе Гоја, које смо ми навикли да гледају у показну страну онога што им представљамо, сматраће нас још за добротворе и спасиоце рода људског.

На сваки отпор и противдејство ми морамо бити у стању да одговоримо ратом са суседима оне земље која се осмели да нам противстане; али ако и суседи намисле да нам се колективно успротиве, ми морамо дати отпор путем општега рата.

Главни успех политике састоји се у тајни њених предузећа: реч не мора бити у сагласности са дејствима дипломате.

На акцију у корист нашег широко смишљеног плана, који се већ приближује жељеном крају, ми морамо принуђавати гојске владе тобож јавним мнењем, које смо тајно удесили помоћу такозване „велике силе“ – штампе, која је, са малим изузетком на који не вреди обраћати пажњу, већ сва у нашим рукама.

Једном речи, да резимирамо наш систем обуздавања гојских влада у Европи, ми ћемо једној од њих показати своју снагу атентатима т.ј. терором, а свима, ако се допусти њихов устанак против нас, одговорићемо американским или китајским или јапанским топовима.

ПРОТОКОЛ бр. 8

Двосмислено коришћење јуридичким правом. Сарадници масонске управе. Нарочите школе и над-васпитавање и образовање. Економисти и милионери. Коме да се поверавају одговорна места у влади?

Ми ћемо окружити нашу владу читавим светом економиста. Ето зашто су економске науке главни предмет наставе за Јевреје. Нас ће окружавати читава плејада банкара, индустријалаца, капиталиста, а што је главно, милионера, јер, у суштини, све ће бити решено питањем цифара.

За време док још не буде било безопасно да се одговорни положаји у државама дају нашој браћи Јеврејима, ми ћемо их поверавати лицима чији су карактери и прошлост такви да између њих и народа лежи читава провалија, таквим људима који у случају непослушности према нашим наређењима могу очекивати само, или суд, или изгнанство – ово зато да би они штитили наше интересе до последњега даха.

ПРОТОКОЛ бр. 9

Примена масонских принципау преваспитању народа. Масонска парола. Значај антисемитизма. Диктатура масонства. Терор. Ко служи масонству. Раздвајање „видеће“ и „слепе“ силе гојских држава. Општење власти са народом. Либерална самовоља. Дохватање образовања и васпитања. Лажне теорије. Тумачење закона. Метрополитенови ходници.

Примењујући наше принципе обраћајте пажњу на карактер народа у чијој се средини будете налазили и деловали; општа, подједнака њихова примена, пре него што се народ преваспита на наш начин, не може имати успеха. Али, идући опрезно у њиховој примени, ви ћете видети да неће проћи ни десетак година, па ће се и најтврдоглавији карактер променити, и ми ћемо убележити нови народ у редове нама већ покорних.

Речи либералне, у суштини, наше масонске пароле – „слобода, једнакост, братство“ – када се ми зацаримо, заменићемо већ не речима пароле него само идејности: „право слободе, дужност једнакости, идеал братства“, – рећи ћемо ми и… и ухватићемо јарца за рогове… De fасto ми смо већ збрисали сваку другу управу, сем наше, ма да је де јуре таквих још много. Сада пак, ако какве државе уложе протест против нас, то је само ради форме и по нашем нахођењу и распореду, јер нам је њихов антисемитизам потребан ради управљања нашом млађом браћом. Ја нећу ово објашњавати јер је већ не једанпут било предмет наших беседа.

У ствари, за нас нема препрека. Наша Над-влада налази се под таквим изванредно легалним условима, који се обично називају енергичном и снажном речју – диктатура. Ја могу са чистом савешћу рећи, да смо у даном тренутку ми – законодавци, ми вршимо суд и све расправе, ми кажњавамо и помилујемо, ми смо, као шеф свих наших трупа, на предводничком коњу. Ми управљамо снажном вољом, јер су у нашим рукама парчићи некада силне партије коју смо сада покорили. У нашим су рукама необуздана частољубља, вреле пожуде и похлепности, немилосрдне освете, пакосне мржње.

Од нас долази терор који је све захватио. У нашој су служби људи свих мишљења, свих доктрина: рестауратори монархија, демагози, социјалисти, комунисти и свакојаки утописти. Ми смо све упрезали у посао: сваки од њих са своје стране подгриза последње остатке власти, стара се да обори сав установљени ред. Ова акција је измучила све државе; оне вапију за мир, готове су за њега све да жртвују; али ми им нећемо дати мира све дотле док не признају нашу интернационалну Над-владу отворено и покорно.

Народ је завапио о неопходности да се социјално питање реши путем међународног споразума. Раздробљеност на партије препустила их је све нашој вољи, јер да се води супарничка борба треба имати новаца, а он је сав код нас.

Ми би се могли бојати спајања гојске „видеће“ силе владара са слепом силом народном, но ми смо предузели све мере против такве могућности: измеђуједне и друге силе ми смо подигли зид у виду узајамног међу њима терора. На тај начин слепа сила народа остаје наш ослонац и ми ћемо јој, само ми и нико више, бити руководилац и, наравно, управићемо је ка нашем циљу.

Да се рука слепчева не би могла ослободити нашег руководства, ми се морамо с времена на време налазити у присном општењу с њим, ако не лично а оно преко најверније браће наше. Када будемо призната власт, ми ћемо са народом беседити лично на трговима и учићемо га по питањима политике онако како нама буде требало.

Како ћемо проверити шта му се предаје у сеоским школама? Па што рекне посланик владин или сам владар, то не може а да се не сазна одмах у целој држави, јер ће глас народни то брзо разнети на све стране.

Да бисмо пре времена уништавали гојске установе, ми смо их се дотакли вештом руком и прикупили у своје руке крајеве опруга њиховог механизма. Те су опруге биле у строгом али правичном реду, но ми смо га заменили либералним нередом и самовољом. Ми смо додирнули и покренули јурисдикцију, изборни ред, штампу, слободу личности, а што је главно образовање и васпитање као угаони камен-темељац слободног бића.

Ми смо заварали, забунили и развратили гојску омладину путем васпитања на лажним принципима и теоријама, које смо им ми намерно такве сугерирали.

Поред постојећих закона, не мењајући их битно већ кварећи их само противречним тумачењима, ми смо створили нешто грандиозно у смислу резултата. Ти су се резултати у почетку испољили у томе што су тумачења маскирала законе, а затим их и сасвим заклонила од владиних погледа, јер је немогућно знати такво замршено законодавство.

Отуда је теорија суда савести.

Ви кажете, да ће се на нас дићи с оружјем у рукама ако пре времена прокљуве у чему је ствар; али за тај случај ми на западу имамо такав тероризирајући маневар, да ће и најхрабрија срца задрхтати: метрополитенови подземни ходници биће дотле проведени у свима престоницама, одакле ће оне бити бачене у ваздух са свима својим организацијама и земаљским документима.

ПРОТОКОЛ бр. 10

Показно у политици. „Генијалност“ подлости. Шта обећава масонски државни преврат? Опште право гласа. Самозначај. Лидери масонства. Генијални руковођа масонства. Установе и њихове функције. Отров либерализма. Устав је школа за партијске раздоре. Републиканска ера. Председници су креатуре масонства. Одговорност председника. „Панама“. Улога народне скупштине и председника. Масонство је законодавна сила. Нови републикански устав. Прелаз к масонској „аутократији“. Моменат проглашења „цара света“. Калемљење болести и остале интриге масонства.

Данас почињем понављањем онога што сам већ рекао и молим вас да упамтите, да се владе и народи задовољавају оним што им се покаже. А и куд ће они да разгледају наличје ствари кад је за њихове представнике весеље најважнија ствар. За нашу политику је врло важно да се зна ова подробност: она ће нам помоћи кад пређемо на разматрање поделе власти, слободе говора, штампе, религије (вере), права удруживања, једнакости пред законом, неприкосновености својине, стана, пореза (идеја о скривеном порезу), повратне силе закона. Сва су та питања таква да их директно и отворено пред народом не треба никад додиривати. У оним случајевима када се морају додирнути не треба их набрајати, него изјављивати без подробног излагања да ми признајемо принципе савременог права. Значај тога прећуткивања састоји се у томе што нам неименовани принцип оставља слободу дејства да ово или оно неприметно искључујемо из њега; ако их пак набрајамо они сви изгледају као већ даровани.

Народ гаји нарочиту љубав и поштовање према генијима политичке моћи и на сва њихова насилна дејства одговара: јест да је подло, али је вешто! … опсена, али како је изведена, просто величанствено, дрско, безобразно!…

Када ми извршимо наш државни преврат ми ћемо тада рећи народима: „Све је ишло страховито рђаво, сви сте се намучили. Ми разбијамо и уништавамо узроке ваших мука: народности, границе, разноликост монета. Наравно, ви сте слободни да о нама искажете свој суд, али може ли он бити правичан ако га ви донесете пре него што опробате оно што ћемо вам ми дати“… Тада ће нас они уздићи и на рукама носити у једнодушном усхићењу нада и уздања. Гласање, које смо ми направили оруђем нашега зацарења навикнувши на њ и најситније јединице из броја чланова човечанства, састављајући групне скупове и споразуме, учиниће своју услугу и одиграће овога пута своју последњу улогу једногласношћу, у жељи да се упознају са нама изближе пре него што нас осуде.

Тога ради треба нам довести на гласање све, без разлике класа и цензуса, да би се установио апсолутизам већине до којега се не може доћи код интелигентних цензусних класа. Таквим путем ћемо, навикнувши све на мисао о значају себе самога, сломити значај гојске породице и њену васпитну вредност, одстранићемо издвајање индивидуалних умова, којима гомила руковођена од нас неће ни дати да се истакну, па чак ни да се изјасне: она је навикла да слуша само нас који јој плаћамо за патњу и послушност. Тиме ћемо створити такву слепу моћ која никад неће бити у стању никуд да се крене без руководства наших агената, које ћемо поставити на места њихових вођа. Народ ће се потчинити томе режиму, јер ће знати да ће од ових вођа зависити зараде, поклони и добијање свакојаких добара.

План управе мора изаћи готов из једне главе, јер га не можеш никако утврдити ако допустиш да се он искида на комадиће у многобројним умовима. Према томе ми можемо знати план дејства, али га не можемо претресати да не бисмо нарушили његову генијалност, везу његових саставних делова, практичну снагу тајнога смисла сваке тачке његове. Ако се сличан посао буде претресао и мењао многобројним гласањем, онда ће он носити на себи отисак свих умних неспоразума, који нису проникли у дубину и везу његових замисли. Нама је потребно да наши планови буду снажни и целисходно смишљени. Стога не треба да бацамо генијални посао нашега руковође пред гомилу да га она растргне, па чак ни пред ограничено друштво.

Сви планови за сада неће окренути наглавце савремене установе. Они ће само заменити њихову економију, а следствено и сву комбинацију њиховог кретања које ће се на тај начин управити путем обележеним у нашим плановима.

Под разним називима у свима земљама постоји приближно једно исто. Представништво, Министарство, Сенат, Државни Савет, Законодавно и Извршно Тело. Није ми потребно да вам објашњавам механизам односа ових установа међу собом, јер вам је то добро познато; обратите само пажњу на то, да свака од поменутих установа одговара некој важној државној функцији, при чему вас молим да имате у виду да реч „важан“ ја не везујем за установу него за функцију, следствено, нису установе важне него су важне њихове функције. Установе су поделиле међу собом све функције управе – административну, законодавну, извршну, те су према томе почеле дејствовати у државном организму као органи у човечијем телу. Ако повредимо један део у државној машини, држава ће оболети, као човечије тело, и … умреће.

Кад смо убацили у државни организам отров либерализма, сва се њихова политичка комплексија променила: државе су оболеле од смртоносне болести – распадања крви. Остаје нам да очекујемо крај њихове агоније.

Либерализам је родио уставне државе које су замениле спасоносну за Гоје аутократију, а уставна држава, као што вам је добро познато, није ништа друго до школа раздора, распре, несугласица, препирке, бесплодних партијских агитација, партијских тенденција – једном речи, школа свега онога што чини безличном делатност државе. Јавност је, ништа мање од штампе, осудила владаре на неактивност и немоћ и тиме их учинила непотребним, због чега су и били збачени у многим земљама. Тада је могла понићи републиканска ера и тада смо заменили владара карикатуром владе – председником, узетим из гомиле, из средине наших креатура, наших робова. У томе је била основа мине коју смо подметнули под гојски народ, или тачније, под гојске народе.

У блиској будућности ми ћемо установити одговорност председника.

Тада се ми већ нећемо устручавати у спровођењу онога зашто ће одговарати наша безлична карикатура. Шта се нас тиче, ако се прореде редови оних који теже к власти, што ће настати пометње због немогућности да се нађу председници, пометње које ће коначно дезорганизовати земљу.

Да бисмо довели наш план до таквих резултата, ми ћемо подешавати изборе таквих председника у чијој прошлости има каквих било „панама“ – тада ће они бити верни извршитељи наших наређења из бојазни да се то не открије и из својствене свакоме човеку који је дошао до власти, тежње да одржи своје привилегије, преимућства и почасти, везане за звање председника. Народна скупштина ће прикривати, штитити, избирати председнике али ћемо јој ми одузети право да предлаже законе и њихове измене, јер ћемо то право препустити одговорноме председнику, лутки у нашим рукама. Наравно, тада ће власт председника постати мета за све могуће нападе, али ми ћемо му дати самозаштиту у праву обраћања к народу и тражењу његове одлуке, без његових представника т.ј. обраћање оном истом нашем слепом службенику – већини из гомиле. Независно од овога ми ћемо препустити председнику право објављивања ванредног стања. Ово последње право мотивисаћемо тиме, што председник, као шеф целокупне земаљске војске мора је имати на свом располагању у случају заштите новог републиканског устава, на чију одбрану он има право као одговорни представник и чувар тога устава.

Разумљиво је, да ће под таквим условима кључ од светиње бити у нашим рукама, и нико сем нас неће више руководити законодавном силом.

Осим тога, са увођењем новог републиканског устава ми одузимамо од Скупштине право интерпелације о владиним мерама под изговором чувања политичке тајне, а поред тога ми ћемо новим уставом смањити број представника до минимума, чиме ћемо за толико смањити и политичке страсти и страст за политиком. Ако се оне, и преко очекивања, распламте и у овом минимуму, онда ћемо их свести на нулу прогласом и обраћањем ка свенародној већини…

Од председника ће зависити одређивање председника и потпредседника Скупштине и Сената. Место сталних сесија парламената ми ћемо скратити њихове седнице и свести на неколико месеца. Сем тога председник, као шеф извршне власти, имаће право да сазива или распушта парламент и, у случају распуштања, да продужи време до одређивања новог парламентарног скупа. Али да последице свих ових, у суштини незаконитих поступака, не би пале на установљену од нас одговорност председника, пре него што треба по нашим плановима, ми ћемо дати министрима и другим вишим административним чиновницима који окружују председника мисао да својим властитим мерама обилазе његова наређења, за шта ће и бити одговорни место њега… Нарочито препоручујемо да се ова улога даје на извршење Сенату, Државном Савету или Министарском Савету, а не посебним личностима.

Председник ће, по нашем нахођењу, тумачити смисао оних постојећих закона који се могу протумачити различито; уз то ће их поништавати када му с наше стране буде у томе предочена потреба; сем тога он ће имати право да предлаже привремене законе и штавише нову измену владиног уставног рада, мотивишући како једно тако и друго захтевима виших државних интереса.

Таквим мерама ми ћемо добити могућност да уништимо мало по мало, корак по корак, све оно што ћемо испрва, кад ступимо у наша права, бити принуђени да уведемо у државне уставе ради прелаза ка неприметном избацивању сваког уопште устава, кад настане време да се претвори свака влада у наше самодржавље.

Признање нашег самодржца може наступити и пре уништења устава: овај моменат признања наступиће онда када народи, намучени нередима и банкротством управљача, које смо ми удесили, узвикну:“Склоните их и дајте нам једног свеопштег цара који би нас ујединио и уништио узроке раздора – границе, народности, религије, државне рачуне, који би нам дао мир и спокојство које ми не можемо да нађемо са нашим управљачима и представницима“.

Али ви и сами врло добро знате да је за могућност свенародног израза сличних жеља неопходно непрекидно мутити у свима земљама односе народа и влада, да сви буду преморени свађом, непријатељством, борбом, мржњом и штавише мучеништвом, глађу, калемљењем болести, невољом, да Гоји не би могли видети никакав други излаз, већ да прибегну нашем новчаном и потпуном господарству…

Ако ми дамо народима да предахну, то жељени моменат мучно ће икад наступити.

ПРОТОКОЛ бр. 11

Програм новог устава. Неки детаљи претпостављеног преврата. Гоји су овнови. Тајно масонство и његове „показне“ ложе.

Државни Савет се појавио као чинилац који подвлачи власт владареву: он ће као показни део законодавног тела, бити као неки комитет-редакција закона и указа владаревих.

Дакле, ево програма новога устава који се припрема. Ми ћемо створити Закон, Право и Суд: 1) под видом предлога Законодавном Телу, 2) указима председника под видом општих уредаба, одредаба Сената и одлука Државног Савета под видом министарских одредаба, 3) а у случају да наступе згодни моменти – у форми државних преврата.

Утврдивши приближно модус агенди, позабавимо се подробностима оних комбинација помоћу којих ћемо довршити преокрет тока државних машина у горе реченом правцу. Под овим комбинацијама ја подразумевам слободу штампе, право удруживања, слободу савести, изборно начело и много што шта друго, што ће морати ишчезнути из људског репертоара, или ће у корену бити измењено сутрадан по објави новога устава. Само у том моменту биће нам могућно да одједанпут објавимо све наше уредбе, јер доцније би свака приметна измена била опасна, и ево зашто: ако та измена буде спроведена са суровом строгошћу и у смислу строгости и ограничења, онда она може довести до очајања изаз ваног страхом од нових измена у том правцу; ако она буде извршена у смислу даљих попуштања, онда ће рећи да смо ми свесни своје неправичности, а то ће поткопати ореол непогрешивости нове власти, или ће рећи да смо се уплашили па смо принуђени да чинимо уступке, за које нико неће бити захвалан, јер ће сматрати да је тако морало бити… И једно и друго је штетно по престиж новога устава. Нама је потребно, да још од првог момента његова прокламовања, када народи буду ошамућени извршеним превратом, кад се буду налазили у терору и недоумици, они буду свесни тога да смо ми тако снажни, тако неповредљиви, да од њих нимало не зазиремо и да не само нећемо обраћати пажњу на њихова мишљења и жеље, него смо спремни и способни са доследном влашћу да угушимо израз и манифестацију њихову у сваком моменту и на сваком месту, да смо одједанпут узели све што нам је било потребно и да ми ни у ком случају нећемо делити с њима нашу власт… Тада ће они од страха зажмурити на све и очекиваће да виде шта ће све из овога произаћи.

Гоји су овнујско стадо, а ми смо за њих вуци. А ви знате шта бива са овцама када се у тору појаве курјаци?

Они ће зажмурити на све још и стога, што ћемо им обећати повратак свих одузетих слобода чим умиримо непријатеље мира и укротимо све партије…

Треба ли говорити о томе колико ће времена они чекати на тај повратак?…

Зашто смо смислили и улили Гојима сву ову политику, улили не давши им могућности да разгледају њено наличје, зашто ако не зато да бисмо обиласком постигли оно, што наше растурено племе не може постићи директним путем. То је послужило као основа за нашу организацију тајнога масонства за које не знају и о чијим циљевима чак и не слуте животиње Гоји које смо привукли у показну армију масонских ложа да бисмо замазали очи њиховим саплеменицима.

Бог нам је даровао,као своме изабраном народу, растуреност, и баш у тој привидној за све слабости нашој испољила се сва наша снага која насје сада довела до прага владавине целим светом.

Сад нам већ остаје мало да дозиђујемо на удареном темељу.

ПРОТОКОЛ бр. 12

Масонско тумачење речи „слобода“. Будућност штампе у масонском царству. Контрола штампе. Дописничке агентуре. Шта је прогрес по схватањима масонства? Још нешто о штампи. Масонска солидарност у савременој штампи. Покретање провинцијалних „друштвених“ захтева. Непогрешност новог режима.

Реч „слободу“, која се може тумачити разнолико, ми тумачимо и одређујемо овако: Слобода је право да се може чинити оно што дозвољава закон. Овакво тумачење ове речи послужиће нам у оно време тиме, што ће се сва слобода обрести у нашим рукама, јер ће закони рушити или стварати само оно што ми будемо желели по горе изложеном програму.

Са штампом ћемо поступити на следећи начин. – Какву улогу игра сада дневна штампа? Она служи бујном распаљивању потребних нам страсти или себичном партизанству. Она бива празна, неправична, лажљива, и већина људи не схвата чему она служи. Ми ћемо је оседлати и добро зауздати, то исто ћемо урадити и са осталом штампом, јер каква смисла има избављати се од напада дневне штампе ако будемо остали мета за брошуре и књиге? Ми ћемо претворити садашњи скуп продукт јавности, скуп благодарећи неопходности његове цензуре, у уносни посао за нашу државу: ми ћемо је оптеретити нарочитим таксеним прирезом и кауцијама приликом оснивања органа штампе или типографија, који ће морати осигурати нашу владу од сваких напада са стране штампе. За евентуални напад ми ћемо кажњавати немилосрдно. Такве мере, као што су марке, кауције и казне, донеће огроман приход влади. Истина, партијски листови могли би и не жалити новаца, али ми ћемо их забрањивати одмах после другог напада на нас. Нико се некажњено не може дотаћи ореола наше државничке непогрешивости. Повод за забрану издања – забрањени орган обеспокојава умове без икаква повода и основа. Молим вас да имате у виду, да ће међу онима који нас нападају бити и органи које смо ми основали, али они ће нападати искључиво оне тачке које смо ми већ предодредили за измену.

Ниједна обзнана неће допирати у друштво без наше контроле. То ми и сада постижемо тиме, што све новости примају само неколико агентура, у којима се оне концентришу са свих крајева света. Ове агентуре биће тада потпуно наше установе и објављиваће само оно што им ми наредимо.

Кад смо им ми сада умели да завладамо умовима гојских друштава у толикој мери, да поготову сви они гледају на светске догађаје кроз обојена стакла оних наочара које им ми мећемо на очи, кад сада за нас ни у једној држави не постоје препреке које би нам затварале приступ ка државним тајнама, како их глупост гојска назива, шта ће тек бити онда када ми будемо признати господари света у лицу нашег свеопштег цара?!

Но вратимо се на будућност штампе. – Сваки који пожели да буде издавач, библиотекар или штампар, биће принуђен да добије за тај посао установљену диплому, која ће му се у случају кривице одмах одузети. Код таквих мера оруђе мисли постаће васпитно средство у рукама наше владе која неће допустити народним масама да лутају по прашумама маштања о благодетима прогреса. Ко од нас не зна да су те благодети и доброчинства директни путеви ка ружним маштањима која су породила анархичне односе људи међу собом и према власти, јер је прогрес или боље рећи, идеја прогреса навела на мисао о еманципацији сваке врсте, не утврдивши њене границе… Сви такозвани либерали анархисти су, ако не дела а оно мисли. Сваки од њих јури за аветима слободе падајући искључиво у самовољу, т.ј. у анархију протеста ради протеста…

Пређимо на штампу. Ми ћемо је оптеретити таксама од табака и кауцијама, а књиге које имају мање од 30 табака – двоструко више. Ми ћемо их уписати у категорију брошура, да бисмо с једне стране смањили број дневних листова који представљају собом најгори штампани отров, а с друге стране – та ће мера принудити писце на тако дугачке саставе да ће их свет мало читати, нарочито због њихове скупоће. Оно, пак, што ми будемо издавали сами, у корист умног упућивања у обележеном и жељеном правцу, биће јефтино и читаће се на јагму. Порезивање ће умирити празан књижевни занос, а кажњивост ће ставити књижевнике у зависност од нас. Ако се и нађу они који желе да пишу против нас, неће се наћи љубитељи да њихова дела штампају. Пре него што прими на штампање какво дело издавач или штампар мора тражити од власти дозволу за то. На тај начин ми ћемо из раније знати све замке и интриге које нам се спремају, и ми ћемо их разбити предухитривши их унапред објашњењима по теми о којој се у књизи расправља.

Књижевност и журналистика две су најважније васпитне силе, – ето зашто ће наша влада постати власник већине листова. Тиме ће се неутралисати штетан утицај приватне штампе и задобити огроман утицај на умове… Ако одобримо десет дневних листова, ми ћемо основати својих тридесет и тако даље у том смислу. Али о томе не сме да буде ни најмање сумње у публици, чега ради ће и сви листови, које ми будемо издавали имати најразличније и најпротивније по спољашњости правце и мишљења, што ће изазвати поверење према нама и привући на нашу страну наше противнике који ништа о томе и не слуте, те ће на тај начин пасти у нашу клопку и бити потпуно безопасни.

На првом месту биће постављени органи службеног карактера. Они ће увек бити на страни и чувати наше интересе, те ће стога и њихов утицај бити релативно ништаван.

На другом – стајаће органи полуслужбени чија ће се улога састојати у томе да привуку равнодушне и загрејане.

На трећем месту поставићемо тобоже нашу опозицију, која ће макар у једном од својих органа представити се тобоже као наш антипод. Наши стварни противници примиће у души ову варљиву опозицију за своје људе и показаће нам своје карте.

Сви наши листови представљаће све могуће правце – аристократски, републикански, револуционарни, шта више анархистички – докле год, наравно, буде био жив устав.. Они ће, као индијски богић Вишну, имати стотину руку од којих ће свака пипати пулс чији год хоћете у јавном мнењу. Када пулс буде убрзан, тада ће ове руке повести мнење у правцу нашег циља, јер узбуђена особа губи моћ расуђивања и лако се подаје сугестији. Оне будале, које буду мислиле да понављају мишљење листа свога логора, понављаће наше мишљење или оно које ми желимо. Уображавајући да иду за органом своје партије, они ће поћи за оном заставом коју ми будемо за њих истакли.

Да бисмо упућивали у том правцу наше новинарске милиције, ми морамо нарочито пажљиво организовати овај посао. Под именом централног одсека штампе ми ћемо основати књижевне скупове на којима ће наши агенти давати пароле и сигнале. Претресајући и опонирајући нашим пројектима увек површно и не додирујући суштину њихову, наши ће органи водити празно пушкарање са службеним листовима само зато, да би нам пружили повод да се изјаснимо подробније него што смо то могли урадити у својим почетним службеним изјавама, наравно, кад то за нас буде било пробитачно.

Ови напади на нас одиграће још и ту улогу што ће поданици бити уверени у потпуну слободу јавне говорнице, а нашим ће агентима то дати повод да тврде како противнички листови говоре којештарије, јер не могу да нађу праве поводе за стварно оповргавање наших наређења.

Такве неприметне за јавно мнење, али сигурне, мере најуспешније ће повести јавну пажњу и поверење у страну наше владе. Благодарећи њима, ми ћемо уколико то буде потребно узбуђивати и умиривати духове у политичким питањима, убеђивати или збуњивати, штампајући час истину, час лаж, факте или њихова побијања, с обзиром на то да ли су они добро или рђаво примљени, увек опрезно пипајући терен пре него што на њ ступимо… Ми ћемо побеђивати наше противнике насигурно, јер они неће имати на расположењу органе штампе у којима би се могли изјаснити до краја услед горе поменутих мера предузетих против штампе.

Пробне камичке које ми будемо бацали у трећем разреду наше штампе, у случају потребе, ми ћемо енергично оповргавати у нашим полуслужбеним листовима.

И сада већ у извесним формама, рецимо у француској журналистици, постоји масонска солидарност у пароли: сви органи штампе везани су међу собом професионалном тајном; слично старим аугурима, ниједан члан њезин неће издати тајну својих сазнања и података, ако није одлучено да се она објави. Ниједан журналиста неће се одлучити да ода ту тајну, јер се ниједан од њих не упушта у књижевност, ако у целој прошлости његовој нема какве било срамне ранице… Те би ране биле одмах отворене. Докле год су те ране само тајна њих неколицине, ореол дотичног журналисте привлачи мишљење већине света – за њим иду са одушевљењем.

Ми рачунамо нарочито на провинцију. У њој ми морамо изазвати оне наде и тежње, са којима бисмо се увек могли бацити на престоницу, истичући их престоницама за самосталне наде и тежње провинције. Јасно је, да избор њихов мора бити увек исти – наш. Нама је потребно, да се престонице понекад, док ми још не узмемо пуну власт, нађу обавијене провинцијалним мишљењем народа, т.ј. већине удешене од наших агената. Нама је потребно, да се престонице у психолошком тренутку не одају претресању и критици свршеног факта из јединог разлога што је он примљен мишљењем провинцијалне већине.

Када будемо у периоду новога режима, прелазног ка нашој владавини, ми нећемо смети допуштати да штампа открива друштвено неваљалство: потребно је да се мисли, да је нови режим у толикој мери све задовољио, да су чак и злочини ишчезли… Сви случаји преступништва морају остати познати само њиховим жртвама и случајним сведоцима – никоме више.

ПРОТОКОЛ бр. 13

Потребе у насушном хлебу. Питања политике. Питања индустрије. Забаве и весеља. Народни домови. „Истина је једна“. Велики проблеми.

Нужда у насушном хлебу приморава Гоје да ћуте и да буду наше покорне слуге. Агенти узети из њихове средине у нашу штампу претресаће по нашем наређењу оно што је нама незгодно да издајемо непосредно у службеним документима, а ми ћемо за време те новинарске граје узети и спровести мере које желимо и поднети их публици као свршени факт. Нико неће смети тражити да се укине оно што је већ решено, тим пре што ће оно бити представљено као побољшање… А у том ће штампа скренути мисли на нова питања (јер ми смо навикли људе да траже све ново). На претресање тих нових питања навалиће сви они шупљоглави извршитељи судбина, који још ни сада не могу појме да они ништа не разумеју у ономе што хоће да расматрају. Питања политике никоме нису приступачна сем оних који руководе њоме већ много векова, твораца њених.

Из свега овога ви ћете видети, да тражењем мишљења гомиле ми само олакшавамо кретање нашег механизма, и ви можете запазити да ми не тражимо одобравање наше радње него оних речи које ми пуштамо по овом или оном питању. Ми стално објављујемо да се у свима нашим мерама које предузимамо руководимо надом спојеном са поузданошћу да служимо општем добру.

Да бисмо одвукли сувише немирне људе од претресања питања политике, ми сада спроводимо тобоже нова питања њена – питања индустрије. На том попришту нека бесне до миле воље! Масе су вољне да не дејствују, да се одмарају од тобожње политичке делатности (на коју смо их ми навикли, да бисмо се уз њихову сарадњу борили са гојским владама), али само под условом нових запослења, у којима им ми указујемо тобож тај исти политички правац. Да оне саме не би нешто смислиле, ми их још ометамо забавама, весељем, играма, страстима, народним домовима… Ускоро ћемо преко штампе почети предлагати конкурсне утакмице у вештини, спорту свих врста: ово интересовање одвратиће коначно духове од питања на којима бисмо се морали са њима борити. Одвикавајући се све више и више од самосталног мишљења људи ће почети унисоно говорити са нама, јер ћемо само ми бирати и предлагати нове правце мисли… наравно, преко таквих лица са којима нас они неће сматрати за солидарне.

Улога либералних утописта биће дефинитивно одиграна када наша влада буде призната. Дотле ће нам они послужити као добре слуге. Стога ћемо још упућивати духове на свакојака измишљања фантастичних теорија, нових и тобоже прогресивних: та ми смо са пуним успехом завртели прогресом шупље гојске главе и сада нема међу Гојима ума који би могао увидети да се под овом речју крије скретање од истине у свима случајевима где није реч о материјалним проналасцима, јер је истина једна и у њој нема места прогресу. Прогрес, као лажна идеја, служи замрачењу истине, даје не би нико могао знати, осим нас, Божјих избраника, чувара њених.

Када наступи наше царство, тада ће наши оратори беседити о великим проблемима, који су узбуђивали човечанство зато да би га на крају крајева довели до наше благе владавине.

Ко ће посумњати тада да смо све ове проблеме ми били удесили и наместили према политичком плану који нико није прокљувио у току многих векова?!

ПРОТОКОЛ бр. 14

Религија будућности. Будуће ропство. Неприступачност сазнања тајни религије будућности. Порнографија и будућа штампана реч.

Када се ми зацаримо, ми нећемо желети да постоји друга религија осим наше, религија о једном Богу, са којим је наша судбина везана нашим избраништвом и којим је та иста наша судбина сједињена са судбинама света. Према томе ми морамо оборити сва веровања. Ако се из тога роде савремени атеисти, то неће, као прелазни ступањ, ништа сметати нашим изгледима, него ће послужити као пример за она поколења која ће слушати проповеди наше о религији Мојсија која је својом смишљеном и непоколебљивом системом довела до покорења нама свих народа. У томе ћемо ми подвући и њену мистичку истину, на којој ће се, рећи ћемо ми, оснивати сва њена васпитна снага… Тада ћемо у сваком згодном случају публиковати чланке, у којима ћемо сравњивати нашу благу владавину са прошлима. Благодети мира, макар и изнуђеног вековима немира, послужиће као нови рељеф учињеноме добру. Погрешке гојских администрација биће описиване у најјаснијим бојама. Ми ћемо посејати такву одвратност према њима, да ће народи претпостављати спокојство у ропском стању правима фамозне слободе која су их толико намучила, исцрпла изворе људског постанка, која су експлоатисана гомилом варалица и битанги које ни саме нису знале шта раде… Бескорисне промене владавина, на које смо ми подбадали Гоје кад смо поткопавали њихове државне темеље, толико ће досадити народима да ће они претпоставити да трпе од нас све, само да се не излажу ризику да понова искусе пређашње немире и невоље. Ми ћемо нарочито подвлачити историске погрешке гојских управа, које су толико векова мучиле човечанство одсуством интелигенције и довитљивости у свему што се тиче истинског његовог добра, у трци за фантастичним пројектима социјалног добра, не видећи, да су ти пројекти све више погоршавали а не побољшавали стање општих односа на којима се заснива човечански живот…

Сва снага наших принципа и мера састојаће се у томе што ћемо их ми истаћи и протумачити као јасни контраст распаднутим старим поретцима друштвеног уређења…

Наши философи ће расматрати и претресати све недостатке гојских веровања, али нико и никада неће претресати нашу веру са њене праве тачке гледишта, јер њу нико темељно неће упознати, осим наших који никада неће смети издати њене тајне.

У земљама које предњаче ми смо створили безумну, прљаву, одвратну књижевност. Још неко време по нашем ступању на власт ми ћемо подстицати њезин опстанак, да би она што рељефније оцртала контраст говора, програма који се разлежу са наших висина… Наши паметни људи, нарочито васпитани за то да руководе Гоје, састављаће говоре, пројекте, мемоаре, чланке, којима ћемо утицати на духове, водећи их ка појмовима и знањима које смо ми обележили.

ПРОТОКОЛ бр. 15

Једнодневни светски преврат. Казне. Будућа судбина Гоја-масона. Мистичност власти. Размножавање масонских ложа. Централна управа мудраца. „Азефовштина“. Масонство као руководилац свих тајних друштава. Значај јавног успеха. Колективизам. Жртве. Казне масона. Пад престижа закона и власти. Предизбраништва. Краткоћа и јасност закона будућег царства. Послушност старешина. Мере против злоупотребе власти. Суровост кажњавања. Крајњи рок судијске старости. Либерализам судија и власти. Светски новац. Апсолутизам масонства. Право касације. Патријархални „изглед“власти будућег „владара“. Обожавање владара. Право јачег као једно право. Цар израиљски – патријарх света.

Када се ми најзад дефинитивно зацаримо, благодарећи државним превратима који ће свугде бити припремљени за један исти дан, после дефинитивног признања неподобности сви постојећих влада (а дотле ће проћи доста времена, можда и цео један век), ми ћемо се постарати да против нас не буде завера. Тога ради ми ћемо немилосрдно казнити све оне који предусретну нашу владавину с оружјем у рукама. Свако ново оснивање каквог било тајног удружења биће такође кажњено смрћу, а она која данас постоје, која ми познајемо и која су нам учинила извесне услуге, укинућемо и послаћемо их у далеке континенте изван Европе. Тако ћемо поступити са оним Гојима-масонима који одвећ много знају, они пак, које будемо из буди којих разлога помиловали, биће у сталном страху од изгнанства. Ми ћемо издати закон по коме ће сви бивши учесници тајних друштава подлежати прогонству из Европе као центра наше управе.

Одлуке наше владе биће дефинитивне и без апелације.

У гојским друштвима, у којима смо посејали тако дубоко корење неслоге и протестантизма, могућно је установити ред само немилосрдним мерама које јасно и оштро доказују власт: не треба гледати на жртве које се приносе будућем добру. У постизању добра, ма и путем приношења жртава, састоји се обавеза сваке владе, која је свесна тога да се не само у привилегијама него и у обавезама састоји њезин опстанак. Главна је ствар за стабилност управе учвршћење ореола моћи, а тај се ореол постиже само величанственом непоколебљивошћу власти која би носила на себи знаке неприкосновености од мистичких узрока – од Божјег избора. Тако је било до последњег доба руско Самодржавље – једини у свету наш озбиљни непријатељ, ако не рачунамо Папство. Сетите се, примера ради, како Италија, заливена крвљу, није такла ни длаку на глави Сулиној који је ту крв и пролио; Сула је својом моћи био бог у очима народа који је он намучио, а његов мушки и храбри повратак у Италију ставио гаје изван прикосновености… Народ не дира онога који га хипнотише својом храброшћу и силином духа.

За време до настанка нашега царства ми ћемо, напротив, створити и умножити франк-масонске ложе у свима земљама света, увући ћемо у њих све, који могу бити и који већ јесу, истакнуте посленике, јер ће у тим ложама бити главно обавештајно место и утицајно средство. Све ове ложе ми ћемо сконцентрисати под једну управу, која ће бити само нама позната а свима осталима непозната и која ће бити састављена од наших мудраца. Ложе ће имати свога представника, који ће собом прикривати поменуту управу масонства, од које ће долазити парола и програм. У тим ложама ми ћемо завезати чвор свих револуционарних и либералних елемената. Оне ће се састојати из свих друштвених слојева. Најскривеније политичке замисли биће нам познате и потпашће под наше руководство онога часа кад и поникну. Чланови тих ложа биће готово сви агенти међународне и националне полиције, јер је њена служба за нас незамењива у том погледу што полиција може не само на свој начин да се обрачуна са непокорнима, него и да прикрије наше радње, да створи поводе за незадовољство итд…

У тајна друштва обично најрадије ступају аферисте, каријеристе и уопште људи већином лакомислени, са којима нам неће бити тешко да водимо послове и помоћу којих да навијамо механизам машине коју смо пројектовали… Ако се овај свет ускомеша и узбуни, онда ће то значити да нам је било потребно да га узбунимо, да бисмо растројили његову одвећ велику солидарност. Ако у његовој средини поникне завера, онда ће на чело њено стати нико други до један од наших највернијих слугу. Природно је да ћемо ми а нико други повести масонску акцију, јер ми знамо куда је водимо, знамо крајњи циљ свакога дејства; Гоји пак не знају ништа, не знају чак ни непосредни резултат: њих задовољава обично тренутни рачун задовољена самољубља у извршењу онога што је замишљено, не примећујући чак ни то да и сама замисао не припада њиховој иницијативи него нашем навођењу на дотичну мисао…

Гоји иду у ложе из радозналости, или у нади да се уз припомоћ њихову прогурају што ближе ка богатој друштвеној трпези, а неки опет зато да би имали могућности да изнесу пред публику своја неостварљива и неоснована маштања: они жуде за емоцијом успеха и аплауза на који смо ми врло издашни. Ми им зато и дајемо тај успех, да бисмо се користили самообманом која отуда проистиче, при којој људи неприметно усвајају наше сугестије, не зазирући од њих, у пуној уверености да њихова непогрешност сипа мисли, а да туђе већ не може да прима… Ви не можете ни да замислите како се најпаметнији међу Гојима може довести до несвесне наивности, под условима самообмане, и како их је у исто време лако обесхрабрити најмањим неуспехом, рецимо прекидом аплауза, и довести до ропске покорности, само да би се успех обновио… У колико наши запостављају успех, утолико су Гоји готови да жртвују све планове да би се само дочепали успеха. Та њихова психологија знатно нам олакшава задатак њихова упућивања. Ови тигрови по изгледу имају овнујске душе, а у главама њиховим дува промаја. Ми смо их попели на коњића маште о томе даће символична јединица колективизма прогутати људску индивидуалност… Они се још нису снашли и разабрали и неће се разабрати у тој мисли, да је овај коњић очигледно рушење најглавнијег закона природе која је створила у самом почетку стварања света јединицу која не личи на друге, наиме баш у циљу индивидуалности.

Кад смо их ми могли довести до таквог безумног слепила, није ли то фрапантно јасан доказ колико је ум гојски човечански неразвијен у сравњењу са нашим умом?! … То баш поглавито и гарантује наш успех.

Колико су били проницљиви наши стари мудраци кад су говорили, да за постигнуће озбиљног циља не треба презати ни од каквих средстава и не гледати на број жртава које се приносе ради тога циља… Ми се нисмо обазирали на жртве из средине гојске марве, мада смо и жртвовали многе наше, али смо им сада дали такав положај на земљи о каквом они нису ни могли сањати. Релативно многобројне жртве наше сачувале су нашу народност од пропасти.

Смрт је неизбежан крај за свакога. Боље је да се тај крај примакне онима који ометају наш посао, него ли к нашима, к нама који стварамо тај посао. Ми кажњавамо масоне тако, да нико сем браће о томе не може посумњати, штавише ни саме жртве казне: сви они умиру кад је то потребно, рекло би се, од нормалног оболења… Знајући то, чак и браћа не смеју протествовати. Таквим мерама ми смо ишчупали из средине масонства и сам корен протеста против наших наређења. Проповедајући Гојима либерализам ми у исто време држимо свој народ и наше агенте у сталној послушности.

Под нашим утицајем извршење гојских закона скраћено је и сведено до минимума. Престиж закона подривен је либералним тумачењима уведеним у ту сферу. У најважнијим политичким и принципијелним стварима и питањима судије решавају онако како им ми наредимо, виде ствари у оној светлости којом их ми осветлимо за гојску администрацију, наравно, преко подметнутих лица са којима ми тобоже ничега заједничког немамо, – мишљењем новина, или другим путевима… Чак и сенатори и виша администрација слепо примају наше савете. Чисто животињски ум Гоја није способан за анализе и посматрање, а још мање за предвиђање онога чему може одвести извесна поставка питања.

У тој разлици у способности мишљења између Гоја и нас може се јасно видети печат избраништва и човечности за разлику од инстинктивног животињског ума Гоја. Они виде, али не предвиђају и не проналазе (изузев само материјалне ствари). Из тога се јасно види, да нас је сама природа предодредила да руководимо и управљамо светом.

Када дође време наше јавне управе, време да манифестујемо њену благотворност, ми ћемо прерадити сва законодавства, наши ће закони бити кратки, јасни постојани, без икаквих тумачења, тако да ће сваки бити у стању да их добро и поуздано зна. Главна одлика њихова биће послушност према старешинама доведена до грандиозног степена. Тада ће све злоупотребе ишчезнути услед одговорности свих до једнога пред највишом влашћу представника власти. Злоупотребе пак власти која лежи ниже ове последње инстанце кажњаваће се тако немилосрдно да ће сваки изгубити вољу да експериментише своју снагу. Ми ћемо једнако и будно мотрити на сваки корак администрације од које зависи кретање државне машине, јер разузданост у њој порађа разузданост свугде: ниједан случај незаконитости и злоупотребе неће остати примерно некажњен.

Прикривање, солидарно гледање кроз прсте међу службеницима у администрацији – све ће ово ишчезнути после првих примера суровог кажњавања. Ореол наше власти захтева целисходне т.ј. сурове казне за најмање рушење, ради личне користи, њеног највишег престижа. Онај који пострада, ма и неразмерно својој кривици, биће као војник који пада на административном пољу у корист власти, принципа и закона који не допуштају одступање са друштвеног пута на лични. На пример: наше ће судије знати да ће они, у жељи да се похвале глупим милосрђем, нарушити закон правосуђа који је створен ради примерног поучавања људи казнама за иступе, а не ради изложбе духовних особина судија. Те особине је умесно показивати у приватном животу а не на јавном терену који представља собом васпитну основу човечанског живота.

Наш судски персонал служиће највише до 55. године живота, пре свега зато што се старци упорније држе предрасуда, што су мање способни да се покоравају новим наредбама, а друго, зато што ће нам то створити могућност да таквом мером постигнемо гипкост премештања персонала који ће се тиме лакше савити под нашим притиском: ко зажели да остане на своме месту мораће се слепо покоравати да би то заслужио. Уопште наше судије ћемо бирати из средине само оних који ће тврдо знати даје њихова улога у кажњавању и примени закона, а не у маштању о испољавању либерализма на рачун државног васпитног плана, као што то сада уображавају Гоји… Мера премештања служиће још и за слабљење колективне солидарности међу службеницима и привезаће их све за интересе владе, од које ће зависити њихова судбина. Млади нараштај судија биће васпитан у идејама недопуштања таквих злоупотреба које би могле нарушити установљени ред у односима наших поданика међу собом.

Сада гојске судије чине попуштања и гледају кроз прсте свакојаким злочинима немајући правилну представу о своме позиву, јер се садашњи управљачи при одређивању судија на дужности не старају да им улију осећај дужности и свест о послу који се од њих изискује. Као што животиња пушта своју децу на тражење плена, тако и Гоји дају својим поданицима лукративна места и не мислећи да им разјасне за шта је то место створено. Зато и пропадају њихове управе саме од себе кроз дејство своје властите администрације.

Нека резултати ових дејстава послуже као још једна лекција за нашу управу.

Ми ћемо искоренити либерализам на свима важним стратегијским положајима наше управе, од којих зависи васпитање свих потчињених нашем друштвеном строју. На те положаје доћи ће само они које ми будемо васпитали за административну управу. На могућну примедбу, да ће пензионисање старих службеника скупо стати државну благајну, рећи ћу, пре свега, да ће се њима претходно наћи приватна служба у замену за изгубљену, а друго, напоменућу да ће у нашим рукама бити сконцентрисан сав светски новац, те се следствено наша влада нема шта бојати скупоће…

Наш апсолутизам ће у свему бити доследан и стога ће наша велика воља у свакој својој одредби бити поштована и без поговора извршавана: она ће игнорисати свако негодовање, свако незадовољство, искорењујући свако њихово испољавање у дејству примерним казнама.

Ми ћемо укинути касационо право, које ће прећи у нашу искључиву надлежност – у надлежност управљача, јер ми не смемо допустити да се у народу роди мисао о томе да судије које смо ми поставили могу доносити неправилне одлуке. Ако се пак ма шта слично догоди, ми ћемо сами касирати одлуку, али са тако примерном казном одмереном судији за неразумевање свога посла и позива, да се ти случаји више неће поновити… Понављам, да ћемо ми знати сваки корак наше администрације, на коју само и треба мотрити да би народ био задовољан нама, јер је он у праву да тражи од добре управе и доброг чиновника.

Наша ће управа имати изглед патријархалног очинског старања нашег управљача. Наш народ и поданици видеће у њему оца који се брине о свакој невољи, о сваком дејству, о сваком узајамном односу како поданика једног према другоме, тако и њих свију према управљачу. Тада ће они бити толико прожети мишљу да је немогућно бити без тога старања и руковођења, ако желе да живе у миру и спокојству, да ће са страхопоштовањем, блиским обожавању, признати самодржавље нашег владара, нарочито кад се увере да се наши намештеници не замењују својом влашћу, него само слепо извршују његова наређења. Они ће се радовати што смо ми све регулисали у њиховом животу, као што раде паметни родитељи који хоће да васпитавају своју децу у осећају дужности и послушности. Та народи су у односу према тајнама наше политике вечито непунолетна деца, исто тако као и њихове владе…

Као што видите, ја заснивам наш деспотизам на праву и дужности: право приморавања на извршење дужности директна је обавеза владе која је отац својих поданика. Она има право снажнога зато, да се користи њиме за добро упућивање човечанства ка природно одређеном строју – послушности. Све се у природи налази у послушности, ако не људима, а оно околностима, или својој природи, у сваком пак случају јачему. Будимо дакле ми тај јачи ради добра.

Ми смо дужни, без предомишљања, жртвовати оделите личности, рушиоце установљеног реда, јер у примереној казни лежи велика васпитна задаћа.

Када цар израиљски стави на своју свештену главу круну коју му Европа поднесе, он ће постати патријарх света. Неопходне жртве, које он буде принео услед њихове целисходности, никада неће достићи ону цифру жртава које су принели у току векова грандоманија и надметање гојских глава и владара.

Наш цар ће се налазити у сталном опћењу са народом, и говориће му са трибине беседе које ће таласи гласова разносити одмах по целоме свету.

ПРОТОКОЛ бр. 16

Нешкодљивост универзитета. Замена класицизма. Васпитање и знање. Реклама власти „владара“ у школама. Укидање слободне наставе. Нове теорије. Независност мисли. Очигледна настава.

У циљу уништења сваких колективних снага, сем наших, ми ћемо учинити нешкодљивим први степен колективизма – универзитете, преваспитавши их у новом правцу. Њихове старешине и професори биће припремани за свој посао у духу подробних тајних програма дејства, од којих они некажњено неће одступити ни за јоту. Они ће бити постављани са нарочитом опрезношћу и биће доведени у потпуну зависност од владе.

Ми ћемо искључити из наставе државно право, као и све што се дотиче политичког питања. Ови предмети ће се предавати неколиким десетинама лица изабраних из броја посвећених по нарочитим способностима. Универзитети не смеју из својих зидова пуштати жутокљуниће који спремају и кроје планове устава као комедије или трагедије, бавећи се питањима политике у којима се и њихови очеви никада и ништа нису разумевали.

Рђаво упућено упознавање великог броја лица са питањима политике ствара утописте и лоше поданике, као што и сами можете запазити из примера општег васпитања Гоја у том правцу. Нама је требало да уведемо у њихово васпитање све оне принципе који су тако сјајно начели њихов строј. Када ми будемо на власти удаљићемо из васпитања све оне предмете који изазивају забуну и направићемо од омладине послушну децу старешина, децу која воле онога што управља као свој ослонац и наду на мир и спокојство.

Класицизам, као и свако изучавање старе историје у којој је више рђавих него добрих примера, ми ћемо заменити изучавањем програма будућности. Ми ћемо избрисати из памћења људи све факте прошлих векова који нам нису по жељи, а оставићемо само оне који оцртавају све погрешке гојских владавина. Учење о практичном животу, о обавезном уређењу, о односима људи једног према другоме, о избегавању рђавих себичних примера, који сеју заразу зла, и друга слична питања васпитног карактера стајаће на челу наставног програма састављеног према посебном плану за свако звање, не генералишући наставу ни под каквим видом и изговором. Таква поставка питања има нарочиту важност.

Свако друштвено звање мора бити васпитано у строгим разграничењима у складу са његовим позивом и радом. Случајни генији увек су умели и умеће да промакну у друга звања, али, због те ретке случајности пропуштати у туђе редове лица неспособна, одузимајући места од оних који припадају тим редовима по рођењу и занимању – потпуно је безумље. Ви сами знате како се све то свршило по Гоје, који су допустили ову вапијућу бесмислицу.

Да би онај који управља чврсто засео у срцима и умовима својих поданика, треба за време његове делатности предавати целоме народу по школама и на трговима о његовом значају и делима, о свима његовим лепим и племенитим почецима.

Ми ћемо уништити сваку слободну наставу.

Ученици ће имати право заједно с родитељима да се као у клубу искупљају по школским заводима: за време тих скупова, у празничне дане, предавачи ће држати тобоже слободна предавања о питањима човечанских односа, о законима примера, о репресалијама које долазе од несвесних односа и, најзад, о философији нових теорија још необјављених свету. Ове теорије ми ћемо уздићи до догмата вере као прелазни степен ка нашој вери. Кад завршим излагање нашег програма рада у садашњости и будућности, ја ћу вам прочитати о основима ових теорија.

Једном речју, знајући из многовековног искуства да људи живе и руководе се идејама, да те идеје људи усишу само помоћу васпитања које се даје са подједнаким успехом свима узрастима, наравно, само различитим начинима, ми ћемо усисати и конфисковати у нашу корист последње блеске неизвесности мисли, коју ми већ одавно управљамо на потребне нам предмете и идеје. Систем обуздавања мисли већ је у дејству, у такозваном систему очигледне наставе, која има да претвори Гоје у немислеће, послушне животиње које очекују очигледност да би је могле разумети… Буржуа, један од најбољих наших агената у Француској, већ је објавио нов програм очигледне наставе.

ПРОТОКОЛ бр. 17

Адвокатура. Утицај гојског свештенства. Слобода савести. Папски двор. Цар јудејски као патријарх – папа. Начини борбе cа постојећом Црквом. Задаци савремене штампе. Организација полиције. Добровољачка полиција. Шпијунетво по обрасцу кагалне шпијунаже. Злоупотребе власти.

Адвокатура ствара људе хладне, сурове, упорне, безпринципне, који се стављају у свима случајевима на безлични, чисто легални терен. Они cу се навикли да све навијају у корист заштите, а не социјалног добра. Они се обично примају сваке заштите, теже да се домогну оправдања по сваку цену хватајући се за ситне зачкољице јуриспруденције, чиме они деморалишу суд. Стога ћемо ту професију ставити у уске рамове који ће је затворити у сферу извршног чиновништва. Адвокати ће, као год и судије, бити лишени опћења еа странкама, добијаће послове само од суда, раcматраће их по рефератима и документима, штитиће своје клијенте после саслушања њихова на суду по разјашњеним фактима. Они ће добијати хонорар без обзира на каквоћу заштите. То ће бити прости референти послова у корист правосуђа, као противтег прокурору који ће бити референт у корист оптужбе: то ће скратити судски реферат. На тај начин установиће се поштена бесприcтраcна одбрана, која се неће вршити из интереса, већ по убеђењу. То ће између осталог одстранити подмићивање другова које се данас практикује, њихов пристанак да добије ствар онога који плати…

Свештенство гојско ми смо се већ побринули да дискредитујемо и тиме разоримо њихову мисију која би нам данас могла много сметати. Свакога дана његов утицај на народе слаби и пада. Слобода савести је прокламована сада свугде, следствено, нас само не многе године деле од момента потпуног слома хришћанске религије; cа другим религијама ћемо још лакше изаћи на крај, али о томе је још рано да говоримо. Ми ћемо ставити клерикализам и клерикале у тако узане оквире да ће њихов утицај поћи правцем обрнутим своме ранијем кретању.

Када дође време да коначно уништимо папски двор, онда ће прст невидљиве руке показати народима да треба да се крену у правцу тога двора. Када се народи устреме и појуре тамо, ми ћемо се појавити тобож као његови заштитници, да би се спречила одвећ јака пуштања крви. Овом диверзијом ми ћемо се провући у сама недра његова, и више нећемо изаћи отуда докле год не подгриземо cву моћ тога места.

Цар јудејски биће први васељенски папа, патријарх интернационалне цркве.

Али, за време док ми не преваспитамо омладину у новим прелазним верама, а затим и у нашој, ми нећемо отворено дирати постојање цркве, него ћемо се са њима борити критиком која изазива расцеп…

Уопште наша савремена штампа изобличаваће државне послове, религије, неспособности Гоја, и cве то најбезобзирнијим изразима, да би их на cве начине унизили тако како то уме да уради само наше генијално племе…

Наше царство биће апологија божића Вишну, у коме се налази његово оличење – у свакој од стотине наших руку биће по опруга социјалне машине. Ми ћемо све видети без помоћи службене полиције, која у оној форми њезиних права, какву смо ми израдили за Гоје, смета владама да виде. По нашем програму трећина поданика наших мотриће на остале из осећаја дужности, из принципа добровољне државне службе. Тада неће бити срамно назвати се шпијуном и достављачем него похвално, али ће зато неосноване доставе бити сурово кажњаване, да се не би размножила злоупотреба тога права.

Наши агенти припадаће како вишим тако и нижим слојевима друштва, биће их из средине веселе административне класе, из средине издавача, типографа, књижара, трговачких помоћника, радника, кочијаша, лакеја итд. Ова бесправна, неопуномоћена на било какво самовољство, те према томе и безвластна полиција само ће сведочити и реферисати, а проверавање њихових исказа и хапшења зависиће од одговорне групе полицијских контролора, док ће само хапшење вршити жандармеријски корпус и градска полиција. Онај који не достави виђено и чувено из области политичких питања биће подвргнут одговорности за прикривање, ако се докаже да је он у томе крив.

Слично ономе као што су данас наша браћа под личном одговорношћу обавезна да достављају кагалу*(* Кагал, још из древних времена, тако се звала код Јевреја општинска управа, наравно, чисто јеврејска. ) о својим одступницима, или онима који су запажени у нечем што је противно кагалу, тако ће у нашем светском царству бити обавезан сваки наш поданик да врши дужност државне службе у том правцу.

Таква ће организација искоренити злоупотребе власти, силе, подмићивања – све оно што смо ми увели нашим саветима, теоријама надчовечанских права у навике Гоја… Но како бисмо друкчије могли повећати узроке и поводе за неред у њиховој администрацији ако не оваквим путевима?! . Један од најважнијих међу њима су агенти за увођење реда, којима је пружена могућност да у својој разорној делатности испољавају и развијају своје рђаве наклоности: самовољу, самовлашће и у првом реду подмитљивост.

ПРОТОКОЛ бр. 18

Мере за заштиту. Мотрење међу завереницима. Јавна заштита је пропаст власти. Заштита јудејског цара. Мистични престиж власти. Хапшење при првој сумњи.

Када нам буде потребно да појачамо строге мере заштите (најстрашнији отров за престиж власти) ми ћемо приредити симулацију нереда, или испољавање незадовољства које се изражава помоћу добрих говорника. Ти говорници привући ће к себи симпатизере. То ће нам дати повод да вршимо претресе и надзор преко наших слугу из средине гојске полиције…

Пошто већина завереника дејствује из љубави према вештини, да би се говорило, ми ћемо их све до испољења с њихове стране акције оставити на миру и само ћемо увести у њихову средину посматрачке елементе… Треба запамтити, да престиж власти слаби и смањује се ако она често открива завере против себе: у томе се садржи презумпција признања, немоћи или, што је још горе, неправилности. Вама је познато да смо ми разбили престиж гојских владара честим атентатима на њих преко својих агената, слепих овнова нашега стада, које је врло лако са неколико либералних фраза покренути на злочине, само ако они имају политичку боју. Ми смо принудили земаљске управљаче да признају своју немоћ у објављивању јавних мера заштите, и тиме ћемо упропастити престиж власти.

Наш владар биће штићен само најнеприметнијом стражом, јер ми нећемо допустити ни мисао о томе, да би против њега могла постојати таква буна са којом он не би могао да се бори и од које би морао да се крије.

Кад бисмо ми допустили такву мисао, као што то чине Гоји, онда би самим тим потписали пресуду, ако не њему лично а оно његовој династији у недалекој будућности.

По строго одржаваној спољашњости наш владар ће се користити својом влашћу само у корист народа, а никако не ради својих или династичких добити. Према томе, одржавајући и чувајући овај декорум, његову ће власт поштовати и бранити сами поданици, они ће је обожавати у пуној свести да је са њом скопчано благостање сваког грађанина државе, јер ће од ње зависити ред и поредак друштвенога строја…

Штитити цара отворено значи признати слабост организације његове силе.

Наш владар ће у народу увек бити окружен гомилом тобож радозналог мушкиња и женскиња, који ће заузети прве редове око њега, по изгледу случајно, а задржаваће остале редове тобож из поштовања према поретку. То ће изазвати и посејати пример уздржљивости и код других. Ако се у народу нађе какав молилац који би желео, пробијајући се кроз редове, да преда молбу, онда ће први редови примити ту молбу и на очиглед молиоцу предати је владару, те да сви знају да оно што се предаје долази тамо куда је означено, да следствено, постоји контрола владаочева. Ореол власти захтева, опстанка свога ради, да народ увек може рећи: „Кад би за то знао цар“ или „Цар ће о томе сазнати“.

Са установљењем службене заштите ишчезава мистички престиж власти: сваки ко има у себи извесне смелости сматра себе за господара над њом, бунтовник постаје свестан своје снаге и кад му се укаже прилика вреба моменат да јурне на власт… За Гоје смо проповедали друго, али зато и видимо пример докле су их довеле мере отворене заштите!…

Код нас ће злочинци бити хапшени чим се мање или више са основом посумња у њих: не може се, из бојазни да се случајно не деси погрешка, препустити политичком кривцу или злочинцу да побегне, јер ћемо према политичким иступима или злочинима бити истински немилосрдни. Ако се још и може, са извесном натегом, допустити расматрање побуда у простим злочинима, то у сваком случају неће бити извињења за лица која се баве питањима у којима нико, сем владе, ништа не може разумети… Па и све владе чак не разумеју истинску политику.

ПРОТОКОЛ бр. 19

Право предаје молби и пројеката. Бунтовништво. Судска надлежност политичких злочина. Реклама политичких злочина.

Уколико ми нећемо допустити самостално бављење политиком, утолико ћемо, напротив, подстицати сваковрсне извештаје и петиције са предлозима на увиђај владе свакојаких пројеката за побољшање народног живота: то ће нам открити недостатке, или фантазије наших поданика, на које ћемо одговарати или извршењем, или разумним и јасним оповргавањем које би доказало кратковидост онога који резонује неправилно.

Бунтовништво није ништа друго до лавеж штенета на слона. За владу, добро организовану не с полицијске већ са друштвене стране, лавеж штенета на слона значи да оно није свесно његове снаге и значаја. Треба само добрим примером показати значај и једног и другог, па ће штене намах престати да лаје и почеће да врти репом чим спази слона.

Да бисмо скинули престиж врлине са политичког злочина, ми ћемо га поставити на осуђеничку клупу заједно са крађом, убиством и свакојаким другим одвратним и прљавим злочинима. Тада ће јавно мнење помешати и слити у својим представама ту врсту злочина са срамотом и бруком свих других и жигосаће га подједнаким презрењем.

Ми смо се старали и, надам се, постигли смо да Гоји не дођу до таквог начина борбе са бунтовништвом. У том циљу ми смо преко штампе и у говорима, индиректно, у паметно састављеним уџбеницима историје рекламирали мучеништво које су тобоже примили на себе бунтовници ради општег добра и благостања. Ова реклама је увећала контигенат либерала и ставила хиљаде Гоја у редове нашег живог инвентара.

ПРОТОКОЛ бр. 20

Финансијски програм. Прогресиван порез. Прогресивне таксе у маркама. Фондовна каса. Хартије од вредности и застој новчаног оптицаја. Одговорно рачуноводство. Укидање представништва. Застој капитала. Новчана емисија. Златна валута. Валута вредности радничке снаге. Буџет. Државни зајмови. Једнопроцентна серија. Индустриске хартије од вредности. Гојски управљачи. Фаворити, масонски агенти.

Данас ћемо додирнути финансијски програм, о коме сам оставио да говорим напослетку као о најтежој, завршној и одлучној тачки наших планова. Приступајући му, ја ћу вас подсетити да сам вам и раније наговестио да је сума наших дејстава решена питањем цифара.

Када се ми зацаримо наша ће самодржавна (аутократска) влада избегавати, из принципа самоодржања, да осетно оптерећује народне масе порезима, не заборављајући своју улогу оца и заштитника. Али, пошто државна организација стаје скупо, ипак је неопходно добити потребна за то средства. Стога треба нарочито брижљиво израдити питање равнотеже у томе предмету.

Наша управа, у којој ће цар поседовати легалну функцију припадања њему свега што се налази у његовој држави (што је лако претворити у стварност) може прибећи законитом изузимању свеколиких сума ради регулисања њиховог оптицаја у држави. Из тога излази даје покриће пореза најбоље вршити путем прогресивног пореза на својину. На тај начин ће се дажбине уплаћивати без притешњења или уништења у сразмерном проценту поседовања. Богаташи морају бити свесни своје обавезе да део својих сувишака препусте државној користи, пошто им држава гарантује сигурност у поседовању остале своје сопствености и право наслеђа, кажем – поштене, јер ће контрола свачијег имања одстранити пљачку на законској основици.

Ова социјална реформа мора почети одозго, јер јој већ настаје време – она је неопходна као јемство мира.

Порез на сиротана је семе револуције и служи на уштрб држави која губи велико трчећи за малим. Независно од тога, порез на капиталисте умањиће пораст богатстава у приватним рукама, у којима их сада држимо прикупљене као противтег сила гојских влада – државним финансијама.

Порез који се повећава у процентном односу према капиталу, даће много већи приход него ли данашњи с главе на главу и цензусни, који је за нас користан само као средство за изазивање немира и незадовољства међу Гојима.

Сила на коју ће се наш цар ослањати састоји се у равнотежи и гаранцији мира, чега ради је неопходно да капиталисти жртвују један део својих прихода ради безбедности дејства државне машине. Државне потребе треба да подмирују они којима то није тешко и од којих се има шта узети.

Таква ће мера уништити мржњу сиротана према богаташу, у коме ће он видети потребну финансијску потпору државе, видеће у њему организатора мира и благостања, јер ће видети да овај уплаћује потребна средства за њихово постигнуће.

Да не би интелигентне платише одвећ јадиковале због нових плаћања, њима ће се при одређивању тих плаћања давати подробни рачуни, изузимајући, наравно, оне суме које су предвиђене за потребе престола и административних установа.

Владалац неће имати својих добара, кад већ и онако све што је у држави представља његову својину, иначе би једно противуречило другоме: факат властитих средстава уништио би право својине на свеопште власништво.

Родбина владарева, сем његових наследника који се такође издржавају о трошку државном, мора ступити у редове државних службеника и радити да би заслужила право својине: привилегија царске крви не сме служити за пљачку државне касе.

Куповина, пријем новаца или наследства подлежаваће прогресивним таксама. Непријављена и овој такси неподвргнута, неизоставно лична, предаја својине новчане, или какве било друге, наметнуће ранијем власнику плаћање процентног приреза за време од предаје тих сума па до дана кад је откривено прикривање изјаве о предаји. Признанице о предаји морају се сваке недеље подносити месној благајни са означењем имена, презимена и осталог места становања бившег и новог сопственика имања. Та лична предаја мора почињати од опредељене суме која прелази обичне трошкове око куповине и продаје неопходнога која ће се уплаћивати таксеним маркама у одређеном проценту од јединице.

Срачунајте по колико ће пута такви порези покрити приходе гојских држава.

Фондовна државна благајна мора имати одређени комплекс резервних сума, а све оно што буде прикупљено преко тога комплекса мора бити враћено у оптицај. Те суме ће послужити за обављање јавних радова. Иницијатива таквих радова, која потиче од државних извора, чврсто ће привезати радничку класу за државне интересе и владаре. Од тих сума издвојиће се један део који ће бити употребљен на премије за проналаске и производњу.

Никако не треба, преко одређених и широко прорачунатих сума, задржавати у државним благајнама ма и најмању јединицу, јер новац постоји за оптицај и сваки његов застој штетно се одазива на току државног механизма за који он служи као мазивно средство; застој мазива може пореметити правилно кретање тога механизма.

Замена једног дела новчаница процентним хартијама произвела је баш такав застој. Последице те околности сада су већ довољно приметне.

Ми ћемо такође установити државно рачуноводство, и у њему ће владар у свако доба наћи потпун преглед државних прихода и расхода, изузев текуће још несастављене месечне рачуне и пред-идуће који још нису достављени.

Једино лице, које неће имати интереса да пљачка државне касе, то је власник њихов, владар. Ето зашто ће његова контрола одстранити могућност губитка или расипања. Представљање на пријемима ради етикета које одузима владаоцу драгоцено време, биће укинуто да би владар имао времена за контролу и размишљање. Тада његова моћ неће бити распарчана на фаворите, који окружавају престо само ради сјаја и раскоши и који су заинтересовани само за своје а не за опште државне интересе.

Економске кризе које смо приредили за Гоје створене су ничим другим до повлачењем новца из оптицаја. Огромни капитали застајали су благодарећи извлачењу новца из држава, које су биле принуђене да се баш њима обрате за зајмове. Ти зајмови су оптеретили финансије држава плаћањем процената, притисли их и везали поменутим капиталом… Концентрација индустрије у рукама капиталиста исисала је све народне сокове, а с њима и државне…

Садашња емисија новца уопште не одговара свеопштој потреби, па стога и не може да задовољи све невоље радничке. Емисија новца мора бити у складу са повећањем становништва, при чему је неопходно рачунати као потрошаче и децу од дана рођења. Ревизија емисије битно је питање за цео свет.

Ви знате да је златна валута била пропаст за све државе које су је усвојиле, јер она није могла задовољити потрошњу новца, тим пре што смо ми повукли злато из оптицаја уколико је год било могућно.

Код нас мора бити уведена валута вредности радничке снаге, па била она од хартије или од дрвета. Ми ћемо извршити емисију новца према нормалним потребама сваког поданика, повећавајући његову количину са сваким новорођеним човеком, смањујући је са сваким умрлим.

Рачунске послове обављаће сваки департман (француска административна подела), сваки округ.

Да не би било задржавања у исплати новца за државне потребе, суме и рок његове исплате одређиваће се указом владара: тиме ће се одстранити протекторат министарства над једном установом на уштрб других.

Буџети прихода и расхода биће вођени напоредо, да не би било нејасности, кад су удаљени један од другог.

Реформе гојских финансијских установа и принципа, које смо ми пројектовали, заоденућемо у такве форме да оне неће никога узнемирити. Ми ћемо указати на неопходност реформи услед оне збрке и каламбура до којих су дошли финансијски нереди код Гоја. Први неред, рећи ћемо, састоји се у томе што они почињу са одређивањем простога буџета, који расте из године у годину из следећих узрока: тај буџет они дотегле до половине године; затим траже поправни буџет који потроше за три месеца, после чега моле за допунски буџет, и све се то завршује ликвидационим буџетом. А пошто се буџет за наредну годину одређује према суми општег прорачуна, онда се свакогодишње скретање од норме протеже за 50% на годину, због чега се годишњи буџет уређује кроз десет година. Благодарећи таквим начинима, допуштеним немарношћу гојских држава, њихове су се касе испразниле. Период зајмова, који је после тога наступио, покупио је остатке и довео све државе гојске до банкротства.

Ви врло добро знате, да такву економију какву смо сугеровали Гојима ми не можемо водити.

Сваки зајам доказује државну немоћ и несхватање државних права. Зајмови, као Дамоклов мач, висе над главама владара који, уместо да узимају од својих поданика путем привремених приреза, иду са испруженом руком да просе милостињу од наших банкара. Спољашњи су зајмови пијавице, које се никако не могу откинути од државног тела докле год оне саме не отпадну, или их држава сама не збаци. Али гојске државе их не откидају, него их све више пуштају на себе, тако да оне морају неизбежно пропасти од добровољнога пуштања крви.

У самој ствари, шта друго може представљати један зајам, и уз то још спољашњи?! .. Зајам – то је емисија државних меница које садрже процентну обавезу сразмерно суми позајмљеног капитала. Ако је зајам 5%, онда ће држава кроз двадесет година улудо платити процентну суму која ће бити равна узетом зајму; за четрдесет година плаћа двоструку суму а за шездесет година – троструку, а дуг остаје увек онај исти неуплаћени дуг.

Из овога рачуна јасно се види, да, код облика свеопштег приреза, држава црпе последње парице сиромашних пореских обвезника, да би исплатила иностране богаташе од којих је узела новац на зајам, уместо да те парице прикупи за своје потребе без процентних доплата.

Док су зајмови били унутрашњи, Гоји су само премештали новац из џепа сиротана у џепове богаташа; али кад смо ми подмитили кога је требало, да бисмо пренели зајмове на спољашњи терен, онда су сва државна богатства потекла у наше касе, и сви су Гоји почели да нам плаћају свој поданички данак.

Кад је лакомисленост гојских владара у погледу државних послова и подмитљивост министара или неразумевање у финансијским питањима других управних лица успело да задужи своје земље код наших каса неисплативим дуговима, онда треба знати колико нас је све то стало труда и новаца.

Застој новца ми нећемо допустити, те зато неће бити ни државних процентних хартија, сем једнопроцентне серије, да не би плаћања процената предавала државну моћ пијавицама на исисавање. Право емисије процентних хартија биће искључиво препуштено индустријским компанијама, којима неће бити тешко да исплаћују проценте од својих добити које држава не зарађује на позајмљени новац као што то чине ове компаније, јер она зајми да истраћи, а не да води привредне операције.

Индустријске хартије куповаће и влада која ће се од данашњег платица дажбина на зајмове претворити у зајмодавца из рачуна. Таква мера прекинуће застој новца, готованство и лењост који су нам били корисни код самосталних Гоја, али нежељени у нашој владавини.

Како је јасна и очигледна недотупавност чисто животињских мозгова Гојских, која се испољила у томе што они нису ни мислили, узимајући од нас новац под интерес, да ће сав тај новац, па још са интересом на њ, они морати црпсти из својих државних џепова ради обрачуна са нама. Шта је било лакше и простије него узети потребан новац од својих грађана!

Tо доказује генијалност нашег избраног ума у томе што смо ми умели тако да им представимо ствар зајмова да су они видели у њима штавише и своју корист.

Наши рачуни, које ћемо ми представити када наступи време, осветљени вековним експериментима што смо их вршили над гојским државама, одликоваће се јасношћу и одређеношћу и очигледно ће показати свима користи од наших новотарија. Они ће учинити крај оним злоупотребама благодарећи којима смо ми управљали Гојима, али које не могу бити допуштене у нашем царству.

Ми ћемо тако подесити рачунски систем, да ни владар, ни најмањи чиновник неће бити у стању да извуку ни најмању суму неприметно од њене намене, или да је упуте другим правцем сем онога који је већ једном означен у одређеном плану дејства.

Без одређенога плана не може се управљати.

Идући неодређеним путем и са неодређеним резервама пропадају на путу хероји и витезови.

Гојски владари, које су по некадашњим нашим саветима одвраћали од државних послова свечаним пријемима, етикетама, веселим забавама и разонодама, били су само заслони наше управе. Извештаје фаворита који су их замењивали на попришту послова састављали су за њих наши агенти и сваки пут су задовољавали кратковиде умове обећањима да се у будуће предвиђају уштеде и побољшања.. Од чега уштеде? Од нових прихода? – могли су да упитају и нису питали они који су читали наше извештаје и пројекте… Ви знате докле их је довела та немарност, до каквог су финансијског растројства они дотерали, без обзира на дивну вредноћу њихових народа…

ПРОТОКОЛ бр. 21

Унутрашњи зајмови. Пасива и порези. Конверзије. Банкротство. Штедионице и рента. Уништење фондовних берза. Таксирање индустријских вредности.

Свему ономе што сам вам на прошлом нашем скупу изложио додаћу још подробно објашњење унутрашњих зајмова. О спољашњим пак нећу вам више говорити, јер они су нас хранили националним новцима Гоја; за нашу пак државу неће бити странаца тј. чега било спољашњег.

Ми смо се користили подмитљивошћу администратора и немарношћу владара позајмљујући гојским владама сасвим непотребне државама паре, те смо на тај начин добијали двоструке, троструке и веће суме. Ко би то могао чинити у односу према нама? .. Стога ћу вам изложити подробности само унутарњих зајмова.

Објављујући закључење таквога зајма државе отварају упис на своје менице тј. на процентне хартије. Да би оне биле приступачне свакоме одређује им се вредност од сто до хиљаде, а при том се чини попуст првим уписницима. Другога дана подиже им се вештачка цена, тобоже зато што су сви нагрнули да их купују. Кроз неколико дана касе бивају препуне и не знају куд ће с парама (зашто су их онда узимали?). Упис бајаги премаша много пута емисију зајма: у томе је сав ефекат – видите ли, колико је поверење према владиним меницама.

Али, кад је комедија одиграна, онда се појављује стварност пасиве и уз то врло тешке. За исплату процената мора се прибегавати новим зајмовима који не апсорбују већ само повећавају главни дуг. Кад је кредит исцрпен прибегава се новим прирезима да би се покрио не зајам него само проценти на њ. Ту су прирези пасива која се употребљује за покриће пасиве…

Затим настаје време конверзија, али оне само смањују плаћање процената а не покривају дугове, сем тога оне не могу бити извршене без пристанка зајмодавца: приликом објаве конверзије предлаже се враћање новца онима који не пристану да конвертују своје хартије. Кад би сви изјавили да не пристају и потражили свој новац натраг, владе би биле ухваћене на своју сопствену удицу, јер не би биле у стању да исплате посуђени новац. Срећом поданици гојских држава и њихових влада, не разумевајући се у финансијским пословима, увек су претпостављали губитак на курсу и смањење процената ризику нових улагања новца, чиме су пружали могућност овим владама да више пута збаце са себе пасиве од неколико милиона.

Сада, код спољашњих зајмова, Гоји не могу да праве такве смицалице, јер знају да ћемо ми потражити сав новац натраг.

На тај начин признато банкротство најбоље ће доказати земљама одсуство везе између интереса народа и њихових влада.

Обраћам вашу двоструку пажњу на ову околност и на следећу: сада су сви унутрашњи зајмови консолидовани такозваним летећим дуговима, тј. таквим чији су рокови плаћања мање или више блиски. Те дугове сачињавају паре уложене у штедионице и резервне касе. Налазећи се дуго време на расположењу владином ти се фондови искоришћују за исплате процената на иностране зајмове, а место њих се полажу на исту суму улози ренте.

Дакле, ови последњи покривају и запушавају све рупе и пукотине на гојским државним касама.

Када се ми попењемо на престо света, сва лична финансијска вијугања као неодговарајућа нашим интересима биће неповратно уништена, као што ће бити уништене и све фондовне берзе, јер ми нећемо допустити да се престиж наше власти колеба колебањем цена наших драгоцености које ћемо ми објавити законом у износу потпуне њихове вредности без могућности њихова спуштања, или подизања. (Подизање даје повод спуштању, одакле смо ми и почели у односу према гојским вредностима).

Ми ћемо заменити берзе грандиозним државним кредитним установама, чији ће се задатак састојати у таксирању индустријских вредности саобразно владиним комбинацијама. Те установе ће бити у стању да избаце на пијацу по пет стотина милиона индустријских хартија за један дан, или да их исто толико купе. На тај начин ће сва индустријска предузећа постати зависна од нас. Можете замислити какву ћемо ми моћ прибавити себи посредством тога!

ПРОТОКОЛ бр. 22

Тајна будућности. Многовековно зло као основа будућег добра. Ореол власти и мистичко поклоњење њој.

У свему што сам вам до сада изложио ја сам се брижљиво старао да вам насликам тајну свега што се дешава – што је било и што је сада – што јури у бујицу великих догађаја који долазе и већ су у блиској будућности, тајну закона наших односа према Гојима и финансијских операција. О тој теми остаје ми још само мало да додам.

У нашим је рукама највећа савремена сила – злато: за два дана ми га можемо из наших чуварница и складишта добавити у коликој хоћете количини…

Зар још треба доказивати да је наша владавина предодређена самим Богом?! . Зар таквим богатством ми нећемо доказати, да је све оно зло које смо толико векова били приморани да чинимо на крају крајева послужило истинском добру – довођењу свега у ред?… Ма и по цену извесног насиља, али он ће бити уведен. Ми ћемо умети да докажемо, да смо ми добротвори који смо вратили намученој и искиданој земљи истинско добро и слободу личности, којој ћемо дати да се користи спокојством, миром, достојанством односа, под условом, наравно, да се поштују и чувају закони које смо ми установили. Уз то ми ћемо разјаснити, да се слобода не састоји у распуштености и разузданости, као што се исто тако достојанство и снага човека не састоји у свачијем праву да прокламује разорне принципе на форму слободе савести, једнакости и њима сличних; да се слобода личности никако не састоји у праву узбуђивања себе и других безобразним ораторством пред неуређеним руљама и зборовима, већ да се истинска слобода састоји у неприкосновености личности која часно и исправно врши и поштује све законе општежића, да се човечанско достојанство састоји у свести о својим правима и у исто време о својој бесправности, а не само у сталном фантазирању о теми свога – Ја.

Наша ће власт бити славна, јер ће бити моћна, управљаће и руководиће, а неће гегати за вођама и ораторима који избацују безумне речи називајући их великим принципима а које, говорећи по савести, нису ништа друго до утопија… Наша ће власт бити вршилац реда у коме се и састоји сва срећа људи. Ореол ове власти улиће свима мистичко клањање њој и страхопоштовање свих народа пред њом. Истинска сила не попушта ни у каквом праву, чак ни у божанском: нико не сме приступити к њој да јој одузме макар и педаљ њене моћи.

ПРОТОКОЛ бр. 23

Смањење производње луксузних предмета. Производња домаће ситне индустрије. Незапосленост. Забрана пијанства. Убиство старога друштва и његово васкрсење у новом облику. Избраник Божји.

Да би се народи навикли на послушност, треба их научити скромности, те према томе треба смањити индустријску производњу луксузних предмета. Тиме ћемо поправити и побољшати нарави деморализоване утакмицом на пољу раскоши. Ми ћемо успоставити домаћу ситну индустрију, која ће поткопати приватне капитале крупних фабриканата. То је неопходно још и стога што крупни индустријалци често покрећу, мада и не увек свесно, мисли маса противу владе. Народ – фабрикант не зна за незапосленост, а то га везује за постојећи ред, следствено и за чврстину власти. Незапосленост је најопаснија ствар за владу. За нас ће њена улога бити одиграна чим власт пређе у наше руке. Пијанство ће такође бити законом забрањено и кажњавано као злочин против човечности људи који се претварају у животиње под утицајем алкохола.

Поданици, понављам још једанпут, слепо се покоравају само снажној, потпуно независној од њих руци, у којој они осећају мач за заштиту и подршку против удараца социјалних бичева… Зашто им је потребна анђелска душа у владаоцу? – Они треба да виде у њему оличење силе и моћи.

Господар, који смени сада постојеће управе што бедно животаре међу деморалисаним с наше стране друштвима, која се одричу чак и Божанске власти и из чије средине избија са свих страна огањ анархије, – тај господар мора пре свега приступити гашењу тога пламена који већ прождире све. Зато је он дужан да убије таква друштва, макар их морао залити њиховом властитом крвљу, те да их поново васкрсне у лицу правилно организоване војске која се свесно бори против сваке заразе опасне по државно тело.

Тај избраник Божји одређен је одозго, да сломи безумне силе покретане инстинктом, а не разумом, животињством, а не човечношћу. Те силе сада триумфују у манифестацијама пљачке и свакојаког насиља под маском принципа слободе и права. Оне су разориле све друштвене поретке, да би се на њима подигао престо цара јудејског; али њихова ће улога бити одиграна у оном моменту када се он зацари. Тада ће оне бити збрисане са његова пута, на коме не сме бити ни гранчице, ни травчице.

Тада ћемо моћи рећи народима: благодарите Богу и поклоните се пред оним који носи на лицу своме печат предодређености људске, чију је звезду Сам Бог водио и довео к њему да нико други, осим њега, не би могао ослободити вас од свих горе побројаних сила и зала.

ПРОТОКОЛ бр. 24

Учвршћење лозе цара Давида (?). Припремање цара. Уклањање непосредних наследника. Цар и тројица који су га посветили. Цар је судбина. Беспрекорност спољашњег морала цара Јудејског.

Сад ћу прећи на начин учвршћивања корења династичке лозе цара Давида до последњих слојева земље…

Ово учвршћење састојаће се пре свега у ономе у чему се до данашњег дана састојала моћ која је нашим мудрацима осигурала и очувала вођење свих светских послова као и давање правца васпитању мисли целог човечанства…

Неколико чланова од семена Давидова спремаће цареве и њихове наследнике, не бирајући их по праву наслеђа него по способностима, посвећујући их у скривене тајне политике, у планове управљања с тим да нико не сме знати ове тајне. Циљ је таквог начина рада тај, да сви знају да управа не може бити поверена непосвећенима у најдубље тајне њене вештине.

Само ће се таквим лицима предавати практична примена именованих планова кроз сравњење са многовековним искуствима, сва посматрања политичко-економских токова и социјалних наука – сав, једном речју, дух закона које је природа непоколебљиво установила ради регулисања човечанских односа.

Непосредни наследници често ће бити одстрањивани од ступања на престо, ако за време учења и спремања буду испољили лакомисленост, мекоћу и друге особине, које их чине неспособним за управљање, а саме по себи су штетне по царски позив.

Само они који су безусловно способни за чврсто, макар и сурово, будно управљање добиће његове дизгине од наших мудраца.

У случају обољења слабошћу воље, или каквом другом неспособношћу, цареви ће морати по закону предавати управу у нове, способне руке…

Царски планови дејства у текућем моменту, а тим пре у будућности, биће непознати чак и онима који се буду звали блиским саветницима.

Само цар и тројица који су га посветили знаће будућност.

У лицу цара, који cа непоколебљивом вољом влада собом и човечанством сви ће угледати судбину са њеним непознатим путевима. Нико неће знати шта цар жели да постигне својим наређењима, па стога се нико неће смети ни испречити на непознатом путу…

Разуме се, потребно је да умни резервоар царев одговара плану управе који он има да прими у себе. Зато он и неће ступати на престо, пре него што ум његов не подвргну проби и испиту поменути мудраци.

Да би народ знао и волео свога цара, неопходно је да он беседи на трговима cа својим народом. То ствара потребно спајање двеју сила, које смо ми сада терором одвојили једну од друге.

Овај терор нам је био неопходан, да би обе силе понаособ потпале под наш утицај.

Цар јудејски се не сме налазити под влашћу својих страсти, нарочито сладоcтрашћа: ниједном страном свога карактера он не cме давати животињским инстинктима власт над својим умом. Сладоcтрашће најгоре разорава умне способности и јасноћу погледа, одводећи мисли на најгору и највише животињску страну човечанске делатности.

Ослонац човечанства у лицу господара света од светог семена Давидова мора приносити на жртву своме народу све своје личне наклоности.

Господар наш мора бити примерно беспрекоран.
 

Објављено под Biblijska proročanstva | Оставите коментар

Koraci ka Hristu – kako upoznati Isusa Hrista kao Živog

 

 Put Hristu

Ellen G. White

Naslov originala:

Steps to Christ (Koraci ka Hristu)

Na vrata dvorana u kojima se raspravlja o miru kuca Onaj koga ljudi ne vide i govori: “Svoj mir dajem vam!” Pred vratima ljudskog srca, nadajući se da će mu se ona otvoriti i pustiti ga unutra, čeka Onaj koji tiho poziva: “Hajdete za mnom. Ja sam Put!” I ako želite da pođete za Njim, ako želite da upoznate Put, ovde – u ovoj maloj knjizi – opisani su ti kratki koraci ka Hristu.

UVOD

U ušima mnogih još odjekuju reči nežnog poziva: „Dođite k meni!”, poziva milostivog Spasitelja, punog ljubavi prema onima koji se udaljuju od Boga; i u srcima mnogih koji iskreno čeznu da im Isus pomogne rađa se namera da se vrate u Očev dom. Takvi vrlo često pitaju kao nekad Toma: „Kako ćemo znati put?” Očeva kuća naoko je vrlo daleko a put težak i neizvestan. Koji koraci vode prema domu? Naslov ove knjige govori o njenom cilju. Ona usmerava na Isusa kao na Jedinog koji može da zadovolji potrebu ljudskog bića i korake onog koji sumnja i spotiče se uputi na „put mira”. Onog koji čezne za pravdom i savršenstvom karaktera ona vodi korak po korak putem hrišćanskog življenja ka onoj punini blagoslova koja se može dobiti potpunim predanjem Hristu i nepokolebljivim poverenjem u spasonosnu milost i silu Prijatelja grešnika. Saveti pronađeni na njenim stranicama doneli su utehu i nadu brojnim uznemirenim ljudima i pomogli mnogim sledbenicima Učitelja da sa više poverenja i radosti idu za svojim božanskim Vođom. Nadamo se da će mnogi kojima je potrebna ista pomoć čuti istu vest.

I neka se pokaže put,

lestve prema Nebu!

Podsetimo se Jakova! Pun straha da ga je greh odvojio od Boga, legao je da se odmori, „i usni, a to lestve stajahu na zemlji, a vrhom ticahu u nebo”. Na taj način mu je bila otkrivena veza između Neba i Zemlje, a Onaj koji je stajao na vrhu zagonetnih lestava izgovorio mu je reči utehe i nade. Neka se ovo nebesko viđenje ponovi u iskustvu brojnih čitalaca ovih stranica koje ih upućuju na put života.

Izdavači2

PSALAM 23 Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati. Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu. Dušu moju oporavlja, vodi me stazama pravednim imena radi svojega. Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla; jer si ti sa mnom; štap tvoj i palica tvoja teši me. Postavio si preda mnom trpezu na vidiku neprijateljima mojim; namazao si uljem glavu moju, i čaša je moja prepuna. Da, dobrota i milost tvoja pratiće me u sve dane zivota mojega, i ja ću nastavati u domu Gospodnjem za dugo.

1. BOŽJA LJUBAV PREMA ČOVEKU I priroda i otkrivenje svedoče nam o Božjoj ljubavi. Naš nebeski Otac izvor je zivota, mudrosti i radosti. Pogledajte samo čudesa i lepote prirode! Mislite o njihovoj prilagođenosti potrebama i sreći ne samo čoveka već i svih zivih stvorenja! Sunčeva svetlost i kiša, koji ozivljavaju i osvezavaju Zemlju, bregovi, mora i ravnice, sve to govori nam o Stvoriteljevoj ljubavi. Bog ispunjava svakodnevne potrebe svih svojih stvorenja. Prema prelepim rečima psalmiste, „Oči su svih k Tebi upravljene, i Ti im daješ hranu na vreme; otvaraš ruku svoju, i sitiš svašta zivo po zelji!” Psalam 145,15.16. Bog je čoveka stvorio savršeno svetim i srećnim; a prelepa Zemlja, kad je izašla iz Stvoriteljeve ruke, nije pokazivala ni traga raspadanja ili senke prokletstva. Tek je prestup Božjeg zakona – zakona ljubavi – doneo nesreću i smrt. Pa ipak, i usred patnji izazvanih grehom, otkriva se Božja ljubav. Napisano je da je Bog prokleo Zemlju zbog čoveka (1.Mojsijeva 3,17). Trnje i čkalj, teškoće i iskušenja koji njegov život ispunjavaju naporima i brigama, prema Božjem planu neophodni su za njegovo uzdizanje iz propasti i izopačenja koje je doneo greh. Svet, ogrezao u grehu, nije ispunjen samo žalošću i bedom. I sama nam priroda upućuje poruke nade i utehe. Na čkalju može se naći cveća a trnje je prekriveno ružama. „Bog je ljubav” – zapisano je na svakom pupoljku koji se rascvetava, na svakoj vlati proklijale trave. Divne ptice, koje ispunjavaju prostor zvucima svojih veselih pesama, cvetovi nežnih boja, koji u svom savršenstvu čine vazduh mirisnim, veličanstveno šumsko drveće, bogato razlistano i zeleno – sve to svedoči o nežnom, očinskom staranju našeg Boga i o Njegovoj želji da svoju decu učini srećnom.3

Božja reč otkriva Njegov karakter. On je sam objavio svoju neograničenu ljubav i milosrđe. Kad se Mojsije molio: „Pokaži mi slavu svoju!”, Gospod je odgovorio: „Učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe!” (2.Mojsijeva 33,18.19) Ovo je Njegova slava, Bog je prošao ispred Mojsija i objavio: „Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost hiljadama, prašta bezakonja i nepravde i grehe.” (2.Mojsijeva 34,6.7) On je „spor na gnev i obilan milosrđem”, „jer mu je mila milost”. (Jona 4,2; Mihej 7,18) Bog je povezao naša srca sa Sobom nebrojenim znacima i na nebu i na Zemlji. On se trudio da nam otkrije Sebe preko čuda prirode, preko najdubljih i najnežnijih zemaljskih veza koje ljudsko srce može da upozna. Ali sve nam to samo nepotpuno otkriva Njegovu ljubav. Iako smo dobili sve te dokaze, neprijatelj dobra tako je zaslepio um ljudi da su gledali na Boga sa strahom, zamišljajući Ga kao okrutnog i neumoljivog. Sotona je naveo ljude da zamišljaju Boga kao biće čija je osnovna osobina kruta pravda – kao okrutnog sudiju, neumoljivog i strogog poverioca. On je predstavljao Stvoritelja kao biće koje sumnjičavim okom posmatra ljude ne bi li pronašao njihove zablude i pogreške i pohodio ih svojim sudovima. Da bi uklonio ovu tamnu senku, otkrivajući svetu beskrajnu Božju ljubav, Isus je došao da živi među ljudima. Božji Sin došao je sa Neba da objavi Oca. „Boga niko nije video nikad: jedinorodni Sin, koji je u naručju Očevom, On ga javi.” (Jovan 1,18) „Niti Oca ko zna do Sin, i ako kome Sin hoće kazati.” (Matej 11,27) Kad je jedan od učenika zahtevao: „Pokaži nam Oca!”, Isus je odgovorio: „Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vide mene, vide Oca; pa kako ti govoriš: pokazi nam Oca?” (Jovan 14,8.9) Opisujući svoju misiju na Zemlji, Isus je rekao: „Gospod me pomaza da javim jevanđelje siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedim zarobljenima da će se otpustiti, i slepima da će progledati; da otpustim sužnje”. (Luka 4,18) To je On činio. On „prođe čineći dobro i isceljujući sve koje đavo beše nadvladao”. (Dela 1038) Bilo je čitavih sela u kojima se uzvik bola nije čuo ni iz jedne kuće, jer je On prošao kroz njih i iscelio sve bolesnike. Njegovo delo bilo je dokaz Njegovog božanskog pomazanja. Ljubav, milosrđe i samilost otkrivali su se u svakom činu Njegovog života; Njegovo srce bilo je puno nežnog saučešća prema sinovima ljudskim. On je uzeo čovekovu prirodu da bi mogao da shvati čovekove potrebe. Najsiromašniji i najponiženiji nisu se bojali da Mu pristupe. Čak su i mala deca osećala Njegovu privlačnost. Ona su volela da se penju na Njegova kolena i gledaju Njegovo misaono lice, dobroćudno i puno ljubavi. Isus se nije ustezao da kaže istinu, ali je to uvek činio sa ljubavlju. U svom ophođenju sa ljudima bio je vrlo taktičan, pokazujući im promišljenu i ljubaznu pažnju. Nikad nije bio grub, nikad nije nepotrebno izgovorio neku oštru reč, nikad nije naneo bol osetljivoj duši. Nije osuđivao ljudske slabosti. Govorio je istinu, ali uvek sa ljubavlju. Žigosao je licemerstvo, neverstvo i bezakonje; ali su se suze osećale u Njegovom glasu dok je izgovarao svoje oštre prekore. Plakao je nad Jerusalimom, voljenim gradom, koji je odbio da primi Njega, put, istinu i život. Odbacili su Njega, Spasitelja, a On im je prilazio sa nežnošću punom sažaljenja. Život mu je bio ispunjen samoodricanjem i brižljivim staranjem o drugima. Svaki čovek bio je dragocen u Njegovim očima. Iako je uvek čuvao svoje božansko dostojanstvo, saginjao se sa najnežnijom pažnjom nad svakim pripadnikom Božje porodice. U svakom čoveku gledao je posrnulu dušu zbog čijeg spasenja je došao. Takav karakter Hristos je otkrio u svom životu. Bio je to Božji karakter. Iz Očevog srca u stvari potekle su reke božanskog sažaljenja, koje su se pokazale u Hristu, i izlile se na sinove ljudske. Isus, nežni, milostivi Spasitelj, bio je stvarno Bog koji se „javi u telu”. (1.Timotiju 3,16) Da bi nas spasao, Isusje i živeo, i trpeo i umro. Postao je „čovek bola”, da bismo mi mogli da uzmemo učešća u večnoj radosti. Bog je dozvolio svom ljubljenom Sinu, punom milosti i istine, da iz svete neopisive slave dođe u svet uprljan i izopačen grehom, zamračen senkom smrti i prokletstva. Dozvolio mu je da ostavi naručje Njegove ljubavi, da se odrekne obožavanja anđela i pretrpi sramotu, poruge, poniženja, mržnju i smrt. „Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo. (Isaija 53,5) Gledajte Ga u pustinji, u Getsimaniji, na krstu! Neokaljani Božji Sin uzeo je na sebe teret greha. On koji je bio jedno sa Bogom, osetio je u svojoj duši strašnu razdvojenost između Boga i čoveka, izazvanu grehom. To je učinilo da se sa Njegovih usana otme očajni krik: „Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio” (Matej 27,46) Teret greha, svest o njegovoj strahovitoj veličini, o odvajanju od Boga – sve to slomilo je srce Božjeg Sina.

Ali ta velika žrtva nije prinesena da bi se u Očevom srcu probudila ljubav prema čoveku, ili želja da ga spase. Ne, ne! „Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao!” (Jovan 3,16) Otac nas voli, ali ne zbog te velike žrtve pomirenja, već se On pobrinuo za žrtvu pomirenja zato što nas voli. Hristos je posrednik preko koga je On izlio svoju beskrajnu ljubav na grešni svet. „Jer Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom.” (2.Korinćanima 5,19) Bog je trpeo sa svojim Sinom. Samrtna borba u Getsimaniji, smrt na Golgoti – bila je cena koju je srce Beskrajne ljubavi platilo za naše otkupljenje.4

Isus je rekao: „zato me Otac ljubi, jer ja dušu svoju polažem da je opet uzmem.” (Jovan 10,17) To znači: „Moj Otac toliko vas je ljubio da je čak i mene još više zavoleo zato što sam dao svoj život da vas spasem. Postao sam mio svom Ocu postajući vaš Zemenik i Jamac, polažući svoj život, preuzimajući vaše dugove, vaše prestupe; jer mojom žrtvom Bog može da bude pravedan, a da ipak opravda onog koji veruje u Isusa!” Niko osim Božjeg Sina ne bi mogao da nas otkupi; jer je Oca mogao da objavi samo Onaj koji je bio u Njegovom naručju. Samo je Onaj mogao da objavi Božju ljubav koji je upoznao njene dubine i visine. Samo beskrajna žrtva koju je Hristos prineo za grešnog čoveka mogla je da objavi Očevu ljubav prema izgubljenom čovečanstvu. „Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao.” On Ga nije dao da samo živi među ljudima, da nosi njihove grehe i umre kao žrtva za njih. On Ga je poklonio grešnom rodu. Hristos je morao da se poistoveti sa interesima i potrebama čovečanstva. On, koji je bio jedno s Bogom, vezao se sa sinovima ljudskim vezama koje se nikada ne smeju prekinuti. Isus „ne stidi se nazvati ih braćom” (Jevrejima 2,11) On je naša Žrtva, naš Zastupnik, naš Brat, koji i pred Očevim prestolom nosi naše obličje i koji će tokom beskrajne večnosti ostati sjedinjen sa rodom koji je otkupio – i biti Sin čovečiji. A sve to učinjeno je da bi čovek mogao da se podigne iz propasti i poniženja izazvanih grehom, da bi mogao da pokazuje Božju ljubav i učestvuje u radosti koju donosi svetost. Cena plaćena za naše otkupljenje, beskrajna žrtva koju je prineo naš nebeski Otac dajući svog Sina da umre za nas, sve to trebalo bi da nas nadahne uzvišenim mislima o onome što bismo mogli da postanemo u Hristu. Gledajući visinu, dubinu i širinu Očeve ljubavi prema rodu koji umire, nadahnuti apostol Jovan bio je ispunjen obožavanjem i strahopoštovanjem; i ne nalazeći prikladne reči da izrazi veličinu i nežnost te ljubavi, pozvao je svet da je posmatra: „Vidite kakvu nam je ljubav dao Otac, da se deca Božja nazovemo!” (1.Jovanova 3,1) Kakvu vrednost to daje čoveku! Prestup je sinove ljudske načinio sotoninim podanicima. Verom u Hristovu žrtvu pomirnicu Adamovi sinovi mogu da postanu Božji sinovi. Uzimajući ljudsku prirodu Hristos je uzdigao čovečanstvo. Grešni ljudi dobili su priliku, da povezani sa Hristom, zaista mogu da postanu dostojni imena „sinovi Bozji”. Takva ljubav je neuporediva. Deca nebeskog Cara! Dragocenog li obećanja! Teme za najdublje razmišljanje! Nenadmašne li ljubavi Bozje prema svetu koji Ga nije ljubio! Ova misao ima moć da ukroti dušu i navede um na pokornost Božjoj volji. Što više proučavamo božanski karakter u svetlosti krsta, to jasnije otkrivamo milost, nežnost i oproštenje, povezane sa nepristrasnošću i pravdom; to nam jasniji postaju nebrojeni dokazi neograničene ljubavi i nežnog milosrđa koji nadmašuju čežnjivu ljubav majke prema zalutalom čedu.

2. GREŠNIKU JE POTREBAN HRISTOS Čoveku su prilikom stvaranja bile darovane plemenite sposobnosti i dobro uravnotežen um. Bio je savršen kao biće, i u savršenom skladu sa Bogom. Njegove misli bile su čiste, njegovi ciljevi sveti. Ali neposlušnost je izopačila njegove sposobnosti i umesto ljubavi pojavila se sebičnost. Prestup je tako oslabio njegovu prirodu da se svojom silom više nije mogao odupreti sili zla. Postao je sotonin rob i ostao bi to zauvek da se sam Bog nije umešao. Kušač je nameravao da spreči plan sa kojim je Bog stvorio čoveka i da Zemlju ispuni tugom i očajanjem. Hteo je da sva ta zla predstavi kao posledicu Božjeg čina stvaranja čoveka. U svom bezgrešnom stanju čovek je održavao radosnu vezu sa Onim u kome je „sve blago premudrosti i razuma sakriveno”. (Kološanima 2,3) Ali posle počinjenog greha svetost mu više nije pričinjavala radost i on je pokušao da se sakrije od Božjeg prisustva. Nepreporođeno srce i sada se nalazi u takvom stanju. Ono nije u skladu sa Bogom, niti nalazi radost u zajednici sa Njim. Grešnik ne bi mogao da bude srećan u Božjem prisustvu; njemu bi društvo svetih bića bilo neugodno. Kad bi mu i bilo dozvoljeno da uđe u Nebo, ono mu ne bi pružilo nikakve radosti. Duh nesebične ljubavi koji tamo vlada – svako srce sjedinjeno sa srcem Beskrajne ljubavi – ne bi našao odjeka u njegovoj duši. Njegove misli, njegovi interesi, njegove pobude, sve bi bilo suprotono onom što pokreće bezgrešne nebeske stanovnike. On bi bio neskladna nota u melodiji Neba. Nebo bi za njega bilo mesto mučenja; on bi čeznuo da se sakrije od Onog koji je svetlost i središte radosti Neba. Bog nije samovoljno odlučio da zle isključi sa Neba: oni se sami isključuju svojom nepodobnošću za nebesku zajednicu. Božja slava bila bi za njih oganj koji spaljuje. Oni bi radosno pozdravili uništenje, samo da se sakriju od lica Onog kojije umro da ih otkupi.

Nama je nemoguće da se sami izbavimo iz ponora greha u koji smo pali. Naša srca su zla i mi ih ne možemo promeniti. „Ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko!” „Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božjem niti može!” (0 Jovu 14,4; Rimljanima 8,7) Obrazovanje, kultura, služenje voljom, 5

ljudski napori, sve to ima svoju oblast delovanja, ali je tu bespomoćno. Možda se time može postići formalna pravilnost u ponašanju, ali se ne može promeniti srce; ne mogu se očistiti izvori života. Postoji sila koja deluje iznutra, novi život odozgo, da bi čovek mogao da se promeni, ostavi greh i postane svet. Ta sila je Hristos. Samo Njegova milost može da pokrene zamrle sposobnosti duše i privuče ih Bogu, svetosti. Spasitelj je rekao: „Ako se ko nanovo ne rodi”, ako ne primi novo srce, nove želje, namere i pobude koje vode u novi život, „ne može videti carstva Božjega”. (Jovan 3,3) Misao da je dovoljno razvijati samo ono dobro koje u čoveku po prirodi postoji – sudbonosna je zabluda. „A telesni čovek ne razume što je od Duha Božjega; jer mu se čini ludost i ne može da razume jer treba duhovno da se razgleda.” „Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se nanovo roditi.” (1 .Korinćanima 2,14; Jovan 3,7) O Hristu je napisano: „U njoj beše život, i život videlo ljudima” – „jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mi mogli spasti”. (Jovan 1,4; Dela 4,12) Nije dovoljno osetiti Božju blagost, videti dobronamernost i očinsku nežnost Njegovog karaktera. Nije dovoljno prepoznati mudrost i pravednost Njegovog zakona, razumeti da je utemeljen na večnom načelu ljubavi. Apostol Pavle je sve to video kad je uskliknuo: „Hvalim zakon da je dobar!” „Tako je dakle zakon svet i zapovest sveta i pravedna i dobra!” Ali dodaje, ispunjen gorčinom svoje duševne muke i očajanjem: „A ja sam telesan, prodan pod greh!” (Rimljanima 7,16.12.14) On je čeznuo za čistotom, pravednošću, koju nije mogao da postigne svojom silom i zato uzvikuje: „Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?” (Rimllnima 7,24) Taj isti krik otimao se iz umornih srca u svim zemljama i u sva vremena. Ali svima može se dati samo jedan jedini odgovor: „Gle, Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta!” (Jovan 1,29) Božji Duh pokušavao je ovu istinu da prikaže simbolično na više načina i objasni je ljudima koji čeznu da se oslobode tereta krivice. Kad je bežao iz svog očinskog doma, pošto je zgrešio prevarivši Isava, Jakova je tištalo osećanje krivice. Usamljenog i progonjenog od svega što mu je život činilo vrednim, njega su više od svega mučili misao i strah da ga je njegov greh odvojio od Boga, da ga je Nebo odbacilo. Obuzet žalošću, legao je na golu zemlju da se odmori, okružen samotnim bregovima i zvezdanim nebom iznad sebe. Dok je spavao, čudna je svetlost prodrla u njegov san; i gle, sa poljane na kojoj je ležao nejasni obrisi beskrajnih lestava kao da su se uzdizali sve do samih vrata Neba, punih anđela koji se penju i silaze, dok iz slavnih visina odjekuje božanski glas objavljujući vest utehe i nade. Tako je Jakov upoznao Onog koji će zadovoljiti potrebe i čežnje njegove duše – Spasitelja. Ispunjen radošću i zahvalnošću, gledao je pokazani put kojim on, grešnik, može da obnovi zajednicu sa Bogom. Zagonetne lestve iz njegovog sna predstavljale su Isusa, jedinog posrednika između Boga i čoveka. Bio je to isti simbol na koji se Hristos pozvao u razgovoru sa Natanilom, kad je rekao: „Videćete nebo otvoreno i anđele Božje gde se penju i silaze k Sinu čovečijemu.” (Jovan 1,51) Odmetnuvši se, čovek se odvojio od Boga; Zemlja je bila odsečena od Neba. Preko provalije koja ih je razdvajala nije se moglo uspostaviti zajedništvo. Ali preko Hrista Zemlja je ponovo povezana sa Nebom. Svojim zaslugama Hristos je premostio provaliju koju je napravio greh, tako da anđeoski pomoćnici mogu da održavaju vezu sa ljudima. Hristos je povezao grešnog čoveka, slabog i bespomoćnog, sa Izvorom beskrajne sile. Ali uzalud svi ljudski snovi o napretku, uzalud svi napori da se čovečanstvo uzdigne, ako se zanemaruje jedini Izvor nade i pomoći grešnom rodu. „Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni” (Jakov 1,17) dolazi od Boga. Bez njega nema pravog savršenstva karaktera. A jedini put Bogu je Hristos! On kaže: „Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me!” (Jovan 14,6) Božje srce čezne za svojom decom na Zemlji ljubavlju koja je jača od smrti. Dajući svog Sina, On nam je u tom jednom daru darovao celo Nebo. Spasiteljev život i smrt i posredovanje, služba anđela, molitve Duha, i iznad svega, delovanje Oca preko svih, stalno učestvovanje nebeskih bića – sve to stavljeno je u službu čovekovog otkupljenja. O, razmišljajmo o čudesnoj žrtvi koja je prinesena za nas! Pokušajmo da procenimo trud i energiju koju Nebo ulaže da bi ponovo zadobilo izgubljene i vratilo ih u Očev dom! Snažniji podsticaji i moćnija sredstva nikad se ne bi mogli pokrenuti; nepojmljiva nagrada onome koji čini dobro, radosti Neba, društvo anđela, zajednica i ljubav Boga i Njegovog Sina, usavršavanje i razvijanje svih naših sposobnosti u toku večnih vremena – zar to nisu dovoljno snažni podsticaji i ohrabrenja koji nas mogu pokrenuti da svoja srca predamo u dragovoljnu službu svom Stvoritelju i Otkupitelju? A s druge strane, Božja reč iznosi nam osudu koju je Bog izrekao protiv greha, neizbežnu kaznu, propadanje našeg karaktera i konačno uništenje, kao opomenu da ne služimo sotoni.6

Zar nećemo ceniti Božju milost? Šta bi On još mogao da učini? Uspostavimo pravilan odnos sa Onim koji nas je ljubio čudesnom ljubavlju. Poslužimo se sredstvima koja nam je stavio na raspolaganje da bismo mogli da se preobrazimo u Njegovo obličje, ponovo uspostavimo zajednicu sa anđelima koji nam služe i obnovimo sklad i vezu sa Ocem i sa Sinom.

3. POKAJANJE Kako čovek može da bude prav pred Bogom? Kako grešnik može da postane pravedan? Samo Hristos može da nas dovede u sklad sa svetošću; ali kako doći Hristu? Mnogi postavljaju ono isto pitanje koje je postavilo mnoštvo na Dan Duhova, kad je, osvedočeno u svoju grešnost, uzviknulo: „Šta ćemo činiti?” Prva reč u Petrovom odgovoru bila je: „Pokajte se!” (Dela 2,38.) Drugom prilikom, ubrzo posle toga, rekao je: „Pokajte se, dakle, i obratite se da se očistite od greha svojih!” (Dela 3,19) U pokajanje zbog greha uključeno je i odvajanje od njega. Mi nećemo odbaciti greh ako ne uvidimo njegovu izopačenost; sve dok se naše srce ne odrekne greha, u našem životu neće biti nikakve stvarne promene. Mnogi ne uspevaju da spoznaju pravu prirodu pokajanja. Oni žale što su grešili i naoko se čak menjaju, ali samo zato što se boje da će zbog svojih zlih dela morati da trpe. To nije pokajanje u biblijskom smislu. Oni se žale na patnje umesto na greh. Takav je bio i Isavov bol kad je shvatio da je zauvek izgubio prvenaštvo. Valam, prestravljen od anđela koji je stajao na njegovom putu sa isukanim mačem, priznao je svoju krivicu da ne izgubi život; ali tu nije bilo istinskog kajanja zbog greha, nije bilo promene namera, nije se pojavila odvratnost prema zlu. Juda Iskariotski uzviknuo je pošto je izdao svog Gospoda: „Ja sagreših što izdadoh krv pravu!” (Matej 27,4) Priznanje se otelo njegovoj grešnoj duši pod nepodnošljivim pritiskom savesti o krivici i u strašnom očekivanju osude. Posledice koje su mu pretile ispunjavale su ga užasom, ali u njegovoj duši nije bilo duboke žalosti koja slama srce, nije žalio što je izdao neokaljanog Božjeg Sina i što se odrekao Sveca Izrailjevog. Dok je podnosio Božje kazne, faraon je priznavao svoj greh da bi izbegao dalje kažnjavanje, ali je nastavljao da prkosi Nebu čim bi zla bila zaustavljena. Svi ovi jadikovali su zbog posledica greha, ali ih nije obuzimala žalost zbog samog greha. Kad se srce pokori uticaju Božjeg Duha, savest se budi, i grešnik raspoznaje ponešto od dubine i svetosti Božjeg Svetog Zakona, koji je temelj Njegove vladavine i na Nebu i na Zemlji. „Videlo istinito koje obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet” (Jovan 1,9) rasvetljava tajne odaje duše, i sakrivena dela tame izlaze na videlo. Osvedočenje obuzima um i srce. Grešnik postaje svestan Božje pravednosti i oseća užas da se pod teretom svoje krivice i poročnosti pojavi pred Onim koji ispituje srca. On vidi Božju ljubav, lepotu svetosti, radost čistote; čezne da bude očišćen i dostojan veze sa Nebom. Davidova molitva posle pada pokazuje kako izgleda prava žalost zbog greha. Njegovo pokajanje bilo je iskreno i duboko. U molitvi nije ulagao napor da umanji svoju krivicu; nije izražavao želju da izbegne kaznu koja mu je pretila. David je uvideo veličinu svog prestupa; shvatio je da je ukaljao svoju dušu; gnušao se svoga greha. Nije se molio samo za oproštenje već za očišćenje srca. Čeznuo je za radošću svetosti – za obnavljanjem sklada i zajednice sa Bogom. Ovako je progovorio: “Blago čoveku, kojemu je oproštena krivica, kojemu je greh pokriven. Blago čoveku kojemu Gospod ne prima greha i u čijem srcu nema lukavstva» Psalam 32,1.2. Smiluj se na me Boze,7

po milosti svojoj, očisti bezakonje moje. … Pokropi me isopom, i očistiću se; umij me, i biću belji od snega. … Učini mi Bože čisto srce, i duh prav ponovi u meni. Nemoj me odvrgnuti od lica svojega, I Svetog Duha svojega nemoj uzeti od mene. Vrati mi radost spasenja svojega, i duh vladalački neka me potkrepi. … Izbavi me od krvi, Bože, Bože, Spasitelju moj, i jezik će moj glasiti pravdu Tvoju.» Psalam 51,1-14. Pokajanje kao što je ovo nadmašuje našu moć, mi ne možemo da ga postignemo, već ga dobijamo jedino od Hrista, koji se uzdigao u visine i dao dare ljudima. Upravo ovde mnogi greše i zato ne dobijaju pomoć koju Hristos želi da im da. Oni misle da ne mogu da pristupe Hristu ako se prvo ne pokaju i da ih pokajanje priprema za oproštenje greha. Istina je da pokajanje prethodi oproštenju greha; jer samo slomljeno i skrušeno srce oseća potrebu za Spasiteljem. Ali, mora li grešnik da čeka na pokajanje da bi tek onda mogao da dođe Isusu? Sme li pokajanje da se podiže kao prepreka između grešnika i Spasitelja? Biblija ne uči da grešnik mora da se pokaje pre nego što posluša Hristov poziv: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti!” (Matej 11,28) Sila koja dolazi od Hrista vodi pravom pokajanju. Petar je ovo objasnio Jevrejima kad je rekao: «Ovoga Bog desnicom svojom uzvisi za Poglavara i Spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.” (Dela 5,31) Mi se ne možemo pokajati bez Hristovog Duha koji budi našu savest kao što ni oproštenje ne možemo dobiti bez Hrista. Hristos je izvor svake dobre pobude. On jedini može u srce da usadi neprijateljstvo prema grehu. Svaka želja za istinom i čistotom, svako osvedočenje u našu sopstvenu grešnost, dokaz je da Njegov Duh deluje na naša srca. Isus je rekao: „I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi.” (Jovan 12,32) Hristos mora da se otkrije grešniku kao Spasitelj koji umire za grehe sveta; i dok gledamo Božje Jagnje na krstu na Golgoti, tajna otkupljenja počinje da se otkriva našem umu i Božja dobrota počinje da nas vodi na pokajanje. Umirući za grešnike, Hristos je pokazao nepojmljivu ljubav; i dok grešnik posmatra tu ljubav, ona omekšava njegovo srce, utiče na um i čini ga krotkim. Istina je da se neki put ljudi postide svojih grešnih puteva i odbacuju neke svoje zle navike i pre nego što postanu svesni da su privučeni Hristu. Ali kad god ljudi pokušavaju da se poprave sa iskrenom želom da čine dobro, pokreće ih Hristova sila. Na njih deluje uticaj kojeg nisu ni svesni, savest se budi, i u životu dolazi do vidljive promene. I kad ih Hristos privuče da gledaju Njegov krst, da posmatraju Onog kojeg su njihovi gresi prikovali, tada se zapovesti upisuju u njihovu savest. Otkriva im se sva zloća njihovog života, greh koji se duboko ukorenio u njihovu dušu. Počinju da razumevaju ponešto od Hristove pravednosti i uzvikuju: „Šta je onda greh kad je bila potrebna takva žrtva za otkupljenje njegovih robova? Zar je stvarno bila potrebna sva ta ljubav, sve to trpljenje, sve to poniženje, da mi ne poginemo već da imamo život večni?”

Grešnik može da se odupre toj ljubavi, može da odbije mogućnost da bude privučen Hristu; ali ako se ne bude opirao, Isus će ga privući; poznavanje plana spasenja dovešće ga do podnožja krsta, punog pokajanja zbog grehova koji su prouzrokovali patnje dragog Božjeg Sina.8

Isti božanski um koji deluje u prirodi obraća se i srcima ljudi, budeći u njima neizrecivu čežnju za onim što nemaju. Ono što je na svetu ne može da zadovolji njihovu čežnju. Božji Duh preklinje ih da teže za onim što jedino može dati mir i odmor – za Hristovom milošću i radošću svetosti. Služeći se i vidljivim i nevidljivim uticajima, naš Spasitelj stalno radi da um ljudi obrati od grešnih uživanja, koja ne site, ka neizmernim blagoslovima koje mogu da dobiju u Njemu. Svi koji uzaludno pokušavaju da piju iz razvaljenih studenaca ovog sveta primaju božansko obaveštenje: „I ko je žedan neka dođe, i ko hoće, neka uzme vodu života zabadava!” (Otkrivenje 22,17) Ti koji u srcu čezneš za nečim boljim od onog što ovaj svet može da ti pruži, prepoznaj tu čežnju kao Božju poruku tvojoj duši! Moli Ga da ti daruje pokajanje, da ti otkrije Hrista u svoj Njegovoj neizmernoj ljubavi, u svoj Njegovoj savršenoj čistoti! U Spasiteljevom životu načela Božjeg zakona – ljubav prema Bogu i prema bližnjemu – dobila su savršeni izraz. Dobročinstvo, nesebična ljubav – sačinjavali su Njegov život. I tek kad posmatramo Njega, kad svetlost sa našeg Spasitelja i nas obasja, tada vidimo grešnost svojih srca. Mi možemo laskati sebi, kao što je to činio Nikodim, da nam je život pošten, moralni lik besprekoran, i misliti da ne moramo da ponizimo svoja srca pred Bogom kao obični grešnici; ali kad nas obasja Hristova svetlost, videćemo da smo nečisti, shvatićemo da su naše pobude sebične, da je neprijateljstvo prema Bogu ukaljalo svako naše delo. Tada ćemo shvatiti da je naša pravda kao prljava haljina, da nas jedino Hristova krv može očistiti od prljavštine greha i obnoviti naše srce prema Njegovom obličju. Kad samo jedan zrak Božje slave, jedna varnica Hristove čistote prodre u dušu, ona sa bolnom jasnoćom otkriva svaku ružnu mrlju i ogoljava rugobu i poročnost ljudskog karaktera. Ona čini vidljivim neposvećene želje, nevernost srca i nečistotu usana. Grešniku se njegovi verolomni pokušaji da Božji zakon proglasi nevažećim pokazuju u pravoj svetlosti, i njegov duh dirnut je i potišten pod prodornim uticajem Božjeg Duha. On se gnuša samog sebe gledajući čisti, neukaljani Hristov karakter. Kad je prorok Danilo ugledao slavu koja je obavijala nebeskog vesnika koji mu je bio poslan, proželo ga je osećanje slabosti i nesavršenosti. Opisujući delovanje tog predivnog prizora, kaže: „I ne osta snage u meni, i lepota mi se nagrdi, i ne imah snage!” (Danilo 10,8) Čovek, ovako dirnut, omrznuće svoju sebičnost, gnušaće se svog samoljublja, i težiće pod uticajem Hristove pravednosti za čistotom srca, koja je u skladu sa Božjim zakonom i Hristovim karakterom. Pavle kaže da je „po pravdi zakonskoj” – ako se uzme u obzir samo formalno ispunjavanje propisa – „bio bez mane” (Filibljanima 3,6); ali kad je upoznao duhovni karakter Zakona, shvatio je da je grešnik. Prema slovu Zakona, onako kako ga ljudi primenjuju u životu, Pavle se uzdržavao od greha; ali kad je upoznao dubinu svetih pravila Zakona, i video sebe onako kako ga Bog gleda, ponizno se poklonio i priznao svoju krivicu. Rekao je: „A ja življah nekad bez zakona; a kad dođe zapovest, onda greh ožive, a ja umreh.” (Rimljanima 7,9.10) Kad je shvatio duhovnu prirodu Zakona, greh se pojavio u svoj svojoj odvratnosti, i njegove oholosti nestalo je. Bog ne smatra sve grehe jednako velikim; postoje stepeni krivice po Njegovoj oceni, isto kao i po čovekovoj oceni; ali ma kako beznačajan ovaj ili onaj zao čin može da izgleda u ljudskim očima, ni jedan jedini greh nije mali pred Bogom. Ljudski sudovi su pristrasni, nesavršeni, ali Bog sve ocenjuje onako kako stvarno jeste. Pijanicu preziru i kažu da ga njegov greh isključuje iz Neba; dok oholost, sebičnost i zavist često prolaze bez ukora. Međutim, ti gresi naročito su mrski Bogu zato što se suprote dobroti Njegovog karaktera, atmosferi nesebične ljubavi koja vlada u bezgrešnom svemiru. Onaj koji padne u neki teški greh može da oseti svoju sramotu i bedu i potrebu za Hristovom milošću; ali oholost ne oseća nikakve potrebe i tako se srce zatvara pred Hristom i beskrajnim blagoslovima koje On donosi. Jadni carinik koji se molio: „Bože, milostiv budi meni grešnome!” (Luka 18,13), smatrao je sebe vrlo pokvarenim čovekom, a i drugi su ga gledali istim očima; ali on je osetio svoju potrebu, i sa svojim teretom krivice i sramote došao pred Boga, tražeći Njegovu milost. On je otvorio svoje srce milostivom uticaju Božjeg Duha da Ga oslobodi sile greha. Farisejeva hvalisava, samodopadljiva molitva pokazivala je da je njegovo srce zatvoreno za uticaj Svetog Duha. Udaljivši se od Boga, nije ni osećao svoju pokvarenost nasuprot savršenstvu božanske svetosti. Nije osećao nikakvu potrebu, i ništa nije ni primio. Kad uvidite svoju grešnost, ne čekajte da se popravite. Koliko ima onih koji misle da nisu dovoljno dobri da dođu Hristu! Očekujete li da ćete se popraviti svojim sopstvenim naporima? „Može li Etiopljanin promeniti kožu svoju ili ris šare svoje? Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?” (Jeremija 13,23) Nama može da pomogne samo Bog. Mi ne treba da čekamo na čvršće osvedočenje, na bolje prilike, na svetiji karakter. Mi sami ništa ne možemo učiniti. Moramo da dođemo Hristu upravo onakvi kakvi jesmo.

Ali neka se niko ne vara misleći da će Bog u svojoj velikoj ljubavi i milosrđu ipak spasti čak i one koji su 9

odbacili Njegovu milost. Neizmerna težina greha može da se proceni jedino u svetlosti krsta. Kad ljudi tvrde da je sigurno Bog isuviše dobar da bi odbacio grešnika, usmerite im pogled na Golgotu! Upravo zato što nije postojao drugi način da se čovek spase, zato što bez ove žrtve ljudski rod nije mogao uteći od sramotne sile greha i ponovo uspostaviti zajednicu sa svetim bićima, zato što mu je bilo nemoguće da ponovo uzme učešća u duhovnom životu – upravo zato Hristos je preuzeo na sebe krivicu neposlušnih i trpeo umesto grešnika. Ljubav i patnja i smrt Božjeg Sina – sve to svedoči o strahovitoj veličini greha i objavljuje da nema oslobođenja od njegove moći, ni nade u bolji život, osim u pokoravanju sebe Hristu. Nepokajani se ponekad izgovaraju govoreći o onima koji misle da su hrišćani: „I ja sam isto toliko dobar koliko i oni. Oni u ponašanju ne pokazuju ništa više samoodricanja, trezvenosti ili budnosti od mene. I njima su draga uživanja i popustljivost prema grehu kao i meni!” I tako se oni služe manama drugih kao izgovorom za svoje sopstveno zanemarivanje dužnosti. Ali gresi i mane drugih nikog ne opravdavaju, jer nam Gospod kao uzor nije dao grešne ljude. Neokaljani Božji Sin nam je primer i trebalo bi da upravo oni koji se tuže na nepravičan život takozvanih hrišćana žive boljim životom i pruže plemenitiji primer. Ako su njihova shvatanja o tome šta hrišćanin mora da čini tako uzvišena, nije li onda njihov greh veći? Oni znaju šta je pravo a ipak to ne čine. Čuvajte se oklevanja! Ne odgađajte odluku da odbacite svoje grehe i da Isusovom pomoći očistite svoje srce! Hiljade i hiljade upravo su ovde pogrešile i ostale izgubljene za večnost. Ne želim da trošim mnogo reči raspravljajući o kratkoći i nesigurnosti života; ali se strahovita opasnost – opasnost koja se dovoljno ne shvata – krije u oklevanju da se pokorimo preklinjućem glasu Božjeg Svetog Duha i tako ostanemo u grehu; jer oklevanje upravo to znači. Grehu, ma kako ga neznatnim držali, možemo popuštati samo rizikujući da budemo izgubljeni za večnost. Ono što ne savladamo, savladaće nas i izazvati našu propast. Adam i Eva ubedili su sebe da tako neznatan čin kao što je uzimanje zabranjenog ploda ne može imati tako strahovite posledice kao što je Bog objavio. Ali taj neznatni čin bio je prestup Božjeg nepromenljivog i svetog Zakona, koji je odvojio čoveka od Boga i otvorio ustave smrti i neiskazanoj patnji da preplave naš svet. Iz veka u vek sa naše Zemlje uzdizali su se stalni krici bola i sva stvorenja zajednički su uzdisala i bolno patila od posledica čovekove neposlušnosti. I samo nebo osećalo je uticaj njegove pobune protiv Boga. Golgota stoji kao spomenik divne žrtve kojom je morao da se okaje prestup božanskog Zakona. Ne smatrajmo greh nečim neznatnim! Svaki prestup, svako zanemarivanje ili odbacivanje Hristove milosti, ostavlja na nama svoje posledice; ono otvrdnjava srce, slabi volju, otupljuje um i ne samo što nas čini manje spremnim već i manje sposobnim da poslušamo nežne pozive Božjeg Svetog Duha. Mnogi umiruju probuđenu savest mišlju da mogu da se vrate sa svog zlog puta kad god to zažele, da mogu da se igraju sa pozivima milosti a ipak ostanu trajno osetljivi prema njihovom uticaju. Oni misle, iako su prkosili Duhu milosti, iako su svoj uticaj stavili u sotoninu službu, da će ipak moći da promene smer svog života u času strašne krize. Ali to nije tako lako ostvariti. Iskustva i vaspitanje u toku celog života tako su temeljno oblikovali karakter da tada samo retki požele da budu slični Isusu. Čak i samo jedna mana u karakteru, samo jedna grešna želja, ako se uporno gaji, na kraju će poništiti sav uticaj Jevanđelja. Svako popuštanje grehu pojačava odbojnost duše prema Bogu. Čovek koji je uporan u svom neverstvu, koji je tupo ravnodušan grema božanskoj istini, samo žanje ono što je sam posejao. U celoj Bibliji nema strašnije opomene protiv igranja sa zlom od reči mudrog čoveka da će se grešnik „u uža greha svojih zaplesti”. (Priče 5,22) Hristos je spreman da nas oslobodi greha, ali nas na to ne primorava; i ako je stalnim prestupanjem naša volja potpuno potčinjena zlu i mi ne želimo da se oslobodimo, ako ne želimo da prihvatimo Njegovu milost, šta bi On još mogao da učini? Mi smo sami sebe upropastili svojim namernim odbacivanjem Njegove ljubavi. „Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!” „Danas ako glas njegov čujete, ne budite drvenastih srca!” (2.Korinćanima 6,2; Jevrejima 3,7.8) „Čovek gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce” (1.Samuilova 16,7) – ljudsko srce, ispunjeno protivrečnim osećanjima radosti i tuge, nemirno, jogunasto srce, u kome ima toliko prljavštine i prevare. On zna njegove pobude, njegove prave namere i ciljeve. Pođite Njemu sa svojom ukaljanom dušom, onakvom kakva je! Kao psalmista otvorite sve njene zakutke svevidećem oku i uzviknite: „Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje. I vidi jesam li na zlu putu, i vodi me na put večni!” (Psalam 139,23. 24) Mnogi prihvataju samo intelektualnu religiju, samo formu pobožnosti koja ne traži čišćenje srca. Neka vaša molitva bude: „Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni!” (Psalam 51,10) Budite pošteni prema sebi! Budite isto tako ozbiljni, isto tako istrajni kao da je vaš prolazni život u pitanju! To je pitanje koje se mora rešiti između Boga i vas, i to za večnost. Ako nemate ničeg drugog osim lažne nade, srljate u sigurnu propast.10

Proučavajte Božju reč sa molitvom. Ta Reč iznosi vam u Božjem zakonu i u Hristovom životu velika načela svetosti, bez kojih „niko neće videti Gospoda”. (Jevrejima 12,14) Ona osvedočava u greh; ona jasno otkriva put spasenja. Poslušajte je kao Božji glas koji se obraća vama. Kad budete uvideli svu strahotu greha, kad budete upoznali svoje pravo stanje, nemojte se predavati očajanju! Hristos je došao da spase upravo grešnike. Ne moramo mi izmiriti Boga sa sobom, već – o čudesne li ljubavi! – sam Bog u Hristu „svet pomiri sa sobom”. (2.Korinćanima 5,19) On svojom nežnom ljubavlju poziva sebi svoju zalutalu decu. Nijedan zemaljski roditelj ne bi mogao da bude toliko strpljiv prema manama i pogreškama svoje dece kao što je to Bog prema onima koji žele spasenje. Nijedne ljudske usne nikad se nisu nežnije obraćale odlutalom kao Njegove. Sva Njegova obećanja, sve Njegove opomene, samo su uzdasi neizrecive ljubavi. Kad vas sotona bude uveravao da ste veliki grešnik, pogledajte prema svom otkupitelju i govorite o Njegovim zaslugama. Gledanje u Njegovu svetlost će vam pomoći. Priznajte svoj greh, ali recite neprijatelju da „Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike” (1. Timotiju 1,15) i da i vi možete biti spaseni Njegovom nenadmašnom ljubavlju. Isus je Simonu postavio pitanje o dvojici dužnika. Jedan je dugovao svom gospodaru mali iznos, a drugi vrlo veliki; ali on je oprostio obojici. Hristos je upitao Simona koji će dužnik više voleti svoga gospodara. Simon je odgovorio: „Mislim onaj kome najviše pokloni!” (Luka 7,43) Mi smo bili veliki grešnici, ali Hristos je umro da bi nama moglo biti oprošteno. Bilo je dovoljno da svom ocu u našu korist iznese zasluge svoje žrtve. Oni kojima je najviše oprostio ljubiće Ga najviše i stajaće najbliže Njegovom prestolu da Ga slave zbog Njegove velike ljubavi i neizmerne žrtve. Upravo kad najpotpunije shvatimo Božju ljubav, najbolje uviđamo i zloćudnost greha. Kad vidimo dužinu lestava koje su nam spuštene, kad bar delimično spoznamo veličinu žrtve koju je Hristos učinio radi nas, tada će nežnost i skrušenost omekšati i naše srce. Molimo vas… da ne primite uzalud blagodat Boziju. Jer on govori: u vreme najbolje poslušah te, i u dan spasenja pomogoh ti. Evo sadje vreme najbolje, evo sadje dan spasenja! (2. Korinćanima. 6,1.2)

4. PRIZNANJE „Ko krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost.” (Priče 28,13) Uslovi za dobijanje Božje milosti jednostavni su, pravedni i razumni. Gospod ne zahteva od nas da se izlažemo mukama da bismo dobili oproštenje greha. Ne moramo da odlazimo na duga i zamorna hodočašća, ili obavljamo mučna ispaštanja da bismo sebe preporučili nebeskom Bogu ili okajali svoje prestupe, nego onaj koji priznaje i ostavlja svoj greh dobija milost. Apostol kaže: „Ispovedajte, dakle, jedan drugome grehe, i molite se Bogu jedan za drugoga, da ozdravljate.” (Jakov 5,16) Priznajte svoje grehe Bogu, koji vam jedini može oprostiti, a svoje pogreške jedan drugome. Ako ste uvredili svog prijatelja ili suseda, treba da priznate svoju krivicu, a njegova dužnost je da vam od srca oprosti. Zatim treba da potražite oproštenje i od Boga jer je brat kojeg ste povredili Božje vlasništvo, pa ste ranjavajući njega zgrešili i njegovom Stvoritelju i Otkupitelju. Taj slučaj iznosi se pred jedinog pravog Posrednika, našeg velikog Sveštenika, koji je „u svačemu iskušan kao i mi, osim greha”, koji „saoseća s našim slabostima” (Jevrejima 4,15) i može nas očistiti od svakog traga bezakonja.

Oni koji se nisu ponizili pred Bogom priznanjem svoje krivice, nisu ispunili ni prvi uslov da budu primljeni. Ako se nismo istinski i neopozivo pokajali, ako u dubokoj poniznosti i skrušenosti srca nismo priznali svoje 11

grehe, grozeći se svog bezakonja, mi nikad nismo stvarno tražili oproštenje greha; a ako nikad nismo tražili mir sa Bogom, nismo ga nikada ni dobili. Jedini razlog što nismo primili oproštenje prošlih greha jeste naša nespremnost da ponizimo svoje srce i ispunimo uslove Reči istine. O tome su nam data izričita uputstva. Priznanje greha, bilo javnih ili tajnih, mora se izneti iz srca i jasno iskazati. Ono ne sme biti iznuđeno od grešnika. Ono se ne sme dati olako i nepromišljeno, niti se sme na silu tražiti od onih koji nisu svesni odvratne prirode greha. Priznanje, poteklo iz dubine duše, naći će svoj put do Boga punog beskrajne samilosti. Psalmista kaže: „Gospod je blizu onnh koji su skrušena srca i pomaže onoma koji su smerna duha.” (Psalam 34,18) Pravo priznanje uvek je izričito i odnosi se na određene grehe. Oni su ponekad takve prirode da se mogu priznati samo Bogu; ili su to zla dela koja se moraju priznati onima koji su zbog njih pretrpeli štetu; ili to mogu biti javni gresi koji se moraju javno priznati. Sva priznanja moraju biti jasna i potpuna, moramo priznati upravo one grehe za koje smo krivi. U Samuilove dane Izrailjci su odlutali od Boga. Trpeli su posledice greha zato što su izgubili svoju veru u Boga, svoju sposobnost da vide Njegovu silu i mudrost u upravljanju narodom, kao i poverenje u Njegovu sposobnost da brani i odbrani svoje delo. Odbacili su velikog Vladara svemira i zaželeli da imaju isti oblik vladavine kao i okolni narodi. Pre nego što su stekli mir, dali su ovo određeno priznanje: „Dodasmo k svim gresima svojim zlo ištući sebi cara!” (1.Samuilova 12,19) Morali su da priznaju upravo onaj greh za koji su bili krivi. Njihova nezahvalnost tištala ih je i odvajala od Boga. Bog ne može da primi priznanje bez iskrenog pokajanja i promene. Moraju se videti odlučne promene u životu; sve što vređa Boga mora biti odbačeno. To će biti posledica istinske žalosti zbog greha. Delo koje mi sami moramo da obavimo jasno nam je otkriveno: „Umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu.” (Isaija 1,16.17) „I (ako) vrati bezbožnik zalog, i vrati što je oteo, i stane hoditi po uredbama životnim ne čineći bezakonja, doista će biti živ, neće umreti.” (Jezekilj 33,15) Govoreći o plodu pokajanja Pavle kaže: „Jer, gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko učini staranje među vama? Kakovo pravdanje, kakvu nepovoljnost, kakav strah, kakvu želju, kakvu revnost, kakvu osvetu? U svemu pokazaste se da ste čisti u delu.” (2. Korinćanima 7,11) Kad greh umrtvi moralnu osetljivost, onaj koji čini zlo ne uviđa nedostatke svog karaktera i ne razume strahotu zla koje je počinio; i ako se ne pokori osvedočavajućoj sili Svetog Duha, ostaće delimično slep prema svom grehu. Njegova priznanja nisu ni iskrena ni ozbiljna. Svakom priznanju svoje krivice on dodaje opravdanje kao izgovor za svoje ponašanje, govoreći da nikad ne bi učinio ono za šta je okrivljen da ga određene okolnosti nisu na to pokrenule. Pošto su jeli od zabranjenoga ploda, Adama i Evu ispunilo je osećanje stida i užasa. Najpre su razmišljali samo o tome kako da opravdaju svoj greh i izbegnu smrtnu kaznu koje su se užasavali. Kad ih je Gospod ispitivao o njihovom grehu, Adam je odgovorio, prebacujući krivicu delimično na Boga a delimično na svoju drugaricu: „Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh!” Žena je prenela krivicu na zmiju, govoreći: „Zmija me prevari, te jedoh!” (1.Mojsijeva 3,12.13) Zašto si stvorio zmiju? Zašto si dozvolio da uđe u Edem? Ova pitanja bila su uključena u njen izgovor zbog počinjenog greha, čineći Boga odgovornim za njihov pad. Duh samoopravdanja potiče od oca laži i javljao se u svim sinovima i kćerima Adamovim. Ovakva priznanja nisu nadahnuta božanskim Duhom i Bog ih ne može prihvatiti. Pravo pokajanje navodi čoveka da sam ponese svoju krivicu i da je prizna bez varanja ili licemerstva. Kao jadni carinik, koji se nije usuđivao ni oči podignuti prema nebu, on će uzviknuti: „Bože, budi milostiv meni grešnome!” Oni koji stvarno priznaju svoju krivicu biće opravdani, jer će se Isus svojom krvlju založiti za pokajnika. Primeri pravog pokajanja i poniznosti, zapisani u Božjoj reči, otkrivaju nam spremnost na priznanje bez izgovora za greh ili pokušaja samoopravdanja. Pavle nije pokušavao da se opravda; on slika svoj greh najtamnijim bojama, ne trudeći se da umanji svoju krivicu. On kaže: „Mnoge od svetih ja zatvarah u tamnice, primivši vlast od glavara svešteničkih; i kad ih ubijahu, pristajah na sud. I po svim zbornicama mučeći ih često, nagonjah da hule na Isusa; i odviše mrzeći na njih gonjah ih čak i do tuđih gradova.” (Dela 26,10.11) Nije oklevao da izjavi kako “Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja”. (1.Timotiju 1,15) Ponizno i slomljeno srce, ukroćeno istinskim pokajanjem, uvideće, iako nepotpuno, kolika je Božja ljubav i cena Golgote; i kao što sin priznaje ljubljenom ocu, tako će i pravi pokajnik izneti sve svoje grehe pred Boga. Stoji napisano: „Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde!” (1. Jovanova 1,9)12

5. POSVEĆENJE Bog je obećao: „I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim.“ (Jeremija 29,13) Celo srce moramo predati Bogu, drugačije se nikad ne bismo mogli promeniti i ponovo postati slični Njemu. Po svojoj prirodi mi smo daleko od Boga. Sveti Duh opisuje naše stanje ovim rečima: „I vas koji bejaste mrtvi za prestupljenja i grehe svoje“, „Sva je glava bolesna i sve srce iznemoglo“, „Od pete do glave nema ništa zdrava“. Mi smo se zapleli u sotoninu mrežu, koji nas je „ulovio žive za svoju volju“. (Efescima 2,1; Isaija 1,5.6; 2.Timotiju 2,26) Bog želi da nas isceli, da nas oslobodi. Ali, kako to zahteva potpunu promenu, obnavljanje cele naše prirode, mi se moramo u celosti predati Njemu. Borba protiv samog sebe najveća je borba koja se ikad vodila. Odricanje od samog sebe, pokoravanje svega Božjoj volji, ne može da se ostvari bez borbe; ali čovek se mora pokoriti Bogu pre nego što se može preporoditi i postati svet. Božja vladavina nije utemeljena, kao što bi to sotona hteo da prikaze, na slepom pokoravanju, na nerazumnom ograničavanju. Ona se poziva na razum i savest. „Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi!“ (Isaija 1,18) – to je Stvoriteljev poziv bićima koja je stvorio. Bog ne utiče prisilno na volju svojih stvorenja. On ne može da prihvati izraze poštovanja koji nisu pokrenuti dragovoljno i svesno. Iznuđena pokornost sprečila bi svaki pravi razvoj uma ili karaktera; napravila bi od čoveka obični automat. To nije Stvoriteljeva namera. On želi da čovek, vrhunsko delo Njegove stvaralačke sile, dostigne najviši stepen razvoja. On postavlja pred nas visinu blagoslova do koje želi da nas uzdigne svojom milošću. On nas poziva da mu se predamo kako bi mogao da izvrši svoju volju u nama. Nama je prepušteno da odlučimo hoćemo li biti oslobođeni iz ropstva grehu, da uživamo uzvišenu slobodu sinova Božjih. Dajući sebe Bogu, mi bezuslovno moramo da odbacimo sve ono što bi nas moglo odvojiti od Njega. Zato Spasitelj i kaže: „Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odreče svega što ima ne može biti moj učenik.“ (Luka 14,33) Moramo se odreći svega što bi naše srce moglo odvratiti od Boga. Mamon je idol mnogih. Ljubav prema novcu, želja za bogatstvom, zlatni je lanac koji ih veže uz sotonu. Drugi obožavaju ugled i svetovnu čast. Život ispunjen sebičnom dokolicom i neopterećen odgovornostima idol je trećih. Ali ovi ropski okovi moraju da se raskinu. Ne možemo polovično pripadati Gospodu, a polovično svetu. Mi nismo Božja deca ako to nismo u celosti. Ima onih koji tvrde da služe Bogu iako žele da sami, u svojoj sili, drže Božji zakon, izgrade pravedan karakter i obezbede spasenje. Njihova srca nisu pokrenuta dubokim razumevanjem Hristove ljubavi, već obaveze hrišćanskog života ispunjavaju kao uslove koje im je Bog postavio da bi mogli da zadobiju Nebo. Takva religija bez ikakve je vrednosti. Kad Hristos bude boravio u srcu, duša će biti tako ispunjena Njegovom ljubavlju, tako radosna u zajednici sa Njim da će prionuti uz Njega; i gledajući Njega, zaboraviće sebe. Ljubav prema Hristu biće izvor delovanja. Oni koji osećaju silu Božje ljubavi ne pitaju kako bi sa što manje truda mogli da se zadovolje Božji zahtevi; oni ne traže najniža merila, nego im je cilj da budu u savršenom skladu sa voljom svog Iskupitelja. Sa iskrenom čežnjom oni žrtvuju sve i pokazuju zanimanje koje je u skladu sa vrednošću cilja za kojim teže. Priznavanje Hrista bez takve duboke ljubavi prazno je pričanje, suvi formalizam, težak jaram. Mislite li da je sve predati Hristu suviše velika žrtva? Upitajte sami sebe: „Šta je Hristos dao za mene?“ Božji Sin dao je sve – život, ljubav i trpljenje – da bi nas otkupio. Možemo li mi, iako nedostojni tako velike ljubavi, Njemu uskratiti svoje srce? Celog svog života, svakog trenutka, mi smo učestvovali u blagoslovima Njegove milosti, i upravo to razlog je što ne možemo u celini da spoznamo dubinu neznanja i bede iz koje nas je izbavio. Možemo li gledati Njega, koji je proboden zbog naših greha, i opet želeti da postupamo prkoseći svoj Njegovoj ljubavi i žrtvi? Gledajući beskrajno poniženje Gospoda slave, hoćemo li prigovarati što možemo ući u život samo uz borbu i poniznost? Mnoga ohola srca pitaju: „Zašto se moram pokajati i poniziti pre nego što mogu biti siguran da me je Bog prihvatio?“ Skrećem vašu pažnju na Hrista. On je zaista bio bezgrešan, i ne samo to, bio je Knez Neba; ali, radi čoveka, radi čovečanstva, „postade grehom“. „… i bi metnut među zločince, i sam nosi grehe mnogih, i za zločince se moli.“ (Isaija 53,12) A čega se mi odričemo kad sve damo? – Grehom uprljanog srca, koje Isus treba da očisti, opere svojom krvlju i spase svojom nenadmašnom ljubavlju! I opet ljudi misle da je teško svega se odreći! Stid me da slušam kad se o tome govori, stid me da o tome pišem.13

Bog ne zahteva da se odreknemo ičeg što bismo za svoje dobro mogli da zadržimo. U svemu što čini On ima pred očima dobro svoje dece. Kad bi bar svi oni koji nisu izabrali Hrista mogli da shvate da im On nudi nešto neizmerno bolje od onog što sami žele! Čovek čini najveću štetu i nepravdu sebi samom kad misli ili radi nasuprot Božjoj volji. Nema prave radosti na putu koji je zabranio Onaj koji zna šta je najbolje i koji želi dobro svojim stvorenjima. Put prestupa je put bede i propasti. U zabludi smo ako mislimo da Bog rado gleda patnje svoje dece. Celom nebu stalo je do čovekove sreće. Naš nebeski otac nijednom svom stvorenju ne uskraćuje radost. Božanski propisi zahtevaju od nas da ne popuštamo onim željama koje bi izazvale patnje i razočarenje, koje bi nam zatvorile vrata sreće i Neba. Otkupitelj sveta prihvata ljude onakve kakvi jesu, sa svim njihovim nedostacima, manama i slabostima i On će ih ne samo očistiti od greha i otkupiti svojom krvlju nego će zadovoljiti najdublje čežnje svih onih koji prime Njegov jaram, nose Njegovo breme. Njegova namera je da svoj mir i odmor daruje svima koji dolaze k Njemu po hleb života. On zahteva od nas da ispunjavamo samo one dužnosti koje će naše korake odvesti do vrhunaca blaženstva, do kojih neposlušni nikad neće dopreti. Pravi, radosni život duše jeste da se u nju useli Hristos, nada slave. Mnogi pitaju: „Kako mogu sebe predati Bogu?“ Vi želite da se predate Njemu, ali vam nedostaje moralne snage, robujete sumnji i sputani ste navikama svog grešnog življenja. Vaša obećanja i vaše odluke slične su kulama od peska. Niste kadri da upravljate svojim mislima, svojim pobudama, svojim osećanjima. Svest da ste prekršili svoja obećanja i izneverili svoje reči slabi vaše poverenje u sopstveno poštenje i navodi vas na pomisao da vas Bog ne može primiti; ali ne morate da očajavate. Vama je neophodno da razumete šta je prava moć volje. To je vladajuća sila u čovekovoj prirodi, sposobnost odlučivanja ili biranja. Sve zavisi od pravilne upotrebe volje. Bog je čoveku dao vlast da bira, i na njemu je da se posluži njome. Vi ne možete da promenite svoje srce, vi ne možete sami od sebe da posvetite Bogu osećanja svog srca; ali možete odlučiti, izabrati da Mu služite! Možete Mu predati svoju volju; tada će On delovati u vama da hoćete i učinite ono što je Njemu ugodno. Tako će cela vaša priroda biti stavljena pod upravu Hristovog Duha; On će biti središte svih vaših osećanja, vaše misli biće u skladu sa Njim. Težnje za dobrotom i svetošću same po sebi su dobre; ali ako se zaustavite samo na njima, neće vam biti od nikakve koristi. Mnogi će biti izgubljeni iako žele i čeznu da budu hrišćani. Oni nisu uspeli da svoju volju pokore Bogu. Zato sada i ne odlučuju da budu hrišćani. Ako se budete pravilno služili svojom voljom, može nastati potpuna promena u vašem životu. Ako svoju volju pokorite Hristu, udružićete se sa silom koja je iznad svih poglavarstava i vlasti. Imaćete silu odozgo da ostanete postojani i tako ćete stalnim pokoravanjem Bogu biti osposobljeni da živite novim životom, vere.

6. VERA I PRIMANJE Kad Sveti Duh probudi vašu savest, razumećete nešto od strahote greha, njegove sile, njegove krivice i jada i počećete da ga se gnušate. Shvatićete da vas je greh odvojio od Boga, da ste u vlasti sile zla. Što se više budete borili da se oslobodite, to ćete više uviđati svoju bespomoćnost. Vaše pobude su grešne, vaše srce nečisto. Razumećete da vam je život bio pun sebičnosti i greha. Čeznućete za oproštenjem, za očišćenjem, za oslobođenjem. Sklad sa Bogom, sličnost Njemu – šta biste mogli učiniti da to postignete? Vama je potreban mir – nebesko oproštenje i mir i ljubav u srcu. To se ne može kupiti novcem postići razumom, do toga se ne može doći mudrošću; ne možete se nadati da ćete to ikada osigurati svojim sopstvenim naporom. Ali Bog vam to nudi kao dar, „bez novaca i bez plate”. (Isaija 55,1) Sve to je vaše ako samo pružite ruku i uzmete. Gospod kaže: „… ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg, ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna.” (Isaija 1,18) „I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas.” (Jezekilj 36,26)

Vi ste priznali svoje grehe i u srcu odlučili da ih odbacite. Doneli ste odluku da se predate Bogu. Pođite sada k Njemu, molite Ga da opere vaše grehe i da vam da novo srce! Verujte tada da On to čini zato što je tako obećao! To je učenje koje je Isus propovedao dok je bio na Zemlji: mi moramo verovati da stvarno primamo dar koji nam je Bog obećao i tada je on naš. Isus je lečio ljude od njihovih bolesti kad su imali veru u Njegovu moć; pomagao im je u onom što su mogli da vide, da bi ih podstakao da Mu veruju i u onome što nisu mogli da vide – vodio ih je da poveruju u Njegovu moć praštanja greha. To je On otvoreno izjavio prilikom izlečenja uzetog „Ali da znate da vlast ima Sin čovečji na Zemlji opraštati grehe (tada reče uzetome): Ustani, uzmi svoj odar i idi doma.” (Matej 9,6) Jevanđelista Jovan kaže isto tako govoreći o Hristovim čudima: „A ova se napisaše da 14

verujete da Isus jest Hristos Sin Božji i da verujući imate život u ime njegovo.” (Jovan 20,31) Iz jednostavnih biblijskih izveštaja o tome kako je Isus lečio bolesne možemo da naučimo nešto o tome kako treba verovati u Njega da bismo dobili oproštenje greha. Razmotrimo izveštaj o uzetom u Vitezdi. Jadni paćenik bio je sasvim bespomoćan; nije se služio svojim udovima oko trideset osam godina. Ipak mu je Isus naredio: „Ustani, uzmi odar svoj i hodi!” (Jovan 5,8) Bolesnik je mogao da kaže: „Gospode, ako me isceliš, poslušaću Tvoje reči!” Ali, ne; on je verovao Hristovim rečima, verovao je da je već izlečen, i odmah je pokušao da hoda; želeo je da hoda i hodao je! Učinio je po Hristovoj reči, i Bog mu je dao snagu. Bio je izlečen! I vi ste kao grešnici u sličnom položaju. Vi ne možete da okajete svoje grehe iz prošlosti, ne možete promeniti svoje srce, ne možete sebe učiniti svetim. Ali Bog obećava da će sve to učiniti za vas preko Hrista. Vi morate da verujete u to obećanje! Morate da priznate svoje grehe i predate sebe Bogu. Morate hteti da Mu služite! I čim to učinite, Bog će ispuniti reč koju vam je dao. Ako verujete u obećanje – verujete da su vam gresi oprošteni i da ste čisti – Bog čini tako; vi ste izlečeni, isto onako kako je Hristos uzetome dao silu da hoda kad je čovek poverovao da je izlečen. To je tako čim u to verujete! Ne čekajte da osetite kako ste izlečeni, već recite: „Verujem, to je tako, ne zato što ja to osećam, već zato što je Bog to obećao!” Isus kaže: „Sve što ištete u svojoj molitvi, verujte da ćete primiti; i biće vam!” (Marko 11,24) Uz ovo obećanje povezan je i uslov – da se molimo u skladu sa Božjom voljom. Međutim, upravo je Božja volja da nas očisti od greha, da nas učini svojom decom, i da nas osposobi da živimo svetim životom. Tako se mi možemo moliti za te blagoslove, verovati da ih primamo i zahvaljivati Bogu što smo ih primili. Naša prednost je da idemo Isusu i da se čistimo, da stojimo pred Zakonom bez mane i nedostataka. „Nikakva, dakle, sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu.” (Rimljanima 8,1) Niste zato svoji; kupljeni ste skupo. „Znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste… nego skupocenom krvlju Hrista, kao bezazlena i prečista Jagnjeta.” (1.Petrova 1,18.19) Ovim jednostavnim činom verovanja Bogu, Sveti Duh je začeo novi život u vašem srcu. Vi ste se kao dete rodili u Božjoj porodici i On vas ljubi kao što ljubi svog Sina. Sad kad ste se predali Isusu, ne povlačite se, ne odlazite od Njega, već iz dana u dan govorite: „Ja sam Hristov; ja sam se predao Njemu!” Molite Ga da vam daruje svoga Duha i da vas podržava svojom milošću. I kao što ste, dajući sebe Bogu i verujući u Njega, postali Njegovo dete, tako morate i da živite u Njemu. Apostol kaže: „Kako dakle primiste Hrista Isusa Gospoda, onako živite u njemu!” (Kološanima 2.6) Neki, čini se, misle da moraju biti stavljeni na probu, da moraju dokazati Gospodu da su se promenili pre nego što mogu da traže Njegov blagoslov. Ali Božji blagoslov oni mogu da traže već sada. Njima je potrebna Njegova milost, Hristov Duh, da im pomogne u njihovim slabostima, ili se neće moći odupreti zlu. Isusu je drago da Mu dođemo upravo takvi kakvi smo, grešni, bespomoćni, zavisni. Možemo doći sa svim svojim slabostima, svojim ludostima, svojom grešnošću i pokajnički pasti pred Njegove noge! Njemu je na slavu da nas podigne u naručje svoje ljubavi, da zavije naše rane, da nas očisti od svake nečistote. I upravo se ovde hiljade varaju: ne veruju da im Isus oprašta lično, pojedinačno. Oni se ne oslanjaju na Božju reč. Prednost svih koji ispunjavaju uslove jeste saznanje da se oproštenje bez ograničenja odnosi na svaki njihov greh. Odbacite sumnju da se Božja obećanja odnose i na vas! Ona su upućena svakom prestupniku koji se kaje. Hristos daje silu i milost i anđeli u službi prenose ih svakoj duši koja veruje. Niko nije tako grešan da ne bi u Hristu, koji je umro za njega, mogao naći snagu, čistotu i pravednost. On čeka da mu skine odeću ukaljanu i oskvrnjenu grehom i da ga odene u belu odeću pravednosti; On ga poziva da živi, a ne da umre. Bog ne postupa prema nama onako kao što smrtni ljudi postupaju jedan prema drugome. Njegove misli jesu misli milosrđa, ljubavi i najnežnijeg saosećanja. On kaže: „Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaće se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo.” „Rasuću kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu.” (Isaija 55,7; 44,22)

„Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gospod; obratite se dakle i budite živi.” (Jezekilj 18,32) Sotona je spreman da skrene vaš pogled sa Božjih blaženih obećanja. On želi da oduzme duši svaku iskru nade i svaki zrak svetlosti; ali vi mu ne smete dozvoliti da to čini. Ne slušajte kušača, već recite: „Isus je umro da bih ja mogao da živim. On me ljubi i ne želi da propadnem. Imam nebeskog Oca koji saoseća sa mnom; iako sam zloupotrebio Njegovu ljubav, iako sam rasuo blagoslove kojima me obasuo, ustaću i stići svom 15

Ocu i reći: “Sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednoga od svojih najamnika.” Priča nam kaže kako će odlutali biti primljen: „A kad je još daleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga.” (Luka 15,18-20) Međutim, čak i ova priča, iako tako nežna i dirljiva, ne uspeva da iskaže beskrajno saosećanje nebeskog Oca. Gospod objavljuje preko svog proroka: „Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim milost.” (Jeremija 31,3) Dok je grešnik još daleko od Očeve kuće i rasipa svoje imanje u stranoj zemlji, Očevo srce čezne za njim; i svaka probuđena čežnja duše da se vrati Bogu nije ništa drugo do nežni poziv Božjeg Duha, koji preklinje, usrdno moli, nagovara odlutalog da se vrati očevom srcu punom ljubavi. Znajući za ovako dragocena biblijska obećanja, možete li još sumnjati? Zar možete verovati da bi Gospod nemilosrdno odbacio jadnog grešnika koji čezne da Mu se vrati, da odbaci svoje grehe i pokajnički padne pred Njegove noge? Odbacite takve misli! Ništa ne može naškoditi vašoj duši više od takvih shvatanja o vašem nebeskom Ocu. On mrzi greh, ali ljubi grešnika, i dao je sebe u Hristovoj ličnosti da svi koji žele mogu biti spaseni i uživati večno blaženstvo u carstvu slave. Koje bi se snažnije ili nežnije reči mogle pronaći od onih koje je On izabrao da pokaže svoju ljubav prema nama? On izjavljuje: „Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja ne ću zaboraviti tebe.” (Isaija 49,15) Podignite pogled, vi koji sumnjate i drhtite; jer Isus živi da bi posredovao za nas. Zahvalite Bogu što je darovao svog dragog Sina i molite se da Njegova smrt za vas ne bude uzaludna. Duh vas poziva danas. Dođite celim svojim srcem Isusu i tražite Njegov blagoslov! Dok čitate obećanja, imajte na umu da su ona izraz neizrecive ljubavi i milosrđa. Veliko srce beskrajne Ljubavi oseća prema grešniku bezgranično sažaljenje. „Imamo izbavljenje krvlju njegovom, i oproštenje greha.” (Efescima 1,7) Da, verujte samo da je Bog vaš pomoćnik. On želi da obnovi u čoveku svoj moralni lik. Kad Mu se budete približili sa priznanjem i pokajanjem, On će se približiti vama sa milošću i oproštenjem. Znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnoga svog življenja, koje ste videli od otaca; nego skupocenom krvlju Hrista, kao bezazlena i prečista jagnjeta. (1. Petrova 1,18.19)

7. PRAVI HRISTOVI SLEDBENICI „Ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade.” (2. Korinćanima 5,17) Neko možda neće moći da navede tačno vreme i mesto svog obraćenja, ili sve okolnosti koje su do njega dovele; ali to još ne dokazuje da nije obraćen. Hristos je rekao Nikodimu: „Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki čovek koji je rođen od Duha.” (Jovan 3,8) Kao nevidljivi vetar, čije se delovanje jasno vidi i oseća, i Božji Duh radi na ljudskom srcu. Ta obnoviteljska sila, koju nijedno ljudsko oko ne može da vidi, začinje novi život u čoveku; stvara novo biće po Božjem obličju. Iako je delo Duha nečujno i neprimetno, posledice su vidljive. Ako je srce obnovljeno radom Božjeg Duha, život će to posvedočiti. Iako mi sami ništa ne možemo učiniti da promenimo svoje srce, ili da sebe dovedemo u sklad sa Bogom, iako ne smemo da se oslonimo na sebe ili na svoja dobra dela, naš život pokazaće da li Božja milost stanuje u nama. Videće se promena u karakteru, običajima, stremljenjima. Videće se jasna i odlučujuća razlika između onog što su bili i onog što su sada. Karakter se ne otkriva slučajnim dobrim ili lošim delima, već sklonostima koje se pokazuju uobičajenim postupcima.

Istina je da se ljudi mogu naoko besprekorno ponašati i bez Hristove obnoviteljske sile. Želja za uticajem u društvu i za poštovanjem drugih može pokrenuti nekog da živi urednim životom. Samopoštovanje nas može 16

navesti da se naoko čuvamo zla. I sebično srce može da čini velikodušna dela. Na koji način, onda, možemo utvrditi na čijoj smo strani? Kome pripada naše srce? Kome su posvećene naše misli? O kome volimo da razgovaramo? Kome poklanjamo svoja najtoplija osećanja i svoje najbolje snage? Ako smo Hristovi, onda su i naše misli sa Njim, najslađe nam je da razmišljamo o Njemu. Sve što imamo i što jesmo Njemu je posvećeno. Mi čeznemo da nosimo Njegov lik, da dišemo Njegovim duhom, da ispunjavamo Njegovu volju, da u svemu ugodimo Njemu. Oni koji postaju nova stvorenja u Hristu Isusu donosiće i rodove Duha, „ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrotu, milost, veru, krotost, uzdržanje“ (Galatima 5,22.23). Oni se više neće povoditi za nekadašnjim strastima, već će verom Sina Božjega ići Njegovim stopama, odsjajivati Njegov karakter, čisteći se kao i On što je čist. Ono što su nekad mrzeli, sada vole; a ono što su nekada voleli, sada mrze. Oholi i nametljivi postaju krotki i ponizni. Tašti i drski postaju ozbiljni i čedni. Pijanice postaju trezveni a raskalašni čisti. Napuštaju se razmetljivi običaji i moda sveta. Hrišćani neće čeznuti za spoljnim ukrašavanjem, već za lepotom „…u tajnome čoveku srca, u jednakosti krotkoga i tihoga duha“ (1.Petrova 33.4). Nema nikakvog dokaza da je pokajanje iskreno ako ne dovede do potpune promene. Ako grešnik obnovi zavet, vrati ono što je oteo, prizna svoje grehe, i počne da ljubi Boga i svoje bližnje, može biti siguran da je prešao iz smrti u život. Kada kao zabludela, grešna bića dođemo Hristu i dobijemo oproštenje i milost, ljubav se rađa u našem srcu. Svaki nam je teret lak, jer je lak jaram koji Hristos nudi. Dužnost postaje uživanje, a žrtva zadovoljstvo. Put koji nam se ranije činio mračan sada je obasjan zracima Sunca pravde. Ljupkost Hristovog karaktera videće se i kod Njegovih sledbenika. Njemu je činilo zadovoljstvo da ispunjava Božju volju. Ljubav prema Bogu, revnovanje za Njegovu slavu, to je sila koja je upravljala životom našeg Spasitelja. Ljubav je ulepšavala i oplemenjivala sve Njegove postupke. Ljubav je od Boga. U neposvećenom srcu ona se ne može začeti, ne može nastati. Ona se nalazi jedino u srcu u kome Isus vlada. „Mi imamo ljubav k njemu, jer On najpre pokaza ljubav k nama!“ (1.Jovanova 4,19) U srcu koje je obnovljeno božanskom milošću, ljubav je načelo ponašanja. Ona menja karakter, upravlja pobudama, vlada strastima, suzbija neprijateljstvo, oplemenjava osećanja. Ova ljubav, ako se gaji u srcu, ulepšava život i širi svuda oko sebe plemenit uticaj. Postoje dve zablude kojih Božja deca – naročito ona koja su tek počela da se oslanjaju na Njegovu milost – naročito moraju da se čuvaju. Prva, o kojoj je već bilo govora, jeste gledanje na svoja dela, oslanjanje na ono što dela mogu da učine da nas dovedu u sklad sa Bogom. Onaj koji pokušava da postane svet svojim delima, držanjem Zakona, pokušava nemoguće. Sve što bi čovek mogao da učini bez Hrista ukaljano je sebičnošću i grehom. Samo nas Hristova milost putem vere može učiniti svetim. Druga, ništa manje opasna krajnost jeste zabluda da verovanje u Hrista oslobađa čoveka od držanja Zakona; i da, pošto samo verom dobijamo Hristovu milost, naša dela nemaju nikakvog uticaja na naše spasenje. Međutim, obratimo ovde pažnju na činjenicu da poslušnost nije samo neko formalno pokoravanje već služenje iz ljubavi. Božji zakon izraz je Njegove prave prirode; on je utelovljenje velikog načela ljubavi i prema tome temelj Njegove vladavine i na Nebu i na Zemlji. Ako su naša srca obnovljena po Božjem obličju, ako je božanska ljubav usađena u našu dušu, neće li se onda i Božji zakon ostvarivati u našem životu? Ako je načelo ljubavi usađeno u srce, ako je čovek obnovljen po obličju Onoga koji ga je stvorio, onda je ispunjeno i novozavetno obećanje: „Daću zakone svoje u srca njihova, i u mislima njihovim napisaću ih!“ (Jevrejima 10,16) A ako je Zakon upisan u srce, zar on neće oblikovati život? Poslušnost – služenje i odanost iz ljubavi – pravi je znak da smo Njegovi učenici. Tako i Pismo kaže: „Jer je ovo ljubav Božja da zapovesti njegove držimo.“ „Koji govori: poznajem ga, a zapovesti njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema.“ (1. Jovanova 5,3; 2,4) Umesto da nas oslobodi poslušnosti, upravo nas vera, i samo vera, čini učesnicima u Hristovoj milosti, što nas osposobljava da budemo poslušni. Mi ne zaslužujemo spasenje svojom poslušnošću; jer spasenje je besplatni Božji dar, koji se prima verom. Međutim poslušnost je plod vere. „I znate da se On javi da grehe naše uzme; i greha u njemu nema. Koji god u njemu stoji ne greši; koji god greši ne vide ga niti ga pozna!“ (1.Jovanova 3,5.6) Evo pravog dokaza!Ako budemo u Hristu, ako ljubav Božja bude u nama, naša osećanja, naše misli, naše namere, naši postupci, biće u skladu sa Božjom voljom koja je izražena u propisima Njegovog svetog Zakona. „Dečice! Niko da vas ne vara: koji pravdu tvori pravednik je, kao što je On pravedan!“ (1.Jovanova 3,7) Pravednost je opisana merilom Božjeg svetog zakona, koji je objavljen u deset pravila datih na Sinaju.17

Ona takozvana vera u Hrista koja tvrdi da oslobađa čoveka obaveze da bude poslušan Bogu, nije vera, već drskost. „Jer ste blagodaću spaseni kroz veru.“ Međutim, „vera ako nema dela, mrtva je po sebi“ (Efescima 2,8; Jakov 2,17). Isus je rekao o sebi pre nego što je došao na Zemlju: „Hoću činiti volju Tvoju, Bože moj, i zakon je Tvoj meni u srcu!“ (Psalam 40,8) Neposredno pre svog ponovnog odlaska na Nebo, objavio je: „Ja održah zapovesti Oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj.“ (Jovan 15,10) Pismo kaže: „I po tom razumemo da ga poznasmo, ako zapovesti njegove držimo. … Koji govori da u njemu stoji, i taj treba tako da hodi kao što je On hodio.“ (1.Jovanova 2,3.6) „Jer i Hristos postrada za nas, i nama ostavi ugled da idemo njegovim tragom.“ (1.Petrova 2,21) Uslov za večni život sada je upravo onakav kaka i je uvek bno – upravo onakav kakav je bio u raju pre pada naših praroditelja – savršena poslušnost Božjem zakonu, savršena pravednost. Kad bi se večni žpvot mogao dobiti pod bilo kojim drugim uslovom osim ovog, bila bi dovedena u opasnost sreća celog svemira. Stvorila bi se mogućnost da greh, sa celom svojom svitom nesreće i bede, postane besmrtan. Pre pada Adam je mogao poslušnošću Božjem zakonu da oblikuje pravedan karakter. Ali on to nije ostvario, pa je zbog njegovog greha i naša priroda postala grešna, i mi nismo u stanju da sebe učinimo pravednim. Zato što smo grešni, nesveti, mi ne možemo biti savršeno poslušni svetom Zakonu. Mi nemamo neku svoju pravdu kojom bismo mogli zadovoljiti zahteve Božjeg zakona. Međutim Hristos nam je omogućio rešenje problema. On je živeo na Zemlji suočen sa istim nevoljama i iskušenjima sa kojim se i mi suočavamo. Živeo je zaista bezgrešnim životom. Umro je za nas i sada se nudi da uzme naše grehe a nama da svoju pravednost. Ako se budete Njemu predali i prihvatili Ga kao svog Spasitelja, bićete, bez obzira na svu grešnost svog pređašnjeg života, Njega radi proglašeni pravednim. Hristov karakter staće na mesto vašeg karaktera i vi ćete biti prihvaćeni pred Bogom kao da nikad niste ni grešili. I više od toga, Hristos menja srce. On verom boravi u vašem srcu. Verom i stalnim pokoravanjem svoje volje Hristu treba da održavate ovu vezu sa Njim; i dokle god to budete činili, On će delovati u vama da želite i činite ono što Mu je ugodno. I tako možete reći: „A što sad živim u telu, živim verom Sina Gožjega, kojemu omileh, i predade sebe za mene.“ (Galatima 2,20) Tako je Isus i rekao svojim učenicima: „Jer vi nećete govoriti, nego Duh Oca vašega govoriće iz vas!“ (Matej 10,20) I tada, kada Hristos radi u vama, vi ćete pokazati isti duh i činiti ista dela – dela pravičnosti, poslušnosti. Prema tome nemamo u sebi ničeg čime bismo mogli da se hvalimo. Nemamo nikakvog razloga da uzdižemo sebe. Jedini temelj naše nade jeste Hristova pravednost koja nam je data, i ono što Njegov Duh čini u nama i preko nas. Kad govorimo o veri, moramo imati na umu jednu razliku. Postoji, naime, jedna vrsta verovanja koja se potpuno razlikuje od vere. Postojanje Boga i Njegove sile, istina Njegove reči, sve su to činjenice koje ni sotona ni njegova vojska ne mogu ozbiljno da poreknu. Biblija kaže da i „đavoli veruju i dršću“, ali to nije vera. Tamo gde nije samo verovanje u Božju reč, već i pokoravanje volje Njemu, gde se srce podredilo Njemu, osećanja usmerila prema Njemu, tamo je vera – vera koja kroz ljubav radi i čisti dušu. Tom verom u srcu se obnavlja Božje obličje. A srce, koje se u svom nepreporođenom stanju nije pokoravalo Božjem zakonu, a nije ni moglo, sada uživa u njegovim svetim propisima, uzvikujući zajedno sa psalmistom: „Kako ljubim zakon Tvoj! Sav dan mislim o njemu!“ (Psalam 119,97) I pravednost zakona ispunila se u nama „koji ne hodimo po telu, nego po Duhu“ (Rimljanima 8,1). Ima i onih koji su upoznali Hristovu ljubav koja prašta, i koji zaista žele da budu Božja deca, ali su svesni nesavršenstva svog karaktera, grešnosti svog života, pa zato sumnjaju da je Sveti Duh stvarno obnovio njihovo srce. Takvima bih rekla: Ne povlačite se obuzeti očajanjem! Mi ćemo sečesto morati bacati pred Isusove noge i plakati zbog svojih nedostataka i pogrešaka, ali se ne smemo obeshrabriti! Čak i ako nas je neprijatelj nadvladao, Bog nas ne odbacuje, ne zaboravlja i ne napušta! Ne! Hristos se nalazi s desne strane Bogu, koji se i sam zauzima za nas. Ljubljeni Jovan kaže: „Ovo vam pišem da ne grešite; i ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika!“ (1.Jovanova 2,1) Nemojte zaboraviti Hristove reči: „Jer sam Otac ima ljubav k vama!“ (Jovan 16,27) On čezne da vas vrati k sebi, da vidi kako se Njegova čistota i svetost pokazuju u vama. I ako samo želite da se pokorite Njemu, On koji je otpočeo dobro delo u vama, nastaviće ga sve do dana Isusa Hrista. Molite se usrdnije, verujete potpunije! Kad budemo posumnjali u svoju silu, oslonimo se na silu svog Otkupitelja i tada ćemo proslaviti Onog koji je zdravlje našeg bića. Što se se više približavate Isusu, to ćete grešniji izgledati u svojim očima; pogled će vam biti jasniji pa ćete videti oštru i određenu razliku između svog nesavršenstva i Njegove savršene pravde. To će biti dokaz da su sotonine opsene izgubile svoju moć i da oživljavajući uticaj Božjeg Duha deluje u vama.

Nikakva duboko ukorenjena ljubav prema Isusu ne može da boravi u srcu koje još nije shvatilo svoju grešnost. Čovek koji je koji je preobražen Hristovom milošću diviće se Njegovom božanskom karakteru; ali ako 18

ne vidimo svoju moralnu izopačenost, to je nepogrešiv dokaz da nismo sagledali Hristovu lepotu i Njegovo savršenstvo. Što manje budemo cenili sebe, to ćemo više ceniti beskrajnu čistotu i lepotu svog Spasitelja. Pogled na našu grešnost pokreće nas Onome koji nam može oprostiti; i kad čovek, shvativši svoju bespomoćnost, posegne za Hristom, On će se otkriti u sili. Što nas više svest o sopstvenoj nemoći bude gonila ka Njemu i Božjoj reči, to ćemo imati uzvišenije poglede o Njegom karakteru i potpunije otkrivati Njegov lik.

8. RASTENJE U HRISTU Promena srca kojom postajemo Božja deca u Bibliji se naziva rođenjem. Na drugom mestu upoređena je sa isklijavanjem dobrog semena koje je posejao domaćin. Prema istoj slici, oni koji su se upravo obratili Hristu treba da „kao novorođena deca“ „uzrastu“ do visine rasta ljudi i žena u Isusu Hristu (1. Petrova 2,2; Efescima 4,15). Ili, slično dobrom semenu koje je posejano u polju, treba da uzrastu i donesu rod. Isaija kaže da oni treba „da se prozovu hrastovi pravde, sad Gospodnji za slavu njegovu“ (Isaija 61,3). I tako su iz života prirode preuzete slike koje nam pomažu da bolje razumemo tajanstvene istine duhovnog života. Sva ljudska mudrost i znanje ne mogu da udahnu život ni najmanjem predmetu u prirodi. Samo životom koji je sam Bog udahnuo mogu da žive i biljke i životinje. Isto tako samo životom od Boga začinje se duhovni život u čovekovom srcu. Ako čovek nije rođen „odozgo“* (Jovan 3,3), ne može dobiti udela u životu koji je Hristos svojim dolaskom želeo da nam da. Kao što je sa životom, tako je i sa rastenjem. Bog je onaj koji čini da se pupoljak rascveta i cvet donese rod. Njegovom silom seme se razvija i „najpre donese travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu“ (Marko 4,28). Prorok Osija kaže o Izrailju da će „procvetati kao ljiljan“. „Rađaće kao žito i cvetaće kao vinova loza.“ (Osija 14,6.7) Isus nam zapoveda: „Pogledajte ljiljane kako rastu!“ (Luka 12,27) Biljke i cveće ne rastu svojim staranjem, svojom brigom, svojim naporom, već primanjem onog što je Bog pripremio da im služi za život. Dete ne može nikakvom svojom brigom ili silom dodati nešto svom rastu. Tako ni vi ne možete svojom brigom ili silom obezbediti svoje duhovno rastenje. Biljka, dete, rastu primajući iz svoje okoline ono što im služi za život – vazduh, Sunčevu svetlost i hranu. Ono što su ti darovi prirode životinji i biljki, to je Hristos onima koji se uzdaju u Njega. On je njihovo „videlo večno“, „sunce i štit“ (Isaija 60,19; Psalam 84,11). On će biti kao „rosa Izrailju“. „Sići će kao dažd na pokošenu livadu.“ (Osija 14,5; Psalam 72,6) On je živa voda, „hleb Božji… koji silazi s neba i daje život svetu“ (Jovan 6,33). Nenadmašnim darom svoga Sina Bog je ceo svet okružio atmosferom milosti isto tako stvarnom kao što je i vazduh koji kruži oko Zemljine kugle. Svi koji odluče da udišu tu životodavnu atmosferu živeće i uzrasti do visine rasta ljudi i žena u Isusu Hristu. Kao što se cvet okreće prema Suncu, da bi blistavi zraci mogli da mu pomognu u usavršavanju lepote i simetrije, tako se i mi moramo okrenuti Suncu pravde da bi nebeska svetlost mogla da nas obasja i razvije naš karakter po Hristovom uzoru. Isus je govorio to isto rečima: „Budite u meni i ja ću u vama. Kao što loza ne moće roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako u meni ne budete…. jer bez mene ne možete činiti ništa!“ (Jovan 15,4.5) Da biste mogli da živite svetim životom, zavisite od Hrista kao što loza zavisi od čokota-roditelja da bi rasla i donosila rod. Odvojeni od Njega, vi nemate života. Nemate sile da se oduprete iskušenju ili rastete u milosti i svetosti. Prebivajući u Njemu, možete da napredujete. Crpeći život od Njega, nećete se sušiti niti ostati bez roda. Bićete slični drvetu koje je „zasađeno kraj potoka“. Mnogi drže da jedan deo posla moraju da obave sami. Oni su se pouzdali u Hrista da dobiju oproštenje greha, ali se sada svojim naporima trude da žive pravedno. Međutim svaki takav napor je uzaludan. Isus kaže: „Jer bez mene ne možete činiti ništa!“ Naše rastenje u milosti, naša radost, naša korisnost – sve to zavisi od našeg jedinstva sa Hristom. Samo zajednica s Njime iz dana u dan, iz časa u čas – samo nastavanje u Njemu – čini da rastemo u milosti. On nije samo „začetnik“ već i „svršitelj“ naše vere! To je Hristos – prvi i poslednji i uvek. On mora da bude sa nama ne samo na početku i na kraju našeg puta već i na svakom koraku kroz život. David kaže: „Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem!“ (Psalam 16,8)

Da li pitate: „Kako treba da živim u Hristu?“ – Na isti način na koji ste Ga primili u početku. „Kako, dakle, primiste Hrista Isusa, Gospoda, onako živite u njemu!“ „A pravednik živeće od vere!“ (Kološanima 2,6; Jevrejima 19

10,38) Vi ste sebe predali Bogu, da budete potpuno Njegovi, da Mu služite i da Ga slušate, i prihvatili ste Hrista kao svog Spasitelja. Vi niste mogli sami okajati svoje grehe ili promeniti svoje srce; ali vi ste sebe predali Bogu, verujući da je On, Hrista radi, sve to učinio za vas. Verom ste postali Hristovi, i verom treba da rastete u Njemu – dajući i uzimajući. Vi treba da date sve – svoje srce, svoju volju, svoju službu – da sebe predate Njemu i budete poslušni svim Njegovim zahtevima; vi morate i uzeti sve – Hrista, puninu svih blagoslova, da živi u vašem srcu, da bude vaša sila, vaša pravednost, vaš večiti Pomoćnik – da vam daruje moć da budete poslušni. Posvetite ujutro sebe Bogu; neka vam to bude prvi posao. Neka vaša molitva bude: „Uzmi me, o Gospode, da potpuno budem Tvoj! Sve svoje planove stavljam pred Tvoje noge. Upotrebi me danas u svojoj službi. Budi sa mnom, i neka se celo moje delo obavlja u Tebi!“ Tako treba da bude svakoga dana. Svakog jutra posvećujte sebe Bogu za taj dan. Iznesite Mu sve svoje planove, da Njegovo proviđenje pokaže da li ih treba ostvariti ili odbaciti. I tako ćete, iz dana u dan, svoj život predavati u Božje ruke; tako će se vaš život oblikovati da bude sve sličniji Hristovom životu. Život u Hristu je život ispunjen spokojstvom. Možda u njemu neće biti osećajnog zanosa, ali će biti stalnog, spokojnog poverenja. Vi se ne uzdate u sebe, već u Hrista! Vaša je slabost sjedinjena sa Njegovom izdržljivošu. I tako ne treba da gledate na sebe, ne treba da se bavite sobom, već gledajte na Hrista! Neka se vaše misli bave Njegovom ljubavlju, lepotom i savršenstvom Njegovog karaktera. Hristos u svom samoodricanju, Hristos u svom poniženju, Hristos u svojoj čistoti i svetosti, Hristos u svojoj neuporedivoj ljubavi – tema je o kojoj treba da razmišljate. Voleći Njega, podražavajući Njega, potpuno se oslanjajući na Njega, vi ćete se preobraziti i postati slični Njemu. Isus kaže: „Budite u meni!“ Te reči sadrže misao o odmoru, postojanosti, poverenju. I ponovo On poziva: „Hodite k meni… i ja ću vas odmoriti!“ (Matej 11,28.29) Reči psalmiste izražavaju istu misao: „Osloni se na Gospoda, i čekaj ga!“ Isaija nas uverava: „U miru i uzdanju biće sila vaša!“ (Psalam 37,7; Isaija 30,15) Ovaj odmor ne nalazi se u neaktivnosti; jer je u Spasiteljevom pozivu obećanje o odmoru povezano sa pozivom na rad: „Uzmite jaram moj na sebe… i naći ćete pokoj dušama svojim!“ (Matej 11,29) Srce koje najpotpunije počiva u Hristu biće najozbiljnije i najmarljivije u radu za Njega. Kada smo zaokupljeni sobom, naš um se okreće od Hrista, Izvora snage i života. Zato se sotona stalno trudi da pažnju odvrati od Spasitelja i tako spreči zajednicu i vezu duše sa Hristom. Zadovoljstva sveta, brige i nesigurnosti i žalosti života, mane drugih, ili vaše sopstvene mane i nedostaci – na jedno od toga ili na sve zajedno on želi da skrene vaše misli. Ne dozvolite da vas zavedu njegova lukavstva! Mnoge koji su stvarno savesni i koji žele da žive za Boga on vrlo često navodi da se bave svojim manama i slabostima, i tako, odvajajući ih od Hrista, nada se da će postići pobedu. Mi ne smemo sebe da stavimo u centar i onda se prepustimo zabrinutosti i strahu hoćemo li biti spaseni. Sve to udaljava nas od Izvora naše sile. Prepustite Bogu staranje o sebi i imajte povereenja u Njega. Razgovarajte i mislite o Isusu. Neka se vaše „ja“ izgubi u Njemu. Odbacite svaku sumnju; odagnajte svoj strah. Kažite sa apostolom Pavlom: „A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjega, kojemu omileh, i predade sebe za mene!“ (Galatima 2,20) Oslonite se na Boga! On može da sačuva ono što ste Mu poverili. Ako sebe prepustite Njegovim rukama, On će učiniti da nadmoćno pobeđujete u Onom koji vas je ljubio. (Rimljanima 8,37) Kad je Hristos uzeo čovekovu prirodu, povezao se sa ljudskim rodom vezom ljubavi koju nikakva sila, osim čoveka samog, nikad neće moći da raskine. Sotona će nam stalno podmetati svoje mamce da bi nas naveo da prekinemo tu vezu – da se namerno odvojimo od Hrista. Upravo nam je tu neophodno da stražimo, da se trudimo, da se molimo da nas ništa ne navede da izaberemo drugog gospodara; jer to uvek zavisi od naše slobodne volje. Ali neka naše oči uvek gledaju Hrista, i On će nas sačuvati. Gledajući Isusa mi smo sigurni. Ništa nas ne može istrgnuti iz Njegove ruke. Gledajući stalno Njega, „mi se preobražavamo u to isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha“ (2. Korinćanima 3,18)

Upravo su na taj način prvi učenici postali slični svom omiljenom Spasitelju. Kada su ti učenici čuli Isusove reči, osetili su svoju potrebu za Njime. Oni su Ga tražili, našli i sledili. Bili su sa Njim u kući, za stolom, u kleti, na polju. Bili su sa Njim kao učenici sa učiteljem, svakog dana primajući sa Njegovih usana pouke o svetoj istini. Gledali su u Njega, kao sluge u svog gospodara, da saznaju svoju dužnost. Ti učenici bili su „ljudi smrtni kao i mi“ (Jakov 5,17). I oni su morali da vode istu borbu sa grehom. Bila im je neophodna ista milost da bi živeli svetim životom. Čak ni Jovan, omiljeni učenik, koji je najpotpunije odražavao Spasiteljev lik, nije po svojoj prirodi imao tu lepotu karaktera. On nije samo bio nametljiv i željan časti, već i žestok i kivan na one koji su ga vređali. Ali, kad se upoznao sa karakterom božanskog Sina, postao je svestan svojih nedostataka i to saznanje učinilo ga je poniznim. Snaga i strpljenje, sila i nežnost, veličanstvo i krotost, koje je svakodnevno gledao u životu Božjeg Sina, ispunili su ga divljenjem i ljubavlju. Iz dana u dan Hristos je sve više privlačio njegovo srce, sve dok na kraju nije izgubio sebe iz vida, ispunjen ljubavlju prema svom Učitelju. Njegov gnevljiv, častoljubiv 20

temperament došao je pod uticaj Hristove sile koja preobražava. Preporađajući uticaj Svetog Duha obnovio je njegovo srce. Sila Hristove ljubavi preobrazila je njegov karakter. To je sigurna posledica sjedinjenja sa Isusom. Kada Hristos boravi u srcu, cela priroda se menja. Hristov Duh, Njegova ljubav, omekšava srce, obuzdava dušu, uzdiže misli i želje prema Bogu i Nebu. Kada se Hristos uzneo na Nebo, Njegovi sledbenici osećali su kao da je On i dalje sa njima; da je lično prisutan, pun ljubavi i videla. Isus, Spasitelj, koji je hodao i razgovarao sa njima, molio se sa njima, izgovarao reči nade i utehe njihovim srcima, bio je, dok se vest mira još čula sa Njegovih usana, odnesen između njih na Nebo, i zvuk Njegovog glasa odjeknuo je iz oblaka anđela koji su Ga okružili – „I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka!“ (Matej 28,20) On se uzneo na Nebo u obliku čoveka. Znali su da se On nalazi ispred prestola Božjega i da je ostao njihov Prijatelj i Spasitelj; da je Njegova ljubav ostala nepromenjena; da se On i dalje izjednačava sa napaćenim čovečanstvom. On iznosi pred Boga zasluge svoje dragocene krvi, pokazuje svoje ranjene ruke i noge, podsećajući na cenu koju je platio za spasene. Znali su da se uzneo na Nebo da im pripremi mesto i da će opet doći da ih uzme sebi. Kada su se okupili posle vaznesenja, žarko su želeli da u Isusovo ime iznesu svoje molbe Ocu. Ispunjeni svetim strahopoštovanjem, sagnuli su se u molitvi, ponaljajući obećanje: „Što god uzištete u Oca u ime moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i primićete, da radost vaša bude ispunjena!“ (Jovan 16,23.24) Pružali su ruku vere sve više i više, sa moćnim obrazloženjem: „Hristos Isus, koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu, i moli za nas!“ (Rimljanima 8,34) Dan Pedesetnice doneo im je prisustvo Utešitelja, o kome je Hristos rekao da će „u vama biti“. Osim toga dodao je: „Bolje je za vas da ja idem: jer ako ja ne idem, Utešitelj neće doći k vama; ako li idem, poslaću ga k vama!“ (Jovan 14,17; 16,7) Od tada je Hristos Duhom stalno trebalo da boravi u srcu svoje dece. Njihova veza sa Njim bila je sada uža nego kad je On lično bio sa njima. Videlo, ljubav i sila Hrista koji je stanovao u njima sijala je iz njih, tako da su se ljudi, gledajući ih, divili, „i znadijahu… da bijahu s Isusom“ (Dela 4,13). Sve što je Hristos bio svojim učenicima, On želi da bude i svojoj deci danas; On je, naime, u svojoj poslednjoj molitvi, okružen malom grupom svojih učenika, rekao: „Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji me uzveruju njihove reči radi.“ (Jovan 17,20) Isus se molio za nas i tražio da i mi budemo sjedinjeni sa Njim kao što je On sjedinjen sa svojim Ocem. Kakva je to veza! Spasitelj je rekao o sebi: „Sin ne može ništa činiti sam od sebe“; „Otac koji stoji u meni, On tvori dela!“ (Jovan 5,19; 14,10) Prema tome, ako Hristos nastava u našem srcu, On će činiti u nama da hoćemo i učinimo kao što mu je ugodno“ (Filibljanima 2,13). Mi ćemo raditi kao što je On radio; mi ćemo pokazivati isti duh. I tako, ljubeći Njega i boraveći u Njemu, mi ćemo „u svemu uzrasti u Onome koji je glava, Hristos“ (Efescima 4,15). ____________________ * Engleski prevod navedenog biblijskog teksta Da svi jedno budu; kao ti, oče, što si u meni i ja u tebi; da i oni u nama jedno budu, da i svet veruje da si me ti poslao. I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu jedno kao mi što smo jedno. ( Jovan 17,21.22)21

9. ŽIVOT I RAD Bog je izvor života, svetlosti i radosti celom svemiru. Kao zraci svetlosti sa Sunca, kao vodena struja koja izbija iz živog izvora, od Njega se izlivaju blagoslovi na sva Njegova stvorenja. I kad god je u srcima ljudi život od Boga, on se izliva na druge u obliku ljubavi i blagoslova. Naš Spasitelj nalazio je svoju radost u uzdizanju i otkupljenju grešnih ljudi. Da bi to postigao, nije ni svoj život držao suviše dragocenim, već je pretrpeo krst, ne mareći za sramotu. Tako su i anđeli stalno na delu, starajući se za sreću drugih. U tome je njihova radost. Ono što bi sebično srce moglo smatrati ponižavajućom službom – služenje onima koji su bedni i koji su u svakom pogledu niži od njih po karakteru i položaju – jeste delo bezgrešnih anđela. Duh Hristove ljubavi, koja je sebe žrtvovala, duh je koji prožima Nebo i sačinjava samu srž blaženstva Neba. To je duh koji će imati Hristovi sledbenici, delo koje će oni obavljati. Kad Hristova ljubav ispunjava srce, ona se ne može sakriti kao što se ne može sakriti slatki miris. Njen sveti uticaj osećaće svi sa kojima se budemo sretali. Hristov duh u srcu sličan je izvoru u pustinji, koji teče da osveži sve i da u onima koji su blizu smrti probudi želju da se napiju vode života. Ljubav prema Isusu pokazaćemo željom da radimo kao što je On radio na blagoslov i uzdizanje čovečanstva. Ona će navoditi na ljubav, nežnost i saučešće prema svim stvorenjima o kojima se stara naš nebeski Otac. Spasiteljev život na Zemlji nije bio ispunjen dokolicom i ugađanjem sebi; On je ulagao stalne, ozbiljne, neumorne napore da spase izgubljeno čovečanstvo. Od jaslica do Golgote, On je išao putem samoodricanja, nije tražio da bude oslobođen mučnih zadataka, teških putovanja, iscrpljujuće brige i rada. On je rekao: „Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da dušu svoju u otkup da za mnoge.“ (Matej 20,28) Bio je to najuzvišeniji cilj Njegovog života. Sve drugo bilo je manje važno i podređeno tome. Njegovo jelo i piće bilo je da ispuni Božju volju i završi Njegov posao. U svom radu nije isticao sebe niti je tražio lične koristi. Tako će i oni koji su dobili Hristovu milost biti spremni da prinesu svaku žrtvu da bi i drugi, za koje je On umro, mogli da prime nebeski dar. Oni će učiniti sve što je u njihovoj moći da svojim boravkom u svetu učine taj svet što boljim. Ovaj duh pravi je rod istinski obraćene duše. Čim neko dođe Hristu, u njegovom srcu rađa se želja da objavi drugima kakvog je dragocenog prijatelja stekao u Isusu, spasonosna i posvećujuća istina ne može da ostane zatvorena u njegovom srcu. Ako smo obučeni u Hristovu pravednost, ako smo ispunjeni radošću Njegovog Duha koji u nama stanuje, nećemo moći da ostanemo mirni. Ako smo okusili i videli da je dobar Gospod, imaćemo o čemu da govorimo. Kao i Filip, kad je našao Spasitelja, pozvaćemo i druge Njemu. Trudićemo se da im prikažemo svu Hristovu privlačnost, kao i nevidljivu stvarnost sveta koji će doći. U nama će plamteti želja da idemo putem kojim je Isus prošao. Duboko ćemo čeznuti da i drugi oko nas ugledaju „jagnje Božje koje uze na se grehe sveta“. (Jovan 1,29) Napori da budemo na blagoslov drugima i nama će donositi blagoslov. Upravo zato Bog nam je i pružio priliku da učestvujemo u planu spasenja. On je ljudima obezbedio prednost da dobiju deo u božanskoj prirodi i da zatim prenose blagoslove svojim bližnjima. To je najviša čast, najveća radost, koju su ljudi mogli da prime od Boga. Oni koji na ovaj način postaju učesnici u delu ljubavi, dolaze u najveću blizinu svoga Stvoritelja. Bog je vest Jevanđelja, i celokupno delo službe ljubavi, mogao da poveri nebeskim anđelima. Mogao je da se posluži i drugim sredstvima da ispuni svoju nameru. Ali u svojoj neograničenoj ljubavi odlučio je da nas učini svojim saradnicima, Hristovim i anđeoskim saradnicima, da bismo mogli da uživamo blagoslove, radost, duhovno okrepljenje, plodove te nesebične službe. Mi ćemo se bolje razumeti sa Hristom ako budemo imali zajednicu sa Njim u Njegovim mukama. (Filibljanima 3,10) Svaka žrtva, koja se prinosi radi dobra drugih, jača duh dobročinstva u srcu davaoca, približava ga sve više Otkupitelju sveta, koji „bogat budući, vas radi osiromaši, da se vi njegovim siromaštvom obogatite“. (2.Korinćanima 8,9) Jedino ako na taj način ispunjavamo nameru sa kojom nas je sigurno Bog stvorio, život nam može biti na blagoslov. Ako budete počeli da radite onako kako je to Hristos objasnio svojim učenicima, ako budete zadobijali ljude za Njega, osetićete potrebu za dubljim duhovnim iskustvom i većim duhovnim znanjem i bićete gladni i žedni pravde. Vi ćete se u molitvi boriti sa Bogom, vaša vera će se ojačati i vi ćete sve obilnije piti sa izvora spasenja. Protivljenje i nevolje na koje ćete nailaziti goniće vas Bibliji i molitvi. Vi ćete rasti u milosti i u poznanju Hrista i sticati bogato iskustvo.

Duh nesebičnog rada za bližnje daje dubinu, stabilnost i Hristovu lepotu karakteru, a onom koji ga ima donosi mir i sreću. Težnje postaju uzvišenije. Nema više mesta za tromost ili sebičnost. Oni koji na ovaj način razvijaju hrišćanske vrline, rašće i jačati u radu za Boga. Imaće sposobnost jasnog duhovnog zapažanja, 22

postojanu i sve veću veru, biće sve silniji u molitvi. Božji Duh, delujući na njihov duh, pokreće u duši sveti sklad kao odgovor na božanski dodir. Oni koji se tako posvete nesebičnom naporu za dobro drugih, na najsigurniji način grade svoje sopstveno spasenje. Jedini način da neko raste u milosti jeste da nesebično radi prema Hristovom nalogu – da prema meri svojih sposobnosti pomaže i bude na blagoslov onima kojima je potrebna naša pomoć. Snaga se stiče vežbanjem; aktivnost je osnovni uslov života. Oni koji pokušavaju da žive hrišćanskim životom pasivno prihvatajući blagoslove koje im Božja milost daje i ne čineći ništa za Hrista, jednostavno pokušavaju da žive i hrane se bez rada. A u duhovnom, isto kao i u fizičkom životu, to uvek dovodi do degeneracije i raspadanja. Čovek koji ne bi hteo da izlaže naporu svoje udove uskoro bi izgubio svaku sposobnost da se njima služi, Tako i hrišćanin koji ne vežba snage koje je dobio od Boga, ne samo da neće rasti u Hristu nego će izgubiti i snagu koju već ima. Hristova Crkva dobila je od Boga zadatak da spasava ljude. Njena misija je da Jevanđelje odnese svetu. To je obaveza svakog hrišćanina. Svaki pojedinac, u skladu sa darovima i prilikama koje ima, treba da ispuni Spasiteljev nalog. Hristova ljubav, koja nam je otkrivena, čini nas dužnicima svih koji ne poznaju Hrista. Bog nam je dao videlo, ne samo za nas same već i za sve njih. Da su Hristovi sledbenici bili svesni svoje dužnosti, u neznabožačkim zemljama u kojim danas samo jedan propoveda Jevanđelje bilo bi ih na hiljade. I svi oni koji se ne bi mogli lično prihvatiti tog posla, ipak bi ga podupirali svojim sredstvima, svojim srcem i svojim molitvama. Osim toga, i u hrišćanskim zemljama znatno ozbiljnije radilo bi se sa ljudima. Da bismo radili za Hrista, nije ni potrebno da idemo u neznabožačke zemlje, ili da čak napuštamo uski krug svoga doma, ako nas dužnost uz njega veže. Mi to možemo da radimo u krugu doma, u crkvi, među onima sa kojima se družimo, među onima sa kojima smo u poslovnim odnosima. Veći deo svog života na Zemlji naš Spasitelj proveo je strpljivo radeći u stolarskoj radionici u Nazaretu. Anđeli na službi pratili su Gospodara života dok je rame uz rame hodao sa seljacima i radnicima, koji ga nisu prepoznavali niti mu davali čast. On je isto tako verno obavljao svoju misiju kad je radio kao skromni zanatlija kao i onda kad je lečio bolesne ili hodao po vetrom uzburkanim talasima Galilejskog jezera. Prema tome i u najskromnijim životnim dužnostima i na najnižim položajima možemo hodati i raditi sa Isusom. Apostol kaže: „Svaki, braćo, u čemu je ko pozvan, u onome neka ostane pred Gospodom!“ (1. Korinćanima 7,24) Poslovni čovek može tako da vodi svoje poslove da svojom vernošću proslavi svog Učitelja. Ako je pravi Hristov sledbenik, tada će svoju religiju uneti u sve što čini i otkriti ljudima Hristov duh. Mehaničar može da bude marljiv i veran predstavnik Onog koji je naporno radio, baveći se svojim skromnim životnim pozivom među galilejskim brdima. Svi oni koji se nazivaju Hristovim imenom treba da rade tako da i drugi, videći njihova dobra dela, budu pokrenuti da slave svog Stvoritelja i Otkupitelja. Mnogi nisu hteli da iskoriste svoje darove u Hristovoj službi, izgovarajući se da drugi imaju znatno više sposobnosti i prednosti. Proširilo se mišljenje da se samo od onih koji su naročito daroviti može zahtevati da svoje sposobnosti posvete službi za Boga. Mnogi su počeli da misle da su darovi poklonjeni samo određenoj, izabranoj klasi, a da su ostali isključeni pa prema tome nisu ni pozvani da učestvuju ni u naporima ni u nagradama. Međutim to ne kazuje Hristova priča. Kad je gospodar kuće sazvao svoje sluge, svakom je dao njegov posao. U duhu ljubavi možemo da obavljamo „Kao Gospodu“ (Kološanima 3,23) i najskromnije životne dužnosti. Ako se Božja ljubav nalazi u srcu, pokazaće se i u životu. Širićemo oko sebe prijatnu Hristovu atmosferu i svojim uticajem oplemenjivati druge i biti im na blagoslov. Ne čekajte naročite prilike ili izuzetne sposobnosti da počnete da radite za Boga. Ne brinite se o tome šta će svet misliti o vama. Ako vaš svakodnevni život svedoči o čistoti i iskrenosti vaše vere, ako su vaši bližnjn sigurni da želite da im budete na blagoslov, vaši napori nikada neće biti uzaludni. Najskromniji i najsiromašniji Isusovi učenici mogu da budu na blagoslov drugima. Možda i neće biti svesni da čine neko naročito dobro, ali će svojim nesvesnim uticajem pokrenuti talase blagoslova koji će se širiti i produbljivati i sve do dana konačnog obračuna oni neće znati za njihove blagoslovene posledice. Oni ne osećaju niti znaju da čine nešto veliko. Od njih se ne traži da sebe muče brigom oko uspeha. Treba samo da idu mirno napred, verno obavljajući delo koje im je dodelilo Božje proviđenje i njihov život neće proći uzalud. Oni će postajati sve sličniji Hristu; oni su Božji saradnici u ovom životu i na taj način pripremaju se za uzvišeniji rad i nepomućene radosti u životu koji će doći.23

10. POZNAVANJE BOGA Mnogobrojni su putevi kojima nam se Bog objavljuje i kojima nas dovodi u vezu sa sobom. Priroda se stalno obraća našim čulima. Iskreno srce biće dirnuto Božjom ljubavlju i slavom koje se otkrivaju u delima Njegovih ruku. Osetljivo uvo čuje i razumeva poruke koje Bog upućuje preko prirode. Zelena polja, veličanstveno drveće, pupoljci i cvetovi, oblak koji prolazi, kiša koja pada, potok koji žubori, lepote neba, sve to govori našem srcu i poziva nas da se upoznamo sa Onim koji je sve stvorio. Naš Spasitelj za svoje dragocene pouke uzimao je primere iz prirode. Drveće, ptice, cveće u dolinama, brežuljci, jezera, prekrasno nebo, kao i događaji i okolnosti iz svakodnevnog života, sve to bilo je povezano sa rečima istine, da bismo se tako što češće sećali Njegovih pouka, čak i usred nametljivih briga kojima je ispunjen čovekov mučni život. Bog bi želeo da se Njegova deca dive Njegovim delima, da uživaju u jednostavnoj, tihoj lepoti kojom je ukrasio naš zemaljski dom. Bog je ljubitelj lepote, ali više od svake spoljašnje privlačnosti On voli lepotu karaktera; On bi želeo da negujemo nevinost i jednostavnost, tihe vrline cveća. Kad bismo hteli da slušamo, Božja dela stvaranja pružila bi nam dragocene pouke o poslušnosti i poverenju. Od zvezda, koje na svojim nevidljivim stazama kroz prostor iz veka u vek putuju određenim smerom, pa sve do najmanjeg atoma – sve u prirodi pokorava se volji svog Stvoritelja. A Bog se brine o svemu i održava sve što je stvorio. Onaj koji u svojoj ruci drži nebrojene svetove u beskrajnom prostoru istovremeno se stara za potrebe malog smeđeg vrapca koji bezbrižno peva svoju jednostavnu pesmicu. Nebeski Otac nežno bdi nad svima – nad ljudima koji odlaze na svoj svakodnevni teški rad i nad onima koji se mole; nad onima koji uveče idu na počinak i nad onima koji ustaju ujutro; nad bogatašem koji se gosti u svojoj palati i nad siromahom koji okuplja svoju decu oko oskudnog stola. Nema prolivene suze koju Bog nije video. Nema osmeha koji On nije zapazio. O, kad bismo u to potpuno verovali oslobodili bismo se svih nepotrebnih briga! Naš život ne bi bio tako pun razočarenja kao što je sad; jer sve svoje brige, male i velike, predali bismo u ruke Bogu, koga ne zbunjuje njihova množina niti preopterećuje njihova težina. Mi bismo tada uživali u duševnom miru koji mnogi već dugo nisu osetili. Dok vaša čula uživaju u privlačnoj lepoti Zemlje, mislite o svetu koji će doći, svetu koji nikad neće poznavati zlokoban žalac greha i smrti; u kome lice prirode neće više biti prekriveno senkom prokletstva. Pokušajte da zamislite dom spasenih, ali imajte na umu da će on biti mnogo slavniji od svega što bi čak i najrazigranija mašta mogla sebi da predstavi. U raznovrsnim Božjim darovima u prirodi vidimo tek najslabiji odsjaj Njegove slave. Pisano je: „Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima koji ga ljube.“ (1.Korinćanima 2,9) Pesnik i prirodoslovac mogli bi mnogo da pričaju o prirodi, ali sa najvećim poštovanjem u lepoti Zemlje uživa hrišćanin, jer prepoznaje delo ruku svog Oca, vidi Njegovu ljubav u cvetu, i grmu i drvetu. Niko ne može potpuno da ceni značaj brega, doline, reke i jezera ako ih ne gleda kao vid Božje ljubavi prema čoveku. Bog nam govori preko dela svog proviđenja i preko uticaja svog Duha na naše srce. Iz prilika i okolnosti, iz promena koje se svakodnevno odigravaju oko nas, možemo izvući dragocene pouke, ako je naše srce otvoreno da ih shvati. Psalmista, prateći dela Božjeg proviđenja, kaže: „Dobrote je Gospodnje puna Zemlja!“ (Psalam 33,5) „Ko je mudar, neka zapamti ovo i neka poznaju milosti Gospodnje!“ (Psalam 107,43) Bog nam govori u svojoj Reči. U njoj imamo najjasnije otkrivenje Njegovog karaktera, Njegovog postupanja prema ljudima, i velikog dela otkupljenja. U njoj pred nama protiče istorija patrijaraha i proroka i drugih svetih ljudi iz starine. Bili su to „ljudi smrtni kao i mi“ (Jakov 5,17). Mi ih gledamo kako se bore sa obeshrabrenjem koje i nas obuzima, kako padaju u iskušenjima kao što mi padamo, i kako ipak hrabro ustaju i pobeđuju Božjom milošću: i gledajući, stičemo hrabrost u svojoj težnji za pravdom. I dok čitamo o dragocenim iskustvima koja su im bila data, o videlu i ljubavi i blagoslovu u kojima su mogli da uživaju, o delu koje su obavili milošću koja im je bila udeljena, duh koji je njih nadahnjivao i u našem srcu rasplamsava plamen svetog takmičenja, čežnje da im budemo slični karakterom – da kao i oni hodimo sa Bogom.

Isus je rekao za starozavetne spise – a koliko se to više odnosi na novozavetne – „i ona svedoče za mene“ (Jovan 5,39). Otkupitelja, Onoga u kome je centar svih naših nada u večni život! Da, cela Biblija govori o Hristu. Od prvog izveštaja o stvaranju – „i bez nje ništa nije postalo što je postalo“ (Jovan 1,3) – sve do završnog obećanja: „i evo ću doći skoro“ (Otkrivenje 22,12), čitamo o Njegovim delima i slušamo Njegov glas. Ako želite 24

da se upoznate sa Spasiteljem, proučavajte Sveto pismo. Napunite celo svoje srce Božjim rečima. One su živa voda koja gasi vašu goruću žeđ. One su živi hleb sa Neba. Isus objavljuje: „Ako ne jedete tela Sina čovečijega i ne pijete krvi njegove, nećete imati života u sebi!“ A onda sam objašnjava: „Reči koje vam ja rekoh duh su i život su!“ (Jovan 6,53.63) Naše telo izgrađeno je od onog što jedemo i pijemo, i kao što je to u telesnom životu, tako je i u duhovnom: ono o čemu razmišljamo udahnjuje raspoloženje i silu našoj duhovnoj prirodi. Otkupljenje je tema u koju bi i anđeli hteli da zavire; njome će se baviti i o njoj će pevati otkupljeni u toku beskrajnih vekova večnosti. Zar nije i sada vredno pažljivog razmišljanja i proučavanja? Beskrajno Isusovo milosrđe i Njegova beskrajna ljubav, žrtva koju je prineo nas radi – sve nas poziva na najozbiljnije i najsvečanije razmišljanje. Treba da razmišljamo o misiji Onoga koji je došao da spase svoj narod od greha njihovih. I dok tako budemo razmatrali nebeske teme, naša vera i ljubav postajaće sve jače a naše molitve sve ugodnije Bogu, jer će u njima biti sve više vere i ljubavi. One će biti razumne i vatrene. Naše poverenje u Isusa biće sve čvršće i svakog dana sticaćemo živa iskustva sa Njegovom silom da „može zauvek spasiti one koji po njemu dolaze k Bogu“. (Jevrejima 7,25) Dok budemo razmišljali o Spasiteljevom savršenstvu, poželećemo da se potpuno preobrazimo, da se u nama obnovi Njegov bezgrešni lik. Mi ćemo biti gladni i žedni da postanemo slični Onom koga obožavamo. Što se naše misli budu više bavile Hristom, to ćemo više o Njemu govoriti drugima i potpunije Ga predstavljati svetu. Biblija nije pisana samo za teologe; nasuprot, ona je namenjena običnim ljudima. Velike istine, neophodne za spasenje, u njoj su otkrivene jasno kao dan; i niko neće pogrešiti niti zaći sa puta osim onih koji se povode za svojim ličnim mišljenjem umesto zajasno otkrivenom Božjom voljom. Mi ne smemo da se povodimo za tvrđenjima bilo kog čoveka o onom što uči Pismo, već moramo sami za sebe da proučavamo Božje reči. Ako dozvolimo drugima da umesto nas misle, osakatićemo svoju snagu i ograničiti svoje sposobnosti. Plemenite moći uma mogu zakržljati ako ih ne razvijamo razmišljanjem o temama koje su vredne da se njima bavimo, pa tako možemo izgubiti sposobnost razumevanja dubokog značenja Božje reči. Um će se razvijati ako ga zaposlimo proučavanjem međusobne povezanosti biblijskih tema, upoređivanjem pisma sa pismom, duhovne istine sa duhovnom istinom. Za jačanje uma ništa nije korisnije od proučavanja Pisma. Ni jedna druga knjiga nema toliko snage da uzdigne misli, da oživi sposobnosti, kao Biblija svojim dubokim, oplemenjujućim istinama. Kad bi Božju reč proučavali onako kao što bi trebalo, ljudi bi se odlikovali širinom uma, plemenitošću karaktera, čvrstinom namera, kakve se danas retko sreću. Međutim, od užurbanog čitanja Pisma malo je koristi. Neko može da pročita celu Bibliju i da opet propusti da vidi njenu lepotu ili shvati njeno duboko i sakriveno značenje. Znatno je korisnije proučavati jedan odlomak sve dok njegovo značenje ne postane potpuno jasno, a njegov odnos prema planu spasenja očevidan, nego čitati brojna poglavlja bez neke određene namere i bez sticanja korisnih pouka. Neka Biblija bude uz vas! Kad vam se pruži prilika, čitajte je; urezujte tekstove u svoje pamćenje! Čak i dok hodate ulicama, možete izdvojiti neki stih, razmišljati o njemu i tako ga urezivati u pamćenje. Mi ne možemo steći mudrost bez ozbiljnog, pažljivog proučavanja i molitve. Neki delovi Pisma zaista su tako jasni da ih niko ne može pogrešno shvatiti; ali ima i takvih čije značenje ne leži na površini, ne vidi se na prvi pogled. Pismo se mora upoređivati sa pismom. Mora se brižljivo proučavati, sa molitvom i razmišljanjem. I takvo proučavanje biće bogato nagrađeno. Kao što rudar otkriva žile dragocene rude sakrivene ispod Zemljine površine, tako će i onaj koji istrajno proučava Božju reč kao da traži zakopano blago pronaći istine najveće vrednosti, koje su bile sakrivene od pogleda nemarnog tragača. Nadahnute reči, ako se obziljno prime u srce, postaće slične potocima koji teku sa izvora života. Bibliju nikad ne smemo proučavati bez molitve. Pre nego što otvorimo njene stranice treba da tražimo prosvetljenje od Svetog Duha, i ono će nam biti dato. Kad je Natanailo došao Isusu, Spasitelj je uzviknuo: „Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva!“ Natanailo reče: „Kako me poznaješ?“ Isus odgovori: „Pre nego te pozva Filip videh te kada bejaše pod smokvom!“ (Jovan 1,47.48) Isus će i nas videti na tajnim mestima molitve ako od Njega budemo tražili videlo da možemo da znamo šta je istina. Anđeli iz sveta videla biće sa onima koji ponizno traže da im Bog pokaže put. Sveti Duh uzdiže i proslavlja Spasitelja. Njegova dužnost je da nam predstavi Hrista, čistotu Njegove pravednosti i veliko spasenje koje imamo u Njemu. Isus kaže: „On će… od mojega uzeti, i javiće vam!“ (Jovan 16,14) Duh istine jedini je uspešni učitelj božanske istine. Koliko je Bog ljubio ljudski rod kad je dao svoga Sina da umre za njega i odredio svog Duha da bude učitelj i stalni vodič ljudima!25

11. MOLITVA KAO PREDNOST Bog nam govori posredstvom prirode i otkrivena, svojim proviđenjem i uticajem svog Duha. Ali sve to nije dovoljno; neophodno je da mi pred Njim otvorimo i svoje srce. Da bismo duhovno živeli i imali duhovnu silu, moramo održavati stvarnu vezu sa svojim nebeskim Ocem. Naše misli mogu se baviti Njime; mi možemo razmišljati o Njegovim delima, dokazima Njegovog milosrđa, Njegovim blgoslovima, ali sve to još nije, u punom smislu reči, održavanje veze sa Njim. Da bismo stupili u vezu sa Bogom, moramo poželeti da Mu ispričamo nešto iz svog stvarnog života. Molitva je otvaranje srca Bogu kao prijatelju. Ne zato što bi bilo neophodno da Mu otkrijemo šta smo, već zato da bismo Ga mogli primiti. Molitva ne spušta Boga ka nama, već nas uzdiže ka Njemu. U toku svog boravka na Zemlji Isus je svoje učenike učio kako da se mole. On im je govorio da sve svoje svakodnevne potrebe iznesu Bogu, da sve svoje brige bace na Njega. Obećanje koje je dao njima da će im molitve biti uslišene, dao je i nama. I sam Isus, dok je živeo među ljudima, često je odlazio na molitvu. Naš Spasitelj izjednačio se s nama u našim potrebama i slabostima i tako postao ponizan i usrdni molitelj koji od svog Oca traži novu silu da može da krene dalje, osposobljen i za dužnost i za iskušenje. On je naš primer u svemu. On je brat u našim slabostima, „u svačemu iskušan, kao i mi“ (Jevrejima 4,15); ali kao bezgrešan po svojoj prirodi užasavao se greha; On je izdržao duševne borbe i patnje u svetu punom greha. Kao čovek molitvu je shvatao svojom potrebom i svojom prednošću. On je u razgovoru sa svojim Ocem nalazio utehu i radost. Ako je dakle Spasitelj ljudi, Božji Sin, osećao potrebu za molitvom, koliko bi više slabi i grešni smrtnici morali da budu svesni neophodnosti usrdne, stalne molitve. Naš nebeski Otac čeka da izlije na nas obilje svojih blagoslova. Naša prednost je da možemo obilno da pijemo sa izvora beskrajne ljubavi. Zar nije onda čudno što se tako malo molimo? Bog je spreman i željan da čuje iskrenu molitvu svog najskromnijeg deteta, ali je ipak tako očigledno da se ustručavamo da Mu iznesemo svoje potrebe! Šta nebeski anđeli mogu da misle o jadnim bespomoćnim ljudskim bićima koja se suočavaju sa iskušenjima, o bićima prema kojim Božje srce oseća bezgraničnu ljubav i spremno je da im daruje više nego što bi mogla da traže i zamisle, a koja se tako malo mole i imaju tako malo vere? Anđelima je drago da se klanjaju pred Bogom; oni vole da budu blizu Njega. Oni razgovor sa Bogom smatraju svojom najvećom radošću; a ipak sinovi ove Zemlje, kojima tako treba pomoć koju im samo Bog može dati, kao da su zadovoljni što hode bez videla Njegovog Duha, bez pratnje Njegovog prisustva. Tama zlog obavija one koji zanemaruju molitvu.Neprijatelj ih šapatom kuša navodeći ih na greh samo zato što se ne služe prednošću koju im je Bog dao božanskom ustanovom molitve. Zašto bi sinovi i kćeri Božje oklevali da se mole kad je molitva ključ u rukama vere koji otvara nebeske riznice u kojima se čuvaju neograničene zalihe Svemoćnoga? Ako se ne budemo stalno molili i budno stražili, izložićemo se opasnosti da postanemo nemarni i skrenemo sa pravog puta. Protivnik se stalno trudi da nam prepreči put ka prestolu milosti da usrdnom molitvom i verom ne bismo dobili milost i silu da se odupremo iskušenju. Postoje određeni uslovi koje moramo da ispunimo ako želimo da Bog čuje naše molitve i da ih usliši. Jedan od prvih je da postanemo svesni da nam je potrebna Njegova pomoć. On je obećao: „Jer ću izliti vodu na žednoga i potoke na suhu zemlju!“ (Isaija 44,3) Oni koji su gladni i žedni pravde, koji čeznu za Bogom, mogu biti sigurni da će se nasititi. Srce se mora otvoriti uticaju Duha jer inače ne može primiti Božji blagoslov. Naša velika potreba je sama po sebi dokaz koji najrečitije govori u našu korist. Međutim mi moramo tražiti od Gospoda da nam to učini. On kaže: „Ištite, i daće vam se!“ (Matej 7,7) „Koji, dakle, svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s njim sve ne daruje?“ (Rimljanima 8,32) Ako gajimo bezakonje u svom srcu, ako smo prionuli uz bilo koji greh koji nam je poznat, Gospod nas neće čuti; ali molitva skrušenog pokajnika uvek će biti prihvaćena. Kad ispravimo sva zla kojih smo svesni, tada možemo biti ubeđeni da će Bog odgovoriti na naše molbe. Naše sopstvene zasluge nikad nas neće preporučiti Božjoj naklonosti; Hristovom dostojnošću mi ćemo se spasti, Njegovom krvlju ćemo se očistiti; ipak, i mi sami moramo nešto doprineti, moramo ispuniti uslove da budemo prihvaćeni. Drugi element uspešne molitve jeste vera. „Jer onaj koji hoće da dođe Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji ga traže.“ (Jevrejima 11,6) Isus je rekao svojim učenicima: „Sve što ištete u svojoj molitvi verujte da ćete primiti; i biće vam!“ (Marko 11,24) Jesmo li Ga uhvatili za reč?

Obećanjeje široko i neograničeno i veran je Onaj koji je dao. I kad ne primimo upravo ono što smo tražili, 26

u vreme za koje smo molili, i dalje moramo verovati da nas je Gospod čuo i da će odgovoriti na naše molitve. Mi smo tako podložni zabludama i tako kratkovidi da ponekad tražimo i ono što nam ne bi bilo na blagoslov, pa nam naš nebeski otac u svojoj ljubavi odgovara na molitve dajući nam ono što će nam poslužiti za najviše dobro – ono što bismo i mi sami poželeli kad bi naš pogled bio božanski prosvetljen i kad bismo stvarnost mogli da vidimo onakvu kakva je. Kad izgleda da nam molitve nisu uslišene, moramo da se držimo obećanja; jer će vreme uslišenja sigurno doći i mi ćemo primiti blagoslov koji nam je najpotrebniji. ali zahtevati da molitva uvek bude uslišena onako kako smo želeli i da uvek dobijemo upravo ono što smo tražili, prava je drskost. Bog je suviše mudar da bi se varao i suviše dobar da bi onima koji pravedno hode uskratio bilo koje dobro! I zato se bez straha oslonite na Njega, čak i kad odgovor na svoje molitve ne dobijete odmah! Oslonite se na Njegovo sigurno obećanje: „Ištite, i daće vam se!“ (Matej 7,7) Ako se budemo povodili za svojim sumnjama i strahovanjima, ako budemo pokušavali da razrešimo sve ono što nam je nejasno, dok još nemamo vere, naša će se nesigurnost samo probuditi i povećati. Ali ako budemo došli Bogu, osećajući se bespomoćni i zavisni, kao što stvarno i jesmo, i u veri, ponizno i sa poverenjem, svoje potrebe iznesemo Onome koji sve zna, čijem pogledu ništa na svetu nije sakriveno, koji svim upravlja svojom voljom i svojom rečju, On će moći i hteti da usliši našu viku i učiniće da svetlost zasija u našim srcima. Iskrena molitva dovodi nas u vezu sa umom Beskonačnoga. Možda u tom trenutku nećemo imati nikakav siguran dokaz da se lice našeg Otkupitelja nadvija nad nama sa puno samilosti i ljubavi; ali je ipak tako. Možda nećemo osetiti Njegov vidljivi dodir, ali je Njegova ruka nad nama sa puno ljubavi i nežnog sažaljenja. Kad dolazimo da tražimo od Boga milost i blagoslove, naša srca moraju da budu nadahnuta duhom ljubavi i opraštanja. Kako bismo se mogli moliti: „I oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim!“ (Matej 6,12) ako istovremeno nismo spremni da opraštamo drugima! Ako očekujemo da Bog čuje naše molitve, moramo opraštati drugima na isti način i u istoj meri kao što očekujemo da nama bude oprošteno. Istrajnost u molitvi spada među uslove za uslišenje. Mi se moramo stalno moliti ako želimo da rastemo u veri i iskustvu. Mi moramo biti „jednako u molitvi“, da nam se „ne dosadi molitva“, da „stražimo u njoj sa zahvaljivanjem“. (Rimljanima 12,12; Kološanima 4,2) Petar opominje vernike da budu „mudri i trezni u molitvama“ (1.Petrova 4,7). Pavle upućuje: „Nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu iskanja vaša!“ (Filibljanima 4,6) Juda kaže: „A vi, ljubazni … molite se Bogu Duhom Svetim, i sami sebe držite u ljubavi Božjoj!“ (Juda 1,20.21) Stalna molitva je neraskidiva zajednica duše s Bogom, tako da život od Boga teče u naš život; a iz našeg života čistota i svetost teku nazad Bogu. Revnost u molitvi je neophodna; ničemu ne smete dozvoliti da omete vašu molitvu. Uložite svaki napor da održite vezu između Isusa i svoje duše. Iskoristite svaku priliku da idete na mesta određena za molitvu. Oni koji se stvarno trude da održavaju vezu sa Bogom videće se na molitvenim skupovima, verni u izvršavanju svoje dužnosti, iskreni i željni da požnju sve blagoslove koji se mogu steći. Oni će iskoristiti svaku priliku da sebe izlože zracima svetlosti sa Neba. Treba da se molimo u porodičnom krugu; ali iznad svega ne smemo zanemariti molitvu nasamo; jer na njoj počiva naš život. Mi ne možemo napredovati ako zanemarujemo molitvu. Porodična ili javna molitva sama po sebi nije dovoljna. Neka se čovek nasamo otvori pred Božjim ispitivačkim okom. Tajnu molitvu treba da čuje samo Bog koji sluša molitve. Nijedno radoznalo uvo ne treba da čuje sadržaj takvih molitava. U tajnoj molitvi čovek je slobodan od uticaja okoline; slobodan od uznemiravanja. Smireno a ipak usrdno čovek traži Boga. Prijatan i trajan biće uticaj koji struji od Onog koji vidi što je tajno, čije je uvo otvoreno da čuje molitvu koja izlazi iz srca. Smirenom, jednostavnom verom čovek održava vezu sa Bogom i prikuplja zrake božanske svetlosti da bi ojačao i održao se u sukobu sa sotonom. Bog je utvrđenje naše sile. Molite se nasamo; i dok se bavite svojim svakodnevnim radom, neka se vaše srce često podiže Bogu. Tako je Enoh hodio sa Bogom. Ove tajne molitve podižu se kao skupoceni miris prema prestolu milosti. Sotona ne može da savlada onog koji je tako utvrđen u Bogu. Nema vremena ni mesta koje bi bilo neprikladno za molitvu. Ne postoji ništa što bi nas moglo sprečiti da podignemo svoje srce u duhu iskrene molitve. U mnoštvu na ulici, zaokupljeni poslovnim obavezama, mi možemo uputiti molitvu Bogu i zatražiti božansko vođstvo, kao što je to učinio Nemija dok je iznosio svoj zahtev pred carem Artakserksom. Mesto razgovora može da se nađe ma gde se mi nalazili. Vrata našeg srca moraju da budu stalno otvorena, stalno se mora podizati poziv Isusu da dođe i boravi kao nebeski gost u nama.

Iako oko nas može da vlada zaražena, pokvarena atmosfera, mi ne moramo da udišemo njena kužna isparenja, već možemo da živimo u čistom vazduhu Neba. Možemo zatvoriti svaki prilaz nečistim maštanjima i nesvetim mislima ako se iskrenom molitvom uzdignemo u Božju blizinu. Oni koji su otvorili svoje srce da od 27

Boga prime podršku i blagoslov hodiće u svetijoj atmosferi od ove zemaljske i održavaće stalnu vezu sa Nebom. Nama su potrebni jasniji pojmovi o Isusu i potpunije razumevanje vrednosti večnih stvarnosti. Lepota svetosti treba da ispuni srce Božje dece; a da bi se to moglo postići, moramo tražiti da nam Bog objasni ono što je nebesko. Neka se naša duša otvori i uzdigne da bi nam Bog mogao dati da udišemo nebesku atmosferu. Mi se moramo držati tako blizu Boga da se u svakom neočekivanom iskušenju naše misli okrenu Njemu isto tako prirodno kao što se cvet okrene prema Suncu. Iznesite Bogu svoje potrebe, radosti, tuge, brige i strahovanja. Vi Ga ne možete preopteretiti; ne možete Ga zamoriti. Onaj koji je izbrojao vlasi na vašoj glavi nije ravnodušan prema potrebama svoje dece. „Jer Gospod je milostiv i smiluje se.“ (Jakov 5,11) Njegovo srce puno ljubavi dirnuto je našim žalostima, čak i kad samo govorimo o njima. Iznesite Mu sve što zbunjuje vaš um. Onom koji u svojoj ruci drži svetove i upravlja svim poslovima svemira ništa nije suviše teško da nosi. Sve što se na bilo koji način tiče našeg mira, ma kako to neznatno bilo, On primećuje. Nema nijednog poglavlja u našem iskustvu koje bi za Njega bilo suviše mračno da ga čita; nema problema koji bi za Njega bio suviše težak da ga razreši. Nema nesreće koja bi zadesila Njegovo najmanje dete, nema brige koja bi mučila dušu, nema radosti koja bi razgalila, nema iskrene molitve koja bi poletela sa usana, da je naš nebeski Otac ne vidi, da se u taj mah ne zainteresuje. „Iscjeljuje one koji su skrušena srca, i leči tuge njihove.“ (Psalam 147,3) Odnos između Boga i svakog čoveka tako je ličan i potpun kao da nema nikog drugog na Zemlji sa kim bi Bog delio svoju brižnu pažnju, nijedne druge duše za koju bi dao svog ljubljenog Sina. Isus je rekao: „U onaj ćete dan u ime moje zaiskati, i ne velim vam da ću ja umoliti Oca za vas; jer sam otac ima ljubav k vama.“ „Nego ja vas izabrah… da što god zaištete u Oca u ime moje da vam da.“ (Jovan 16,26.27; 15,16) Međutim, moliti se u Isusovo ime znači znatno više nego samo spomenuti Njegovo ime na početku i na kraju molitve. To znači moliti se po Isusovom umu i duhu, verujući Njegovim obećanjima, oslanjajući se na Njegovu milost i čineći Njegova dela. Bog ne traži ni od koga među nama da postane pustinjak ili monah, da se povuče od sveta da bi se posvetio delima bogosluženja. Naš život mora biti sličan Hristovom životu – između planine i mnoštva. Ko ne čini ništa drugo osim što se moli, uskoro će prestati da se moli ili će se njegove molitve pretvoriti u praznu naviku. Kad se ljudi povuku iz društvenog života, kad se povuku sa područja svoje hrišćanske dužnosti i nošenja krsta, kad prestanu ozbiljno da rade za svog Učitelja, koji je ozbiljno radio za njih, nemaju više za šta da se mole, nemaju više podsticaja za molitvu. Njihove molitve postaju lične i sebične. Oni više ne mogu da se mole za potrebe čovečanstva ili za izgradnju Hristovog carstva, ni da traže snagu za rad. Mi gubimo kad zanemarujemo prednost međusobnog druženja, jačanja i podržavanja u službi Bogu. Istine Njegove reči gube tada za nas svoju jasnoću i važnost. Naša srca nisu više prosvetljena ni pokrenuta njihovim posvećujućim uticajem i mi duhovno slabimo. U našem druženju kao hrišćani mnogo gubimo zbog nedostatka međusobnog saučešća. Onaj koji se zatvara sam u sebe ne zauzima položaj koji mu je Bog odredio. Pravilno negovanje društvenih crta u našoj prirodi srcem nas približava bližnjima i pomaže nam da se razvijemo i ojačamo u službi Bogu. Kad bi se hrišćani međusobno družili, kad bi međusobno razgovarali o Božjoj ljubavi i dragocenim istinama otkupljenja, njihova srca bila bi osvežena i oni bi se međusobno krepili. Mi bismo svakog dana morali bolje da upoznajemo svog nebeskogOca, stičemo nova iskustva sa Njegovom milošću; tada bismo želeli i da govorimo o Njegovoj ljubavi; i kad bismo to činili, naša srca bi se razgrejala i ohrabrila. Kad bismo više mislili i razgovarali o Isusu, a manje o sebi, bili bismo mnogo češće u Njegovom prisustvu.

Kad bismo o Bogu mislili samo onoliko koliko imamo dokaza da se On brine o nama, tada bi On uvek bio u našim mislima i mi bismo uživali govoreći o Njemu i slaveći Ga. Mi govorimo o prolaznim stvarima zato što se za njih zanimamo. Mi govorimo o svojim prijateljima zato što ih volimo; naše radosti i naše tuge povezane su sa njima. Ipak, mi imamo neizmerno više razloga da ljubimo Boga nego svoje zemaljske prijatelje; trebalo bi da nam bude najprirodnije da Njega stavimo na prvo mesto u svojim mislima, da govorimo o Njegovoj dobroti, da pričamo o Njegovoj sili. Bogati darovi kojima nas je obasuo nisu nam bili dati sa namerom da toliko zaokupe našu pažnju i našu ljubav da više nemamo čime da uzvratimo Bogu; oni bi trebalo stalno da nas podsećaju na Njega i povezuju nas vezom ljubavi i zahvalnosti sa našim nebeskim Dobročiniteljem. Mi živimo suviše blizu zemaljskih nizija. Uzdignimo svoje oči prema otvorenim vratima nebeske Svetinje, u kojoj svetlost Božje slave obasjava lice Hrista koji „može uvek spasiti one koji kroza nj dolaze k Bogu“ (Jevrejima 7,25). Trebalo bi više da slavimo Boga „za milost njegovu, i za čudesa njegova radi sinova ljudskih“. (Psalam 107,8) Naša pobožnost ne 28

sme da se sastoji samo u traženju i primanju. Nemojmo uvek misliti o svojim potrebama, a nikad o blagoslovima koje primamo. Mi se uopšte ne molimo suviše, već smo suviše štedljivi u zahvaljivanju. Mi stalno primamo Božju milost, a ipak. kako malo zahvalnosti pokazujemo, kako malo hvalimo Boga za sve što je za nas učinio! U stara vremena Gospod je naredio Izrailjcima, kad se budu okupljali na bogosluženje: „I jedite onde pred Gospodom Bogom svojim, i veselite se vi i porodice vaše svačim, za što se prihvatite rukom svojom, čim te blagoslovi Bog tvoj!“ (5.Mojsijeva 12,7) Ono što se čini na slavu Bogu treba činiti radosno, uz pesme hvale i zahvaljivanja, a ne žalosno i zlovoljno. Naš Bog je nežni, milostivi Otac. Bogosluženje se ne bi smelo smatrati nekom rastužujućom, onespokojavajućom službom. Trebalo bi da nam bude uživanje da dajemo hvalu Bogu i da učestvujemo u Njegovom delu. Bog ne bi hteo da se Njegova deca, kojoj je obezbeđeno tako veliko spasenje, ponašaju kao da je On neki strogi, sitničavi nadzornik. On je njihov najbolji prijatelj; i kad se okupe na bogosluženju, On želi da bude sa njima, da ih blagosilja i teši, da ispunjava njihova srca radošću i ljubavlju. Gospod želi da Njegova deca nađu utehu na bogosluženju, da im rad za Njega donese više zadovoljstva nego teškoća. On želi da se oni koji dolaze na bogosluženje ispune dragocenim mislima o Njegovom staranju i ljubavi, da mogu biti puni radosti u toku svih svakodnevnih životnih poslova, tako da imaju snage da postupaju pošteno i verno u svemu. Mi se moramo okupiti oko krsta. Hristos, i to razapeti, treba da bude predmet našeg razmišljanja, razgovora i naših najradosnijih osećanja. Treba da pamtimo svaki blagoslov koji smo primili od Boga, i kad shvatimo veličinu Njegove ljubavi trebalo bi da dragovoljno sve poverimo ruci koja je za nas bila prikovana na krst. Čovek se može uzdići bliže Nebu na krilima hvalospeva. Boga slave pesmom i muzikom u nebeskim dvorovima i dok izražavamo svoju zahvalnost, mi usklađujemo svoje bogosluženje sa bogosluženjem nebeskih hrorova. „Onaj mene poštuje koji prinosi hvalu na žrtvu!“ – kaže Bog (Psalam 50,23). Dođimo radosno i sa poštovanjem pred svog Stvoritelja, sa „zahvaljivanjem i pevanjem“! (Isaija 51,3)

12. ŠTA DA ČINIMO SA SUMNJOM Mnoge, naročito one koji su mladi u hrišćanskom životu, često uznemirava ono što navodi na sumnju. U Bibliji postoje brojni tekstovi koje oni ne mogu da objasne, ili čak razumeju, i sotona ih koristi da pokoleba njihovu veru u Pismo kao Božje otkrivenje. Oni pitaju: „Kako mogu da upoznam pravi put? Ako je Biblija zaista Božja reč, kako se mogu osloboditi takvih sumnji i nedoumica?“ Bog nikad ne traži da verujemo ako nam ne pruži dovoljno dokaza na kojima možemo da utemeljimo svoju veru. Njegovo postojanje, Njegov karakter, istinitost Njegove reči, sve to potvrđeno je dokazima koji se obraćaju našem razumu; a takvih dokaza ima puno. Ipak, Bog nikad nije uklonio mogućnost za sumnju. Naša vera mora da počiva na ličnom osvedočenju, a ne na nabrajanju dokaza. Oni koji žele da sumnjaju imaće priliku; dok će oni koji stvarno čeznu da upoznaju istinu naći obilje dokaza na koje mogu da oslone svoju veru. Nemoguće je ograničenom umu da u potpunostn razume karakter ili dela Beskonačnog. I najoštrijem intelektu, najobrazovanijem umu, sveto Biće uvek će morati da ostane obavijeno velom tajanstvenosti. „Možeš li ti tajne Božje dokučiti, ili dokučiti savršenstvo Svemogućega? To su visine nebeske, šta ćeš učiniti? Dublje je od pakla, kako ćeš poznati?“ (O Jovu 11,7.8) Apostol Pavle uzvikuje: „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božjega! Kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putovi!“ (Rimljanima 11,33) Iako su „oblak i mrak oko njega“, „blagost i pravda podnožje su prestolu njegovu.“ (Psalam 97,2) Mi smo toliko kadri da shvatimo Njegovo postupanje sa nama i pobude koje Ga pokreću koliko nam treba da možemo razabrati bezgraničnost Njegove ljubavi i milosti koje su sjedinjene sa beskrajnom silom. Od Njegovih namera možemo da razumemo onoliko koliko je za nas dobro da znamo; a za ono što je više od toga moramo da se oslonimo na svemoćnu ruku, na srce puno ljubavi.

Božja reč, kao i karakter njenog božanskog Autora, iznosi tajne koje ograničena bića nikad neće moći u celini da razumeju. Pojava greha u svetu, Hristovo utelovljenje, novorođenje, vaskrsenje i brojne druge teme kojima se Biblija bavi, tajne su suviše duboke da bi ih ljudski um mogao objasniti ili čak sasvim razumeti. Međutim nemamo razloga da sumnjamo u Božju reč samo zato što ne možemo da razumemo tajne Božjeg proviđenja. I u svetu prirode stalno smo okruženi tajnama koje ne možemo da spoznamo. I najskromniji oblici 29

života problem su koji ni najmudriji filozofi nisu kadri da objasne. Na sve strane nailazimo na čuda koja nadmašuju našu moć razumevanja. Smemo li onda da budemo iznenađeni što i u duhovnom svetu ima tajni koje ne možemo da dokučimo? Teškoća je jedino u slabosti i ograničenosti ljudskog uma. Bog nam je u Pismu pružio dovoljno dokaza o božanskom karakteru svetih spisa, i mi ne smemo da sumnjamo u Njegovu reč zato što ne možemo da razumemo sve tajne Njegovog proviđenja. Apostol Petar kažeda u Pismu postoje „neke stvari teške razumeti, koje nenaučeni i neutvrđeni izvrću… na svoju pogibao“. (2.Petrova 3,16) Teška mesta u Pismu nevernici su iznosili kao dokaz protiv Bibli je; ali, daleko od toga, ona snažno potvrđuju da je Biblija stvarno božanski nadahnuta. Kad bi Biblija davala samo izveštaje o Bogu koje bismo lako mogli da shvatimo, kad bi Njegovu veličinu i veličanstvo mogli da razumeju ograničeni umovi, tada ona ne bi nosila nepogrešivi pečat božanskog autoriteta. Upravo veličina i nedokučivost tema o kojima se govori treba da nas nadahnu verom u Bibliju kao Božju reč. Biblija otkriva istinu sa takvom jednostavnošću i tako je savršeno prilagođava potrebama i težnjama ljudskog srca da to zadivljuje i očarava i najobrazovanije umove i istovremeno osposobljava skromne i neobrazovane da upoznaju put spasenja. Ipak, te jednostavno iskazane istine usmeravaju um na tako uzvišene i dalekosežne teme, i tako su beskrajno iznad moći ljudskog razumevanja, da ih možemo prihvatiti samo zato što ih je objavio Bog. I plan spasenja otkriven nam je tako da svako može da vidi korake pokajanja koje treba da učini prema Bogu, korake vere prema Gospodu Isusu Hristu, da bi se spasao onako kako je to Bog odredio; ipak ispod tih istina, koje se naoko tako lako razumeju, leže tajne koje sakrivaju Božju slavu – tajne koje nadmašuju moći uma koji ih proučava a iskrenog tragača za istinom nadahnjuju strahopoštovanjem i verom. Što više proučavamo Bibliju, to se produbljuje njegovo ubeđenje daje to reč živoga Boga i ljudski razum klanja se veličanstvu božanskog otkrivenja. Priznati da ne možemo potpuno da shvatimo velike istine Biblije znači samo prikloniti se pred činjenicom da je ograničeni um nesposoban da shvati neograničeno; da čovek svojim ograničenim, ljudskim znanjem ne može da razume namere Sveznajućeg. Zato što ne mogu da proniknu u sve njene tajne, sumnjalice i nevernici odbacuju Božju reč; a ni svi oni koji kažu da veruju Bibliji nisu slobodni od opasnosti na ovom polju. Apostol kaže: „Gledajte, braćo, da ne bude kad u kome od vas zlo srce neverstva da odstupi od Boga živoga!“ (Jevrejima 3,12) Pravo je da duboko istražujemo biblijska učenja i ispitujemo „dubine Božje“ (1.Korinćanima 2,10) onoliko koliko su otkrivene u Bibliji. Iako „što je tajno ono je Gospoda Boga našega“, ono što je otkriveno „naše je i sinova naših“. (5.Mojsijeva 29,29) Međutim sotona nastoji da izopači istraživačke sposobnosti ljudskog uma. Prilikom proučavanja biblijskih istina do izraza dolazi svojevrsna gordost, jer ljudi postaju nestrpljivi i osećaju se poraženi ako svaki tekst Pisma ne mogu da objasne na svoje zadovoljstvo. Drže da bi ih suviše ponizilo priznanje da nisu sposobni da proniknu u Božju reč. Nisu spremni da strpljivo čekaju dok Bog ne nađe za dobro da im otkrije istinu. Misle da je njihova ljudska mudrost dovoljna da bez ičije pomoći shvate Pismo, a pošto to ne uspevaju, oni u stvari odriču Bibliji njen autoritet. Istina je da brojne teorije i doktrine, za koje se smatra da proističu iz Biblije, nemaju nikakvog temelja u njenom učenju i suštinski se suprote celom glasu Nadahnuća. Sve to u mnogim umovima izazvalo je sumnju i zbunjenost. Međutim za to ne treba optuživati Božju reč, već čovekovo izvrtanje Pisma. Kad bi stvorenim bićima bilo moguće da savršeno razumeju Boga i Njegova dela, ona bi, postigavši taj cilj, izgubila svaku mogućnost da dalje otkrivaju istinu, da rastu u poznanju, da dalje razvijaju um i srce. Bog više ne bi bio najviši; a čovek, dostigavši granicu znanja i sposobnosti, prestao bi da napreduje. Zahvalimo Bogu što nijetako! Bog je stvarno beskrajan; u njemu je „sve blago premudrosti i razuma“. (Kološanima 2.3) Ljudi bi mogli celu večnost stalno da proučavaju, stalno da uče, a da opet nikad ne iscrpu riznice Božje mudrosti, Njegove dobrote i sile. Bog želi da se Njegov narod već u ovom životu stalno sve bolje upoznaje sa istinama Njegove reči. Postoji samo jedan način da se stekne ovo znanje. Božju reč možemo da razumemo jedino kad nas prosvetli onaj isti Duh preko koga je reč bila data. „Tako i u Bogu što je niko ne zna osim Duha Božjega“; „jer Duh sve ispituje, i dubine Božje“. (1.Korinćanima 2,11.10) Spasitelj je svojim sledbenicima obećao: „A kad dođe On, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu… jer će od mojega uzeti, i javiće vam.“ (Jovan 16,13.14)

Božja namera je da čovek razvija svoje sposobnosti rasuđivanja; a proučavanje Biblije jača i oplemenjuje um bolje do bilo kog drugog proučavanja. Međutim, moramo se čuvati obožavanja razuma, jer on podleže slabostima i nedostacima ljudskog roda. Ako ne želimo da nam Pismo bude nerazumljivo, tako da ni najjasnije istine ne možemo da razumemo, moramo imati jednostavnost i veru malog deteta, biti spremni da učimo i toplo se moliti za pomoć Svetog Duha. Svest o Božjoj sili i mudrosti i našoj nesposobnosti da shvatimo Njegovu veličinu treba da nas nadahne poniznošću, i Njegovu reč treba da otvaramo kao da stupamo u Njegovu blizinu, sa svetim strahopoštovanjem. Kad otvorimo Bibliju, naš razum mora da prizna autoritet koji je veći od njegovog i 30

srce i um moraju da se poklone pred velikim JA SAM. Mnogi tekstovi čine nam se teški i nejasni, ali će ih Bog učiniti jasnim i razgovetnim za one koji se na ovaj način trude da ih razumeju. Međutim, bez vođstva Svetog Duha uvek ćemo biti skloni da izvrćemo Pisma ili da ih pogrešno tumačimo. Često samo čitanje Biblije ne donosi nikakve koristi, naprotiv nanosi i stvarnu štetu. Kada se Božja reč otvara bez poštovanja i molitve; kad misli i osećanja nisu posvećeni Bogu, ili nisu u skladu sa Njegovom voljom, um je zamračen sumnjom; i u toku samog proučavanja Biblije neverstvo jača. Neprijatelj preuzima upravu nad mislima i predlaže tumačenja koja nisu pravilna. Kad god se ljudi ne trude, rečju i delom, da budu u skladu sa Bogom, tada bez obzira ne stepen svog obrazovanja – skloni su da pogrešno razumeju Pisma i zato ne možemo imati poverenja u njihova tumačenja. Oni koji istražuju Pisma da bi našli protivrečnosti, nemaju duhovne pronicljivosti. takvo iskrivljeno gledanje navešće ih da pronađu razlog za sumnju i neverstvo i u onom što je sasvim jasno i jednostavno. Iako oni to možda prikrivaju, pravi razlog sumnje i neverstva u većini slučajeva jeste ljubav prema grehu. Učenja i ograničavanja koja sadrži Božja reč nisu dobrodošla oholom srcu koje voli greh, a oni koji ne žele da poslušaju njene zahteve spremni su da posumnjaju u njen autoritet. Da bismo dokučili istinu, moramo imati iskrenu želju da je upoznamo i spremnost u srcu daje poslušamo. Svi koji u tom duhu pristupaju proučavanju Biblije naći će obilje dokaza da je ona Božja reč i razumeće njene istine koje će ih učiniti „mudrima za spasenje“. Hristos je rekao: „Ko hoće njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga.“ (Jovan 7,17) Umesto da zanovetate i sumnjate u ono što ne razumete, poslušajte videlo koje vas već obasjava, pa ćete dobiti i veću svetlost. Hristovom milošću izvršite svaku dužnost koja vam je dosad bila jasno pokazana, pa ćete dobiti sposobnost da razumete i izvršite i one koje vam još nisu jasne. Postoji dokaz koji je dostupan svima – i najobrazovanijima i najneučenijima – dokaz iskustva. Bog nas poziva da sami za sebe proverimo istinitost Njegove reči, verodostojnost Njegovih osećanja. On nam zapoveda: „Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod!“ (Psalam 34,8) Umesto da se oslanjamo na nečije reči, treba sami da ispitujemo. On objavljuje: „Ištite, i primićete!“ (Jovan 16,24) Njegova obećanja će se ispuniti. Ona nikada nisu izneverila, i nikad ne mogu da iznevere! I dok se budemo približavali Isusu i radovali se u obilju Njegove ljubavi, sumnja i mrak nestaće pred svetlošću Njegovog prisustva. Apostol Pavle kaže da nas Bog „izbavi od vlasti tamne, i premesti u carstvo Sina ljubavi svoje“. (Kološanima 1,13) A svaki onaj koji je prešao iz smrti u život može „potvrditi da je Bog istinit“. (Jovan 3,33) Takav može da posvedoči: „Bila mi je potrebna pomoć i našao sam je u Isusu. Svaka moja potreba bila je zadovoljena, utoljena glad moje duše, i Biblija mi je sada otkrivenje Isusa Hrista. Pitate zašto verujem u Isusa? – Zato što mi je On božanski Spasitelj! Zašto verujem Bibliji? – Zato što sam utvrdio da je to glas kojim Bog govori meni.“ Mi sami sebi možemo posvedočiti da je Biblija zaista istinita, da je Hristos Božji Sin. Mi znamo da se ne povodimo za lukavo sročenim bajkama. Petar opominje svoju braću da „napreduju u blagodati i u poznanju Gospoda našega i Spasitelja Isusa Hrista“. (2.Petrova 3,18) Kad Božji narod bude rastao u milosti, sve će jasnije razumevati Božju reč. On će pronalaziti novo videlo i novu lepotu u njenim svetim istinama. To se pokazivalo u toku istorije Crkve u svim vekovima, i tako će se nastaviti sve do kraja. „A put je pravednički kao svetlo videlo, koje sve većma svetli dok ne bude pravi dan.“ (Priče 4,18) U veri možemo gledati u večnost i uhvatiti se za Božje obećanje da će se ljudski razum razviti, ljudske sposobnosti sjediniti sa božanskima, a svaka duševna snaga doći u neposrednu vezu sa Izvorom videla. Mi možemo da se radujemo što će sve što nas je u Božjem proviđenju zbunjivalo tada biti objašnjeno, da će dobiti svoje objašnjenje sve što nam je bilo teško s hvatljivo; i tamo gde smo svojim ograničenim razumom nailazili samo na zbrku i izjalovljene namere, videćemo najsavršeniji i najlepši sklad. „Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat!“ (1.Korinćanima 13,12)

13. RADOSNI U GOSPODU

Božja deca pozvana su da budu Hristovi predstavnici otkrivajući Gospodnju dobrotu i milost. Kao štoje Isus nama otkrio pravi Očev karakter, tako i mi moramo otkriti Hrista svetu koji još nije upoznao Njegovu nežnu i milostivu ljubav: „Kao što si Ti mene poslao u svet“ – kaže Isus – „i ja njih poslah u svet.“ „Ja u njima i Ti u meni… 31

da pozna svet da si me Ti poslao.“ (Jovan 17,18.23) Apostol Pavle kaže Isusovim učenicima: „Koji ste se pokazali da ste poslanica Hristova“, „koju poznaju i čitaju svi ljudi!“ (2. Korinćanima 3,3.2) U svakom svom detetu Isus šalje poslanicu svetu. Ako ste vi Hristov sledbenik, On u vama šalje pismo porodici, mestu, ulici u kojoj živite. Isus, koji boravi u vama, želi da progovori srcima onih koji Ga još ne poznaju. Možda oni ne čitaju Bibliju, ili ne čuju glas koji im govori sa njenih stranica; oni ne vide u Božjim delima Njegovu ljubav. Ali ako ste vi pravi Isusov predstavnik, može se dogoditi da preko vas shvate bar deo Njegove dobrote i budu pridobijeni da Ga ljube i da Mu služe. Hrišćani su postavljeni da budu svetlonoše na putu prema Nebu. Oni treba da odsjajuju prema svetu svetlošću kojom ih je Hristos obasjao. Oni treba da žive takvim životom i razviju takav karakter da drugi, gledajući njih, steknu pravilno mišljenje o Hristu i Njegovoj službi. Ako zaista predstavljamo Hrista, mi ćemo postići da služba Njemu izgleda onako privlačna kao što stvarno i jeste. Hrišćani čija je duša puna sete i tuge, koji se tuže i gunđaju, svojim bližnjima pogrešno prikazuju Boga i hrišćanski život. Oni ostavljaju utisak da Bogu nije drago da Njegova deca budu srećna i time lažno svedoče protiv našeg nebeskog Oca. Sotona likuje kad navede Božju decu na neverstvo i malodušnost. On uživa kad vidi da nemamo poverenja u Boga, kad sumnjamo u Njegovu spremnost i silu da nas spase. Njemu je drago kad nas navede na misao da će nam Bog delima svog proviđenja naneti štetu. Sotonino delo je da Gospoda predstavlja kao biće bez saučešća i milosrđa. On iskrivljuje istinu o Bogu. Naše misli zaokuplja pogrešnim mislima o Bogu; i umesto da se bavimo istinom o našem nebeskom Ocu, vrlo često svoj um zapošljavamo onim što je sotona o Njemu izmislio i sramotimo Boga svojim nepoverenjem i gunđanjem protiv Njega. Sotona stalno pokušava da verski život učini sumornim. On bi želeo da ga prikaže mučnim i teškim; pa kad hrišćanin u svom životu prikazuje takav oblik religije, on svojim neverstvom podržava sotoninu laž. Mnogi se, hodeći svojim životnim putem, bave svojim greškama, neuspesima i razočaranjima i njihova srca puna su bola i obeshrabrenja. Dok sam još boravila u Evropi, pisala mi je jedna sestra koja je upravo to činila i bila u dubokom očajanju. Tražila je da joj uputim neku reč ohrabrenja. U noći, kad sam pročitala pismo, usnila sam da se nalazim u vrtu i neko, izgleda vlasnik vrta, vodio me je njegovim stazama. Brala sam cveće i uživala u njegovom mirisu kad je ta sestra, koja je išla pored mene, svratila moju pažnju na neko ružno trnje koje ju je ometalo u hodanju. Zbog toga se žalila i tužila. Ona i nije hodala stazom, idući za vodičem, već kroz puzavice i trnje. „Oh!“ – jadala se ona – „Zar nije žalosno što je ovaj divni vrt nagrđen trnjem?“ Vodič joj je odgovorio: „Ostavi trnje na miru, jer će te ono samo raniti! Beri ruže, ljiljane i karanfile!“ Zar nije u vašem iskustvu bilo i nekih svetlih tačaka? Zar niste doživeli neke dragocene trenutke kad je vaše srce treperilo od radosti, odazivajući se tako Božjem Duhu? Kad ponovo pogledate na poglavlja svog životnog iskustva, zar ne nailazite i na neke prijatne stranice? Zar Božja obećanja, slično mirisnom cveću, ne rastu duž vašeg puta na svakom koraku? Zar nećete dozvoliti da njihova lepota i milina ispuni vaše srce radošću? Puzavice i trnje samo će vas ranjavati i žalostiti; i ako budete jedino to brali i pokazivali drugima, zar nećete time ne samo prezreti Božju dobrotu već i druge oko sebe sprečiti da idu stazom života? Nije mudro sakupljati sve neprijatne uspomene iz prošlog života – nepravde i razočarenja – razgovarati o njima i tužiti se na njih sve dok nas ne savlada obeshrabrenje. Obeshrabrena duša puna je mraka, ona uklanja božansku svetlost iz svog srca i baca senku na put drugih. Zahvalimo Bogu na blistavim prizorima koje nam je pokazao. Prikupimo sve blagoslovene dokaze Njegove ljubavi, tako da stalno možemo da ih gledamo: Božjeg Sina kako napušta presto svog Oca, odevajući svoju božansku prirodu ljudskom da bi mogao da izbavi čoveka od sotonine sile; Njegovu pobedu radi nas, koja je čoveku otvorila Nebo i omogućila ljudskom pogledu da zaviri u prostore u kojima Božanstvo boravi i otkriva svoju slavu; grešni rod uzdignut iz ponora propasti u koji ga je greh bacio i ponovo doveden u vezu sa beskrajnim Bogom, i pošto je izdržao božansku probu verom u našeg Otkupitelja, obučen u Hristovu pravdu i uzdignut na Njegov presto – prizori su o kojima Bog želi da razmišljamo!

Kad ostavljamo utisak da sumnjamo u Božju ljubav, da nemamo poverenja u Njegova obećanja, sramotimo Boga i žalostimo Njegovog Svetog Duha. Kako bi se osećala majka kad bi se njena deca stalno tužila na nju kao da im ona ne želi dobro, iako se u toku celog života trudila da zaštiti njihove interese i da ih okruži udobnošću? Pretpostavimo da posumnjaju u njenu ljubav; to bi slomilo njeno srce! Kako bi se bilo koji roditelj osećao kad bi deca tako postupala prema njemu? A šta može naš nebeski Otac da misli o nama kad nemamo poverenja u Njegovu ljubav, koja Ga je navela da žrtvuje svoga jedinorodnog Sina da bismo mi imali život? Apostol piše: „Koji, dakle, svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s njim sve ne daruje?“ (Rimljanima 8,23) A ipak, koliko njih kaže svojim delima, ako ne rečima: „Bog nije mislio na 32

mene. Možda On voli druge, ali ne voli mene!“ Sve to nanosi vam štetu; jer svakom sumnjičavom rečju pozivate sotonu da vas kuša; ona u vama jača sklonost prema sumnji, njome ožalošćavate anđele koji vam služe. Kad vas sotona kuša, nemojte izreći nijednu sumnjičavu ili mračnu reč. Ako odlučite da otvorite vrata njegovom došaptavanju, vaš um biće ispunjen nepoverenjem i buntovničkim sumnjičenjima. Ako izrazite svoja osećanja svaka sumnja koju ste izrekli ne samo da ostavlja trag na vama već postaje seme koje će klijati i donositi rod u životu drugih i možda se nikad neće moći poništiti uticaj vaših reči. Možda ćete vi sami uspeti da se oporavite od napada iskušenja i izvučete iz sotonine zamke, ali drugi koji su se pokolebali pod vašim uticajem možda neće moći da se odupru neverstvu kojim ste ih nadahnuli. Kako je zato važno da govorimo samo ono što uliva duhovnu snagu i život? Anđeli pažljivo slušaju ono što vi govorite svetu o svom nebeskom Učitelju. Govorite zato o Njemu kao o Onom koji živi da vas zastupa pred Ocem. Kad se rukujete sa prijateljem, neka se hvaljenje Boga čuje sa vaših usana i iz vašeg srca. To će njegove misli usmeriti prema Isusu. Svi imaju nevolja, bolova koji se teško podnose, iskušenja kojima se teško odupiru. Nemojte o svojim teškoćama da govorite smrtnicima, kao što ste i vi, već sve iznesite pred Boga u molitvi. Držite se pravila da nikad ne izgovarate nijednu reč sumnje ili obeshrabrenja. Svojim rečima nade i svete radosti vi možete mnogo učiniti da razvedrite život drugih i podržite njihove napore. Mnogi hrabri ljudi bolno su pritisnuti iskušenjem, skoro u opasnosti da pokleknu u borbi sa samim sobom i silama zla. Nemojte ih obeshrabriti u njihovoj teškoj borbi. Razvedrite ih rečima ohrabrenja i nade, koje će im dati snagu da krenu napred. Tako će Hristovo videlo zračiti iz vas. „Jer nijedan od nas ne živi sebi!“ (Rimljanima 14,7) Našim nesvesnim uticajem drugi mogu biti ohrabreni i ojačani, ili obeshrabreni i odgurnuti od Hrista i istine.Mnogi imaju pogrešne pojmove o Hristovom životu i karakteru. Oni misle da je Hristu nedostajalo topline i vedrine, da je bio natmuren, strog i neveseo. U mnogo slučajeva celo versko iskustvo obojeno je ovakvim mračnim gledištima. Često se govori da je Isus plakao, a da nije poznato da se ikad nasmešio. Naš Spasitelj bio je stvarno čovek bola, upoznat sa tugom, jer je otvorio svoje srce za sve ljudske patnje. Ali iako je Njegov život bio pun samoodricanja, zasenjen bolima i brigom, Njegov duh nije klonuo. Njegovo lice nije izražavalo bol i nezadovoljstvo, već smirenu vedrinu. Njegovo srce bilo je izvor života; i kud god je išao, donosio je odmor i mir, radost i veselje. Naš Spasitelj bio je zaokupljen dubokim razmišljanjem i izuzetno ozbiljan, ali nikada mračan i mrzovoljan. Oni koji se upravljaju po Njemu biće obuzeti dostizanjem svog životnog cilja; imaće duboku svest o svojoj odgovornosti. Lakomislenost će biti savladana; neće biti neobuzdanog zabavljanja, neuljudnog izrugivanja, jer Isusova religija daje mir koji teče kao reka. Ona ne guši svetlost radosti, ne ograničava veselje, ne navlači oblake na blistavo, nasmejano lice. Hristos nije došao da Mu služe, već da služi; i ako Njegova ljubav bude vladala u našem srcu, mi ćemo slediti Njegov primer. Ako se u svojim mislima prvenstveno budemo bavili neljubaznim i nepravednim delima drugih, biće nam nemoguće da ih volimo onako kako je Hristos ljubio nas; ali ako se naše misli zadržavaju na čudesnoj ljubavi i milosrđu koje je Hristos imao prema nama, isti duh pokazaćemo prema bližnjima. Mi treba međusobno da se volimo i poštujemo, nasuprot očevidnih pogreški i mana. Moramo da se učimo poniznosti, učimo da se ne oslanjamo na sebe i imamo nežno strpljenje prema greškama drugih. Sve će to ukloniti uskogrudu sebičnost i učiniti nas velikodušnim i podašnim. Psalmista kaže: „Uzdaj se u Gospoda i tvori dobro; živi na zemlji i hrani istinu!“ (Psalam 37,3) „U Gospoda se uzdaj!“ Svaki dan ima svoje terete, svoje brige i nedoumice; i kad se sretnemo, kako smo spremni da pričamo o svojim teškoćama i nevoljama! Toliko nepotrebnih briga nas opterećuje, tolikim se strahovima prepuštamo, o takvom bremenu muka govorimo da bi neko mogao da pomisli da nemamo milosrdnog, nežnog Spasitelja, spremnog da čuje naše molbe i odmah nam pruži pomoć u vreme potrebe. Neki se stalno boje i izmišljaju nevolje. Svakog dana okruženi su dokazima Božje ljubavi; svakog dana uživaju u darovima Njegovog proviđenja; ali, oni ne primećuju blagoslove kojima su obasuti. Njihov um stalno se bavi neprijatnostima za koje se boje da će ih snaći; ili ako se i nađe kakva stvarna teškoća, ona, iako mala, tako zaslepi njihove oči da ne vide mnoštvo darova na kojima bi trebalo da budu zahvalni. Teškoće sa kojima se suočavaju, umesto da ih približe Bogu, jedinom izvoru pomoći, odvajaju ih od Njega, jer bude nemir i nezadovoljstvo.

Činimo li dobro, time što smo toliko neverni? Zašto bi trebalo da budemo nezahvalni i nepoverljivi? Isus je 33

naš prijatelj; celo Nebo zainteresovano je za naše dobro. Ne bi trebalo da dozvolimo nedoumicama i brigama svakodnevnog života da nam izjedaju misli i mršte čelo. Ako to dozvolimo, uvek će nam nešto smetati i uznemiravati nas. Mi ne smemo da se prepuštamo brigama koje će nas samo rastakati i iscrpljivati, ali nam neće pomoći da podnesemo nevolje. Možda imate teškoće u poslovima; izgledi su vam možda sve mračniji i mračniji, možda vam preti gubitak; ali nemojte se obeshrabriti; bacite svoje brige na Boga i ostanite smireni i raspoloženi. Molite se za mudrost da razborito upravljate svojim poslovima i tako sprečite gubitak i propast. Učinite sve sa svoje strane da postignete povoljne rezultate. Isus je obećao svoju pomoć, ali tek kad vi uložite napor. Kad ste, oslanjajući se na našeg Pomoćnika, učinili sve što ste mogli, radosno prihvatite rezultat. Bog ne želi da Njegov narod bude preopterećen brigama. Međutim naš Gospod nas ne obmanjuje. On nam ne kaže: „Ne bojte se, nema opasnosti na vašem putu!“ On zna da postoje nevolje i opasnosti i zato sa nama postupa otvoreno. On se ne bavi mislima da svoj narod izvede iz ovog sveta punog zla i greha, već mu pokazuje najsigurnije utočište. On se molio za svoje učenike: „Ne molim Te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od zla!“ On kaže: „U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se jer ja nadvladah svet!“ (Jovan 17,15; 16,33)U svojoj propovedi na Gori, Hristos je svojim učenicima dao dragocene pouke o neophodnosti poverenja u Boga. Te pouke date su sa namerom da ohrabre Božju decu svih vekova i stigle su do naših dana noseći nam obilje saveta i utehe. Spasitelj je svoje sledbenike podsetio na ptice u vazduhu koje su cvrkutale svoje pesme hvale, neopterećene brižnim mislima, jer „ne seju, niti žanju“. A ipak veliki Otac podmiruje njihove potrebe. Spasitelj pita: „Niste li vi mnogo pretežniji od njih?“ (Matej 6,26) Veliki Staratelj ljudi i životinja otvara svoju ruku i snabdeva sva svoja stvorenja. Ptice u vazduhu nisu nedostojne Njegove pažnje. On ne stavlja hranu u njihove kljunove, ali se stara za sve njihove potrebe. One moraju da sakupljaju zrnevlje koje je On razasuo za njih. One same moraju da sakupljaju građu za svoja mala gnezda. Moraju da hrane svoje mlade. One pevajući odlaze na svoj posao jer „Otac vaš nebeski hrani ih“. A „niste li vi mnogo pretežniji od njih“? Zar niste vi, kao razumna, duhovna bića, vredniji od ptica u vazduhu? Zar se Začetnik našeg bića, Čuvar našeg života, Onaj koji nas je stvorio po svom božanskom obličju, neće pobrinuti za sve naše potrebe ako se samo uzdamo u Njega? Hristos je svojim učenicima pokazao poljsko cveće, izraslo u sjaju svoje raskoši, blistajući jednostavnom lepotom koju mu je dao nebeski Otac, kao na izraz svoje ljubavi prema čoveku. Rekao je: „Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu” Lepota i jednostavnost tih cvetova kakve nalazimo u prirodi daleko nadmašuje Solomunov sjaj. Najlepša odeća, napravljena darom umetnika, ne može da izdrži upoređenje sa prirodnom ljupkošću i blistavom lepotom cveća koje je stvorio Bog. Isus je upitao: „A kad travu po polju, koja danas jest a sutra se u peć baca, Bog tako odeva; a kamoli vas, maloverni?“ (Matej 6,28.30) Ako Bog, božanski umetnik, jednostavnom cveću koje za jedan dan propada daje nežne i raznolike boje, koliko će se više brinuti o onima koje je stvorio po svom obličju? Ova Hristova pouka prekor je zabrinutoj pomisli, zabuni i sumnji nevernog srca. Gospod bi želeo da sva Njegova deca, sinovi i kćeri, budu srećni, spokojni i poslušni. Isus kaže: „Mir vam ostavljam, mčr svoj dajem vam: ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše, i da se ne boji!“ „Ovo vam kazah da radost moja u vama ostane i radost vaša se ispuni!“ (Jovan 14,27; 15,11) Sreća koja se traži iz sebičnih pobuda, daleko od puta dužnosti, nesigurna je, nepostojana i prolazna, nestaje ostavljajući u duši osećanje samoće i tuge; međutim služba Bogu donosi radost i zadovoljstvo, hrišćanin nije ostavljen da hoda nesigurnim putevima; nije prepušten beskorisnim žalostima i razočarenjima. Ako i nemamo uživanja u ovom životu, ipak možemo biti radosni očekujući život u budućnosti. Međutim čak i ovde hrišćani mogu da uživaju radost zajedništva sa Hristom; oni mogu da imaju svetlost Njegove ljubavi, stalnu utehu Njegove prisutnosti. Svaki korak u životu može da nas dovede bliže Isusu, može da nam da dublje iskustvo sa Njegovom ljubavlju i može da nas za korak približi blaženom domu mira. Zato ne odbacujmo svoje poverenje, budimo potpuno sigurni, sigurniji nego ikad pre. „Dovde nam Gospod pomože!“ (1.Samuilova 7,12) i On će nam pomagati sve do kraja! Gledajmo monumentalne stubove, podsetnike na ono šta je Gospod učinio da nas uteši i spase iz ruke uništivača. Živo se sećajmo svakog dela nežnog milosrđa koje namje Bog učinio – suza koje nam je obrisao, bolova koje je ublažio, briga koje je uklonio, straha koji je rasterao, potreba koje je zadovoljio, blagoslova koje je izlio – i tako ojačajmo sebe za sve što nas očekuje u ostatku našeg hodočasničkog puta.

Sukob koji je pred nama može da nam donese samo nove nevolje, ali na ono što se odigralo u prošlosti kao i na ono što će se dogoditi u budućnosti možemo gledatn i reći: „Dovde nam Gospod pomože!“ „Dokle traju dani tvoji trajaće snaga tvoja!“ (5,Mojsijeva 33,25) Nevolje nikada neće nadmaštiti snagu koja nam je data da podnesemo nevolju. Prema tome prihvatimo svoje dužnosti tamo gde ih nađemo, verujući da ćemo, bez obzira 34

na sve što dolazi, dobiti dovoljno snage da nevolju podnesemo. Uskoro će se vrata Neba otvoriti da prime Božju decu, a sa usana Cara slave odjeknuće kao najlepša muzika reči blagoslova: „Hodite, blagosloveni Oca mojega; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta!“ (Matej 25,34) I tada će otkupljeni biti dočekani sa dobrodošlicom u domu koji im Hristos priprema. Tamo im u društvu neće biti ološ zemaljski, lažljivci, idolopoklonici, pokvareni, neverni, već će se družiti sa onima koji su nadvladali sotonu i božanskom milošću izgradili savršen karakter. Svaka grešna sklonost, svako nesavršenstvo, koji su ih ovde mučili, uklonjeni su krvlju Hristovom i oni su dobili savršenstvo i sjaj Njegove slave koja daleko nadmašuje sjaj Sunca. Moralna lepota, savršenstvo Hristovog karaktera, zrači iz njih, daleko nadmašujući svojom vrednošću ovu spoljašnju blistavost. Oni su bez mane pred velikim belim prestolom, uživajući dostojanstvo i prednosti anđela. Gledajući ovo slavno nasledstvo koje bi mu moglo pripasti, „kakav će otkup dati čovek za svoju dušu“? (Matej 16,26) Iako je možda siromašan.ipak u sebi ima bogatstvo i dostojanstvo koje mu svet nikad ne bi mogao dati. Čovek otkupljen i očišćen od greha, koji je sve svoje plemenite sposobnosti stavio u službu Bogu, ima neizmernu vrednost; i kad se jedan čovek spase, radost na Nebu u prisustvu Boga i svetih anđela izražava se pesmama svetog pobedonosnog slavlja. -kraj-

Објављено под Biblijska proročanstva | Оставите коментар

Masonerija zavera protiv hrišćanstva – Ralf Eperson

 

Ralf Eperson:

MASONERIJA

Zavera protiv hrišćanstva

 

 

Naslov originala

A. Ralph Epperson:

MASONRY  Conspiracy Against Christianity

Published by „Publius Press“,

Tucson, Arizona Republic, USA

 

 

Sadržaj

 

 

Uvod …………………………………………………………………………………………………………………..

4

Posveta ………………………………………………………………………………………………………………..

6

Namera  autora …………………………………………………………………………………………………….

10

Objašnjenje ………………………………………………………………………………………………………….

11

Reč autora povodom prvog američkog izdanja …………………………………………………………

11

 

 

PRVI DEO

Osvrt na knjigu „Moralna načela i dogme“ ………………………………………………………….

17

Prvo poglavlje: Uvod ……………………………………………………………………………………………

17

Drugo poglavlje: Misao Alberta Pajka ………………………………………………………………….

27

Treće poglavlje: „Moralna načela i dogma“: ezoterijska knjiga ……………………………..

30

Četvrto poglavlje: Definicija zavere ………………………………………………………………………

30

Peto poglavlje: Pregled knjige „Moralna načela i dogma“ ……………………………………..

31

Šesto poglavlje: Ispod je iznad ……………………………………………………………………………..

34

Sedmo poglavlje: Masonerija je religija ………………………………………………………………..

34

Osmo poglavlje: Dva obožavanja ………………………………………………………………………….

37

Deveto poglavlje: Moral masonerije ……………………………………………………………………..

38

Deseto poglavlje: Moral masonerije (nastavak) …………………………………………………….

44

Jedanaesto poglavlje: Obožavanje „Sunca“ ……………………………………………………………

45

Dvanaesto poglavlje: Tragaoci za „Svetlošću“ ……………………………………………………….

48

Trinaesto poglavlje: Svetlost i tama ……………………………………………………………………….

54

Četrnaesto poglavlje: Svetlost će nadvladati tamu ………………………………………………….

57

Petnaesto poglavlje: Vera i razum …………………………………………………………………………

58

Šesnaesto poglavlje: Zaključak o knjizi „Moralna načela i dogma“ ………………………..

62

Sedamnaesto poglavlje: Citat iz knjige „Legenda“ …………………………………………………

63

 

 

DRUGI DEO

Cilj masona………………………………………………………………………………………………………….

66

Osamnaesto poglavlje: Jedna izjava ……………………………………………………………………..

66

Devetnaesto poglavlje: Izvori literature …………………………………………………………………

66

Dvadeseto poglavlje: Svetlost ………………………………………………………………………………..

69

Dvadeset i prvo poglavlje: „Masonerija nije religija“ ……………………………………………..

72

Dvadeset i drugo poglavlje: „Istina“ je „Svetlost“ …………………………………………………..

72

Dvadeset i treće poglavlje: Ratovanje …………………………………………………………………….

73

Dvadest i četvrto poglavlje: Pobeda je izvesna ………………………………………………………..

80

Dvadeset i peto poglavlje: Simbolizam …………………………………………………………………..

80

Dvadeset i šesto poglavlje: Neprijatelj masonerije ………………………………………………….

82

Dvadeset i sedmo poglavlje: Neprijatelji ………………………………………………………………..

84

Dvadeset i osmo poglavlje: Zakletva ……………………………………………………………………..

86

Dvadeset i deveto poglavlje: Hiram Abif, legenda ………………………………………………….

86

Trideseto poglavlje: Smrt Hiramova ……………………………………………………………………..

89

Trideset i prvo poglavlje: Džon Robinson ………………………………………………………………

95

Trideset i drugo poglavlje: Tri krune ……………………………………………………………………..

100

Trideset i treće poglavlje: Kada su 3 ili 2 jednako 1…………………………………………………

104

Trideset i četvrto poglavlje: Obred 33. stepena ……………………………………………………….

106

Trideset i peto poglavlje: Antimasoni …………………………………………………………………….

109

Trideset i šesto poglavlje: Ostali antimasoni …………………………………………………………..

112

Trideset i sedmo poglavlje: Ptice iz istog jata …………………………………………………………

115

Trideset i osmo poglavlje: Revolucija i zavera ………………………………………………………..

130

Trideset i deveto poglavlje: Rezime ………………………………………………………………………..

130

Četrdeseto poglavlje: Ko su oni? ……………………………………………………………………………

131

Četrdeset i prvo poglavlje: Zašto nisu uspeli …………………………………………………………..

136

 

 

TREĆI  DEO

Zaključak  …………………………………………………………………………………………………………..

139

Četrdeset i drugo poglavlje: Teologija 101 ………………………………………………………………

139

Četrdeset treće poglavlje: Mrvice hleba ………………………………………………………………….

141

Četrdeset i četvrto poglavlje: Epilog ……………………………………………………………………….

141

Četrdeset i peto poglavlje: Završna priča ……………………………………………………………….

142

Četrdest i šesto poglavlje: Pitanje sa odgovorom …………………………………………………….

142

Dva pisma istupanja ……………………………………………………………………………………………

144

O fusnotama ………………………………………………………………………………………………………..

146

Delimičan spisak korišćenih knjiga ………………………………………………………………………

147

O piscu ………………………………………………………………………………………………………………..

151

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

UVOD

Dva citata Menlija P. Hola (Manly P. Hall), navedena na prvoj strani, predstavljaju potpuno drukčiji pogled na masoneriju od onog kakav ima većina Amerikanaca, ako ga, kada su u pitanju masoni, uopšte imaju. Verujem da je tačno da većina Amerikanaca, koji nisu članovi masonskih loža, zna veoma malo ili ništa o ovoj grupi, posebno o fami da su moćni onoliko koliko to Hol želi da prikaže. Oni koji ponešto znaju, znaju malo, verovatno zahvaljujući tome što imaju prijatelja, člana porodice ili poslovnog partnera masona. Međutim, čak i oni znaju veoma malo jer su masoni „tajna“ organizacija, opredeljena da onima koji joj ne pripadaju ne otkriva zašta se zalažu.

Amerikanci koji jesu članovi masonerije znaju daleko više, ali čak i među njima postoji veoma mali postotak onih koji uistinu znaju da je masonerija moćna onoliko koliko Hol tvrdi.

Ipak, velika većina Amerikanaca o masonima ne zna mnogo. Mnogi su viđali njihove simbole na zadnjim delovima automobila, na zgradama koje masoni nazivaju hramovima i na znacima izvan gradova, koji označavaju njihova sastajališta i vreme sastanaka.

Ako ste videli „kvadrat i kompas“, „zvezdu sa jednim krakom nadole i dva kraka nagore“, ili „mlad mesec i skimitar (zakrivljeni mač), znajte da je to masonski znak. Ako ste ikada videli muškarce obučene poput klovnova na nekoj od gradskih parada, koje izvode na konjima, motociklima ili malim automobilima, tačno određenom maršrutom videli ste masone. Ukoliko ste ikada prisustvovali aktivnostima u „Šrajners holu“ i tada ste videli masone. Ako ste ikada slušali prenos na radiju ili na televiziji gledali utakmicu američkog fudbala Istok-Zapad, znajte da je reč o masonima. Ako ste ikada bili u Šrajners cirkusu, videli ste masone. Ako ste ikada videli čoveka sa crvenim šeširom, koji izgleda poput prevrnutog glinenog lonca, i tada ste videli masona.

Međutim, ove vidljive, nekontraverzne predstave, koje Amerikanci imaju o masonima kao organizaciji koja „oblikuje sudbine svetova“, za većinu su gotovo potpuno nerazumljive. Međutim, Hol, vodeći masonski pisac, kaže da su oni „najmoćnija organizacija u zemlji“, i ako on to ne zna mogli bismo se upitati ko uopšte zna?

Pravo mesto od kojeg treba početi razmatranje ima li Hol pravo ili ne jeste citat njihove „ukupne misije“, preuzet iz knjige Henrija C. Klosena (Henry C. Clausen), pokojnog Suverenog velikog zapovednika Vrhovnog saveta trideset trećeg stepena, masonskog ekvivalenta predsednika. Evo šta je on, kao odgovor na vlastito pitanje „Šta je Škotski obred (grana masona o kojoj će malo kasnije biti više reči u ovoj knjizi)?“ zapisao: „Naša sveukupna misija može se sažeti na sledeći način: tragati za onim što je najvrednije na svetu, u svakoj osobi podstaći ponos, ljudsku stranu naših dnevnih aktivnosti i maksimalno služenje ljudskom rodu; pružiti pomoć čovekovom traganju za identitetom, razvojem i sudbinom u Božijem svemiru, kao i dostići ideal boljih, mudrijih ljudi u srećnijem, mudrijem svetu.“[1]

Ono što Amerikanci uopšte znaju o masoneriji, verovatno jeste sledeće: masoni su, verovatno, grupa dobrih ljudi s plemenitim porivima.

Kada su vođe objavile oglas u jutarnjem dnevniku „Arizona dejli star“ (The Arizona Daily Star), sličnu poziciju zauzeli su i masoni iz Tuksona, u Arizoni.

Ovaj oglas, koji sadrži objavu njihovih ciljeva i namera, pojavio se 1983. godine, a u jednom njegov delu se kaže: „Nijedna ljudska organizacija, uprkos postojanju verovatnoće, nikada nije ispoljila veći uticaj na ljudsku aktivnost od one koja je poznata pod imenom Slobodna masonerija (primetite da se oni ovde saglašavaju sa Holovom izjavom da su oni „najmoćnija organizacija u zemlji“).“

Učenja i simboli (u masonskim obredima i rukopisima) prethode formalnoj organizaciji nastaloj pre više hiljada godina.Oni zalaze duboko u pradavna vremena (ova misao će kasnije biti potvrđena u ovoj knjizi od strane ključnih masonskih pisaca). Članove su podučavali najvišoj etici, mudrom izlaganju filozofije, religije i blagoslovenju milosrđa. Kodeks ličnog ponašanja vuče korene od principa viteštva, Deset zapovesti i Zlatnog pravila.

Članovi dobijaju sveobuhvatno znanje o istorijskom nasleđu, filozofiji, religiji, moralu, slobodi i toleranciji, kao i o odnosu prema Stvoritelju, svojoj zemlji, porodici i sebi.

Misija Škotskog obreda sprovodi se kroz niz duhovnih, dobrotvornih i moralnih programa.

Na taj način Red predstavlja snažan glas za ljudski ponos, pravdu, moralnost i građansku odgovornost.

Kredo Škotskog obreda glasi: „Svrha ljudskog progresa jeste i naša svrha, oslobađanje ljudske misli jeste naša vrhovna želja, sloboda ljudske savesti jeste naša misija, a garancija jednakih prava svim narodima svugde jeste kraj naše borbe.“[2]

Ova knjiga otkriće čitaocu šta ove reči zapravo znače, jer od ljudi širom sveta skrivaju veoma zastrašujuću istinu – zamaskirane ciljeve masona. Kada kažu da su ovo plemeniti porivi i ciljevi, obožavam da im postavim sledeće pitanje:

„Ako su svi ovi vredni ciljevi razlog organizovanja masona, zašto onda jednostavno ne izađete iz tajnosti i celom svetu javno saopštite svoje namere?“

Odgovor na ovo pitanje sasvim je jasan: pošto skrivaju svoje tajnovite ciljeve, neće ih obnarodovati sve dok to ne požele, a dan tog otkrića je veoma blizu.

Uskoro ćemo sigurno saznati koji su to skriveni ciljevi.

Razumljivo je da većina Amerikanaca nije svesna moćnog uticaja masona na svetske događaje. Zbog opšteg uvida u ono u šta masoni veruju, ljudima koji imaju bilo kakvu ideju o tome ko su masoni i zašta se zalažu  čini se da su ove tvrdnje tačne.

Međutim, posle trideset i četiri godine istraživanja na ovom polju, mogu vas uveriti da su Holove tvrdnje potpuno tačne, a percepcija prosečnog Amerikanca pogrešna.

Masonerija je „moćna“, ona zaista „ustoličava kraljeve i oblikuje sudbine svetova.“

Izvesno je da samo nekolicina članova masonske organizacije zna da je Holov stav ispravan, te sam zbog toga i rešio da napišem ovu knjigu. Vreme je da svi jasno shvatimo u šta masoni veruju. Upravo zato treba da pročitate ono što do sada niko u istoriji čovečanstva nije napisao, bar ne u onom obimu koji sam ja, istražujući ovo pitanje tokom trideset i četiri godine, ostvario. Pročitao sam stotine knjiga o masonima, neke su, za razliku od drugih, pružile više informacija o masonskoj zagonetki, ali nijedna od pročitanih knjiga, napisana od strane antimasona, nije otkrila tajnu masonerije. Neke od njih sadrže jedne delove zagonetke, dok u ostalima nailazimo na druge, ali, u ovoj knjizi, po prvi put ćete sagledati sve deliće zagonetke, koji moraju biti razmotreni pre nego što konačno saznate u šta masoni veruju.

Posle više hiljada godina postojanja pošto je obelodanio njihove skrivene planove tajnu masonerije otkriva neko ko nije mason.

 

POSVETA

Želja mi je da ovu knjigu posvetim Reksu Hačensu (Rex Hutchens), aktivnom masonu i autoru knjige pod naslovom Most ka svetlosti (A Bridge to Light). Zvanično, njegovu knjigu objavila je masonska organizacija, tako da nema sumnje da je on njihov vodeći pisac. Siguran sam da on od mene ne očekuje da mu priuštim ovu prilično sumnjivu počast i, pretpostavljam, kada jednom otkrije da sam se usudio na ovo, sigurno to neće primiti sa blagonaklonošću.

Rad na otkrivanju tajne masona započeo sam tri ili četiri godine pre našeg prvog susreta, te se ne može reći da me je Hačens podstakao na istraživanje za ovu knjigu. Kada smo se upoznali, nisam imao nikavu ideju o pisanju bilo kakve knjige, međutim, on me je posredno ubedio da je ona potrebna. Uveren sam da on ne zna da je naš susret od pre nekoliko godina ostavio takav utisak na mene, ali jeste.

Možda bi vam moglo biti od pomoći, dragi čitaoče, da saznate kako smo se, krajem 1988. i početkom 1989. godine, sreli. (Nisam potpuno siguran kada smo prvi put vodili telefonski razgovor koji je prethodio našem sastanku, ali sećam se da smo, tokom nekoliko meseci, mnogo puta razgovarali, što je i dovelo do njegove posete mojoj kući. Pojedinosti ovih razgovora već su odavno poznate, ali nisam vodio nikakve beleške, niti sam ih snimao. Zato ću ih se prisetiti, najbolje što mogu, jer ti detalji, najvećim delom, čine osnovu za moju knjigu.)

Kao što rekoh, prvi put su me predstavili Hačensu kada me je, negde krajem 1988. godine, pozvao. U to vreme Hačens je bio mason 32. stepena, i posle nekog vremena, pošto je za masonsku organizaciju završio knjigu pod naslovom Most ka svetlosti, postao je mason 33. stepena. (Ovi termini biće objašnjeni kasnije). Zato mi je razumljivo što se za mene zainteresovao toliko da mi uputio prvi poziv. Pošto se uverio da sam ja onaj Ralf Eperson koga traži, razgovor je tekao otprilike ovako:

Hačens: „Upravo sam razgovarao s jednim svojim prijateljem iz Denvera, koji je spomenuo da ste pre dve nedelje, u njegovom gradu, govorili protiv masona. Da li je to tačno?“

Odgovorio sam: ,,U poslednje vreme, a ni pre dve nedelje nisam bio u Denveru, tako da moram zaključiti da vaš prijatelj greši.“

Hačens: „Dakle, moj prijatelj me je upozorio da vas je pre dve nedelje čuo kako govorite protiv masonerije.“

Rekao sam: „Gospodine Hačens, mogu vas uveriti da nisam bio u Denveru pre nekoliko nedelja, ali reći ću vam da zaista govorim protiv masonerije.“

Povela se rasprava oko toga da li sam ili nisam bio u Denveru nekoliko nedelja pre njegovog telefonskog poziva i ponovo sam to negirao. Zbog utiska, rekao sam da sam pre nekoliko godina bio u Denveru da bih održao govor koji se, jednim svojim delom, odnosio na masoneriju, te da su neki ljudi iz publike to snimili video-kamerama. Pomenuo sam da je moguće da je njegov prijatelj video neki od ovih snimaka ,,dve nedelje“ pre nego što sam ga pozvao, ali sam ga ponovo uveravao da u tom gradu nisam bio u vreme koje njegov prijatelj spominje.

Hačens je konačno otkrio da tvrdnja da sam bio u Denveru nije pravi razlog njegovog telefonskog poziva. Zapravo, zanimalo ga je zašto „govorim protiv masonerije.“ Zatim je upitao nešto kao: „Zašto uopšte govorite o masoneriji?“

Zamolio sam ga da, ako nema ništa protiv, odgovori na nekoliko mojih pitanja i on je pristao. Pitao sam ga da li je on mason 32. stepena Škotskog obreda, Južna jurisdikcija, i njegov odgovor bio je potvrdan. Dodao je i to da je majstor jedne od ovdašnjih masonskih loža u Tuksonu. Zatim sam ukratko objasnio zašto po celoj zemlji držim govore o masoneriji. Rekao sam otprilike ovo: „Istraživao sam nešto o masonskoj loži i brine me ono u šta vi verujete.“

Hačens: „Zašto ste zabrinuti?“

„Neću vam reći.“

Hačens: „Zašto?“

„Zato što ćete, bez obzira šta budem rekao, vi poricati.“

Hačens: „Kako to mislite?“

„Neću vam kazati.“

Hačens: ,,Ne razumem.“

„Govorim o masoneriji ono što mogu da potkrepim dokazima i znam da ćete, kada čujete moje objašnjenje, sve osporavati.“

Hačens: ,,A o čemu govorite?“

,,U redu, reći ću vam, a vaš odgovor će dokazati moju tvrdnju. Kažem da postoje dva sloja unutar masonske lože.“

Hačens: „Grešite.“

„Upravo ste potvrdili moje gledište. Prisetite se, Rekse, da sam rekao da to mogu i da dokažem. Ako sam u pravu da postoje dva sloja u okviru masonske organizacije, jedan za običnog masona, a drugi za onog koga ja zovem ,,prosvetljeni“ ili „napredni mason“, vi biste, znali vi išta o tome ili ne, negirali njihovo postojanje. Drugo, ako vam njihovo postojanje nije poznato, svejedno biste negirali. Pošto sve to poričete, od vas ne mogu ništa da saznam, no, sada mogu da dokažem taj drugi sloj zaista postoji.“

Koliko se sećam, ovim je naša rasprava o drugom sloju okončana.

Međutim, pre nego što nastavim sa svojim sećanjem na ovaj razgovor, želeo bih čitaocu da, kao dokaz postojanja ovog „drugog sloja“ unutar bratstva, iz dela vodećih masonskih pisaca navedem samo nekoliko od brojnih citata. Citati su preuzeti iz knjige Menlija P. Hola, pisca koga sam citirao na početku knjige, kao jednog drugog masona 33. stepena, takođe jednog od, najeminentnijih pisaca u svetu koji se bave tajnom masonske lože. Njegova knjiga nosi naslov Predavanja o antičkoj filozofiji (Lectures on Ancient Philosophy).

Nema sumnje da je on jedan od najvažnijih masonskih pisaca svih vremena. U stvari, 7. jula 1985. godine, na dvadesetpetogodišnjicu osnivanja, časopis „Novo doba“ (The New Age magazine), zvanično glasilo Saveta Škotskog obreda 33. stepena, nazvao ga je „jednim od najvećih američkih autoriteta za ezoterijsku filozofiju.“[3]Kasnije, kada je, 7. avgusta 1990, preminuo, isti časopis, sada pod nazivom „Žurnal Škotskog obreda“ (Scottish Rite Journal), nazvao ga je „najvećim filozofom masonerije“. U njihovoj belešci se zaključuje: „Zahvaljujući Menliju Palmeru Holu svet je daleko bolji, a mi smo, kao pojedinci, bogatiji jer poznajemo njega i njegovo delo.“[4]

Zato se, s prilično velikom sigurnošću, može reći da je mišljenje ovog čoveka o masonima prihvatljivo, čak i za njih same.

Evo šta je napisao:

„Slobodna masonerija je bratstvo unutar bratstva, spoljašnja organizacija koja skriva unutrašnje bratstvo izabranih … potrebno je da se utvrdi postojanje ova dva međusobno zavisna reda, mada je jedan vidljiv, a drugi nevidljiv. Vidljivo društvo je sjajno udruženje, slobodnih i prihvaćenih ljudi ujedinjenih da bi se posvetili etičkim, obrazovnim, bratskim, patriotskim i humanitarnim zadacima (podrazumevajući da su humanitarni i patriotski zadaci, koji se iznose pred javnost, nekakva fasada za nešto drugo). Nevidljivo društvo je tajno i u najvećoj meri avgustovsko (definisano kao: ,,ono koje je veličanstvenog ponosa, veličanstveno“) bratstvo, čiji su članovi posvećeni služenju večnom arcanum arcandrum (definisanom kao: tajna, misterija).“[5]

Čitaocu prepuštam da proceni koji od ova dva masona 33. stepena govori istinu, posebno posle razmatranja dodatnih dokaza da je Menli P. Hol u pravu.

Posle izvesnog vremena, možda nekoliko meseci, ugovorili smo sastanak u mom domu, i ubrzo posle njegovog dolaska, razmenili knjige. Dao sam mu primerak svoje knjige Nevidljiva ruka, a on meni knjigu Most ka svetlosti. Znao sam da ga neće zabrinuti ono što sam u svojoj knjizi napisao o masoneriji, jer sam ovu organizaciju samo ovlaš pomenuo, i bio usred istraživanja za svoju drugu knjigu, pod naslovom Novi svetski poredak (The New World Order), koja obelodanjuje sve o drugom sloju unutar masonerije. Osim toga, u ovoj knjizi objašnjavam zašto masoni smatraju da je drugi sloj unutar lože potreban.

Obojica smo potpisali knjige i evo šta je on, kao posvetu, napisao:

„Ralfu Epersonu. Da obojica nastavimo traganje za Svetlošću istine. Reks R. Hačens.“

Koliko se sećam, ubrzo potom, Hačens me je pozvao telefonom i ponudio da budem gostujući izlagač na jednom od sastanaka Lože. Nagađam da je razlog ovog poziva bilo njegovo uverenje da ja veoma malo znam o masoneriji i da o njoj pred članovima organizacije neću imati mnogo toga da kažem. U tom razgovoru objašnjavao mi je razloge svog poziva.

Kazao mi je da priprema drugo veče sastanka Lože na kojem on ili gostujući govornici mogu da raspravljaju o raznim temama vezanim za masoneriju, te da bi voleo da dođem kako bih članovima lože predočio svoje stavove. Mogao bih da dodam da sam mu tokom našeg sastanka kod mene uručio kopiju videosnimka pod naslovom „Tajna društva i novi svetski poredak“[6] ,koja uglavnom sadrži moja predavanja održana u Denveru, kao i u ostalih devedeset gradova, tokom 1987. i 1988. godine. Sasvim je moguće da je upravo ovaj snimak video njegov prijatelj koji je požurio da ga o tome obavesti.

Sa obrazloženjem da sam tada bio u jeku istraživanja za svoju drugu knjigu, odbio sam njegovu ponudu. Ipak, rekao sa mu da nisam spreman da govorim pred njegovom ložom, jer još nisam pročitao sav materijal o masonima, koji sam mislio da ću prikupiti. Zatim sam ga zamolio da me, otprilike mesec dana kasnije, opet pozove, jer sam se nadao da ću dotad završiti sa čitanjem materijala, i on je to učinio. Tokom njegovog drugog poziva, još jednom sam ga odbio, jer sam još uvek čitao materijal.

Zato sam ga zamolio da me opet pozove i kazao mu da se nadam da ću do tada završiti sa poslom. Pozivao me je nekoliko puta, ali svaki put bih mu odgovarao da još nisam sve pročitao i da se javi kasnije. Koliko se sećam, zvao me je pet-šest puta, i posle izvesnog vremena, odustao. Još od vremena objavljivanja moje druge knjige, 1990. godine, više nije pokušavao da stupi u vezu sa mnom.

Znam da još uvek veruje da živim u Tuksonu, jer je jednom našem zajedničkom poznaniku, masonu, kada mu je on pomenuo da još uvek ovde živim, rekao da poznaje Ralfa Epersona.

Ipak, nije više pokušavao da me privoli da govorim pred njegovom ložom. Verovatno je odlučio da me više ne poziva da držim predavanje njegovim članovima. Želeo bih da zna da sam izazov sadržan u posveti prihvatio. (U stvari, kao što je preporučivao, „nastavio sam da tražim Svetlost“, počeo sam istraživanje mnogo godina pre nego što me je zamolio da „nastavim“. Istraživanje sam započeo četiri godine pre našeg susreta).

Međutim, razlog zbog kojeg mi je Hačensova knjiga bila važna bio je taj što me je ona informisala da je Albert Pajk (Albert Pike), možda najveći masonski pisac svih vremena, osim meni jedino poznate knjige Moralna načela i dogme (Morals and Dogma)[7], napisao još nekoliko knjiga. U stvari, u knjizi Most ka svetlosti (v. str. 330, 331), u odeljku pod naslovom „Odabrana literatura“, Hačens navodi mnoge Pajkove knjige, uključujući i one meni sasvim nepoznate: Magnum opus (Magnum Opus) i Legenda (Legenda).[8] Njegovo požurivanje da nastavim sa čitanjem drugih Pajkovih dela otvorilo mi je ogromno polje za istraživanje, zbog toga što one, kao što kaže Hol, pripadaju onim knjigama koje treba „pročitati i proučiti da bi se saznalo i cenilo mistično značenje skriveno unutar ovih (masonskih) obreda.“[9] Prema mom detaljnom uvidu u građu, ovakvu knjigu, koja je u vašim rukama i koju treba da pročitate, niko nikada, tokom više od dvesta godina postojanja masonerije, nije napisao (niti je išta slično napisano tokom proteklih 6000 godina pisane istorije). Ne samo da sam „nastavio“ da tragam za „svetlošću“, nego sam, unutar masonerije, zaista i pronašao izvor ove „Svetlosti“. Koliko mogu da predvidim, ovo će biti prva knjiga autora koji niti je mason, niti je, tokom svog tridesetčetvorogodišnjeg istraživanja, podržavao njihova uverenja, a čiji je cilj iznošenje na videlo njihovih namera.

Kao što preporučujete, gospodine Hačens, nastavio sam da „tragam za Svetlošću“ i želim da znate da sam je pronašao!

I, gospodine Hačens, ja je predstavljam ne kao „Svetlost“, kako je vi nazivate, nego kao „Tamu“!

Sada sam spreman da govorim pred vašom Ložom.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NAMERA AUTORA

Nameravam da ispitam masonsko bratstvo onoliko temeljno koliko je to kadar da uradi neko ko nije njegov član. Ovo predstavlja težak poduhvat, jer su masoni „tajna“ organizacija. Još jedan moj prijatelj, takođe, poznaje Hačensa i kaže da je on, Hačens, tokom rasprave o masonima, izjavio da oni „nisu tajna organizacija“. Ako je ovo tačno, sada molim Hačensa da mi ugovori prisustvovanje jednom od njihovih „netajnih“ obreda 33. stepena u Vašingtonu. Recite mi kad je sastanak i ja ću doći!

Međutim, moram istaći da poziva uopšte neće biti, jer su njihovi obredi 33. stepena „tajni“. Da bi to utvrdio, čovek mora samo da prelista rečnik, jer tamo piše da su masoni zaista „tajno društvo“. Reč „tajno“ definisano je kao „daleko od očiju javnosti.“

Onima koji nisu njihovi pripadnici nije dopušteno da uđu i prisustvuju njihovim obredima, i to zbog onih koji su privilegovani. Koliko mogu da razumem, čak ni supruge članova ne mogu da prisustvuju obredu koji su privilegija njihovih muževa.

Rečnik dalje definiše reč „tajno“ kao: „Skriveno od drugih. Ne otkriti nikome ili otkriti samo nekolicini.“

Masoni su „tajni“.

Međutim, to ne znači da su njihove publikacije „tajne“. Znači, oni koji žele da saznaju u šta masoni veruju njihove motive mogu otkriti samo istrajnim traganjem, a zatim i čitanjem onoga što im je relativno dostupno. Koliko sam mogao da otkrijem, oni svoje prave tajne ne objavljuju ni u jednoj jedinoj knjizi, ali, ukoliko je dovoljno uporan, istraživač ih može otkriti u različitim izvorima. Drugim rečima, da bi pronašao sve delove ogromne zagonetke, istraživač će morati da pročita izvestan broj Pajkovih knjiga, jer se neki delovi zagonetke nalaze u jednim, a drugi u ostalim njegovim knjigama. Uz to, neki segmenti ove zagonetke nalaze se i u knjigama drugih masonskih pisaca. Međutim, odgovor je dostupan svakome ko zaista žeh da ga pronađe. Jedno-stavno kazano, moje traganje za „Svetlošću“, o kome je pisao gospodin Hačens, završeno je.

Pronašao sam izvor ove „Svetlosti“ i otkrio da saznanje o njoj, kao i o masonskim namerama predstavlja jednu tajnu unutar masonske organizacije. Stoga i masoni i oni koji to nisu mogu zasigurno da saznaju zašta se masoni zalažu. Potraga za „tajnom“ masona podrazumeva saznavanje odakle dolazi „Svetlost“ i šta oni s njom planiraju da učine. O ovome sam saznao sam iz literature čiji su autori njihovi zvanični i poluzvanični pisci. To sam otkrio čitanjem njihovih materijala dovoljnog obima koji mi je omogućio uvid u ono što predstavlja njihovu tajnu. Sada pokušavam da sve to, što jednostavnije, približim vama, čitaocima. Ovo činim zato što svi Amerikanci koji misle svojom glavom treba da o ovome povedu računa. Sada je pogodan trenutak da naglasim da niti jesam, niti sam ikada bio mason. Međutim, pročitao sam mnogo njihovog materijala, knjiga koje sam otkrio u masonskim izvorima, katalozima, knjižarama ili kod prijatelja. Ova knjiga ima tri dela, Prvi ću započeti pregledom knjige Moralna načela i dogma (Morals and Dogma), a potom, u Drugom delu, nastaviti da proučavam tajnu masonske lože. Zatim ću u Trećem delu pokušati da sumiram ono što smo saznali.

                                          

 

 

 

 

 

OBJAŠNJENJE

 

Želeo bih da objasnim tehniku koju sam prilikom pisanja ove knjige koristio.

1. Osim u Uvodu, svi citati preuzeti iz izvora koje sam koristio biće istaknuti, a zbog uštede prostora, pri kraju knjige data su dva pisma za napuštanje članstva. Kad god neki citat budem komentarisao svoje opaske navodiću u malim zagradama. Da bi čitalac mogao jasno da sagleda tačnost navedenog citata, uvek navodim ime autora, naslov knjige i stranicu.

Međutim, moram da budem iskren. S obzirom na brojnost citata, teško je navesti ih doslovno i precizno, a zatim i tačno označiti stranicu izvora iz kojeg je preuzet. Želeo bih da čitalac razume da, ako citati nisu doslovni, ili ako nije tačno ukazano na poreklo citata, to nije učinjeno namerno. Celokupno istraživanje obavio sam potpuno samostalno, bez pomoći bilo kojih saradnika, pa se zaista trudim da, u najvećoj mogućoj meri, budem precizan. Čovek sam, mogu da grešim, iako sam se trudio da u svim svojim delima i predavanjima budem što jasniji. Osim citata, sve druge ideje i misli u ovoj knjizi su moje.

2. Kad god u ovoj knjizi definišem pojam, preuzimam ga iz jednog ili iz oba sledeća rečnika:

l. Webster’s Collegiate Dictionary, peto izdanje, objavljen 1947, ili

2. Webster’s New World Dictionary, drugo školsko izdanje, objavljeno 1984.

3. Svi skriptalni izvori upotrebljeni u ovoj knjizi dolaze iz Biblije u verziji kralja Džejmsa.

4. Ova knjiga bila je prvobitno pamflet od 90 stranica pod naslovom Osvrt na knjigu „Moralna načela i dogma“ (A Review of Morals and Dogma).[10] Pošto sam saznao da je Albert Pajk napisao još knjiga, odlučio sam da proširim ovu knjižicu i napišem daleko iscrpniju knjigu sa istom temom. Tako sam dodao materijal na već postojeću knjižicu.

Ovo znači da su moguća neka ponavljanja u prva dva dela ove knjige, ali mislio sam da ću ostaviti završenu knjigu u ovom formatu jer se čini da je to pravi način da se ona napiše: prvo pregled Pajkove knjige, a potom pregled novijeg materijala koji sam pronašao iz njegovih knjiga i drugih značajnih spisa. Žalim ako kod čitalaca ovo izaziva bilo kakvu nedoumicu.

5. Da bih pomogao čitaocu da ovu materiju lakše razume, uz pomoć rečnika, u ovoj knjizi sam izvesne reči definisao. Ovo se, očigledno, ne mora odnositi na izvesne čitaoce, ukoliko oni definisanu reč već poznaju. Da još jednom naglasim, ako zbog složene prirode ovih informacija bude bilo ikakvih nedoslednosti, one su pojavljuju kao posledica moje želje da ova knjiga bude što razumljivija.

6. Sve reči koje su u ovoj knjizi pisane kurzivom potpuno vemo su prenesene iz originala.

Reč autora povodom prvog američkog izdanja

 

Već više od trideset godina istražujem dokaze da u svetu postoji masovna zavera. Kako bih dokazao ovu optužbu, napisao sam dve knjige, napravio jedanaest videosnimaka i napisao devet pamfleta.

Gostovao sam u oko stotinu emisija emitovanih uživo i na oko 30 nacionalnih, regionalnih i lokalnih televizijskih programa. Davao sam intervjue na oko 15 informativnih programa i, možda, šest ili sedam sati intervju emisija na televizijama. Imao sam sreću da su mi naše lokalne novine na polovini stranice ustupile rubriku. Jednom sam, u Portlandu (Oregon) tri godine bio domaćin radioemisije emitovane uživo, i tada sam bio jedini „konzervativan“ glas u etru nad ovim gradom.

Održao sam predavanja u preko stotinu gradova, ponekad i više puta u okviru istog, višednevnog kursa. Govorio sam u oko 35 saveznih država Amerike, uz to, i na skupovima na koledžima širom zemlje. Čak i nekoliko hrišćanskih crkava dozvolilo mi je da pristupim njihovim skupovima da bih im predočio svoja saznanja.

Iz čitave zemlje primio sam doslovice hiljade telefonskih poziva ljudi koji su želeli da razgovaraju sa mnom o ovome ili da postave pitanja za koja su mislili da im mogu pomoći da na njih nađu odgovor.

Moje dve knjige postale su bestseleri i rasprodate su na svim engleskim govornim područjima, uglavnom u Engleskoj, Južnoj Africi i Australiji, a moja druga knjiga prevedena je na rumunski, češki i slovački jezik. Izdanje časopisa „Njujorker“ (The New Yorker) od 7. juna, 1993.,[11] dva puta je pomenulo moju knjigu pod naslovom Nevidljiva ruka (The Unseen Hand)[12], ali oni koji su pročitali taj članak nisu mi se obraćali.

Kao odgovor na skoro sve svoje obrazovne napore, nisam prodao mnogo knjiga onim radoznalim čitaocima koji su pročitali taj članak.

Sve ovo vam govorim zato što nisam uspeo da informišem dovoljan broj ljudi o tome da se nešto događa u Americi, iako sam učinio sve što sam smatrao potrebnim za obavljanje ovog zadatka.

Žalim što nisam okupio brojniju publiku, ali izgleda da ljude u Americi nije mnogo briga da li sam u pravu ili grešim, a otkriće da je moj materijal u celosti tačan onda kada se u Americi odigraju neki strašni događaji. Jedan od razloga što većina Amerikanaca jednostavno ne sluša moja upozorenja i ignoriše ih je i taj što nikada nisam bio svenacionalno zastupljen u emisijama uživo u Americi. Fil Donahju, Džeraldo Rivera, Opra Vinfri, Seli Džesi Rafael ili Lari King –   nijedan od ovih voditelja programa nisu me pozvali da bih podneo dokaze da je u svetu na delu zavera.

Sve sam pokušao: poštom sam slao cirkularna pisma ovim programima sa ličnom biografijom i prikazom svoja dva bestselera i ohrabrivao ih da mi pruže priliku da podnesem dokaze naciji kao gost na njihovim programima. Niko od ovih voditelja nije ništa preduzeo.

Čak sam imao i susret s Riverom u Tuksonu na skupu diplomaca na Univerzitetu Arizona pre nekoliko godina. On je očigledno diplomac ovog univerziteta i kao takav je pozvan da sedi na zadnjem sedištu automobila koji ga je provozao putem kojim se kretala parada diplomaca.

Odlučio sam da mu priđem na kraju parade i, kada sam to učinio, predstavio sam mu se. Razgovarali smo oko pet minuta i rekao sam mu da sam saznao nešto o postojanju zavere u Americi i da mi je potrebna njegova pomoć da to sve izložim javnosti. Dao sam mu cirkularna pisma o svojim knjigama i tužan sam što moram da otkrijem da on s njima nije učinio aposolutno ništa. Nisam primio nikakav poziv za učešće u programima ni od njega ni od njegovih producenata. Čovek razumno može da zaključi da on zna da sam u pravu i da se boji da to saopšti svojim slušaocima. Prava je šteta, jer ono što imam da saopštim zahteva pažnju cele nacije.

Jednom sam sreo čuvenog teleevangelistu u Rinou na aerodromu Nevada. Slučajno smo se zatekli u istom avionu, i čim smo se ukrcali, uhvatio sam korak s njim, jer je trebalo da uzmemo prtljag. Razgovarali smo oko desetak minuta i zamolio sam ga da mi pomogne da iznesem svoja gledišta na njegovom nacionalnom televizijskom programu, kako bih informisao njegove gledaoce o zaveri koja predstavlja opasnost za sve hrišćane. Uručio sam mu cirkularna pisma i on je ubeležio adrese u svoj e-mail adresar! Ni prstom nije mrdnuo da me uvrsti u svoj televizijski program.

Jednom sam se pojavio u nekom polučasovnom intervjuu u emisiji tipa „Donahju“ u Tampi u Floridi, sa domaćicom, jednom od onih „obaveznih plavuša“ iz informativnog programa u 6 sati, da bih vodio raspravu sa jednim gospodinom na temu masonerije. Ova debata bila je planirana oko šest meseci pre nego što sam se pojavio kao gost na tom programu. Voditelj programa me je pozvao posle nekoliko nedelja i obavestio da je moje pojavljivanje izazvalo više kontroverznih reakcija nego gostovanje bilo kog drugog gosta koji je ikada imao intervju na njihovom programu. Razlog tome je što sam tu govorio o masonima. Pitala me je da li bih, ako bi uspela da dogovori sastanak, voleo da se vratim i vodim raspravu sa jednim masonom. Ohrabrio sam je da to učini jer bih takvu priliku jedva dočekao. Posle nekoliko meseci pozvala me i obavestila da nije mogla da nađe nijednog člana masonske organizacije koji bi bio raspoložen za raspravu sa mnom. Međutim, rekla mi je da ju je pozvao jedan lokalni član koji je u Tampu doveo izvesnog Džona Robinsona (John Robinson), koji nije njihov član, da bih s njima razgovarao. Očigledno je zamolila masona da, ako nema ništa protiv, dogovori „debatu“ sa mnom na televiziji i on se saglasio.

Producent me je tada pozvao, ponudio mi sve detalje učešća i ja sam pristao, a zatim, zbog ovog nastupa, rezervisao let za Tampu. Sreo sam Robinsona, čoveka s kojim je trebalo da vodim raspravu, neposredno pre našeg intervjua, i on me je obavestio da nije član organizacije, nego da je istoričar koji je naišao na tragove njihove umešanosti u neke značajne događaje u prošlosti. Rekao je da ne zna ništa o meni, niti o tome zašto ja toliko brinem zbog namera masona. Uveravao me je da su oni predstavljali korisnu snagu u svetu. Ponudio sam mu da pročita moju knjigu Novi svetski poredak[13] da bi tačno saznao u šta oni veruju. Nastavio sam s pokušajima da ga, tokom nekoliko minuta koji su nam bili na raspolaganju, ubedim u neodložnost potrebe da sazna njihove prave ciljeve.

Kada smo zajedno ušli u studio, verovatno smo bili jedini nemasoni (sa izuzetkom pet-šest zaposlenih u studiju) u prostoriji sa oko stotinak članova raznih masonskih organizacija, kako muških tako i ženskih. Nepotrebno je reći da publika nije obraćala pažnju na ono što sam govorio o svojim saznanjima u vezi sa Slobodnim zidarima, čak i onda kada sam im pokazao materijal koji sam imao kod sebe. Posle nastupa, nijedan od prisutnih masona nije zamolio da pogleda moje dve knjige o masonima koje sam prikazao na programu, a to teško mogu da razumem.

Da sam kao član organizacije bio prisutan toga dana i čuo nekoga da kaže ono što sam ja govorio, verovatno bih tražio da vidim materijale koje je ta osoba donela sa sobom da bi dokazala svoje stanovište. Međutim, posle nastupa, nijedan mason to nije učinio i to mi je bilo potpuno neverovatno, pogotovo stoga što sam im uputio neke optužbe zasnovane na njihovom vlastitom materijalu!

Nije potrebna bujna mašta da bi se reklo da imam kontroverzan stav jer verujem da iza nekih događaja iz prošlosti zaista stoji istinska zavera, kao i to da su masoni u nju direktno umešani.

Mnogi ljudi, ako ne i većina njih, jednostavno ne dele moje mišljenje, a oni koji ne misle isto kao ja često svoje nezadovoljstvo iskazuju ljutnjom. Ponekad suprotstavljanje onome što govorim poprima oblik verbalne osude i ljutite zloupotrebe. Međutim, otvoreno mogu reći da me nijedan mason nije pozvao telefonom da bi sa mnom raspravljao o spornim pitanjima.

Na primer, moji kritičari, uključujući i masone, radije su pokušali da nipodaštavaju mene i moj ugled nego da ponude „činjenice“ kojima bi dokazali da grešim.

Godine 1993, januarsko izdanje časopisa „Severna svetlost“ (Northern Light), koji štampa Savet severne jurisdikcije Škotskog obreda Slobodne masonerije 33. stepena, u okviru osvrta na knjigu TVvoditelja Pata Robertsona (Pat Robertson) pod naslovom Novi svetski poredak, objavilo je sledeće:

„Ako je Slobodno zidarstvo bilo sastavljeno od retardiranih, nepismenih ljudi i društvenog šljama, možda ću moći da razumem stav ljudi poput (teleevangeliste Pata) Robertsona, (dr Larija) Holija, televizijskog voditelja Džona Akerberga, (Ralfa) Epersona i drugih i njihovo fanatično nasrtanje na Slobodnu masoneriju i slobodne masone.“[14]

Samo su masoni rekli da su moji tekstovi o njihovom bratstvu „fanatični“ ili da su čak „nasrtaji“. Autor ovog članka ponudio je tipičan odgovor masona meni i mom radu jer nije raspravljao ni o jednoj jedinoj tvrdnji koju sam ikada izrekao na njihov račun: on je sve ono što sam napisao jednostavno nazvao nizom „fanatičnih napada“. Drugo, sve što sam u svojim predavanjima i knjigama činio jeste citiranje masona, i njihove literature napisane od strane njihovih pisaca, pa ipak moje pisanje nazivaju fanatičnim. Treće, zanimljivo je primetiti da autor ovog članka, pominjući me, ne navodi moje ime, iako je, uz prezimena, naveo i imena svih drugih. Treba li da pretpostavim da je autor ovih reči znao da će njegovi masonski čitaoci automatski znati naša imena? Znam da mnogi ljudi mogu da prepoznaju imena poznatih ljudi poput Kolumba, Ajnštajna i Rut. Pretpostavljam da treba da budem polaskan činjenicom da je on pretpostavio da će čitaoci znati ko je Eperson!

U obraćanju Jugoistočnoj masonskoj konferenciji, u avgustu 1993., spomenuo me je još jedan autor. Rekao je da sam ja, zajedno sa drugim istraživačima na ovom polju poput Garija Keja i Vilijema Stila, jedan od onih „drugih teoretičara zavere“ (to je bio kompliment. Priznao je da sam „dobro poznat“) koji gledaju na slobodno zidarstvo kao na deo svetske zavere. Obratio mi se punim imenom, kao Ralfu Epersonu, tako da mislim da ovaj autor nije verovao da sam poznat kao Kolumbo, Ajnštajn ili Rut, jer je spomenuo i moje ime!

Neko je jednom zapisao, „Baš me briga šta pričaju o meni pošto pravilno pišu moje ime!“ Tako, mislim da ne bi trebalo da se vajkam. Konačno, udostojili su se da pravilno napišu moje ime!

Međutim, drugi nisu bili tako blagi kao ova dvojica. Kada gostujem u programu uživo, često dobijam telefonske pozive od razgnevljenih slušalaca i, pošto se neki od njih ne saglašavaju sa onim što kažem, ispoljavaju svoju frustraciju nazivajući me svakakvim pogrdnim imenima, od kojih neka ne bih da navodim. Govorili su mi da sam „paranoik“ i ,,psihopata“. Moji motivi za pisanje ove dve knjige dovođeni su u pitanje, a nekoliko njih reklo je da ovo „radim zbog novca.“

Moja omiljena priča o ovoj optužbi dogodila se kada sam učestvovao u radioprogramu uživo u Tampi (Florida) kod voditelja Marka Larsona. Jedan od onih koji je pozvao telefonom odlučio je da ne razgovara direktno sa mnom o svojoj zabrinutosti u vezi sa onim što govorim, tako da je rešio da napadne moje motive. Rekao je Larsonu da ja sve ovo „radim zbog novca“. Pošto sam čuo kako čovek iznosi svoju primedbu, tokom emitovanja rekao sam domaćinu da bih, zbog ove tvrdnje da mogu time da zaradim novac voleo da dobijem ime i broj telefona tog čoveka i s njim razgovaram van emisije. Morao sam priznati da to nisam znao i da bih sigurno želeo da „zaradim novac“, koji zahteva ulaganje tolike energije. Međutim, možda najflagrantniji primer netolerancije mojih kritičara dogodio se nedelju dana pošto sam u Tuksonu, u klubu kojem pripadam, održao predavanje o masonima. Dopuštaju mi da govorim jednom ili dva puta godišnje svojim kolegama članovima.Taj gospodin istupio je na podijum i objavio da je „mason“ i da je „uvređen“ što sam tokom predavanja izneo niz „lažnih pretpostavki i pogrešnih interpretacija“ o masonima. Bila je to čudna tvrdnja, pošto sam svakog prisutnog, pa i njega, snabdeo primerkom s tačnim, doslovnim navodima koje sam koristio tokom izlaganja, tako da su svi mogli da pročitaju isto ono što sam imao u beleškama. Takođe, znao sam da mi taj čovek nije prilazio posle predavanja da bi uporedio tačnost navoda koje sam koristio, sa onim u knjigama koje sam doneo sa sobom da bih se držao činjenica tokom izlaganja.

Drugim rečima, nije uporedio aktuelni citat koji sam koristio sa onim iz knjige koju sam zbog toga i doneo. Pa ipak, kada se sledećeg vikenda obratio grupi, izjavio je da sam „pogrešno predstavio“ informaciju koju sam našao u masonskoj literaturi.

Rešio sam da ne odgovaram svojim kolegama pošto im se on obratio, ali sam odlučio da posle sastanka s njim prodiskutujem o njegovoj neverovatnoj tvrdnji. Prišao sam mu i pitao ga da li je pročitao ijednu od više knjiga koje sam doneo sa sobom i koje sam tokom svog izlaganja pokazao, a on je priznao da je pročitao „neke“ od njih. Međutim, kada sam ga zamolio da bude jasniji, rekao je da ne može.

Zatim sam ga pitao da li je ikada pokušao da uporedi citat u mom izvodu sa onim iz knjige. Priznao je da nije. Nije imao odgovor ni kada sam ga upitao kako je mogao da tvrdi da sam „pogrešno predstavio“ materijal, bez upoređivanja ta dva navoda. Zatim sam ga pozvao da dođe kod mene kad god mu bude odgovaralo, kako bi lično mogao da uporedi te navode iz originalnih izvora u mojoj biblioteci. Ni do danas, oko deset meseci posle ta dva incidenta, nije to učinio.

Ponašanje ovog masona jednostavno iziskuje objašnjenje. Kako bilo ko može da optuži govornika za „pogrešnu interpretaciju“ informacija koje je pružao slušaocima, kada onaj koji optužuje nije uporedio citate koje je govornik koristio sa onima koji stoje u materijalu koji je govornik zbog toga doneo?

Međutim, ovo pričam zato što je to, izgleda, uobičajen način na koji se odnose prema meni i prema svemu što sam otkrio.

Obratite pažnju na to da ovaj mason nije želeo da sazna istinu o vlastitoj organizaciji, iz njihovog materijala! Doneo sam dokumentaciju, bila je na raspolaganju njemu ili bilo kome drugom ko je želeo da je doživi kao izazov. On to, ipak, nije učinio, a to nema nikakvog smisla.

Međutim, ovo iskustvo je tipična reakcija masona bez obzira na to kuda idem ili šta govorim o njihovoj organizaciji. Ostali koji me osporavaju nazivaju me „naci“ i članom „Kjukluks klana“, „ludakom“, „zaluđenikom“, „paranoikom, desnim fašistom“ ili kako god to zvuči nekome ko „pogrešno interpretira“ materijal koji tokom izlaganja koristi.

Zato mislim da treba priznati da većina ljudi jednostavno ne želi da čuje istinu, jer su izabrali da veruju kako govorim stvari koje nisam u stanju da dokažem. Pa, ipak, istina je na drugoj strani. Svesrdno se trudim da svaku svoju optužbu dokumentujem tačnim navodom iz samog izvora koji koristim u svom izlaganju ili knjigama. Sve ono o čemu govorim već trideset i četiri godine je istina. Zavera kojoj sam posvetio istraživanje i većinu svog života je stvarna. Svako šikaniranje kojem sam bio izlagan bilo je vredno toga, jer znam da sam u pravu.

Međutim, uprkos svakom naporu koji sam uložio da jasno iznesem istinu, većina ljudi odlučila je da mi ne veruje. Ova vrsta reakcije na moja izlaganja nije doduše, ništa neobično. U stvari, ona je u skladu s masonskim uputstvom.

Adam Vajshaupt (Adam Weishaupt), osnivač Iluminata, (o ovoj organizaciji će detaljnije biti reči u drugim delovima knjige), grupe koja je direktno povezana s masonerijom, dozvolio je piscu obreda da svojim privilegovanim članovima izda sledeće uputstvo:

„Ako neki pisac objavi bilo šta što privlači pažnju i samo po sebi je ispravno, ali se ne uklapa u naš plan, moramo se truditi da ga nadvladamo ili obezvredimo.“[15]

Reč „obezvrediti“ definiše se kao: „prokazati“, „javno poniziti ili minimizovati, slobodno cenzurisati, neprestano i bučno govoriti protiv nečega, snažno govoriti protiv nečega.“ Obratite pažnju na to da reč koju Vajshaupt bira da bi objasnio kako se treba postavljati prema kritičarima ništa ne govori o dokazivanju da kritičari greše u svom istraživanju i ukazivanju kritičaru gde on to pogrešno interpretira informacije, pogrešno ih navodi ili gde ih je istrgao iz konteksta.

Ako ne mogu da ga „nadvladaju“, onda ga neprestano kritikuju jednostavno da bi ga „obezvredili“.

Pravi zaključak bio bi da razotkrivanje onoga u šta masoni istinski veruju nije u skladu sa (njihovim) „planom“, tako da mogu da očekujem da ću biti „obezvređen“ zbog otkrivanja istine, budući da me neće „nadvladati“. Uvek sam bio „obezvređivan“ kad god sam obrazlagao ono što sam tokom istraživanja otkrio, a nijedan mason u Americi, bar ne tamo gde sam bio, nije pristao da sa mnom vodi diskusiju o tim pitanjima. Ponovo ću uputiti taj izazov, jer sam ga upućivao sve vreme širom Amerike:

Upustiću se u raspravu sa bilo kojim masonom, bilo gde i bilo kada ako on pristane na to!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PRVl DEO

Osvrt na knjigu „Moralna načela i dogme“

 

 

PRVO POGLAVLJE

 

Uvod

Kako sam već istakao, u naporu da osvetlim masoneriju, pokušavam da koristim vodeće masonske pisce. Sledeće što dajem su citati preuzeti iz spisa tih ljudi, o kojima će se podrobnije raspravljati u narednim delovima ove knjige.

ALBERT PAJK: ,,U vašim je rukama da otključate tajne masonerije. Ostalo zavisi od vas.“[16]

ALBERT PAJK: ,,Na vama je da sami otkrijete ovaj zakon i ovu tajnu (obratite pažnju na to da postoji samo jedna „tajna“). Privilegovani uči promišljanjem, a ne pamti reči i definicije poput dece.“[17]

MENLI P. HOL: „Privilegovani brat (u masoneriji) shvata da ovi takozvani simboli i obredi predstavljaju samo paravane koje su mudri (drugi sloj masonerije) stvorili da bi održavali ideje nerazumljivim prosečnom pojedincu (prvi sloj masonerije). On, takođe, shvata da malo masona danas (prvi sloj) zna ili ceni mistično značenje skriveno ovim obredima (koje izvodi drugi sloj).“[18]

ALBERT PAJK: ,,Ovi stepeni takođe teže da podučavaju više od moralnih načela. Simboli i ceremonije masona imaju više od jednog značenja. Oni radije skrivaju nego što obelodanjuju Istinu.

U najmanju ruku, samo je nagoveštavaju; a njihova varirana značenja treba da se otkriju razmišljanjem i proučavanjem.“

(On ohrabruje članove prvog sloja da se udubljuju i proučavaju tako da bi se mogli pridružiti drugom sloju).[19]

ALBERT PAJK: „Sada ste napravili prva tri od sedam simboličnih krugova ih putovanja. Nazvati ih simboličnim jeste objaviti da oni imaju mistično značenje. Ovo morate sami otkriti.“ (obratite pažnju da Pajk ljubazno ukazuje pripadnicima prvog sloja da se trude i shvate kako bi mogli postati članovi drugog sloja).[20]

ALBERT PAJK: „Mnogim ovim simbolima pridaju se druga značenja, što treba da proučite da biste to sami otkrili. Ona se često privilegovanom članu samo naznačavaju nagoveštajem ih sugestijom … više je vama ostavljeno da razmišljanjem i proučavanjem sami otkrijete njihovo istinsko značenje.“[21]

ALBERT PAJK: „Imaju li ovi stepeni za vas pravu vrednost zavisi od vaše sposobnosti da ih razumete, od dužine proučavanja i stepena promišljanja. Nijedan čovek ih ne može potpuno razumeti, bez pomnog i dugog proučavanja i dubokog promišljanja.“

(Još jedan apel drugom sloju da „proučava i razmišlja“)[22]

DŽEJMS L. GULD (James L. Gould): „Mason koji ne vidi dalje od pukih formi i obreda institucije ne uspeva, apsolutno ne uspeva da razume važnost njenog podučavanja. Njene sublimirane istine za njega su zaista misterije…

(Masoni u prvom sloju treba da uče i razmišljaju budući da im masoni drugog sloja ne otkrivaju svoje istinsko značenje). Bez obzira na to na koju se stranu okrenuo, lekcije Istine uvek su ispred njega, na svim stranama i jedino mu preostaje da proučava njihovo duboko i skriveno značenje.“[23]

V. L. VILMSHERST (W.L. Wilmshurst): „Metod o kojem je reč (instrukcije) je inicijacija; upotreba i vežba pripadaju alegoriji i simbolu, što je dužnost slobodnog zidara, ako želi da razume svoj sistem, da ga razrađuje, interpretira i lično primenjuje. Ako ne uspe u tome, još uvek ostaje a sistem namerno teži da treba da bude  u mraku o stvarnom značenju Reda, tajnama, iako je formalno njegov član.“[24]

ALBERT PAJK: „Zadatak svakog masona jeste da otkrije tajnu masonerije, promišljajući o njenim amblemima, o onome što se kaže i uradi na tom poslu. Tragaj i naći ćeš.“[25]

ALBERT PAJK: „Zadatak svakog masona jeste da otkrije tajnu masonerije (opet možete primetiti da postoji samo Jedna tajna) … Masonerija ne podučava neprestanim ponavljanjem svojih istina. Ona ih objavljuje, jednom i kratko, ili ih nagoveštava, možda zamagljeno, ili postavlja oblak između njih i očiju koje bi bile njima zaslepljene.“[26]

ALBERT PAJK: „… glavna svrha misterija je bila da podučava početnike Tajni svete doktrine , teologiju i filozofiju, koje su sveštenici prikrivali od običnog naroda.“ (Ovde Pajk tvrdi da neki pojedinci iz javnosti neće biti u stanju da razumeju istinska značenja simbola).[27]

ALBERT PAJK: „Masonerija dopušta lažne interpretacije koje služe dvostrukom cilju dovođenja u zabludu onoga ko je neuk, dokon i nemaran, za koga je poželjno da zastranjuje (misleći na masona prvog sloja), a indirektno, onima koji su mudri i studiozni (misleći na drugi sloj) ukazuje na istinski put ka Svetlosti.“[28]

ALBERT PAJK: „Masonerija, takođe, ima prastare simbole, nasleđene od misterija …, i nameravala je da velom tajne sakrije Istinu od svih osim od Privilegovanih (misleći na drugi sloj).  Masonerija daje pogrešne interpretacije svojih simbola. (Pajk govori da će samo mali procenat „prvog sloja“ biti u stanju da otkrije istinska značenja simbola).“[29]

ALBERT PAJK: „Svi njeni simboli, … imaju skriveno značenje, … oni koji sadrže samo nagoveštaje Istine dati su oprezno, a ideje se lako mogu pogrešno razumeti (i namera je da tako bude) od svih osim od Privilegovanih (misleći na drugi sloj) … Ali mason se dovodi u zabludu substitutom koji za njega nema nikakvog značenja, mada on zaista sadrži njegovu nagradu, osim ako ga, kojim slučajem, poznaje.“[30]

ALBERT PAJK: „Imaju li ovi stepeni za vas pravu vrednost zavisi od vaše sposobnosti da ih razumete, od dužine proučavanja i stepena promišljanja. Nijedan čovek ih ne može potpuno razumeti, bez dugog i pomnog proučavanja i dubokog promišljanja.“[31]

ALBERT PAJK: „Predavanja lože savršenstva sadržane su u njenoj Liturgiji (Liturgy) i Legendi i u Moralnim načelima i dogmi. Čitanjem i proučavanjem, treba da se s njima upoznate.“ (On podstiče članove prvog sloja da čitaju i uče kako bi postali deo drugog sloja).32

ALBERT PAJK: „Dugo nam je bilo sasvim očigledno… da su istinske tajne… masonerije nepoznate njoj samoj, koje su skrivane pod toliko velova tako da ih delomično nije moguće otkriti; a obična objašnjenja njenih simbola usvojena su samo da bi dovodila u zabludu mnoštvo početnika (misleći na prvi sloj), a da saznanje o ezoteričnom značenju bude povereno samo nekolicini (drugi sloj)…

Postoji možda malo umnih masona kojima se ne čini da se istinita reč, obećana svakom majstoru masonu, ne daje svakome, nego da se daje samo supstitut bez posebnog značaja, ni približno izgubljenoj reči, nego obična, beznacajna lozinka, koja čak ni ne aludira na Boga.“[32]

ARTUR EDVARD VEJT (Arthur Edward Waite): ,,Po svom ulasku u Slobodnu masoneriju novoprimljeni brat stupio je u svet amblema ili simbolizma i šta god se događa ovde ima neko značenje koje se ne pojavljuje uvek na površini…“[33]

Ove reči Alberta Pajka, možda najvećeg masona svih vremena, kao i drugih glavnih masonskih pisaca, daju ton ovoj knjizi: osoba koja traga za istinom o masoneriji mora da proširi svoje istraživanje izvan obreda kroz koji neki početnik prolazi. On mora da pročita dela masonskih pisaca, jer, kako je Pajk napisao, upravo tu neko može da nađe potpunu istinu o njihovim uverenjima. Početnik je neće saznati prolaskom kroz rituale raznih stepena, a istraživač je neće pronaći čitanjem reči izgovorenih na obredima. Konačna tajna nalazi se u delima masonskih pisaca.[34]

Ključ cele zagonetke nalazi se, verujem, u spisima samog Alberta Pajka. Dobro je započeti od njegove knjige Moralna načela i dogma i zato bih voleo da dam pregled relevantnih odlomaka iz ove knjige. Povremeno ću navoditi citate i drugih masonskih pisaca, naravno, kada to bude pogodno u cilju dodatnog razjašnjenja ili podrške idejama koje je izneo Pajk.

Knjigu pod naslovom Moralna načela i dogma Pajk, Suvereni veliki zapovednik Škotskog obreda Slobodne masonerije u periodu od 1859. do 1891. godine, napisao je 1871. godine. Puni naslov knjige glasi Moralna načela i dogma drevnog i prihvaćenog Škotskog obreda slobodne masonerije pripremljenog za Vrhovni savet Trideset trećeg stepena Južne jurisdikcije Sjedinjenih Država i objavljen od njegovog Autoriteta. To znači da ovo predstavlja zvaničnu masonsku literaturu koju je, verovatno, napisao mason broj jedan svih vremena, a objavio ju je Savet, i to kao zvaničnu informaciju.

Pajk se rodio 1809, a umro je, dok je radio u kancelariji, 1891. godine. Godine 1853. postao je mason 32. stepena i dostigao najviši, 33. stepen, 1857. godine (o značenju ovih stepena govorićemo kasnije). U periodu između 1855. i 1857. godine bio, u okviru Lože, prvi autor obreda za 33. stepena.

Čitaocu će biti lakše ako zna jednu činjenicu o Pajkovim aktivnostima iz vremena kada je bio na položaju Suverenog velikog zapovednika. Henri Vilson Kojl (Henry Wilson Coil), drugi mason 33. stepena, uz pomoć trojice drugih masona 33. stepena, 1961. godine napisao je Kojlovu masonsku enciklopediju (Coils Masonic Encyclopaedia). Na 620. stranici ove knjige ubacio je jedan biografski deo iz Pajkove prošlosti:

„Maja 1866. (Pajk je bio Suvereni vrhovni zapovednik od 1859. do 1891.), jedna grupa veterana povratnika (iz Građanskog rata koji se završio 1865), zajedno sa drugim mladim ljudima iz okruga Pulaski u Tenesiju, preduzeli su korake da organizuju društveno ili rekreativno udruženje, a za naziv ovog udruženja bilo je predloženo ime kuklos (na grčkom grupa ili krug), koji se veoma brzo pretvorio u Kjukluks klan (KKK).

Negde u to vreme, organizacija loših crnaca i još gorih belaca započela je nasilničke aktivnosti protiv južnjačkih belaca (te brutalnosti je orkestrirala jedna grupa po imenu Vitezovi zlatnog kruga, matične organizacije KKK. Stvorili su problem, a potom ga rešili stvaranjem KKK); neuobičajeni socijalni uslovi, koji su tada dominirali, uzrokovali su organizovanje KKK u državama koje su se pripajale Uniji, a organizacija je ušla u drugu fazu u kojoj se svetila za neke greške… Albert Pajk bio je vrhovni sudski službenik KKK.“[35]

Gospodin Kojl svojim čitaocima ne govori celu istinu, jer svrha Kjukluks klana nije bila da bude „socijalno ili rekreativno udruženje“, već je trebalo da bude organizator napora da se povede još jedan građanski rat, jer prethodni nije uspeo da postigne cilj bankara koji su ga u prvi mah planirali. Bili su to oni bankari koji su osnovali matičnu organizaciju KKK poznatu pod imenom Vitezovi zlatnog kruga.

Oni su planirali i sam Građanski rat, a stvorili su i Vitezove kako bi ubrzali njegov ishod, s namerom da održe ropstvo. Njihova uloga je bila da to učine rukovodeći se jedinim ratnim ciljem, ali nisu uspeli. Bankari su želeli „centralnu banku“, ali Vitezovi su stvoreni zbog podsticanja neprijateljstva između Severa i Juga zbog ropstva. Ta grupa je kasnije stvorila KKK.[36] Znači, Pajk je imao zanimljivu i kontroverznu prošlost.

Njegova knjiga Moralna načela i dogma ima 861 stranicu i indeks od 218 stranica u svom izdanju iz 1927. godine. Posedujem dva primerka ove knjige, jednu u originalnom izdanju iz 1871. a drugu iz 1871. sa dodatim indeksom iz 1927. i izgleda da su identične osim umetnutog indeksa u drugoj knjizi.

Knjiga se sastoji od 32 poglavlja, od kojih svako objašnjava po jedan od ukupno 32 stepena. Takođe su ubačeni crteži, ali izgleda da su oni uglavnom tu dodati pre kao filter, nego u cilju pomoći čitaocu u razumevanju njenog sadržaja. Mišljenje ovog priređivača je da je knjiga dosadna i teška za čitanje, a ja mislim da je to namerno urađeno.

Drugi sloj masona veruje da će dosadna priroda ove knjige odvratiti mnoge masone prvog sloja od potpunog čitanja knjige, a oni koji su dovoljno prilježni, dakle, oni koji žele da se pridruže drugom sloju, knjigu će do kraja pročitati.

Međutim, učenik masonske lože mora je pročitati, jer se u njoj nalazi dovoljan broj navoda sa nekakvim značenjem, koje bi pokazalo čitaocu zašto je ovo delo masonima toliko značajno. Stoga sam odlučio da iz nje preuzmem sve najvažnije citate, jer je do ove knjige veoma teško doći.

Pre nego što počnem ovaj pregled, bilo bi uputno malo ispitati informacije o masoneriji, broju „stepena“ u nekim od raznih organizacija unutar masonskog bratstva.

Postoje tri osnovne bratske lože, samo za muškarce: Plava loža, Škotski obred i Jorški obred.

Plava loža masonerije je osnova na kojoj počivaju i Jorški i Škotski obred. Ova organizacija zahteva od svakog novog člana da prode kroz tri odvojena obreda inicijacije i kad ih onaj koji joj pristupa sve završi, može prestati ako oseti potrebu. Može da ostane u Plavoj loži i zvati se „majstor mason“, što znači da će upotpuniti sve tri ceremonije unutar Plave lože. Može se zvati „majstor mason trećeg stepena“, član Plave lože. Ako bi odlučio da nastavi dalje, može, ali ima dve opcije: da uđe u oba ili da bira između Jorškog, koji ima 10 stepeni od ukupno 13 i Škotskog obreda koji ima 29 stepeni od ukupno 32.

Početnik zaslužuje trinaest ili trideset dva stepena u ovim masonskim organizacijama, što znači da sam odlučuje o tome da li će da prođe kroz njihove obrede, a 33. stepen je najviše zvanje u obema organizacijama. To je počasno zvanje i mason mora biti pozvan da ga dostigne, jer ga ne može sam tražiti. (Gospoda Hačens, Pajk, Kojl, Džejms i Hol, svi odreda ili su bili masoni 33. stepena). Ovde bi bilo zanimljivo da izrazim svoje mišljenje o tome zašto postoje 32 i 33 stepena u okviru Škotskog obreda Slobodne masonerije, jer verujem da predstavljaju simbolične brojeve koji skrivaju jednu važnu istinu.

Ljudska kičma ima trideset i dva pršljena, a „pršljen“ koji se nalazi na vrhu, lobanja, bio bi trideset i treći. Lobanja pokriva mozak, „sedište ljudske sposobnosti za razmišljanje.“ Ova činjenica će kasnije dobiti više na značaju, ali evo zašto verujem da su brojevi 32 i 33 simboli daleko važnije istine.

Savet, upravljačko telo organizacije masona 33. stepena, predstavlja se kao matična organizacija koja kontroliše oba ova obreda. Nazivaju se „Vrhovnim savetom 33. stepena“, a njihova literatura kaže da su oni „ Matična jurisdikcija sveta“ ili „Matični savet sveta“. U članku pod naslovom „Šta predstavlja Škotski obred“, koji je napisao Henri C. Klosen (Henry C. Clausen), Suvereni veliki zapovednik masona, tvrdi se sledeće:

„Naš Vrhovni savet bio je obrazovan u Čarlstonu u Južnoj Karolini, 1801., kao Matični vrhovni svetski savet, i stoga svi redovni i priznati vrhovni saveti širom sveta u nekih 33 nacije moraju tražiti patronat od nas.“[37]

Zanimljivo je primetiti da se grad Čarlston nalazi ispod 33. severne paralele. Možda je ovo simboličan razlog što su masoni 1801. godine izabrali upravo taj grad za svoje sedište. Takode se nameće činjenica da su baš tu, u vreme Građanskog rata, odjeknuli prvi pucnji na tvrđavu Fort Samter. Zanimljivo je i to da je Džesi Džejms, mason 33. stepena, izjavio da je njegov otac, kapetan Džordž Džejms prvi ispalio hice na Fort Samter. Možda su masoni zaista „oblikovali sudbine (građanski rat) svetova.“

Još jedan događaj koji privlači pažnju dogodio se ispod severne 33. paralele. Predsednik Kenedi ubijen je u Dalasu u Teksasu 22. novembra, 1963. godine. Dalas se, takođe nalazii ispod te 33. paralele, a cifra datuma kada je ubijen, 22. novembar, kada se doda na 11, redni broj koji označava mesec novembar, daje zbir 33. Mesto atentata, park pod nazivom Dili plaža, ima jedan obelisk s natpisom koji ga obeležava kao mesto „Prve bratske lože u Teksasu.“ Teksas su stvorili masoni, a njegovu zastavu takođe je osmislio jedan mason.[38]

Holov citat s početka knjige kaže da masoni „ustoličavaju kraljeve“. Proizlazi da nas ubistvo predsednika Kenedija poučava da oni, takođe, „svrgavaju“ kraljeve.

Tako ova organizacija počasnih masona uvedenih u najviši stepen tvrdi da kontroliše sve masone po svetu. Dalji dokaz tog stava Saveta 33. stepena nalazi se u natpisu na postolju spomen-statue Alberta Pajka u Vašingtonu, sedištu Saveta 33. stepena, pošto je premešten iz Čarlstona. Ovaj natpis i statua smešteni su odmah pored njihovog sedišta. Može se pročitati sledeće:

„Posvećeno 1977. pod pokroviteljstvom Henrija C. Klosena, Suverenog velikog zapovednika Škotskog obreda matične jurisdikcije. Uspomeni na Alberta Pajka, vođu Svetskog masonskog pokreta.“

Ovde, dakle, masoni 33. stepena obznanjuju da je Pajk bio lider celokupnog masonskog pokreta.

Henri Vilson Kojl, jedan od vodećih masonskih pisaca, potvrđuje ovo u svojoj enciklopediji:

„Institucija poznata kao Vrhovni savet bila je prva ovlašćena ustavom iz 1786….

Prvi stepen biće podreden Drugom stepenu, a sve to dalje Trećem stepenu i tako redorn sve do Savršenstva, 33. stepenu na kraju, koji će motriti na ostale, ispravljati njihove greške, i njima upravljati…“[39]

U svojoj dokumentaciji imam jednu peticiju koju je 3. stepen masonske Plave lože podneo za prijem u 4. stepen posredstvom 32. stepena Drevne i prihvaćene Slobodne masonerije Škotskog obreda. Od člana se traži da popuni molbu u kojoj se zahtevaju njegovi lični podaci: ime, datum rođenja, ime supruge, itd. Uvodni deo obrasca glasi:

,,Uz poštovanje podnosim peticiju za stepene, od 4. do 32. i obećavam da ću uvek biti istinski odan i pokoran Vrhovnom savetu 33. stepena Južne jurisdikcije Sjedinjenih Američkih Država.“

Znači, očigledno je da 33. stepen Južne jurisdikcije upravlja celokupnom masonerijom po svetu, kao što i tvrde. Albert Pajk je bio mason 33. stepena, a kao Suvereni veliki zapovednik njihovog Saveta, bio je lider celog svetskog masonskog pokreta.

Kao što sam ranije napomenuo, naslovna strana knjige Moralna načela i dogma kaže da je ona bila: „pripremljena za Vrhovni savet 33. stepena Južne jurisdikcije Sjedinjenih Država i objavljena po njegovom ovlašćenju.“

Može se zaključiti da ono što se nalazi u ovoj knjizi treba uzeti kao zvaničan stav celokupne organizacije Slobodnog zidarstva. U stvari, Henri C. Klosen, zvanični potparol cele Slobodne masonerije, hvalio ju je ovim komplimentima:

„ … nadahnuta i klasična zbirka Pajkovog ličnog istraživanja i pisanih dela drugih …“[40]

Sada se vidi koliko je ova knjiga važna svim članovima svetskog masonskog pokreta.

Pajk je otkrio da masonski Savet 33. stepena kontroliše celo Slobodno zidarstvo sledećom zakletvom kojom obavezuje inicijate na 18, stepenu Škotskog obreda:

„Ja (inicijat navodi svoje puno ime)… dajem obećanje i zaklinjem se da ću se pokoravati i slediti sva pravila i zakone ovog Reda Vitezova ružinog krsta (titula 18. stepena) i dekrete i mandate koji na mene može preneti Suv:. (Suveren) Inspektor Gen:. (General. Tri tačke u formi piramide verovatno znače da je reč koja im prethodi samo skraćenica masonske reči ili titule) i primiti me u Vrh:. (Vrhovni) savet 33. stepena čijoj jurisdikciji pripadam.“[41]

Mason 32. i 33. stepena Škotskog obreda i mason 13. stepena Jorškog obreda mogu se pridružiti masonskoj organizaciji po imenu Šrajneri (Shriners).[42] Ova organizacija jedan je od sponzora utakmica u američkom fudbalu između Istoka i Zapada, jednog putujućeg cirkusa i dobrotvornih aktivnosti poput onih u bolnicama za decu sa opekotinama. Neki masoni su mi rekli da je razlog što su se pridružili masoneriji taj što mogu da se pridruže Šrajnerima, jer ,,to je mesto gde se nalazi sva zabava.“ Verujem da oni služe kao paravan za prikrivanje „drugog sloja“ masona.

Međutim, vratimo se diskusiji o Pajku i dozvolite mi da ponovim da mnogi istoričari i izvan i unutar Reda, smatraju Pajka jednim od najvećih masonskih pisaca svih vremena.

Jedan od takvih pisaca bio je i Albert G. Meki (Albert G. Mackey), još jedan mason 33. stepena i autor ugledne dvotomne enciklopedije pod naslovom Enciklopedija Slobodne masonerije (Mackevs Encyclopedia of Freemasonry). Autor informacija sa unutrašnje strane korica prvog toma opisuje Mekija rečima hvale, sugerišući da čitalac može da se osloni na materijal u ovoj knjizi. Evo šta je napisao:

„Njegovo pisanje je svestrano cenjeno zbog svoje iskrenosti, poštenih zapažanja i pristupačnosti. Vođa, … je bio pionir tog narastajućeg broja članova Bratstva koje ceni tačnost.“[43]

Tako onaj koji uči može da ima poverenja u njegove reči.

A evo Mekijevih hvalospeva Albertu Pajku, ponešto tipičnih za Pajkovog sabrata:

„Njegov stav masona i istoričara, a pre svega kao pesnika, bio je najuzvišeniji, a njegovo nesvakidašnje pregalaštvo nije imalo premca.“[44]

Artur Edvard Vejt (Edward Waite), takođe mason 33. stepena i autor još jedne ugledne enciklopedije masonerije, napisao je da su Pajka smatrali:

„majstorom genijem masonerije. …“[45]

Karl Klodi (Carl H. Claudy), takođe jedan od vodećih masonskih pisaca i mason 33. stepena, nazvao je Pajka:

„Jednim od najvećih genija Slobodne masonerije ikada poznatih. … Bio je mistik, (reč mistik definiše se kao: ‘posvećenje drevnim tajnama’, veza koja masona vraća u daleku prošlost i antičku religiju koja se i danas upražnjava), simbolista, učitelj skrivenih istina slobodne masonerije.[46]

Bilo bi uputno ovde pomenuti da je mason koji mi se obratio u klubu u Tuksonu posle predavanja rekao da on Pajka smatra „odbeglim masonom“ i nepouzdanim izvorom informacija o masoneriji. Tada sam mu dao na uvid tekst sa rečima hvale koje sam upravo citirao, ali on to nije želeo da komentariše. Ostaviću vama da prosudite koji je od ova dva stava tačan. Unutar masonskog Reda takođe postoji izvesna nesaglasnost oko toga da li svimasoni visokih stepena Škotskog obreda treba ili ne treba da čitaju knjigu Moralna načela i dogma.

Jednom mi je jedan mason rekao da su biblioteke u njihovim hramovima otvorene za javnost, tako da sam 1985. posetio masonsku kuću u Tuksonu zbog istraživanja o Mekijevoj Enciklopediji za svoje izlaganje pod nazivom Tajna društva i novi svetski poredak. (Opet naglašavam da nisam mason.) Dva masona koji su mi dozvolili da uđem rekli su da je ta knjiga razdeljena svim masonima 14. stepena. U stvari, pokazali su mi primerak te knjige koja se nalazila na drugoj strani pulta u blizini ulaza u hram. Međutim, moj gost Reks Hačens poriče tačnost ove tvrdnje. U svojoj knjizi, na stranicama VII i 2, napisao je sledeće:

„Obredi za sticanje naših stepena i knjiga Moralna načela i dogma, našeg cenjenog Suverenog velikog zapovednika Alberta Pajka, vrhunac su našeg učenja. Ova knjiga se tradicionalno davala (obratite pažnju da on bira prošlo vreme reči, misleći da je oni više ne daju) kandidatu na poklon prilikom sticanja 14. stepena.“[47]

U odlomku svog uvoda Hačens nudi čitaocu još jedan trag:

„Tako se ona nije više davala posle 1974.“[48]

Potom svojim čitaocima govori zašto masoni danas ne čitaju ovu knjigu:

,,Ova potonja, nekada masovno čitana, danas nema odjeka.“[49]

On objašnjava da se knjiga danas više toliko ne čita zbog toga što:

„… su promene u obrazovnim ciljevima u Americi i predavanja o knjizi Moralna načela i dogma mnogima postali nerazumljivi.“[50]

Zanimljiva tvrdnja. Hačens priznaje da razlog što mnogi današnji polaznici koji pristupaju u masonske lože ne mogu da razumeju Pajkovu knjigu leži u tome što se u državnim školama ne radi na veštini čitanja. Ovo je neobična tvrdnja kada je o njemu reč, jer su masoni u svojim dokumentima naveli da svi njihovi članovi treba strogo da podržavaju državno obrazovanje! Dobar primer za ovo je mali pamflet koji je 1983. godine napisao Henri C. Klosen, mason 33. stepena, u to vreme Suvereni veliki zapovednik Vrhovnog saveta 33. stepena, pod naslovom „Đavolska opasnost.“[51]On završava svoju raspravu o državnom obrazovanju upozorenjem onima kojih se tiče ova tema: „Dalje ruke od državnih škola!“

Dakle, priznaju da državno obrazovanje ne uči čitanju i razumevaju onog što se čita! Međutim, ako prigovorite ovome, tada će vam masoni poručiti da „držite dalje ruke od državnih škola!“ Tako je Hačens napisao knjigu kako bi izgladio nesporazum između obrazovanja i današnjih masona. Na stranici VII on objašnjava:

„Most ka Svetlosti zahteva da se prevaziđe ova teškoća pomoću predavanja odlomaka iz knjige Moralna načela i dogma, koji najbolje opisuju učenja stepeni obreda.“[52]

Međutim, on priznaje da je ova knjiga još uvek izuzetno važna svim masonima, pa kaže:

„Sadržaj njenih stranica je jedno od najuzvišenijih učenja obreda.“[53]

Bez obzira da li je nudi mason Škotskog obreda 14. stepena ili ne, knjiga Moralna načela i dogma još uvek je veoma važna knjiga. Čak i danas sami masoni priznaju da ona njihovoj braći pruža deo istinskog saznanja o masonskom Redu.

Kao što je prethodno pomenuto, priređivač ove knjige nije mason, već se smatra proučavaocem svetske masonerije, koji je poslednjih dvanaest godina proveo čitajući raznovrstan materijal o Redu iz knjiga aktuelnih vrhunskih masonskih pisaca. Takođe, iz istog razloga, knjigu Moralna načela i dogma smatram jednim od najvažnijih dela koje je ikada neki mason napisao.

Predlažem svakome ko čita bilo koji citat preuzet iz knjige Moralna načela i dogma, a koji navodim u ovom odeljku, pažljivo pročita fusnote kako bi se uverio da je tačno prenesen. Ako čitalac nema primerak ove knjige, ili nije član masonske organizacije da bi mogao da je nabavi, njeni primerci mogu se naći u antikvarnicama knjiga ili u bibliotekama. Do ove knjige može se doći i preko prijatelja ili članova porodice koji su pripadnici masonerije. Međutim, mora se pretpostaviti da masoni neće biti voljni da dele svoj primerak s nemasonima, jer knjiga nije namenjena „celom slobodnom svetu“, tako da proučavalac mora unapred biti upozoren da članovi lože ili rođaci masoni u tom smislu i nisu baš od neke pomoći. Zato smatram veoma bitnim da svako sam pročita tu knjigu. Citati koje navodim čine samo mali deo njenog sadržaja, tako da ima još mnogo toga da se pročita i razume. Preuzeo sam samo one citate koje smatram najznačajnijim. Ovde valja posebno istaći koliko je Albert Pajk bio značajan za masone.

Kao što je već napomenuto, Henri Vilson Kojl bio je još jedan mason 33. stepena i u svojoj knjizi Masonska enciklopedija (str. 472) o Albertu Pajku navodi sledeće:

,,On (Albert Pajk) je prepisao predavanja, obrede i zakone 33. stepena Drevnog i prihvaćenog Škotskog obreda.“[54]

Dalji dokazi da je Pajk napisao sve obrede nalaze se u uvodu jednog od njegovih kapitalnih dela, Magnum opus (Magnum Opus). Sledeći citat pojavljuje se na nenumerisanoj stranici na početku knjige i verovatno ga je napisao Rodžer Kesindžer (Roger Kessinger), koji je reprintovao ovu i druge „retke masonske i slične knjige.“ Gospodin Kesindžer se deklariše kao mason 32. stepena i svojoj „braći masonima“ stavio je na raspolaganje prošireni spisak ključnih knjiga iz oblasti poznate kao „ezoterična mudrost“.

(Uzgred, kupovao sam knjige iz ovog izvora a da me nikada nisu pitali da li sam mason, tako da izgleda da reprinti stoje jednako na raspolaganju i masonima i nemasonima).

Evo šta se nalazi na toj stranici: „Jedna od najređih i najvažnijih knjiga koje su ikada objavili Slobodni zidari Drevnog i prihvaćenog (Škotskog) obreda sada je dostupna kao reprint faksimila.“

Godine 1855. Vrhovni savet 33. stepena, Drevnog i prihvaćenog (Škotskog) obreda, Južna jurisdikcija, SAD, imenovao je komitet kako bi obnovio fragmentarne obrede koje poseduju. Ovaj zadatak je bio obavljen dve godine kasnije kada je 1857. Albert Pajk, o svom trošku, objavio takozvani Magnum Opus ili „Veliko delo“, što je bilo njegovo prvo obnavljanje celokupnih ceremonija Škotskog obreda.

Pajkovo obnavljanje obreda bilo je toliko impresivno da je bio proizveden u aktivnog člana Vrhovnog saveta i postao najuvaženiji Suvereni veliki zapovednik u istoriji ovog obreda. … Ovaj poseban reprint stoji na raspolaganju ozbiljnom proučavaocu celokupnih autentičnih obreda…[55]

Znači da nemasoni, kao i sami masoni, sada mogu da čitaju u celini obrede 4. stepena preko 32. stepena. Međutim, autor ovog citata požurio je da primeti na sledećoj stranici:

„… Kesindžerovo izdavačko preduzeće želi da obznani sledeće:

1. Obredi u knjizi Magnum Opus nisu oni koje trenutno koristi Vrhovni savet 33. stepena…

4. Mi, kao masoni, obavezani smo zakletvom da onima manje obaveštenima širimo istinsku masonsku Svetlost i Znanje.“[56]

Međutim, pre nego što kritičari požure da kažu da se niko ne može osloniti na obrede objavljene u ovoj knjizi, jer se „trenutno ne koriste“, dozvolite mi da vam pružim tri dobra razloga zbog kojih su obredi koje je napisao Pajk verovatno još uvek oni isti koji se i danas pridržavaju u ložama:

1. Obratite pažnju da Kesindžer ističe da je mason „obavezan zakletvom da širi znanje manje obaveštenima.“ Ipak, on priznaje da je objavio niz obreda koji nisu „istiniti“, jer se „trenutno ne primenjuju“. Čini mi se da su ove dve tvrdnje kontradiktorne. Kako on može da očekuje od nas da mu verujemo kada sam krši svoje obećanje dato masonima da „širi istinsku masonsku Svetlost“ objavljiva