Okultna pozadina komunizma i nacizma

   Okultna pozadina komunizma i nacizma

  Mnogi misle da su komunizam i nacizam pokreti nastali sami, samosvojni, prvi kao bunt radnika, seljaka i sirotinje protiv izrabljivanja, a drugi kao spontano buđenje šovinističko – rasističkih ideja u jednom narodu. Ove se pojave tumače kao stvarnost uslovljena razvojem društveno – političkih odnosa tokom 19. i početkom 20. veka.  Udžbenici i javna literature iznose  teoriju o spontanom nastanku, ali ne treba mudrost da se vidi da nije tako. Treba samo malo nezavisnog razmišljanja.

                       I jedna i druga ideologija su nastale na jednom mestu sakrivenom od očiju običnih ljudi, i temelji su im isti – okultni, ezoterijski i antiljudski. Zli, okrenuti protiv mira i sreće običnih ljudi. Posebno protiv intelektualne i ekonomske nezavisnosti.  Okrutnost koja je proizašla iz ove dve ideologije prevazilazi sve što je dotadašnja istorija pokazala, i ta okrutnost je pokazatelj da ni nacizam ni komunizam nisu bili samo obična borba za vlast, čak ni borba za bogatstvo i moć  nego puka težnja da se uništi što veći broj ljudi, da se ubija, uništava i iživljava, i da se vlada čvrstom rukom. Posebno oni koji predstavljaju intelektualni sloj, srednji stalež, nezavisne i samomisleće ljude, kojima se ne može lako manipulisati i od njih stvarati tupe podanike bili sun a smetnji tim sistemima. Posebno su na smetnji bili  i  hrišćani, ljudi koji su želeli da žive i veruju po svojoj savesti, koji su bili lojalni građani svakom sistemu, ali bez  da obožavaju ličnost ili ideologiju.  Oni su bili najveća smetnja obadvema ideologijama, ali je primetno da je nacizam mnogo manje progonio hrišćane nego komunizam. Ukoliko su hrišćani  koji su se držali Biblije u Nemačkoj  bili Nemci, nisu čak imali nikakvih problema, dok pod komunistima nije bila bitna ni nacija ni regionalna pripadnost. Svako je mogao biti okrivljen.  Brutalnost komunista je bila iznad  brutalnosti rimskih gladijatora, a i od krstaša nazvani “neznabošci” Saraceni  pa i i Tatari su bili kudikamo čovečniji. Za tatare se znalo da su bili okrutni prema pobeđenima, ali ako se neka država ili grad preda bez borbe, nisu ni ubijali ni razarali.   

             Francuska revolucija je bila preteča komunizma. Isti satanisti iza kulisa su organizovali  i Francusku revoluciju, kao i komunizam i fašizam i nacizam.   Dugo javnost u Jugoslaviji nije znala šta se stvarno događalo u Parizu 1789 – 1795. da li je stvarno Bastilju oslobodio nezadovoljan i gladan narod? Da li je stvarno kraljica Marija Antoaneta rekla gladnom narodu: “Ako nemate hleba jedite kolače” da li je stvarno Francuska bila zemlja glad i bede? Ništa od ovoga nije tačno! Francuska revolucija je organizovana van Francuske i zaverenici su nastojali da skinu sa vlasti kralja i uvedu republiku, i da se posebno obračunaju sa crkvom. Crkva i nije bila toliko meta koliko urođena pobožnost običnog Francuza i kultura Francuza koji je pripadao buržoaskom sloju. . Bastilju su zauzeli plaćenici, a na vlast je došao najgori ološ, propalice i razbojnici. Komunizam je vrbovao ljude koji će da budu poslušni oligarhiji, koji su uvek bili niko i ništa, ali kojima će poslušnost oligarhiji omogućiti lagodan život i mogućnost da se nekažnjeno iživljavaju, pljačkaju i leče svoje komplekse. To su bili ljudi koje većina vrednih ljudi, seljaka, radnika, trgovaca, i ostalih konvencionalnih ljudi nije smatraa za nešto, koji su bili predmet podsmeha, “nikogovići” i propalice, nasilnici, ubice, bivši robijaši, kockari, palikuće, lopovi, alkoholičari, neradnici, prevaranti, i bezbožnici svake vrste, kojima je jedini cilj u životu bio da se preko noći obogate i kinje druge ljude.  Kojima je smetalo sve što živi i smeje se. Rat i revolucije su bili odlična prilika. Naravno, ovde je bilo i fanatika opsednutih mržnjom, kao i istinskih vernika komunističke ideje koji su smatrali da je u redu pobiti sve koji se ne slažu ako to revolucija traži.  Bilo je tu i mnogo poštenih ljudi koji su verovali u komunizam, trpeli progon od policije u nekomunističkim zemljama, borili se za ideju, ali su takvi bili na marginama jer si ih istisnuli ovi prvi. Često je i njih revolucija “pojela”.

              Francuska revolucija, kao i revolucije koje su navodno spontano planule u Evropi 1848 su dugo pripremane od strane ljudi koji su nazivani Prosvetitelji, a iza kojih stoje tajni ezoterijski kultovi, pre svega Iluminati (osnovani 1. maja 1776) i masoni.   U toku 18. veka, ideje o razumu kao izvoru sposobnosti da samostalno znamo šta je istinito, postaju šire prihvaćene. To se servira masama i podstiče pobuna protiv autoriteta.   Niz francuskih filozofa (Volter, Ruso, Didro, Dalamber, Lametri, Holbah, Kondijak, Monteskje, Helvecijus…) se ne zadovoljava time da te ideje postoje u knjigama, već žele da izvuku iz njih što više posledica i učine ih šire poznatim i društveno relevantnim. Tako se javlja pokret koji je dobio ime Prosvetiteljstvo. Prosvetitelji su videli da se nauka brzo razvija i da će, ukoliko joj ništa ne bude stajalo na putu, uskoro uslediti nova i nova saznanja o prirodi. Prepreka tom razvitku mogu biti samo religija i to isključivo hrišćanska i  tradicija. . Za prosvetitelje je glavni greh bio ne biti otvorena duha za nova saznanja, što bi rekli, biti uskogrud i netolerantan. U prevodu, držati se svojih moralnih načela…ili biblijskih.

              Prosvetitelji su smatrali da bi napredak ljudskih znanja bio mnogo brži ako bi se ljudski rod oslobodio uverenja da na prirodu i ljude utiče viša sila, tj Bog, , i da Božija volja, a ne prirodni zakon i volja ljudi, određuje ljudski život do najsitnijih detalja. Ako je tačno da se Bog ne meša u ljudski život, kao što je mislio Spinoza ili da je znanje o njegovim namerama nemoguće, onda je pozivanje na božiju volju samo paravan za interese samozvanih božijih predstavnika na zemlji.  Ljudi će mnogo manje biti podložni manipulaciji koja učvršćuje njihove predrasude i neprijateljstva, ako se potrude da upoznaju prirodu i sebe kao deo prirode, tumačeći je uvek iz nje same, preko zakona koji deluju u njoj. Zbog te potrebe za naučnim znanjem o prirodi, Didro i Dalamber pokreću obiman projekat Enciklopedije, koja će biti zbornik dotadašnjih naučnih i filozofskih znanja. Enciklopedija je izašla u 35 tomova u periodu od 1751. do 1780-te godine i na njoj je radila većina filozofa prosvetiteljstva, pa se zbog toga zovu i Enciklopedisti.  Prateći naročito ideje Džona Loka, prosvetitelji su odbacivali metafiziku. Mnogi od njih su doveli u pitanje i apsolutnu razliku između duše i tela koja je bila u osnovi dotadašnje metafizike. Lametri piše knjigu “Čovek mašina”, a Holbah delo Sistem prirode u kome se trudi da objasni sve čovekove osobine, pa i mišljenje, organizacijom materije. Tako se formiraju prva materijalistička učenja u novom veku, koja celokupnu prirodu vide kao poprište mehaničkih kretanja.

               U etici i politici, prosvetitelji su se snažno suprostavljali bilo kakvom obliku pravne nejednakosti među ljudima, a zalagali su se za slobodu mišljenja i štampe, versku toleranciju, i uopšte ono što su smatrali da je „razumno“, i što su sami znali da nije moguće, ali su takođe znali i to da je to put ka diktaturi, jer mase vrlo lako nasedaju na parole o bratstvu i jednakosti, kojih nikada u istoriji nije bilo.  Oblik vlasti se po njima može opravdati samo pred sudom ljudi kojima se vlada, odnosno oni treba da svojom voljom pristanu na to, prosudivši razumno o postupcima vlasti i društvenom uređenju. Tako je društvo, umesto trajnih i nepromenljivih osnova u tradiciji i veri, zasnovano na promenljivoj saglasnosti ljudi, a ljudima je lako manipulisati.  Na taj način je postavljena osnova za Francusku revoluciju, koja je bila veliki preokret u istoriji Evrope, planirani preokret. Revolucija je pokazala da ideje prosvetitelja u stvarnosti dovode upravo do netolerancije, diktature i velikih žrtava, što su pokazale i sve naredne revolucije, sa kojima se po obimu žrtava i ubijanja može porediti samo kuga u Evropi u 14. veku.  Ideje prosvetiteljstva sprovedene u revolucijama  su dovele do pada opšteg morala, razaranja porodice, legalizaciju svakog izopačenja, od abortusa, do homoseksualnih brakova. Najgore je što su te revolucije dovele na vlast ljude kojima je jedini moral bio njihov stomak a jedini bog vlast.  U svim revolucijama, neradnici, ološ i razbojnici  su se dokopali vlasti.  Dok su se i prosvetitelji, i francuski i komunistički revolucionari kitili parolama o jednakosti i bratstvu, pod tim parolama su izvršeni najgori zločini, proterivanja, istrebljivanja,  nekoliko čistih genocida, uništavanja kulture nekoliko naroda, masovna preseljenja, razaranja privreda.. O maltretiranju običnog naroda, rasturenim porodicama,  nepravdama, zlostavljanjima, pljačkama,  silovanjima, prebijanjima, hapšenjima,  ubistvima, montiranim suđenjima, izrabljivanjima…nema mesta da govorimo. Ideje koje su bile privlačne masama su se pretvorile u svoju suprotnost. Niko ne tvrdi da su monarhije bile savršene, ali se znalo kome je gde mesto. Secikesa i lopov je bio u šumi, ili skriven od javnost, a u komunizmu je secikesa  na vlasti, krade, laže, mulja i batina. I opet priča o jednakosti i bratstvu. U tranziciji je na naslovnoj stranici  tabloida i svi mu se dive.

              Nećemo ulaziti u to kako je došlo do obaranja vlasti u Francuskoj, ko je došao na vlast i ko je koga smenjivao. Više bi se trebali baviti karakterom tih nitkova,  revolucionara. To je bio teror. Ubijanje, od koga niko nije bio siguran, a posebno pripadnici srednjeg sloja, vlastela i sveštenstvo. To je bio zakon rulje, gomile rđavih ljudi, propalica koja je u haosu videla svoju šansu. To je revolucija. Otimanje.  Kao i u svim revolucijama, svetina, uglavnom zavedena sirotinja i nitkovi,  je išla gradom i obračunavala se sa svakim ko joj se ne bi dopadao. Ubistva sveštenika su bila masovna. Svetina je nosila lutku razapetu na krst i vikala “Raspnite gada” aludirajući na Isusa Hrista. U katedrali Notr – Dam su ustoličili “boginju razuma” u liku jedne prostitutke. Naravno, postoji i izgovor o korumpiranosti crkve, bogaćenju popova, nemoralu..ali niko nema pravo da ih ubija i muči. I ako je crkva korumpirana, pa možemo prestati da idemo u nju,  napustićemo njene redove, kao Martin Luter. Najgore je to što su u revolucijama stradali obični ljudi koji su se držali svoje vere, a ne sveštenici koji su krali, varali i u novim okolnostima se dobro prilagođavali. Ni jedna revolucija nije “pojela” nitkove. Oni su nastavili da rade svoj posao ili kao golubovi preletači, ili u egzilu. Malo je njih stradalo.  Francuska revolucija je, kao i sve komunističke pobune pojela najviše običnih ljudi.

              „Jedna od bezbožnih ceremonija ovog bezumnog vremena je nenadmašiva po svojoj gluposti. Vrata Konventa (skupština) otvorila su se pred grupom muzičara, za kojima su išli članovi opštinskog saveta u svečanoj povorci, pevajući himnu u čast slobodi i prateći predmet svog budućeg obožavanja, jednu ženu obavijenu koprenom, koju su nazivali „boginja razuma“. Čim je stigla u dvoranu, odmah su joj svečano skinuli koprenu i postavili je s desne strane predsediku, i u tom trenutku su svi u njoj prepoznali baletsku igračicu… Ovoj osobi, kao najpogodnijem predstavniku razuma, onog razuma koji su svi poštovali, narodna skupština Francuske dala je javnu počast.  Ova bezbožna i smešna maskarada postala je navika: posvećenje boginje razuma ponavljalo se i imitiralo po celoj zemlji, naročito u onim mestima gde su stanovnici hteli da dokažu da su dorasli revoluciji.  Govornik, koji je uveo kult razuma, rekao je: “Članovi zakonodavne skupstine! Fanatizam je ustupio mesto razumu. Njegove mutne oči nisu mogle podneti sjaj svetlosti. Danas se ogromna masa sveta sakupila pod ovim gotskim svodovima, koji prvi put odzvanjaju glasom istine. Tamo Francuzi slave jedino pravo bogosluženje slobodi i razumu. Tamo smo položili zavet da cemo raditi za uspeh republikanskog oružja. Tamo smo napustili mrtve idole za ljubav razuma, tog zivog lika remek-dela prirode”.  Kada je boginja odvedena u Konvent, predsednik ju je uzeo za ruku i obraćajući se skupu rekao: „Smrtnici, prestanite drhtati pred nemoćnim gromom Boga, koga je stvorio vaš strah. Od sada nemojte priznavati ni jedno drugo božanstvo osim božanstva razuma. Ja vam predstavljam njegov najplemenitiji i najčisci lik: ako morate imati bogove, žrtvujte samo takvim kao sto je ovaj. O pokrivalo razuma, padni pred uzvisenim senatom slobode!”   “Boginja”, pošto ju je predsednik, zagrlio, ušla je u prekrasna kola, i usred velikog meteža bila je odvedena u katedralu Notr Dam, da tu zauzme mesto božanstva. Tamo su je postavili na glavni oltar i svi prisutni su joj se poklonili. Uskoro posle toga došlo je do javnog spaljivanja Biblije. Jednom takvom prilikom članovi Društva narodnog muzeja ušli su u skupštinu sa poklikom: „Živeo razum!“ Na vrhu štapa nosili su ostatke knjiga koje su se jos dimile, među kojima je bilo molitvenika, brevijara, Starih i Novih zaveta koji su, kako se izrazio predsednik, u velikom ognju ispaštali za sve gluposti na koje su podstakli ljudski rod.“ (Elen Vajt – “Velika Borba”)

                 „Tih strašnih septembarskih dana godine 1794. poubijano je u Parizu pored hiljada drugih i 300 do 400 sveštenika… I tako je to išlo još dugo, dok su na religioznom polju iste godine hrišćanstvo i hrišćanska crkva ukinuti, šta više je i vera u Boga zabranjena kao nešto što je opasno po državu. Uvedoše razum kao božanstvo, i uzeše proste bludnice kao reprezentantkinje i sveštenice toga božanstva. Ukinuta je vera u besmrtnost duše i pred grobljima stojaše napisano: smrt je večni san. Oni koji priznavahu veru u Boga i u besmrtnost duše, denuncirani su i kaznjavani smrću. Zajedno sa ukidanjem hrišćanstva uklonjen je i hrišćanski kalendar, dani u godini dobiše neznabožačke nazive, umesto sedmica i dotadanje godine uđose u upotrebu dekade, to jest podela vremena na odseke od 10 dana i na prirodnu godinu koja počinjaše sa jesenjom ekvinocijom (22.septembra). Ukinuto je hrišćansko racunanje vremena, i datiralo se samo od 22.septembra 1792., kao pocetka „godinama slobode“, hrišćanska imena lica pretvorena su takođe u neznabožačka.“ (Jevsevije Popović “Opšta istorija Crkve).

               Ove nečovečne ideologoje su zasnovane na okultnom temelju, a koji opet počiva na satanizmu. Satanizam nije kako mnogi misle dečija igrarija dokonih maloletnih narkomana, koji piju krv od pileta i sede u krugu uz “džoint”  marihuane obučeni u džins sa hevi – metalskom i pank ikonografijom. To je mnogo ozbiljnija stvar, i mnogi bi se začudili kada bi uvideli koliko onima veze sa modernism ideologijama, komunizmom, nacizmom, fašizmom, modernom, liberalnom  demokratijom, kao i sa drevnim paganstvom, koji je opet duboko okultno i magijsko, naravno samo za visoke članove – žrece. Dok je za obične ljude to ropsko verovanje. Isti ljudi su u davna vremena u hrišćansko verovanje ubacili paganske prakse, pa danas čitalac Biblije se zgražava kada vidi koliko je nebiblijskih praksi u crkvama.

            Kada vidite simbole komunista, nacista, drevne paganske simbole, koji su opet slični simbolima modernih političkih stranaka, velikih korporacija, organizacija, pa i država, saveza država, kao na primer Evropske unije,  sličnost je zapanjujuća. Odnos prema običnim ljudima sve nas vrati u surovu stvarnost, pa  se čovek zapita u kakvom društvu živi. Komunistički simbol petokraka je ustvari pentagram, koji je po satanistima najjači magijski simbol. Taj simbol je preživeo komunizam, i opet se viori na zastavama mnogih država, između ostalog i EU kao i tvorevina nakon rata u Jugoslaviji.  Često se koristi u magijskim  obredima. Pentagrami se ucrtavaju unutar magijskog kruga kao i na magovoj  odeći. S jednim krakom uperenim prema gore simboliše prirodu, odnosno mikrokosmos, što je za okultiste simbol pet elemenata.  S dva kraka uperena prema gore predstavlja samog  satanu i takav pentagram koristi se u satonističkim i crnomagijskim obredima. U njemu se nalazi Mendesov jarac, ili Bafomet.  Pentagram se koristi i kao simbol nekih neopaganskih pokreta, poput Vike, ali i kod masona. Sama zvezda petokraka je u stvari zvezda oborena sa neba ili plamteća zvezda, a nju nalazimo u Bibliji!!  “Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju koji si gazio narode?   A govorio si u srcu svom: Izaći ću na nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj na strani severnoj; Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim.” (Isaija 14. 12 – 14) Prorok ovde govori o pobunjenom anđelu, o Luciferu, koji je pred Bogom bio anđeo zaklanjač. Samo ime Lucifer znači “svetlonoša” . Plamteća zvezda, kao i Zornjača je kod magova i astrologa, okultista i spiritista simbol Lucifera.

Visoka  masonerija je  intelektualni deo, a političke stranke, konglomerati  i polutajne  organizacije (Bilderberg, savet za inostrane odnose, Komitet 300, Milner grupa…) delatni, praktični, trgovački deo jedinstvenog organizma. Oni su u organskom i akcionom jedinstvu.  Iluminatska masonerija je glava, a satanističke (recimo okultne) otganizacije trup, noge i ruke istog tela. Masonerija stvara, oblikuje i u raznovrsnim i raznobojnim formama i uniformama (prevrati, revolucije, ratovi: lokalni, religiozni, građanski, međunacionlani, svetski i, verski…) na ljudsko tržište plasira satanističke, zle i bezbožne  ideologije, a kultovi  svojom delatnošću (mediji, obrazovanje, političko delovanje, evolucionistička nauka, sekularizam…) omekšavaju teren i obezbeđuju plasman robe. Delatnost masonerije i satanista bila je sinhronizovana kroz sve epohe, a kako i ne bi kad im je sve zajedničko: mržnja prema Bogočoveku Hristu i svemu što je hrišćansko, ciljevi, metode i sredstva realizacije ciljeva, kultovi, ikonografija, rituali, amblemi, kreatori, vođe i izvršioci…Istorija iluminatizma, masonerije i satanizma neporecivo svedoči o njihovom zajedništvu. Evo nekih primera tog zajedništva. U Francuskoj je u 18. veku osnovan okultni  red “Izabranog sveštenstva”. Njegovi članovi bave se prizivanjem duhova, magijom, teurgijom. Njihov rad može se pratiti u Francuskoj i do danas. 

       U Nemačkoj  Adam Vajshaupt (1748 – 1830), jezuita, profesor kanonskog prava na Univerzitetu u Ingšstatu osniva 1. maja 1776. red “Društvo bavarskih iluminata” čije je drugo ime “Veliki templarski majstori”, ili Spartakovci. Sama reč Iluminati  znači “Prosvetljeni”.  Za njega istoričari i znalci masonerije i satanizma kažu da se “čudovišni Adam Vajshaupt može smatrati za jednog od najvećih zločinaca s najpaklenijim umom za koji zna istorija ljudske rase..”… čovek koji kao i svi okultisti najvećeg stepena koristi satanizam u političke svrhe. Na kongresu ovog satanskog reda u Frankfurtu 1776. određeni su karakter i ciljevi rada, a oni su: “baciti narode u bedu, tiraniju, haos i svet dovesti do paraklizma anarhije, posredstvom monstruozne organizacije crne internacionale satanista”. Nakon osnivanja ovog reda počinu po Evropi da se šire ideje koje skroz izbacuju Boga, prosvetiteljstvo, humanizam, kao i nauka o evoluciji. Osnovni cilj Iluminata je da se uništi religija, posebno hrišćanska, kao i porodica kao stub društva. Ratovi i revolucije koje nastaju posle osnivanja reda su usmereni protiv tradicije, religije, društva se pretumbavaju, monarhije padaju a mase ljudi postaju zavisne od sistema.

               Vajshauptov portparol i mag reda Đuzepe Balsamo, zvani grof Kaljostro je “svakako najveći čarobnjak epohe prosvetiteljstva, mag u drevnom smislu te reči, i moglo bi se reći poslednji čarobnjak”, bavio se nekromantijom, a đavoli su mu se prikazivali u likovima umrlih. Na večerima koje su, u njegovu čast, u svojim dvorovima organizovali evropski vladari i plemići, pa i kardinal Roan, demoni su mu se javljali u likovima ideologa i vođa francuske buržoaske revolucije: Voltera, Didroa, Monteskjea, Robespjera i Dantona. Naravno, u Bibliji je Bog izričito zabranio opštenje sa mrtvima, ne zato što je Bog hirovit nego što je ova disciplina opasna, a i mrtvi se neće javiti nego isključivo demoni, jer mrtvi ne mogu da se jave. Uopšte svaka magijska i okultna disciplina je opštenje sa demonima. Bila to joga, gatanje, vračanje, pogađanje pomoću kostiju, karata, šoljice, prizivanje duhova, “bela” magija, “crna” magija, bavljenje “bioenergijom”, mađioničarstvo, apa i naizgled bezazlene discipline kao astrologija, transcendentalna meditacija ili joga. Pitate se otkud toliko literature o tim disciplinama, filmova na temu onostranog, spiritizma, zašto u baš svakim novinama horoskop a ni u jednim biblijski stih za današnji dan. Neko ko ima medije to vrlo dobro radi, gurajući nam u ruke to i govoreći kako nema Boga. Glumci, sportisti, pevači i uopšte idoli mladih više i ne kriju da se bave okultizmom. A mase ih kopiraju…

                      Grof Kaljostro vodeći mason 18. veka bio je i vodeći satanista toga doba. Vajshauptovi i Kaliostrovi ideološki drugovi bili su knez Meternih, Mirabo, Mesmer, pesnik Gete, vajmarski vojvoda Karl – Avgust i drugi. Shvativši da je cilj iluminata gospodarenje svetskim bogatstvima, uspostavljanje svetske vlade i svetske religije bez Hrista, njima se odmah posle osnivačkog kongresa u Vilhemsbadu pridružila elita tadašnjeg evropskog i svetskog bankarstva i masonerije: Majer Amšel Rotsild, Štern, Stajer, Vertmajer i Šuster. U 20. veku ovom redu pristupiće kolosi američkog bankarsko – industrijskog kompleksa: Rokfeleri, Meknamara bivši ministar odbrane SAD, Tomas Vatson predsednik multinacionalne kompanije IBM, Čester Boulus savetnik predsednika SAD, Eleonora Ruzvelt iz Teosofskog društva, Džems A. Linen predsednik “Tajm”-a, Roj Velinski premijer Rodezije, Miguel Fuentes predsednik Gvatemale, Fread Džordan predsednik spiritualističke internacionale, … kao i drugi do Keri Grant….  Ovom satanističko – masonskom tajnom  redu pripadali su i svi prevratnici, anarhisti i revolucionari u vremenima koja su sledila iza njegovog osnivanja. Pored ideologa i vođa francuske buržoaske revolucije tu su i “velikani” komunističkih revolucija: Lenjin, Trocki, Zinovjev, Kamenjev, a najverovatnije i Josip Broz Tito, čiji nadimak još i danas niko ne može sa sigurnošću da protumači. U školama smo dobijali šturi odgovor da je naređivao ljudima šta da čine: “ti to, a ti to”. Ova teorija je za prilično retardiran um prihvatljiva. Za neke TITO znači: Tajna Internacionalna Teroristička Organizacija.

 Ukrajina, Vinica 1938. Sovjetski NKVD je izvršio masovni zločin nad ukrajinskim farmerima, seljacima i radnicima, među kojima je bilo dece i žena. Inače je u Ukrajini koja je bila zemlje religioznih ljudi id 1924 do 1938 ubijeno ili umoreno veštački izazvanom glađu preko deset miliona ljudi.

 

Tvorac naučnog socijalizma Karl Marks (1818-1883) je u studentskim danima u Londonu  pripadao tajnoj sekti satanista, kultu demona Šiloh.  Pod uticajem tih ideja napisao je nekoliko pesama i malo poznatu dramu „Oulanem“u kojoj opisuje uništenje sveta- „uništiti da ne ostane nikakvog traga“. Njegova poema „Igrač“ citana je na pocetku rituala satanistickog reda. Tokom studija Marks je napredovao  u svojim shvatanjima, i kako kaže u jednoj svojoj kasnijoj pesmi:“otkrio sam najdublje misli meditiranjem“. Tragovi satanistickog kulta mogu se zapaziti i u njegovim kasnijim radovima. Savremenik i dobar poznavaoc Marksovog dela, italijanski mislilac i političar Đuzepe Mancini ( 1805-1872) opisao je Marksa kao „destruktivni duh“ i dodao:“Njegovo srce ispunjeno je pre mržnjom nego ljubavlju prema čoveku“. Nije bez značaja ni okolnost da je Marksova ćerka Eleonora bila udata za poznatog aktivistu satanista, Edvarda Evelinga i da su zajedno izvršili samoubistvo. Druga njegova ćerka Laura takodje je izvršila samoubistvo, dok je njen muž, socijalista Pol Lafarg u poslednjem trenutku odustao od samoubistva.  Deca tih ljudi su pomrla usled lošeg postupanja i izgladnjivanja.  Tamna strana Marksovog života i njegovi porodični odnosi vešto su prikrivani a njegovi tekstovi pred štampanje su čišćeni od šokantnih detalja. Poznati francuski književnik Albert Kami je primetio da bi se, kada bi se sva njegova dela u originalu objavila, pred svetom pojavio jedan novi, drugačiji  Marks. Inače se radilo o nemoralnom čoveku, poročnom i zlom do srži,osobenjaku i namćoru  koji nije voleo ni svoju porodicu, imao dete sa služavkom, bio neradnik.  

                 Protestantski pastor, rumunski Nemac Rihard Wurmbrant je, posle istraživanja tradicije komunističkog pokreta napisao knjigu “Karl Marks  i satana”, a nju je pisao koristeći spise komunista, knjige koje su nastale u komunističkom sistemu. Imao je za to vremena jer je samo zato što je hrišćanin robijao oko 20 godina u rumunskim zatvorima. Te spise su  pune ideja koje su vodeći satanisti svojatali.  U njoj je bacio svetlo na nevidljivu stranu komunističkog idola i navodnog osnivača ideje koja je odvela u smrt preko 200 miliona ljudi i u progonstvo bar 300 miliona, kao i karakter vrhovnih sledbenika iste ideje, koji su odreda bili masovne ubice, urbani ološ, kriminalci, razbojnici, silovatelji i nitkovi, od Lenjina i Trockog, samog Marksa, pa do idola mladih Ernesta Če Gevare.  I Marks  i Engels su, otkriva nam Wurmbrant, u ranoj mladosti bili biblijski hrišćani, ali su se okrenuli protiv svojih ideala i postali zakleti neprijatelji hrišćanstva. Marks je pretio čitavom svetu da će ga gurnuti u ponor, pisao satanističku poeziju pobune. Iskazivao je želju da se obračuna sa Tvorcem. Najviše je mrzeo Hrista, kao i instituciju porodice. U komunističkom manifestu je naveo je “ukidanje porodice, kao namere komunista…” Engelsu se, pri susretu sa čovekom koji mu je izmenio život, činilo da Marksa “za kosu vuku đavoli” kako je govorio, ali su ubrzo zajedno postali fanatični neprijatelji Hristove vere. Marks je tvrdio da su prvi hrišćani jeli decu. Ideja da je “religija opijum za narod” je upravo Marksova.  Zavedeni ljudi su govorili “Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga”. Interesantno, ako su verovali da Boga nema, kako da su toliko protiv njega dizali pesnicu! Pa koga nema nema ga. Ipak, oni su znali da ga ima ali su stali na stranu Božjeg neprijatelja. 

                   Marks je objavio klasnu borbu do istrebljenja kao načelo ljudske istorije. Čuveni ruski anarhista Bakunjin je veličao Lucifera kao prvog buntovnika u svemiru.(R. Eperson “Novi svetski poredak”) Za Marksa se znalo da je pripadnik tajnog kulta iluminatskog tipa,  koji je “obožavao” demona Šiloha, a sledbenici su bili poznati po neurednoj kosi i bradi. Marksov prijatelj Pjer Prudon, socjalista je takođe bio pripadnik istog kulta. Sam Prudon je nazivao Boga nepravednim, retrogradnim  protivnikom  ljudskog razuma.  Boga je optužio za tiraniju neznanja i siromaštva. Prokleo je ljude koji se klanjaju Bogu, kraljevima  i sveštenicima. “Bog je antiliberalan, nečovečan i anticivilizovan” govorio je Prudon. (Ralf Eperson “Novi svetski poredak”)  Reči Pjera Prudona i Karla Marksa možemo čuti i danas, od komunista, socijalista i od predstavnika sekularne i  liberalne demokratije, u kojima mnogi vide naslednike komunista, presvučene komuniste. Liberalni život, nazvan još i “sloboda”, sa svim nemoralnostima i uništavanjem porodice, obrazovanja, ličnog i društvenog morala je takođe tvorevina marksista i prosvetitelja. Mnogo se danas govori o ljudskim pravima, ali ljudska prava ne postoje, osim za marginalne grupe (gay populacija)  i sekte (uglavnom satanističke). Ako se toliko trubi o ljudskim pravima, pa gde su ona za radnike, seljake, invalide i penzionere. Prevara. Pošteni ljudi su gladni, bez posla, opljačkani i poniženi. To je satanizam, marksizam. Poniziti poštenog i ubiti mu moral. Na drugu stranu korupcija i kriminal, prevara i nasilje. Nekažnjeno. Potplaćen sudija, policajac saučesnik, prebija sirotinju, deli dobit sa mafijašem. Marksizam, stanizam.  Sin komuniste, direktora, mafijaš,  iz trenerke ulazi u odelo, kupuje firme koje su građene od para radnika, isteruje radnike na ulicu, njegovo obezbeđenje ih prebija, policija ih prebija. Marksizam satanizam. To je biznismen koji ide u Evropu i u Ameriku kod predsednika na “moliveni doručak”. Prava postoje na papiru, kao ona jednakost i btarstvo u Francuskoj i SSSR. Pošten čovek je gladan, ponižen, osujećen, opljačkan, prevaren..ako se pobuni biju ga, kažnjavaju, maltretiraju, ucenjuju. To je satanizam na delu. 

              Marksa je sin zvao “dragim đavolom” a njegova sobarica iz Londona, sa kojom je imao i vezu,  svedoči o tome kako je upražnjavao magijske rituale. U jednom svom tekstu Marks najboljim prijateljem komunista naziva “staru krticu Robina Gudfeloua” a isti je u engleskom folklore sinonim za demona.

              Kao i Marks i većina komunističkih ideologa su bili demonizovani i bogomrsci. Florens je 1871 ostavio zapis : “Naš neprijatelj je Bog. Mržnja prema Bogu je početak mudrosti.” Lenjin je izjavljivao kako je osnova komunizma borba protiv religije. Zločinac Lenjin je znao da postoji Bog i da je On istina. I sam je govorio kako će “komunizam ukinuti večne istine, svu religiju is vu moralnost.” Nije krio da je cilj komunizma i rušenje morala.

   Citiramo Vurmbranta, a  treba reći da se radi o čoveku koji je proveo oko 20 godina u zatvorima zbog svoje vere i nagledao se zločina policijskog aparata pod komunistima. Sovjetski i Čaušeskuovi zatvorski čuvari su bili gori od SS-ovaca.   Naslednici Karla Marksa nisu bilia teisti nego antiteisti. Lenjin je objavio rat crkvi, sveštenici su ubijani a crkve su rušene  sistematski. Komunisti su na svaki način gledali da se narugaju Bogu (za koga su tvrdli da ne postoji). U jednoj crkvi u Sergijeviom Posadu je bio bolnički kompleks, a kapela je prepravljena u ginekološku ambulantu sa stolom za vršenje abortusa. Satansko žrtvovanje nerođenih. Car Nikolaj Romanov i njegova porodica su takođe ritualno ubijeni, a njihovom krvlju su po zidovima iscrtani satanistički simboli. Komunisti su prema sveštenicima i vernicima bili okrutniji nego prema otvorenim ideološkim neprijateljima, i ratnim zarobljenicima, pa su sveštenike razapinjali, mučili na poseban način i razapinjali na krst, pa i klali. Obične  vernike  su ostavljali da umru od gladi, puštali ih da se smrznu, ili nahuškavali pse na njih, dok su žene i žensku decu silovali,   Inače, Hitler je ideje o logorima smrti preuzeo od Lenjina, koji ih je izumeo. Komunistički sistem je u sebi imao i elemente robovlasničkog, jer je svako mogao biti nateran da radi džabe za urbani ološ koji je preuzeo vlast..  Mnoge su ispovesti ostale iz tog vremena. Jedna od njih je ispovest sovjetskog pomorskog oficira Sergeja Kurdakova, koji je odbegao u Kanadu, skočivši sa broda  blizu kanadske obale u vreme oluje, jer se razočarao u komunizam, videći ga kao zločinački režim, iako je bio obožavalac komunizma.   On je, kao kadet Pomorske akademije u Petropavlovsku na Kamčatki bio od strane visokog komesara policije i takođe visokog komunističkog zvaničnika angažovan da hapsi i privodi vernike, koji su se tajno okupljali po kućama i služili Bogu. Za taj posao je trebao da odabere nekolicinu svojih najsurovijih  kolega sa akademije. Kadeti su bili indoktrinirani, piše Kurdakov, a hrišćani su im predstavljani kao najgori zlikovci, neprijatelji države, ljudi gori od nacista, iako su u Rusiji, koja se gušila u alkoholizmu, prostituciji, siromaštvu i korupciji hrišćani bili najtrezveniji i najlojalniji deo društva, što je Kurdakov uvideo kasnije tokom saslušavanja hrišćana.   Kurdakov opisuje racije, premlaćivanje starih, dece, silovanja, lomljenja ekstremiteta, Posebna je scena kada u policijsku stanicu dovode grupu žena uhvaćenih na reci za vreme tajnog krštenja. Vozili sui h gole kroz grad i silovali, a posebno uživanje im je bilo gašenje cigareta na koži jedne devojke od 16 godina koju je silovala cela grupa policijskih zločinaca.  Policijski komesar, zlikovac koji je pohađao istu demonsku školu kao i sve masovne ubice i koljači,  im je jedino zamerio što su možda građani mogli videti šta oni voze u kamionu.  Čovek koji je komandovao službom koja je trebala biti zadužena  za red i mir je aminovao zločin nad civilima, i to nad građanima svog naroda, svojim sunarodnicima.  Kurdakov je na kraju uvideo da su ti hrišćani mnogo bolji ljudi nego komunisti, koji su bili prevaranti, lopovi, pijanice, razvratnici  i lažovi, a njegova slepa vera u komunizam se urušila. Hrišćane, koje im je komesar predstavljao kao kugu je upoznao kao trezvene i poštene ljude, za razliku od propalica sa kojima se sretao, počev od ljudi sa vlasti pa do onih sa kojima je boravio u Akademiji.   Krišom je počeo da čita Bibliju, (koja je bila zaplenjena u raciji) da vidi kakva sila daje tim hrišćanima toliku snagu da trpe, podnose i praštaju. To je bio Bog. Kurdakov je rešio da svoj život preda Bogu.

             Knjiga koju je, posle bekstva u Kanadu napisao, pod naslovom “Oprosti mi Nataša”, je još jedno svedočanstvo kakva je ustvari komunizam tamnica i kakvi su zlotvori ljudi koji vode te države i  sisteme. Slične stvari su se dešavale i na Kubi, sev Koreji, Kini…svim komunističkim zemljama. Severna Koreja je još uvek zatvorena za ostatak sveta, ali izveštaji koji stižu od onih koji uspeju da pobegnu na jug su zastrašujući. Dinastija koja vlada živi u bogatstvu, policija zlostavlja građane, a preko 2 miliona ljudi je umrlo od gladi. Inače je zabranjeno sve što dolazi spolja, dok sam diktator ima kolekciju od 20 000 filmova, najviše američkih.

                    Humberto Alehandro Noble, kubanski protestantski propovednik je bio osuđen na 20 godina robije na nameštenom suđenju, samo zato što je bio hrišćanin. Posle 22 godine ne robijanja nego boravka u logorima gorim od nacističkih, njega i nekolicinu hrišćana je izbavila američka vlada, a u susret njima je došao velečasni Džesi Džekson. Noble i ostali robijaši – hrišćani su uspeli da sa Kube doture pisma o zlostavljanjima u zatvorima, o čemu je saznala američka javnost, i pritisak na Kastra je urodio plodom. Zločinac je pristao da pusti Nobla, koji je postao poznat u svim kubanskim zatvorima i oko stotinjak hrišćana.  On u knjizi “Umreću slobodan” koju je u SAD napisao,  opisuje šta se sve dešavalo u tim zatvorima, zatvorima policijske države koju vode razbojnici iz šume na čelu sa Kastrom. Prebijanja, nasumičnog pucanja po robovima, ropski rad, izgladnjivanje, razne demonske torture, nameštena suđenja…to je kubanski  sistem. Metode mučenja koje  opisuje Noble su prevazišle i Inkviziciju i rimske i turske  tamnice. Um koji je to smislio je bio u dosluhu sa samim vragom, i to je još jedan dokaz da su komunisti bili manje humani čak i od nacista.  Kod nacista je bar smrt bila brza.  Streljanje ili gasna komora. Noble, kao i Kurdakov i Vurmbant, koji su našli utočište u SAD i mogli slobodno da pišu i govore su o komunistima, iako se nisu poznavali između sebe, govorili isto. Kako su uživali u psihološkoj torturi žrtve i njenom psihičkom slamanju. Kao što su Jozef Mengele i slični nacistički doktori vršili eksperimente na živim ljudima, tako su i komunisti vršili vivo eksperimente na svojim žrtvama. Koliko mogu podneti a da ne polude, da se ne pokore, ne prihvate “prevaspitavanje” ( za hrišćane odricanje od Boga), koliko mogu bez hrane, vode, koliko bez spavanja, koliko mogu da rade dok se ne sruše. Noble je 90 dana bio zatvoren u jednoj kutiji, kavezu promera metar sa metar. Svako neka se zamisli nad tim, kako mu je bilo da se ne može pomeriti i uspraviti 3 meseca. Gore od smrti. Mnogi bi poželeli smrt u gasnoj komori, ali ne i hrišćani. Bog im daje snagu, pa je Noble izašao živ i zdrav iz kubanskog pakla. 

Crveni Kmeri na čelu sa zločincem Pol Potom su Kambodži doneli bratstvo i jednakost ali u smrti. Sa jednog od Polja Smrti u Kambodži koju je satanistički režim koštao 2 000 000 ljudi.

          Što se tiče J. V. Staljina, on je učio bogosloviju i spremao se da bude sveštenik, ali je napustio bogosloviju. Izvesni Veb, u svojoj knjizi “Harmonični krug” svedoči da je Staljin od 1894 do 1899 proveo u porodici poznatog okultiste Gurđijeva. Kada je počeo da e bavi revolucionarnim radom uzeo je pseudonym Demonošvili. Kada je 1924 došao na vlast, odmah je nastojao da stvori kult Lenjina. Lenjin je balsamovan i stavljen u mauzolej, koji je sagrađen po uzoru na oltar u Pergamu, za koji  Jovan Bogoslov, koji je napisao Otkrivenje Jovanovo, poslednju knjigu Biblije, kaže da je “presto sotonin”  (Otkrivenje Jovanovo 2. 13) Spomenici koje su podizali komunisti su bili po uzoru na paganske spomenike iz Egipta i Grčke, obeliske,  kao i hramove paganskim bogovima u kojima su se prinosile ljudske žrtve. Oltari u Egiptu, Fenikiji, Grčkoj  i Asiriji su poslužili kao model za gradnju spomenika. Paganski verski sistemi  su bili direktno suprotstavljeni Bogu Biblije, a na više mesta se ti sistemi pominju kao “žrtvovanje đavolima” Sam spomenik Večne vatre koji su sve komunističke vlade pravile predstavlja antički kult obožavanja Sunca, ili obožavanja Baala, Ozirisa, Melkarta ili Moloha. “Nego se pomešaše sa paganima i naučiše dela njihova. Stadoše služiti idolima njihovim i oni im postaše zamka. Sinove svoje i kćeri svoje prinosiše na žrtvu đavolima..na žrtvu idolima Kanaanskim…”(Psalam 106. 35 – 38)

                 Neki kažu da se “dobro živelo” u vreme komunizma. A malo se radilo. Bar u Jugoslaviji. Verovatno i jeste ali ako je taj sistem stvoren na zločinima, pljački i  genocidu, onda se ne može reći da su svi dobro živeli. Jugoslavija je posle 1952 imala neku vrstu liberalnijeg komunizma, ali do 1952 je to bila zemlja velikih stradanja civila, posebno Srba i Nemaca, a delimično i Hrvata i Mađara.  Srba jer se nisu odricali monarhije, pravoslavne vere, posebno pripadnici intelektualnog i ekonomskog srednjeg sloja, školovani ljudi, koji su držali do tradicije i imali svoje mišljenje, kao i seljaci u Šumadiji, koji su se držali svoje monarhističke tradicije.  Očevi i dedovi su u rovovima i gudurama albanije slavili slavu, a sada da se odreknu svoje tradicije. Takvi su najviše smetali vlastima koje su bile sastavljene od ljudi koji su jednim delom bili školovani ali indoktrinirani, a drugim delom su to bili polupismeni nasilnici, urbani i seoski ološ,  i ljudi koji su u revoluciji videli šansu za sebe.  Propalice, koje su pre rata bile na podsmeh vrednim ljudima,  sudske mušterije, sitni lopovi i učesnici kafanskih tuča, ljudi koji su se “grebali” za piće ispred dućana, nasilnici, razbojnici, siledžije, šićardžije, razočarane sluge i nadničari. Znalo se uvek ko krade jaja i davi kokoške. Obukli su uniformu i videli način da se domognu položaja, leph kuća na Dedinju, centru Novog sada i lepim vojvođanskim varošima. Beogradski intelektualci, krem ljudi koji su završavali fakultete, govorili po više jezika, bili mecene umetnika, i sami umetnici, gradili zadužbine koje su ostavljali narodu, vodili aktivan kulturni život su bili žrtve terora, proglašeni izdajnicima i saradnicima okupatora., sve sa razlogom da budu sklonjeni i da njihovu imovinu prigrabi ološ, koji je želeo da osigura i vlast. Naravno da je i među onima koje su komunisti uklonili sa vlasti i opljačkali bilo i ljudi koji su vrlo nepošteno došli do bogatstva, sarađivali sa okupatorom, ali su takvi na vreme otišli ili se na vreme snašli, njih je nastradalo najmanje.

                     Po nekima je ubijeno 12 000, a po nekima i 20 000 Beograđana, koji su pobacani u masovne grobnice, a njihova imovina je opljačkana. Srbski seljak je doživeo posle rata ono što nije doživljavao ni od Turaka (osim kada su Dahije u pitanju). Prinudni otkup, ustvari otimačina 1947 – 1952 je bilo dno ponižavanja domaćina i deo demonskog planada se uništi selo, a narod dovede u gradove, gde bi potpuno zavisio od sistema.  Tad je bivši robijaš i alkoholičar, nepošteni sluga, bezbožnik i onaj na koga su majke pokazivale prstom kada su deci govorile kakvi nikad ne smeju da budu, u uniformi vlasti otimao, maltretirao, vređao i ponižavao seljaka koji se nije predao nip red Turcima, ni   pred Poćorekom ni pred Makenzenom.. Mnogi su oterani u zatvore i  logore, a iza njih su ostala “groblja žitara” i uništena domaćinstva. Ni posle tzv “demokratskih promena” nakon 1990 i 2000-te se nije mnogo promenilo, pa je 700 sela napušteno a ona koja postoje su sve starija i pustija, a seljaku se niko nikada nije izvinuo.

                Prinudni otkup je uticao na pad poljoprivredne proizvodnje. Ponizio je i razorio selo i seljačko gazdinstvo. Nerealno utvrđenim količinama, vlasti su sprovele najbrutalnije mere maltretiranja, mučenja, čupanja brkova, hapšenja, suđenja i zatvaranja seljaka. Sprovedena je totalna ili delimična konfiskacija imovine  seljaka i njihovih porodica. Prva i druga agrarna reforma ostavila je stravične posledice na razvoj poljoprivrede. Pogrešni koncept razvoja poljoprivrede doveo je do sloma sela, bega sa sela. Umesto razvoja proizvodnje, forsiran je prinudni otkup i kolektivizacija od kojih se dugo nije mogla oporaviti poljoprivreda i selo. Ovo bi se moralo nazvati pljačkom i uvođenjem jedne vrste feudalno – robovlasničkog sistema  kuluka i strahovlade. Blagostanja  za neradnike, bundžije, nitkove i bivše propalice, polupismene brđane, urbani ološ  i nasilnike koji su se dokopali vlastti. Utopijski koncept doveo je do razaranja sela i sloma seljačkog gazdinstva.   Komunistički revolucionarni teror koji je usledio neposredno po “oslobođenju” Srbije i Jugoslavije, prema intenzitetu ali i oblicima i metodama političke represije prevazilazi sve do tad viđeno ako izuzmemo zločine nacista i ustaša, ali su često po metodama bili slični njima. Po sistematičnosti, masovnosti, oblicima i trajanju političkog nasilja period 1944-1951., sa dva vrha represivnog talasa, prvi, kroz divlja čišćenjai likvidacije bez suda kao i presude vojnih sudova 1944-1945. kao i potonji pojačan progon ibeovaca i građanskih neprijatelja 1949-1950. u uslovima međunarodne izolacije predstavljaju tamne mrlje u ionako mračnoj istoriji političkog nasilja u Jugoslaviji. Tajna policija postaje svemoćna kao mač revolucije potpuno u rukama partije, tužilac i sudija hiljadama narodnih neprijatelja (omiljene floskule kojima su se etiketirali ljudi za odstrel). Kao ilustraciju u prilog ove teze navešćemo samo nekoliko primera. Najpre sasvim paradoksalan podatak da je kroz KPD Zabela prošlo u prvih pet godina između 1945-1951. oko 42.000 zatvorenika isto koliko i u narednih pola veka u manje više istom društveno političkom sistemu. Pre rata u njoj je boravilo oko 500 robijaša godišnje i to u uglavnom nepolitičkih delikvenata u poratnom periodu bilo ih je prosečno oko 6-7000 dok je taj broj opao kasnije na 1000 i ispod dok je u vreme Miloševićeve vlasti (iako je tada kriminal cvetao) ulazilo je svega oko 500 godišnje.  Isto tako u Zabeli prema ispovestima disidenata kao što je Dragi Stojadinović, Pekić, Dragoljub Jovanović i drugih u prostorijama gde je u Kraljevini Jugoslaviji bilo 10-15 zatvorenika sa statusom privilegovanih sada je bilo i do 250 osuđenika. Stojadinović opisuje da su u Drugoj zgradi u Mitrovici 1949. imali čak sobnog starešinu koji je na podu kredom crtao na golom betonu pravougaonik 2m x 40cm što je bio životni prostor osuđenika  određen za spavanje.  Neki koji su iskusili kako predratne tako i poratne zatvore, kao Dragoljub Jovanović, i sami su imali priliku da se uvere u to pa tako na primedbu Dragoljuba Jovanovića posle osude 1947. jednom zatvorskom starešini kojeg je sticajem okolnosti poznavao sa robije u staroj Jugoslaviji, kako su uslovi robijanja tada bili neuporedivo bolji, ovaj je smireno odgovorio: ,,Zato je i propala!”  Isto tako činjenica je da prema najnovijim istraživanjima je najmanje 60.000 građana Srbije likvidirano ( ne računajući Nemce i mađare u Vojvodini) uglavnom bez suđenja tokom 1944-1945., čak i više ako računamo streljanja ratnih zarobljenika na Zelengori i Sloveniji 1945., kao i par hiljada kroz sudske procese. Po selima zaječarskog, smederevskog i čačanskog okruga taj broj se kreće između 5 i 20, u nekim dostiže i 40, po varošim i do stotinu a u većim, gradovima više stotina i najvećim Beogradu, Nišu i više hiljada.  Na ovo treba dodati pritisak na porodice političkih i klasnih neprijatelja, onemogućavanje školovanja ili upisa na željeni fakultet, anatemisanost i odbačenost od sredine…) Tu je konfiskacija celokupne imovine gde su često članovi ostajali i bez najličnijih stvari izbačeni na ulicu ne mogavši često da ponesu čak ni porodične fotografije. Pritisak se nije završavao samo u zatvoru već su bivši politički koji nisu revidirali obično bili proganjani i po izlasku iz zatvora, vrbovani da rade za UDB-u, teško nalazili posao i ostvarivali socijalne prinadležnosti a da i ne govorimo o pristupu javnim funkcijama i osetljivim mestima gde se naročito vodilo računa o partijskim kadrovima. Posebna brutalnost i đavolsko zlo je pokazano prema stanovnicima nemačke i mađarske  narodnosti. Bez suda i istrage. To se nije moglo ni nazvati osvetom zbog zločina nacista, jer da je bila osveta, stradali bi i Albanci, zbog  masovnog odziva u Baliste, koji su bili gori od Nemačkih SS formacija. Albanci su u mnogo većem broju išli u bande i nasumično napadali civilno nealbansko stanovništvo. Naprotiv, oni su još i nagrađeni tako što je Srbima bio zabranjen povratak na Kosovo i što je Kosovo postala pokrajina, pod vlašću Albanaca sve do dolaska S. Miloševića na vlast.  Stradali bi i Hrvati, iz kojih su regrutovane ustaše, čiji zločini i metode prevazilaze sve do tada viđeno, ako izuzmemo najezdu Tatara u 13 veku i metode Asiraca u 7 veku pre Nove ere, kao i zločine komunista u SSSR, Kini, i Kambodži, za koje su čak i hrvatske ustaše bili amateri.

Saradnja partizana i ustašaje postojala, uperena protiv pokrete Jugoslovenske vojske u Otadžbini i Srpske pravoslavne crkve.  Zašto je logor Jasenovac oslobođen pola godine posle Beograda a 6 dana pre kapitulacije Nemačke? I tri dana posle Hitlerove smrti? Šta se   čekalo i ZAŠTO se čekalo??

              Nakon odlaska sovjetskih trupa, čiji su se vojnici zadovoljavali otimanjem hrane, alkohola i silovanjem,  i  ulaska partizana u sela i varoši, događalo se da su lokalni odrpanci, neradnici i grebatori, jajare, (krali isklučivo jaja ili u vrednsti jaja, kokošaka…) sitni kriminalci, lokalni Romi i bivše sluge oblačile nemačke uniforme na koje su prišivane zvezde, pa su sami ili uz pridošle partizanske jedinice tokom jeseni 1944 masakrirali nemačko i mađarsko stanovništvo. Koga god su zatekli, ne  štedeći nikoga.  Uživanje u silovanjima dece, devojaka, paranje trudnih žena, nabijanja na kolac, probadanja beba i razbijanja od  zid, klanja, ubijanja sekirama i maljevima, zakopavanja živih ljudi, iživljavanja svih vrsta. Ljudožderi, opsednuti demonima su imali potpunu vlast.  Istrebljivanje nije prestalo ni kada su regularne partizanske jedinice osnovale mesne odbore vlasti.  Streljanja su bila svakodnevna, pa su čak negde Rusi prekidali ova ubistva. U Šumadiji su to bili “narodni neprijatelji” a u Vojvodini su to bili Nemci, jer je na intervenciju SSSR prestalo ubijanje Mađara.  Postreljano je na stotine dečaka, muškaraca i staraca u prvim danima nakon ulaska partizana. Jesen 1944 je nazvana “Krvava jesen”. Partizani su se poistovetili sa Hortijevcima u Bačkoj i sa ustašama u Sremu. Da im nije trebala robovska  radna snaga za SSSR i za okupirana seoska gazdinstva, pobili bi čitava sela.

 Telečka, Rudolfsgnad, (Knićanin) logor umiranja za civilno nemačko stanovništvo. Ovde je našlo smrt i u masovne grobnice zakopano  preko 13 000 osoba, do 1948 kada je logor rasformiran.

 

Ideologije različite, koren isti. Radni logori. Nacisti, ustaše, komunisti.                 

       Jasenovac, Mauthauzen, Gulag, Gakovo, Molin, Kruševlje…

  Osnivani su logori nazvani “radni logori” po ugledu na ustaške sabirne logore i Gulage u SSSR. U tim su logorima nastavljeni zločini, silovanje žena pred decom, umiranje od gladi, izrabljivanje, ubijanje i iživljavanje.

               Partizani su bili tako efikasni da bi da je bilo dovoljno civila Nemaca, i ostalih “narodnih neprijatelja”  i dovoljno vremena prebacili cifru pobijenih u  nacističkim logorima. Zadovoljstvo im je bilo da po upadu u dvorište prvo ubiju psa. Bilo to dvorište “švabe” ili “četnika” “kulaka” ili “narodnog neprijatelja”. Nemački civili  su posebno osetili bes razularenih ljudi opsednutih demonima.

 Sveštenici su premlaćivani, razapinjani na krst, vešani i bacani u bunare, pa čak i pred svinje.  Samoubistva su bila masovna. Osramoćene žene su se bacale u bunare, vešale na tavanima, vešajući i svoju decu. Starice su umirale u blatu izbodene bajonetima. Scene su podsećale na pad Carigrada1453 i obračun besnih Turaka sa braniocima grada.  Tokom četiri poratne godine 40 000 dece je pretvoreno u “janičare” tj promenjen im je identitet, u domovima za siročad i ideološki podobnim porodicana.  Oko 20 000 žena i muškaraca  je prodato u roblje u SSSR.   Knjiga ispovesti “Genocid nad Nemcima u Jugoslaviji 1944 – 48” opisuje ove događaje.

                      

     

     Knjiga „Genocid nad Nemačkom manjinom u Jugoslaviji“  Objavljena je i u Beogradu ispred  Srpsko – Nemačkog prijateljstva, a zaslugom prof.  Zorana  Žiletića

Posebna pažnja je bila posvećena uništavanju verskih objekata i simbola. Srušeno je preko 100 crkava, na desetine kapela, oništavani su krstovi krajputaši, preoravana groblja. Ako ništa, polomljeni su krstovi na spomenicima. Mnogi su spomenici završili kao građevinski material.

               Da komunisti  nisu imali nameru da zatru samo uspomenu na Nemce, već da unište sve versko, sve što ukazuje na verski život, bogosluženja, molitvu,  dokazije i činjenica da je u Vojvodini od 1947 pa na dalje srušeno i  52  jevrejske sinagoge, dok su za vreme rata  ustaše srušile jednu a nemački nacisti dve. (Pavle Šosberger “Jevreji u Vojvodini”)  Valjda su se komunisti plašili da će Jevreji da se vrate, a poznato je da se Jevreji ne odriču svojih običaja i nema tog komunizma da ih od toga odvrati. Ili su se plašili mrtvih Jevreja pa je u Vojvodini ostalo tek nekoliko jevrejskih grobalja, dok je većina uklonjena.  Takođe je i Jevrejima oteta imovina, i nije im vraćeno ni  ono što su im  oduzele ustaše i nacisti. Koliko su Jevreji prihvatali komunističku jugoslaviju dokazuje i podatak da je većina preživelih Jevreja otišla u Izrael.    

                   U planu su verovatno bile i pravoslavne crkve, ali se to ostavilo za kasnije, jer je postojao plan da se narod skroz obezboži i da se crkve ostave prazne pa bi se lakše porušile.  Tu se udarilo na vernike. Po metodi “devide et impera” su u Vojvodini doveli kolonistički elemenat, koji je bio zadojen komunizmom, i suprotstavili ga starosedelačkom stanovništvu pravoslavne vere. Kolonisti nisu svi bili  ostavili pravoslavlje, ali oni koji su se otvoreno opredelili protiv su bili u vlasti, komitetima, miliciji, u rukovodstvima.  Postojale su čitave polutajne organizacije pri Komitetu KP Vojvodine koje su bile zadužene samo za to da starosedeoci ne mogu da napreduju, osim ako nisu politički podobni. U drugim delovima Srbije su crkve zatvarane, sveštenici progonjeni i obelažavani kao “saradnici četnika” i monarhisti dok su situacije u kojima su polupismeni proleteri u kožnim mantilima  maltretirali ljude koji slave slavu i idu u crkvu bile normalne. Komunizam je uspeo da zavadi i podeli narod. Opet je na scenu došao neinteligentni i nepismeni nasilnik, bivši sluga ili sitni lopov koji se u ratu “dokazao” i bio poslušan onima iznad sebe da bi mogao da gazi one ispod sebe. U Vojvodini su starosedeoci, koji su se svoje vere držali i pod mađarskom vlasti i za vreme pritisaka od strane vlade Lajoša Košuta 1848 – 49, i za vreme I svetskog rata sada bili suočeni ne sa mađarskim honvedima ili  husarima, koji nisu zalazili u svaki sokak, a često su i sami bili svesni pogrešnih odluka svojih vlasti, već sa pojedinim  komšijama, zatrovanim ideologijom, spremnom da denunciraju, kleveću i  lažu, posebno ako je starosedelac imao lepu kuću, neku skupu stvar ili lepu ženu. Tokom prinudnog otkupa je stradao seljak u Vojvodini, otreznivši se očas od opijenosti oslobođenjem . Ava Justin Popović je napisao knjigu: “Istina o SPC u komunističkoj Jugoslaviji”.

                         Sam Tito je postao idol mladih, dok je biti hrišćanin bilo kao biti neprijatelj društva. Veoma perfidna priča da u Boga veruju samo babe, da je Uskrs “bapski praznik”, i da je sve to prošlost je zamenila progone i teror. Oni nisu više morali da progone, hapse, vešaju i streljaju. Imali su u rukama medije i obrazovanje. Deca su u školama učila o Darvinovoj evoluciji, u istorijskim udžbenicima su postojali crteži gde popovi i vlastela jašu gladnog seljaka, koga je socijalizam oslobodio, a kada vide sveštenika, ćuškali su jedan drugog vičući – “baksuz”. U starosedelačkim i tradicionalnim mestima se potajno održavao verski život. Nakon demokratskih promena se videla duhovna tama tamo gde je vladao komunistički duh. U nekim selima su meštani, ne imajući svojih ličnosti iz stare tradicije, jer su ih se bili odrekli da udovolje Partiji, posle pada komunizma napravili spomenike tuđim  junacima poput Rokija (Rocky Balboa – Silvester Stalone) ili Bobu Marliju. Svoje su zaboravili i odrekli ih se da se dodvore komunizmu, a lokalne, zatečene spomenike su porušili i polupali.

                    Komunizam je, za razliku od nacizma krio svoje okultno poreklo, jer pričao o radničkim pravima i društvu bez religije nikako ne bi išla uz okultizam i paganske bogove. Ipak, metodama i samo nekolicinom simbola je dokazao svoj satanistički karakter. Vrh je naravno znao kome služi. Uvek je počinjalo sa parolama protiv nepravde a završavalo se još gorom  nepravdom.  Ovaj poredak je najbolje opisao Džordž Orvel u romanu  “1984” koja je jedna od najmorbidnijih knjiga koje se mogu naći, opisuje horor društveni poredak.  Komunizam, totalitarno društvo obespravljenih i polugladnih, koji su još i kontrolisani 24 sata elektronskim putem. Naravno sve je puno parola o bratstvu, jednakosti, pravima radnika i o starom poretku koji je bio grozan, ali ga je narod pobedio. Isti pisac je napisao i knjigu “Životinjska farma” gde na jednoj farmi životinje dižu pobunu protiv ljudi, i same zavladaju, dok se jednom svinje ne počnu ponašati kao ljudi, i biti još brutalnije. I dalje dominiraju parole o jednakosti životinja samo su neke jednakije, ali ako koja to javno kaže, ona jednostavno – nestane. Svinje je ubiju i pojedu.  Komunizam je hteo da stvori Novog Čoveka, a nacizam Nadčoveka. Obe ideologije su stvorile masovne grobnice, bedu i nepravdu.  Samo što se o nacistićkim zločinima govori a o komunističkim se šapuće. O Aušvicu se mogu naći podaci svuda a o genocidu  u Ukrajini tokom tridesetih godina 20 veka vrlo teško…Za Lidice su čuli svi ali za Katinsku šumu jako malo njih…verovatno zato što si komuniste nasledili “dobitnici tranzicije” deca bivših komunista, koja se još uvek nalaze u kućama “narodnih neprijatelja”, prodaju i kupuju otetu  njihovu imovinu. Od Zagreba do Vladivostoka.

                1. maj je bio glavni komunistički praznik, i taj je dan slavljen kao “praznik rada” Malo je poznato da je ovaj dan od antičkih vremena slavljen kao paganski dan boga sunca i među evropskim starosedeocima centralni dan veštica demona.  Ko je bog Sunca?? Pagani su  mu prinosili žrtve i zvali ga od naroda do naroda Oziris, Baal, Melkart, Višnu, Tamuz, Kuetzalkoatl…i prinosili mu ljudske žrtve. Samo najviši posvećenici su znali tajne tog obožavanja, koje su bile okultne i sadržavaje su magiju i opštenje sa demonima, koji su nazivani “bogovi”. Biblijski Bog je bio protivnik ove religije koja se naziva i lažnom, a žrtve koje se prinose đavolima.  “Ako se nađe kod tebe u kome od mesta tvojih, koja ti da Gospod Bog tvoj, čovek ili žena da učini zlo pred Gospodom Bogom tvojim prestupajući zavet Njegov, I otide te služi drugim bogovima i klanja im se, ili suncu ili mesecu ili čemu god iz vojske nebeske, što nisam zapovedio, I tebi se to javi i ti čuješ, onda raspitaj dobro; pa ako bude istina i doista se učinila ona gadna stvar u Izrailju,Izvedi onog čoveka ili onu ženu, koji učiniše ono zlo, na vrata svoja, čoveka onog ili ženu, i zaspi ih kamenjem da poginu. Na svedočanstvo dva ili tri čoveka da se pogubi onaj koga valja pogubiti; ali na svedočanstvo jednog čoveka da se ne pogubi. Svedoci neka prvi dignu ruke na nj da ga ubiju; a potom sav narod; tako izvadi zlo iz sebe. (5. knjiga Mojsijeva 17.2-7). Kult sunca i ezoterijska društva povezuju sa obožavanjem đavola, kao i Biblija. Znači, satanistički, veštičiji praznik, dan kada su prinošene ljudske žrtve je trebao da bude praznik u čast poštenog radnog čoveka. Da li je to slučajno? Poznato je da se Hitler ubio uoči prvog maja, ali nije poznato da je najveći i najzloglasniji progonitelj hrišćana Dioklecijan rođen na ovaj dan, i da je abdicirao na ovaj dan, i da je i sam bio poklonik paganskog sunca. 

                  Za razliku od komunizma, nacizam je javno pokazivao okultni karakter, ali je u biti bio isto što i komunizam – totalitarno i zločinačko udruženje.  Masovna histerija, kult vođe, mi dobri, oni loši, kolektivizacija, progon i maltretiranje  neistomišljenika. Samo što je kod komunista postojala klasna a ovde rasna teorija. U komunizmu i nacizmu su obični ljudi bili na parolama, ali ustvari su bili jeftina radna snaga, topovsko meso i masa koja mora da kliče, mora ovo, mora ono. I u komunizmu i u nacizmu nije mogla da postoji individua, već samo kolektiv, a Bog je čoveka stvorio kao posebnu individuu.  Ni nacizam nije nastao u Hitlerovom umu, već je Hitler bio stvoren od starne tajnih zavarenika, a sam je bio medijum nečistih sila, koje su preko njega uticale na mase.  Satanista Alister Krouli je imao jak uticaj na Hitlera, a njegova “Knjiga zakona” je uticala na naciste. Osnovnu ideju za knjigu  “Main Kampf” Hitler je preuzeo od okultiste – geopolitičara Karla Hauzhofera, koji je među prvima izneo ideju “Lebensrauma” (nemački životni prostor) i arijevske rasne supremacije. Simboli nacizma, kukasti krst (svastika) i salutiranje podignutom desnom rukom su preuzeti od paganske prakse, a sama svastika je okultni simbol, simbol obožavanja sunca.   Rec „svastika“ na sanskitskom jeziku znaci sreca, a ovaj simbol se javlja jos i u indijskoj i u rimskoj mitologiji kao simbol sunca, a ima ga i kod Asiracam Grka, u Meksiku kod Maja i Asteka, i u Egiptu.  Ideju za svastiku Hitler je dobio od Fridriha Krohna koji je bio član okultnog  tajnog reda „Germanen“. Hitler i Krohn su oblik svastike izmenili tako sto su okrenuli smer (suprotno od smera kazaljki na satu), što po okultistima simbolizuje zlo.

Jedno od tajnih društava koja su pripremala ideološku osnovu komuizma je bilo Društvo Tule, za koje ralf Eperson kaže da su ga sačinjavali crnomagijaši i satanisti. Hitlera je u ovo društvo uveo Ditrih Ekart, čovek koji se hvalio da je on stvorio Hitlera. Kao što smo rekli, paganski kultovi su zahtevali žrtvovanje ljudi, a i sam Gospod u Bibliji kaže preko svojih slugu proroka da je “žrtvovanje idolima žrtva đavolima” te je uništavanje Jevreja, Cigana, Slovena  i antifašista bilo ritualno žrtvovanje. Hitler je bio oduševljen Fridrihom Ničeom i Čarlsom Darvinom. Prvim jer je govorio o Nadčoveku i rugao se Bogu,  a drugim jer je njegova teorija evolucije skroz odgovarala nacizmu.  Po Darvinu su mogli da opstanu samo odabrani, snažni, oni koji su sposobniji i jači, dok je slabiji morao da umre. Darvinova teorija evolucije je opravdavala nacističke stavove da su crnci, cigani i Jevreji na nižem stupnju evolucije.

 Hitler, kao i svi članovi društva Tule su koristili droge i opštili sa mračnim silama, pa otud moć koju je Hitler imao da “hipnotiše” mase. Neimenovani engleski novinar je 1938 i sam sebe uhvatio kako kliče Hitleru na jednom mitingu gde je Hitler govorio.  Ditrih Ekart je lično tvrdio da je primio Objavu da utre put Antihristu. “Sledite Hitlera! On će igrati a ja sam birao muziku! Ja sam ga inicirao u tajnu doktrinu, otvorio mu vizuelne centre i dao mu način da komunicira sa Moćima. Ne oplakujte me. Uticao sam na istoriju više od bilo kog Nemca.” (R. Eperson “Novi svetski poredak”). Ko su “Moći” može da se zaključi vrlo lako.

Pagansko poreklo nacističkog orla. Sumerski EN.KI kog satanisti poistovećuju sa svojim “šefom”. Inače orao je i simbol Feniksa, koji je takođe okultnog porekla,  iz Kabale i simboliše biće koje se rađa iz pepela. Feniksa su Egipčani zvali BENU, a simbol je bio vrh piramide sa svevidećim okom, pa se i BIG – BEN u Londonu ne zove tako slučajno.

 Činjenica je i da je Hitler navodno izvršio samoubistvo pred sam 1. maj. Kao što je Dioklecijan abdicirao 1. maja…valpurgijska noć, o kojoj piše i J. V. Gete u “Faustu”.  Nacistička elitna jedinica SS (Shutzstaffel) je osnovana kao crnomagijski viteški  red.  Komandanta SS-a Hajnriha Himlera je sam Hitler zvao “Moj Ignacio Lojola” (osnivač Jezuitskog reda prim. Aut). Oficirski kadar SS-a je morao da dokazuje nemačko poreklo 200 godina unazad. Na uniformama su nosili runske simbole, a sam simbol SS je zvan i “Luciferova munja” i “Runa moći. U gradiću Vavelsburg je Himler dao da se sagradi zamak za njega i još 12 najodanijih oficira SS-a po ugledu na vitezove kralja Artura. Sam dvorac je prepun ezoterijskih simbola.  Pojava nacista se opet povezuje sa Iluminatima, i to kao probi za Novi svetski poredak, a sam uspon nacista su finansirali isti oni koji su plaćali i Lenjina, koji je u blindiranom vozu 1917 prešao pola evrope koja je ratovala od Švajcarske do Sankt Petersburga u Rusiji. To su bili bankari sa Vol Strita.

                   O zločinima nacista se ne treba mnogo govoriti, poznati su svima. Ni ta pojava se, kao ni komunizam, nije pojavila slučajno, a i kasnija demokratska Evropa, kao ni Amerika ne može da kaže da su  bila bez “putera na glavi” kada su u pitanju ove dve ideologije. Saveznici su bombardovali radničke četvrti nemačkih gradova, pobivši civile, kao na primer u Drezdenu, a takođe i civilne ciljeve u Srbiji,  Mađarskoj, Češkoj i Poljskoj.  Velika Britanija i SAD su predale komunistima veliki deo Evrope, dozvolivši im da poubijaju milione ljudi, i milione da proteraju. O tome se malo i priča. Kao što su institucije Evrope i SAD tražile da se Turci izvine Jermenima za genocid 1915, tako niko ne traži da se obelodane zverstva komunista nad običnim narodom u SSSR, Rumuniji, Nemačkoj, Ukrajini, Jugoslaviji. Niko osim nezavisnih intelektualaca.  O progonima Nemaca van Nemačke, o njihovom nestanku iz Istočne Pruske, Kenigsberga, Ukrajine, Jugoslavije, Češke, Rumunije, Mađarske…se jako malo govori, a i kada se govori, to je tiho, dok je negiranje zločina nacista kažnjivo i zakonom. Evropa je dozvolila da Hitler dođe na vlast, iako ga je mogla sprečiti nije to uradila. Kada je 1938 gorelo sve što je Jevrejsko u Nemačkoj, Evropa nije reagovala.  Nije više tajna da su Amerikanci projektom “spajalica” sve viđene naciste, posebno naučnike,  tajnim kanalima prebacili u SAD, dok je nemački narod ostavljen na milost i nemilost komunistima. Dok je rimokatolički nemački živalj umirao po logorima od Jugoslavije do Sibira, dok su rušene crkve, preoravana groblja, silovana deca pred majkama i razapinjani sveštenici, tada je vrh Rimokatoličke crkve “pacovskim kanalima” izbavljao ustaške glavešine i prebacivao ih u Južnu Ameriku, opet sa blagoslovom saveznika. I dan danas Evropa ne pokreće pitanje ubijenih protivnika komunizma, sveštenika, srednjeg staleža, seljaka, intelektualaca, koji su poubijani, odvođeni u logore i pljačkani, bez suda i bez krivice najčešće.

                 I ko sme da kaže da su ove ideologije slučajno nastale i da još uvek ne postoje, ali u drugačijem obliku? Obliku antihrišćanskom, antiljudskom, koji mrzi sve što je pošteno, dobro i verno i kojem je Hrist najveći neprijatelj, a sa Njim i oni koji Ga slede iskreno, bili oni Rimokatolici, Pravoslavci ili Protestanti. U istom grobu leže  nemački seljak iz Odžaka (Hodschag), beogradski intelektualac, ruski sveštenik, jevrejski rabin, đak iz Kragujevca, seljak iz Bosanske Krajine, “kulak”  iz Šumadije…krivi, jer su želeli da žive po svojoj savesti, od svog rada, da veruju kako im savest nalaže, i budu svoji na svome, i da se zovu onako kako žele.  Jer nisu hteli da se odreknu Boga, naroda, i sebe. Đavo mrzi sve što je Božja tvorevina, i stoga mu ljudi koji će da rade za njega trebaju.

Svaka ideologija prinude, slamanja volje i uterivanja straha je vrlo bliska i komunizmu i nacizmu. Istočnoevropska mafijaška demokratija, ili nacionalistički sistemi koji su se izrodili iz komunističkih sistema su ustvari i komunisti a i fašisti u rukavicama. Po Bibliji, svaka prinuda i nametanje pripada upravo satanskom sistemu vrednosti. Bog ostavlja slobodu izbora. Da nije tako, niko na Zemlji ne bi ostao živ. Da je Bog netolerantan, retrogradan i uskogrud ne bi  ostao niko živ na Zemlji. Biblija je prepuna informacija koje čoveku pružaju zaštitu. Zdravstvena i moralna načela Svetog Pisma su potpuna i jasna i tamo gde se ljudi drže tih načela mnogo je manje nesreće i zla. Dokaz za to je prosperitet zemalja čiji je narod bio u nekom vremenu religiozan, ne uzimajući političare za primer. Sela i varoši u tim zemljama su sređeni, infrastruktura postoji, postoji socijalna i pravna sigurnost a čovek je koliko toliko zaštićen, dok je stepen korupcije  niži nego tamo gde je bezbožnost uzela maha. Iako je moral srozan svuda, opet su Holandija, Norveška, Švedska, Kanada, Danska, Island, Finska zemlje u kojima se vidi uticaj nekadašnje pobožnosti i jevanđeoske pismenosti običnog čoveka. Jevanđelje nije samo nauka o spasenju, ono je i socijalna nauka, koja pojedinca savetuje da je on Božje stvorenje i da ne treba da dozvoli da ha neko nipodaštavam gazi, iskorišćava, krade i laže. Takođe ni on ne treba da ugrožava druge, kao ni da uništava javno dobro, krade državu, truje i prlja okolinu. Jevanđeoski naučen čovek poštuje ljudski autoritet, ali ga se ne plaši. On ima svoja prava i dužnosti. On ne doživljava službenika kao nekoga koga treba moliti, nego kao nekoga ko, kao uostalom i on radi svoj posao i dužan je da ga radi. On ne doživljava policajca kao “boga u uniformi” kojega treba da se boji, nego ga gleda kao pomoć i zaštitu, ovlašćeno lice koje se plaća i od njegove plate, i koje je dužno da reaguje, pomogne i zaštiti. Jevanđeoski obrazovan čovek neće fanatično skakati za vrat neprijatelju, nego će razmisliti. Neće biti podložan ideologiji zbog koje bi progonio svog komšiju. Holanđani su masovno krili Jevreje i imali običaj da, ako je u lokalu nemački vojnik, istom ljubazno požele dobar dan i udalje se svi. Nisu bacali bombe na njega rizikujući da posle njihovi civili stradaju.

                    Ljudi koji nemaju jevanđeosko obrazovanje su itekako podložni totalitarnim sistemima. Državu doživljavaju kao neprijatelja, gulikožu i secikesu, a  sama država se ponaša nezainteresovano za obične ljude. Ponižavaju manje od sebe, a pred većima puze. Nikoga ne poštuju, onih iznad sebe se boje, a one ispod sebe preziru. Javno dobro smatraju tuđim i mogu i da ga unište, po onij “Posle mene potop”.  Vrlo lako osuđuju druge i drugačije i ne prihvataju nikoga ko nije kao oni. Plaše se autoriteta, i kažu “koga ke moliti nije ga sekirati” pa je simbol moći  čak i šalterski službenik, a šalter je spušten tako da se čovek mora pokloniti.  Plaši se policajca. Činovnika, koji opet koriste svoju “moć”. Svako ko se dokopa vlasti misli da ima pravo da krade, maltretira, čini nepravdu, selektira, laže, prisvaja.  Ovakvim društvima je korupcija neminovna, jer je uvreženo mišljenje da narod postoji radi službenika. Nepotizam je neminovan, jer je važno to gde sam ja i oni oko mene a ostali neka nestanu.  Gde nema jevanđelja, ima nasilja, nepravde, nejednakosti, ima fatalizma i prihvatanja “zle sudbine”.  Jebanđeoski nepismen čovek je povodljiv, ide za većinom, za ruljom, a rulja je uvek usmeravana, rulja ne razmišlja, aupravo to treba satanistima, gomila koja će da odradi posao za njih, poruši koju “Bastilju” i linčuje neistomišljenika. Takav čovek sve vrline smatra za mane. Čovek  veran ženi je “njonja” i “papučar”, trezvenjak je “baba”, a miroljubiv je “šonja”, neistomišljenik je “plaćenik” i “izdajnik” koji pripada “onima drugima” koji “mrze sve pa i nas”. Mi smo uvek u pravu, oni su krivi. Ne, jevanđelje nas zove da se preispitamo. Na Balkanu je najmanje korišćena reč “Izvini”.

Upravo je jevanđelje to koje se zalaže za jednakost i bratstvo, za pravdu. Isus Hristos nije samo umro za grehe ljudi, On je i ostavio najveću nauku kako se vladati. Kako ne dozvoliti zlu da nadvlada čoveka. Martin Luter je rekao: “Ne mogu da zabranim pticama da lete iznad moje glave, ali mogu da im zabranim da na mojoj glavi naprave gnezdo”. Ako slušamo reči Isusa Hrista, nećemo stati na stranu  zla i nećemo činiti zlo niti  ćutati kada se ono čini drugima.

 

О otkrivenjejovanovo

Da li su krize slučajne? Da li su priče o katastrofama 2012 i slične tek tako došle na medije? Da li je baš sve onako kako nam se čini? Da li je sistemima stalo do naroda? da li su događaji u istoriji slučajni ili dirigovani? Da li vam se čini da nema nikakve nade? Šta je alternativa? Postanite Vi kreator svog života i svoj put odaberite sami...
Овај унос је објављен под Biblijska proročanstva. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s